Evro-islam

Kojim putem će krenuti islamizirana Evropa?

Ko će im skinuti feredže?

U islamskoj, posebno arapskoj tradiciji, muškarac je apsolutni gospodar žene, bilo ona njegova supruga ili ćerka. Muhamed je ne samo primerima iz svog života učvrstio ovo viđenje, već je tako propisano i „Kuranom", svetom knjigom islama. Posebno je u ovom kontekstu značajno primetiti kako postoji i velika razlika između tretmana i položaja muslimanki i onih žena koje se smatraju „nevernicama", a koja imaju još daleko manje prava. Kako će se milioni Muhamedovih sledbenika snaći u evropskim državama, koje na brak i život gledaju sasvim drugačije? Šta njihovi domaćini mogu očekivati od gostiju koji im postaju sugrađani? Da li će, i koliko dugo, mirno živeti jedni pored drugih, kloneći se bilo kakvi susreta, razgovora....

Fridrih Emke (dopisnik iz Frankfurta)

Žena u islamu ima daleko niži položaj od muškarca i njena prava su za nijansu drugačija od prava običnih robova. Koliko god to čudno zvučalo, položaj žena se poboljšao kada je u 7. veku islam počeo da se širi Arabijom u odnosu na period politeizma kada su žene posmatrane kao obične stvari koja nemaju nikakva prava. Zbog toga i postoji velika razlika između tretmana žena u dva različita etnička korpusa u okviru islama, jer su Arapi tradicionalno stroži u odnosu na neke druge muslimane.

Muhamed je „Kuranom" odredio mesto žene u društvu i uveo mogućnost da ona ima sopstvenu imovinu, kao i obavezu da se pribavi njena saglasnost za stupanje u brak, što je, najčešće, mrtvo slovo na papiru. Generalno, islam omogućuje da se devojke udaju čim steknu polnu zrelost, odnosno posle prve menstruacije. Tradicionalno, po ugledu na Muhameda, odobrava se brak devojke starije od 9 godina, a pošto je ona tada još uvek maloletna, saglasnost u njeno ime daje njen staratelj - otac ili brat.

Prilikom sklapanja braka ženu obavezno zastupa njen staratelj, čak i kada je ona punoletna, koji po većini islamskih tradicija može da sklopi brak i protivno njenoj volji, pod uslovom da je njen otac ili deda sa očeve strane, a da je mlada nevina (u slučaju da se radi o udovici, pravila su nešto drugačija i više naklonjena ženama): Po hanafističkom učenju svaki punoletni rođak maloletne mlade može istu da natera na brak sa muškarcem koga ona ne želi, ali u slučaju da to nisu učinili otac ili deda sa očeve strane žena po stupanju u punoletstvo može da traži razvod.

U preislamskom periodu žene u Arabiji nisu imale pravo na sopstvenu imovinu, a miraz je predavan mužu ili njegovom ocu. Muhamed je dozvolio da miraz ostane u vlasništvu žene, ali propisao i da supruge i ćerke takođe imaju određena prava u nasleđivanju. Sve drugo je ostalo isto kao i pre, odnosno pod snažnim uticajem arapskih tradicija iz preislamskog perioda.

Žene i muškarci su u islamu generalno razdvojeni, osim u slučaju sklapanja braka koji je zamišljen kao doživotna zajednica muškarca i žene, mada postoje i rado korišćeni izuzeci.

„Mut'a" brak je moguć u šitizmu i često se koristi u Iranu. Ovde se radi o vremenski ograničenom braku (od najmanje pola sata do 99 godina) čije je trajanje određeno unapred, pri samom venčanju i koji se automatski razvodi kada predviđeno vreme istekne ili se ispune neki drugi dogovoreni uslovi (na primer, broj seksualnih odnosa). Sunitski duhovnici odbacuju ovaj vid bračne veze smatrajući da je to samo način da se legalizuje prostitucija ili drugi, inače zabranjeni seksualni kontakti izvan braka. U sunizmu, međutim, postoji nešto slično i zove se „Misjar", koji je uveden tek u skorije vreme i mnogo je rigorozniji od šiitskog „Mut'a".

Još u preislamsko vreme u Arabiji je robovlasništvo bilo široko rasprostranjeno i Muhamed ga nije ukinuo, naprotiv. Robovi su mogli da budu oba pola, a ženske robove su muškarci uzimali skoro isključivo radi upražnjavanja seksa, što islamska tradicija prihvata, iako zabranjuje seksualne odnose sa ropkinjom koja ima drugog gazdu. Ako ropkinja zatrudni i njen vlasnik prizna očinstvo, onda ona postaje „Um valad" (doslovno: detetova majka) i stiče posebna prava: ne sme više da bude prodavana i posle gospodareve smrti automatski postaje slobodna.

Još je Muhamed uveo tradiciju zarobljavanja žena protivnika, nemuslimana, koje bi postajale robovi i često služile za zabavu svojih vlasnika. Za razliku od zapadnjačke tradicije koja hrišćanima zabranjuje držanje u robovlasništvu drugih hrišćana, „Kuran" dozvoljava gospodaru da zadrži roba koji je prešao u islam, pa tako isto moža da zadrži i konkubine.

Konkubinat je postojao još u preislamskom dobu i nastavio se i za vreme Muhameda, kao način da muškarci legalno imaju seksualne odnose sa ženama sa kojima nisu u braku. U „Kuranu", u suri 4 je Muhamed odredio da muškarac sme da ima onoliko žena koliko može da izdržava, ali najviše četiri. U istoj suri je, međutim, dozvolio da muškarac ima onoliko ropkinja koliko hoće.

Pošto je pokorio jevrejsko pleme Benu Kurejze 627. godine, Muhamed je naredio da se svi odrasli muškarci pobiju, a da se deca i žene uzmu kao robovi. Za sebe je zadržao petinu plena, ali je sve svoje robove odmah zatim poslao da budu prodati, a zadržao je samo jednu ropkinju, Rejhanu, koja mu je služila do svoje smrti 631 godine. Prethodno joj je, po nekim izvorima, ponudio da pređe u islam i da se uda za njega, što je ona odbila. Iz ove priče se vidi da je Muhamed itekako podržavao držanje robova i korišćenje ropkinja za čulna zadovoljstva, posebno kada drugačije nije mogao da se ostvari kontakt sa njima.

Iako je muškarcima dozvoljeno da polno opšte sa svojim ropkinjama, ženama je najstrože zabranjeno da imaju bilo kakav blizak kontakt sa robovima, a nisu ni mogle da ih drže, jer je sva njihova imovina bila u rukama ili oca, ili muža, odnosno sina, ako su u braku. Iako „Kuran" omogućuje punoletnim ženama da imaju imovinu, njome one ne mogu da upravljaju, tako da je diskutabilno i pravo žena na sticanje nove imovine. Muhamed se u mladosti oženio bogatom udovicom Hatidžom, koja je bila i veoma sposoban trgovac, tako da iz te činjenice pojedini islamski teolozi izvlače zaključak kako žene u principu mogu da se bave svojim poslovima. U srednjem veku je čak bilo uobičajeno da muslimanke rade u pojedinim oblastima, kao što su tkanje ili bojenje tkanine.

Od 160 sakralnih objekata u Damasku, drugoj prestonici srednjevekovnog kalifata, 26 je izgrađeno isključivo prilozima bogatih muslimanki. Na početku islama žene su bile daleko aktivnije u formiranju obrazovnog sistema i mnoge škole „Kurana" su kao svoje zadužbine (vakufe) osnovale muslimanke. Ova činjenica, međutim, može da zavara, jer se radi o ženama iz najviših društvenih slojeva koje su imale daleko veća prava od običnih žena, odnosno one su bile u stanju da se izbore da mogu da koriste sve ono što im islam omogućuje. Žene iz nižih slojeva društva nisu bile pismene, niti obrazovane, tako da nisu ni znale da imaju bilo kakva prava.

Već u vreme propasti kalifata primetno je da žene imaju sve manje prava, odnosno da ne mogu da koriste ona prava koja su do tada imale, a posebno se to odnosi na zemlje sa većinskim arapskim življem. Čak se u pitanje dovodi i pravo žene, koje se uglavnom poštuje u šerijatu, da se razvede ako je muž zanemaruje ili zlostavlja. Stihovi 229 i 230 druge sure „Kurana" se tumače tako da isključivo suprug ima pravo na razvod i to tri puta glasno izgovarajući određenu formulu.

Ženama „Kuran" zabranjuje da se izvan kuće pojave same, bez pratnje muškog srodnika, odnosno muža ili sina, ako su udate, što je još jedna tradicija nasleđena iz preislamskog arabijskog društva.

„Kuran" i Muhamedov život su inspiracija islamistima za način na koji tretiraju žene, posebno one koje nisu muslimanke. Pošto je sam Prorok za konkubine uzimao nevernice čiju je porodicu pobio ili prodao u roblje, islamisti današnjice ne vide ništa pogrešno u tome da i oni istovetno čine, posebno kada žena koja im zapadne za oko ne želi da primi islam i time stvori formalne uslove za stupanje u brak sa muslimanom. Držanje robova danas nije dozvoljeno zvanično ni u Saudijskoj Arabiji, ali to nije prepreka seksualnom iskorišćavanju žena. Muhamed je posle pobede nad Benu Kurejzama uspostavio trajan model ophođenja muslimana prema nevernicima, posebno ženama: ona koja ne želi da primi islam biće uzeta kao konkubina koja nema nikakva prava.

Žene se na taj način degradiraju na nivo „fabrike dece", odnosno jedina njihova uloga je da seksualno zadovoljavaju muškarce i da im rađaju što je moguće više zdravih naslednika. Bez obzira što mnogi teolozi, posebno oni današnjice pokušavaju da promene takvo shvatanje „Kurana", odnos ogromne većine muslimana prema ženama ostaje nepromenjiv.

Čak i veliki broj islamskih boraca za ženska prava smatra da islamsko pravo, šerijat, ne može da se reformiše u korist žena, već da treba da bude u celosti odbačeno. Problem je u tome što se šerijat bazira na „Kuranu" i hadisima u kojima je prikazan odnos prema ženama kao prema obespravljenim bićima, tako da izvestan broj boraca za prava muslimanki smatra da je u najboljem slučaju moguće izmeniti odnos prema njima u javnosti, ali ne i u okviru porodičnog života.

A 1. Prorok sam sebe nagradio

Muhamed nije bio u obavezi da se pridržava pravila koja je sam preneo verujućima, pa je tako imao i više od četiri dozvoljene žene. U suri 33 tako piše, na primer, da je on kao Prorok za nagradu dobio pravo ne samo da ima žena koliko hoće, već da može da stupa u brak i sa bliskim rođakama. Izričito mu je odobreno da se oženi sestrama po stičevima, tetkama i ujacima, dok je za sve ostale muslimane važila zabrana ženidbe sa krvnim srodnicima i „rođacima po mleku" (koje je othranila ista dojilja).

Prva Muhamedova žena bila je prebogata udovica Hatidža, koja mu je do svoje smrti 619. ujedno bila i jedina supruga. Sa njom je Prorok imao najmanje četvoro dece, od kojih je svakako najpoznatija Muhamedova prva ćerka, Fatima.

Posle Hatidžine smrti, Muhamed se ženio još najmanje devet puta, a druga žena mu se zvala Sauda bint Zama o kojoj se veoma malo zna. Najkotroverznija od svih kasnijih žena bila je Ajša, devojčica rođena oko 614. godine koja se za Muhameda udala 620. Ona je bila ćerka Abu Bakira, Muhamedovog naslednika i prvog kalifa, ali i njegovog zeta i istovremeno i tasta (njih dvojica su razmenili ćerke). Ajša je po mišljenju sunita bila najdraža Muhamedova žena u čijem krilu je iznenada umro oko podneva 8. juna 632.

Drugi kontroverzni brak je bio onaj sa Zainab, koju suniti smatraju trećom omiljenom ženom Muhameda, posle Hatidže i Ajše. Ona ne samo što je bila u krvnom srodstvu sa Muhamedom (njena majka je bila njegova tetka), već je u prvom braku bila udata za Muhamedovog posinka Zaida ibn Harita. Pošto je, navodno, od Boga dobio odgovarajuća ovlašćenja, Muhamed je lično razveo taj brak, iako je to mogao da učini samo izabrani sudija (Kadi), i odmah zatim oženio Zainab.

Osim ukupno deset žena, istorija pominje i najmanje četiri Muhamedove konkubine. Koliko je poznato, Muhamed je imao samo decu sa Hatidžom i ropkinjom Marijom al-Kibtijom, koptskom hrišćankom koju je na poklon dobio od vizantijskog guvernera Egipta. Ostale veze i brakovi su ostali bez dece.