Dežurna

Kako se bliži trenutak istine u kojem će ucenjeni Vučić biti prinuđen da potpiše konačnu izdaju Kosova, tako se pronalaze nova nalazišta zlata u Srbiji

Alhemičar!

Taj broj se već popeo na tri, a sa tendecijom da raste dotle da svaki Srbin bude zaražen zlatnom groznicom. Naravno, cilj svega je da se izvrši još jedna manipulacija narodom kako bi se izdaja prikrila umotavanjem u zlatno pakovanje, a Vučić se zbog toga stavio u ulogu alhemičara koji pravi zlato metodom masovne hipnoze. Da stvar bude paradokslana do kraja, Srbija se nalazi u takvoj situaciji da je zaista potrebno da se posegne i za alhemijom kako bi se u političkom smislu napravila ispravna odluka od koje će zavisti kako ćemo živeti narednih decenija, zaključuje dr ing. Miroslav Parović, predsednik Narodnog slobodarskog pokreta

Miroslav Parović

Prvo želim da dam jedno pojašnjenje vezano za nalazišta zlata. Postoji nekoliko velikih međunarodnih kompanija koje su otkupila prava na istraživanja zlata i drugih metala u Srbiji. Mahom su u pitanju kanadske firme jer je ova država jedan od svetskih lidera u sektoru rudarstva.

Treba podsetiti da je jedna kandaska kompanija, Dajmond filds bila do kraja u trci za preuzimanje RTB „Bor", a da je onda usled strateškog dogovora sa Kinom taj posao dobila firma Ziđin. Takođe, kanadski Nevsun bio je vlasnik lokaliteta Čukaru Peki koji je potom prodat Kinezima nakon što su ovi preuzeli Bor. Dakle, brojne privatne kompanije istražuju rudna blaga u Srbiji i nakon što ih pronađu prema našim zakonima oni imaju pravo prvenstva u eksploataciji.

Tako je bilo sa već pomenutim lokalitetom Čukaru Peki koji su Kinezi otkupili od Nevsun-a, a ne od Vlade Republike Srbije. Ista priča važi i za ta famozna nova nalazišta zlata. Primera radi, jedan od lokaliteta je u vlasništvu kompanije Dundee Precious Metals INC, oni su izvršili sve istražne poslove, analizu i procenu raspoloživih količina zlata kao i elaborat o načinu eksploatacije i isplativosti.

Tek nakon što su sve to završili obavestili su nadležno Ministarstvo rudarstva i energetike, a sa ciljem dobijanja daljih dozvola. Upravo tu informaciju je onda Vučić eksluzivno izneo u onom prvom obraćanju uz komentar da samo troje ljudi u zemlji zna tačnu informaciju o zlatu. A prava istina je da o lokalitetu znaju svi inženjeri koji su učestvovali u višegodišnjem istraživanju,kao i oni koji su nakon toga pravili potrebnme studije.

Takođe, o lokaciji znaju i zaposleni u našim institucijama, a da stvar bude još apsurnija o svemu je upoznata i javnost imajući u vidu da postoje internet prezentacije o tome. Eto uzmite npr. kanadsku firmu Medgold (MEDGOLD RESOURCES CORP.) na njihovoj internet prezentaciji se može naći podatak da oni od 2016. vrše istraživanja u okolini Bosilegrada na pet lokacija ukupne površine oko 250 kvadratnih kilometara. Planirani rudnik zlata im je u selu Donje Talmino, a procenjuju da ima oko 19 tona zlata ukupne vrednosti od nekih milijardu evra. Dakle, sve je javno i dopstupno svakome ko želi da se interesuje.

Gde je interes građana Srbije u tom zlatu?! Kao i za svaku drugu rudu postoji renta od 5% na neto prihod koji ostvaruje firma koja je dobila pravo eksploatacije. Tako bi primera radi od ovog nalazišta u Bosilegradu, Srbija mogla da prihoduje ukupno do 50 miliona evra i to od trenutka otvaranja rudnika pa do kraja eksploatacije.

U praksi ta cifra će biti mnogo manja jer firme uvek mogu da se dovijaju i prikazuju manji neto profit pravdajući ga infrastrukturnim ulaganjima. Kada se saberu sva do sada potvrđena nalazišta zlata dolazimo do cifre od oko 50 tona, što u parama za budžet Srbije znači maksimalno 100 miliona evra i to za period do neke 2040. godine. Ne postoji tačna računica, ali po mojoj slobodnoj proceni naprednjački kartel na mnesečnom nivou opljačka najmanje 100 miliona evra, tako da za Srbe zlatna groznica može da nastane samo ukoliko ovu mafiju skinemo sa vlasti i po zakonima im oduzmemo kriminalom stečenu imovinu. Upravo ovde i dolazimo do suštine.

Pokradena i drugim kriminalom stečena imovina, a koja se nalazi u vlasništvu malog broja ljudi iz vrha vlasti meri se milijardama evra. Upravo te krvave milijarde služe sada kao sredstvo ucene koje se koristi kako bi Vučić i saradnici pristali da u ime Republike Srbije potpišu neke izuzetno štetne ugovore. Zato niko ne treba da bude iznenađen brzinom kojom je vlast pristala na tzv. „francusko-nemački" predlog za Kosovo.

Naime, sredinom januara je u poseti Prištini i Beogradu bio Derek Šole, koji je jedan od preostalih „mamuta" iz perioda devedesetih godina kada je Amerika po svojim merilima i interesima rešavala krizu u bivšoj Jugoslaviji. Tom prilikom je on vrlo jasno rekao i Vučiću i Kurtiju da sporazum koji je na stolu mora biti potpisan i da će do toga doći sa ili bez njih dvojice. Uplašen tom porukom Vučić je svega nekoliko dana javno i pred kamerama kapitulirao pret tzv. „velikom petorokom" koja je donela završnu verziju sporazuma i jasno naglasila da se tu još samo finese mogu menjati. Pri tome je više nego jasno da čitava priča sa sporazumom uopšte nije namenjena rešavanju kosovkog problema, već izbacivanju Rusije iz političkih procesa na Balkanu.

Takva situacija će zasigurno dovesti do jakog ruskog odgovora jer njima ne može da odgovara neki politički proces u kojem oni nisu direktno učestvovali čak i da je sporazum samo prazan list papira. Ovo se mora imati u vidu pošto se lako može desiti da se pravi račun bez krčmara, jer istini za volju već duže od 200 godina ništa što se dešavalo u ovom regionu nije bilo bez direktnog učešća Rusa. Bilo da su oni bili konstruktivni bilo destruktivni, ali uvek su bili prisutni.

ovome posebno mora da vodi računa Vučić imajući u vidu da je na njegovo insistiranje obavljeno više desetina sastanaka i telefonskih razgovora sa Putinom, te da je konačno iz ruku ruskog predsednka dobio i njihov najviši državni orden. Sve to lično obavezuje, a dosadašnja praksa je pokazala da je mnogo manji problem biti stalni neprijatelj Putinu, nego biti neko ko izneveri prijateljski odnos. Sa druge strane, može se čuti po diplomatskim kuloarima kako su Amerikanci vrlo spremni da prošire svoju ponudu za region i da čitavoj problematici priđu sveobuhvatno jer su shvatili da su devedesetih godina napravili veliku grešku ostavivši Srbe ponižene i to nakon čitavog veka partnerskih odnosa koji su gajeni.

U tom pogledu se ostavlja prostor ideji da Srbija postane centralna država koja će držati na okupu Crnu Goru, Bosnu i Hercegovinu i Makedoniju unutar saveza koji bi bio više od ekonomske unije, a u prvom momentu manje od federacije država. Takva unija bi bila inkorporirana u politički zapad, ali sa ulogom otvorenih vrata kroz koja će prolaziti deo razmene sa Evroazijom. I ovakvu opciju svakako valja sagledati iz više uglova jer svaka ponuda ima i dobrih i loših strana, a ima i onaj rizik koji sa sobom vuče odbijanje.

Ovde dolazimo do one neophodne političke alhemije u kojoj od niza loših ponuda i maglovitih rešenja treba sintetisati zlatnu opciju. To svakako nije Vučićeva logika po kojoj on ni ne pokušava da problemu pristupi sveobuhvatno i da onda tako i pregovara, već se bavi samo i isključivo pregovorima o spostvenoj poziciji i modelima kako da sačuva vlast i bogatsvo.

Tom logikom on je spreman da potroši sav geopolitički potencijal i značaj koji smo dobili u novim oklonostima i da u nacionalnom smislu preda sve za ništa. Otuda od strane Srbije nema pokretanja pitanja Republike Srpske i statusa Srba u Crnoj Gori istovremeno sa pitanjem Kosova.

Kao što rekoh, sveobuhvatno rešenje bi moglo da bude prilika da se uspostave novi odnosi, a ako ne bude pokrenuto onda će Amerika nastaviti da insitira na starim po kojima Srbija dobija ulogu severne pokrajine u Velikoj Albaniji. Takođe, potpisom samo na sporazum sa Kosovom gubi se i mogućnost da se iskoristi potencijal mogućeg kasnijeg dogovora sa političkim istokom koji se u institucionalnom smislu trenutno zaokružuje, a u godinama pred nama će predstavljati moćnu i privlačnu alternativu.

Dakle, potpisom na „francusko-nemački sporazum" Srbija ostaje van svake igre i mogućnosti za postizanje sveobuhvatnog sporazuma bilo sa političkim istokom bilo sa političkim zapadom. Otuda je prvi korak političke alhemije oduzimanje Vučiću prava i mogućnosti da za svoj lični interes u naše ime stavi potpis na taj dokument.

Da bi ovaj prvi korak bio moguć mora postojati široki politički pokret koji će vrlo jasno odbiti ovakva parcijalna rešenja koja služe za međusobne geopolitičke igre i obračune velikih sila. Takođe, jasno treba izraziti spremnost za razgovore i dogovore o sveobuhvatnom sporazumu kojim će se rešiti mnogo šira pitanja od veštački stvorenog problema na Kosmetu.

U međuvremenu se mora pokrenuti najširi mogući društveni dijalog o strateškim alternativama koje su se pojavile usled globalnog prestrojavanja. Tužno je da smo mi kao nacija došli u situaciju da slabije razumemo svet od Karađorđa i drugih narodnih knezova i hajduka koji su 1804. u Orašcu vrlo jasno analizirali u kakvoj smo situaciji i opredelili se da uhvate talas koji je nastao usled revolucije u Francukoj. Jašući na tom talasu mi Srbi smo tada izvršili svoju revoluciju, oslobodili se od Turaka i dali narodu pravo na lične slobode i imovinu.

To što je urađeno pre više od 200 godina pravilnom procenom i uz mnogo uložene nacionalne energije stoji i danas kao temelj naše slobode i državnosti. I danas zbog alhemije u Marićevića jaruzi mi kao narod imao državu i ličnu svojinu koja je mnogo veća od evropskog proseka (iako je mi bagatelišemo decenijama).

Na kraju, novija istraživanja su pokazala da je moguće recimo bizmut pretvoriti u zlato čime je pokazano da alhemičari nisu bili na lošem tragu. Istina potrebno je uložiti ogromnu energiju za zanemarljivo malo zlata, ali nekada je to jedina mogućnost. Tako i mi moramo uložiti ogromnu energiju da iz tamnog vilajeta u kojem smo danas izađemo na put istinske održivosti.