Nestajanje

Knjiga Branislava Gulana ,,Ruralne sredine u Srbiji Spasavanje sela i države'' (117)

SELO, AGRAR, OBEĆANJA I OČEKIVANJA

Branislav Gulan, je član Naučnog društva ekonomista Srbije, Nacionalnog tima za preporod sela Srbije, KONVENTA EU - Mreže za ruralni razvoj EU u Srbiji, novinar analitičar, publicista i književnik, koji se više od pola veka bavi selom i seljacima, odnosno čekanjem boljeg života na selu. Ekonomista po obrazovanju, pohađao je i završio u šestoj generaciji 1980/81. godine, najvišu političku školu u SFRJ ,,Josip Broz Tito'' u Kumrovcu. Autor je i trostruki dobitnik nagrada za životno delo. Dve međunarodne i jedne domaće - Društva novinara Vojvodine u 2019.godini. U izdanju novosadskog ,,Prometeja'', nedavno je objavljena i nova knjiga Branislava Gulana ,,Ruralne sredine u Srbiji - Spasavanje sela i države''. Knjiga je proglašena i nagrađena za najbolje autorsko delo i projekat u 2019.godini VELIKOM I MALOM DARODAVNICOM od strane ,,Svetionika'' iz Kragujevca. U 2020. godini autoru je za projekat istraživanja, nestajanja i obnove sela Srbije dodeljena i uručena MEDALJA ČASTI Novog Sada. Na kraju 2022. godine analitičar i publicista Branislav Gulan proglašen je i dobitnikom priznanja ,,Zlatna značka Kulturno - prosvetne zajednice Srbije za 2022. godinu'' koja se dodeljuje za dugogodišnji doprinos razvijanju kulturnih delatnosti za nesebičan, predan i dugotrajan rad. Zlatnu značku dodelili su mu Kulturno-prosvetna zajednica Srbije i Ministarstvo spoljnih poslova Republike Srbije - Uprava za saradnju sa dijasporom i Srbima u regionu, a pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture i informisanja Vlade Republike Srbije. Krajem marta 2023. godine na savetovanju o agraru juče, danas sutra, održanom u Banji Koviljači, autoru je za višedecenijski rad i postignute rezultate u ovoj oblasti uručena Zlatna značka i zahvalnica za angažman povodom 150. godina postojanja Saveza poljoprivrednih inženjera i tehničara Srbije. U njegovim vitrinama nalazi se i niz drugi priznanja. Po odobrenju autora objavljujemo i njegova najnovija istraživanja!

Branislav GULAN

Ruralna područja

U Srbiji ima 4.709 naseljenih mesta, a nestaje svako četvrto. Inače u 86 odsto njih opada broj stanovnika. Sela smo i sami ugasili jer po Ustavu ne postoji ni jedno! Zračak nade ka boljitku video se u akciji ,,500 zadruga u 500 sela". Za prvih godinu i po dana rada osnovano je 95 malih, zadružnih preduzeća. Za četiri godine osnovano je i više od 1.100 novih zadruga: dakle, vraćeno je poverenje u zadrugarstvo. Ali, nije oduzeta imovina posle Drugog svetskog rata, jer država nema dve milijarde dolara da to nadoknadi. Ipak , u odnosu na stanje u agrara i u selima Srbije sve to je dobro sto je akcija pokrenuta, ali je ipak samo - kap vode u moru! Kada se pogleda stanje u selima.

Jer, kasno se setio da u akciji učestvuje i obnavlja sela je Akademijski odbor za selo Srbije SANU! Pitanje je gde je bila i šta je do sada radila ova instititucija, kada su sela u pitanju. Jer, prošlo je više decenija njihovog postepenog gašenja, pa je pitanje zašto ranije nisu reagovali i nešto uradili, već su se javili sad na izdisaju sela i stočarstva. Sad su se uključili u obnovu sela i zadruga kako bi ostavili vidljivije tragove kroz slikanje u oronulim selima!

Najkraći put do uništenja jedne zemlje je, izumiranjem sela, semenarstva i kompletnim uništavanjem agrara. Srbija se sad nalazi na tom putu. Puno se govori o selu. Ali po Ustavu, u Srbiji ne postoji ni jedno selo! Dakle, prvi korak ka uništavanju učinili smo sami, jer smo sela izbacili iz Ustava! Sad u njemu piše da su sve su to naseljena mesta, a ima ih oko 4.700!? Od tog broja 1.200, ili svako četvrto selo je u fazi nestajanja. Jer, u 1.034 ima manje od po 100 žitelja, a u 550 ima manje od po 50 stanovnika. U zemlji ima 6,6 miliona stanovnika, a više od polovine živi u naseljenim mestima, odnosno selima koja nestaju! Jer, u 86 odsto tih naseljenih mesta opada broj stanovnika! Srpsko selo karakteriše i nešto starije stanovništvo (više od 45 godina) nego što je ono u gradu (oko 45).

Kada je reč o seljacima, ovim poslom se bavi oko 1,4 miliona ljudi u Srbiji. Starost zemljoradnika je oko 65 godina! Zračak nade za opstanak nekadašnjih sela i ostanak stanovništva u njima vidi se u akciji ,,500 zadruga u 500 sela". Jer, u selima je kupljeno i oko 2.300 kuća za one koji hoće da odu u selo i da u njima žive. Tako su sela dobila oko 6.000 novih stanovnika, a sa njima je stiglo i 3.000 dece. Dobro je što je najveći broj tih koji su otišli u selo da žive, prosečne starost oko 30 godina i pre toga su živeli u gradovima.

Ali u Srbiji je i dalje prazno blizu 200.000 kuća! Akcija koju vodi ministar za brigu o selu Milan Krkobabić, samo pokazuje na mini primeru, da se može dosta uraditi i bar blago zaustaviti nestajanje ruiniranih sela.

Sve ovo ukazuje da je sumorna slika sela Srbije, posebno ruralnih, brdsko planinskih područja. Jer, još uvek, u selima nema ko da radi. Seljak ne služi samo da bi proizvodio hranu, on je čovek koji treba da ima i dostojan život! Srbija se nalazi među demografski i najstarijim zemljama u Evropi. Jer, više od tri i po decenije, godišnje je do pojave Kovida 19 umiralo oko 102.000 žitelja, a rađalo se manje od 65.000 što je na nivou Prvog svetskog rata. Za vreme Korone godišnje se rađalo samo 56.000, a umiralo oko 123.000 žitelja Srbije.

Samo za sahrane treba nam godišnje dva fudbalska igrališta!

A, sela su nekada bila glavna baza za rađanje dece. Dakle, samo na osnovu mortaliteta, svake godine, nestane po jedna varoš kao što je Bačka Palanka, Negotin, Šabac... Trend smanjenja stanovništva nastaviće se i do 2050. godine, kada će Srbija imati manje od šest miliona stanovnika. Po tome će se vratiti na nivo od 100 godina unazad. Poslednjih godina u svet godišnje sa kartom u jednom pravcu ode oko 60.000 mladih i školovanih. To su sve poražavajući podaci i ako se tako nastavi, već za pola veka bićemo manjina u sopstvenoj državi! Ljudi se sve više sele u gradove gde jedva preživljavaju, a nisu stambeno obezbeđeni i zato se sve ređe odlučuju za potomstvo. Nije dobra politika ako se budu selili samo u Beograd, Novi Sad i Niš, a sva ostala mesta ako se budu praznila. Po tome već 2225. godine Srbija više neće imati svojih stanovnika. To je za obične smrtnike mnogo dugo, ali za istoriju nije. Na ovim prostorima živeće neki drugi ljudi. U Srbiji i danas ima više od 260.000 momaka i 100.000 devojaka koji su zašli u petu deceniju, a da nisu zasnovali porodice. Da su imali porodice u Srbiji bi bilo 500.000 više stanovnika.

Razloge zašto nestaju sela u Srbiji, pa ona imaju i sve manje stanovnika, treba tražiti u decenijama iza nas kada je zapostavljano selo, kada je godišnje nestajalo po 100 zadruga. Nisu samo ekonomski, veći sigurnosni razlozi zašto ljudi odlaze iz sela i Srbije. Za vreme od 1950. pa do 2000. godine iz Srbije je u gradove tadašnje Jugoslavije otišlo oko osam miliona ljudi! Najbolji dokaz je da 500 sela nema asfaltni put ni vezu sa svetom, u 1.000 sela nema ni prodavnice! U njima se nalazi 50.000 kuća bez vlasnika i još 150.000 njih u kojima trenutno niko ne živi. U 2.000 sela nema pošte, u 230 njih ni osnovne škole, 2.760 sela nema vrtića, u dve trećine njih nema ni ambulante... Više od 90 odsto sela Srbije nema asfaltirane lokalne puteve, a oko njih prolaze magistrale do kojih ne mogu da stignu!

Zapostavljeno ruralno područje!

Dakle, u Srbiji nisu zapostavljena samo sela, nego celo njeno ruralno područje. I dok nam nestaju i propadaju sela istovremeno propada i kapital od 1,5 milijardi dolara koji smo utrošili za školovanje nezaposlenih poljoprivrednih stručnjaka koji je pre godinu i po dana bilo 25.000. Od toga oko 5.500 veterinara i agronoma. Da društvo zna šta će sa selom, imalo bi valjanu, realnu strategiju, odnosno akcioni plan. I dok sela propadaju i nestaju, poslednji trenutak je i da spasavamo varošice od nestajanja. U strategijama su bili i sad se nalaze netačni, nerealni i neostvarivi programi i želje za razvoj agrara Srbije. To je pokazala njihova (ne) realizacija. Za poslednje tri decenije rast agrarne proizvodnje u Srbiji je samo 0,45 odsto!

Umesto planiranog fizičkog rasta agrarne proizvodnje do 2024. godine, od 9,1 ili bar 6,1 odsto u 2015. godini imali smo pad od osam odsto, pa u 2016. godini toliki rast, zatim u 2017. godini kada je suša nanela štete od 1,5 milijardi dolara pad od oko 11 odsto i - prema podacima RZS u 2018. godini rast od oko 18,7 odsto. Posle toga je u 2019. godini bio pad od 0,1 odsto, zatim u 2020. godini dogovor je bio da se objavi rast od 4,6 odsto u vreme Kovida 19, pa u 2021. godišnji zabeleženi pad je bio od oko 6,7 odsto, a u 2022. godini je takođe bio pad proizvodnje, a RZS nas je obavestila da je pad bio od osam odsto! Kada imamo dobar rod kukuruza, iznad pet miliona tona hvalimo se izvozom sirovina za hranu što ne čini ni jedna zemlja. Već se hvali sa izvozom finalnih proizvoda. Mi godišnje izvozimo oko tri miliona tona kukuruza,a od njega može da se proizvede 10.000 različitih proizvoda kroz više faze prerade. Normalna zemlja ne izvozi sirovine za proizvodnju hrane, već artikle iz viših faza prerade! Očito je da Srbija to danas nije!

Istovremeno gotovo svake godine u Srbiju ćemo uvozimo žive tovljenike, njih oko 400.000 komada godišnje i blizu 38.000 tona mesa najlošijeg kvaliteta dolazi iz uvoza za narod u Srbiji. Samo u ovoj 2023. godini za sedam meseci uvezeno je 18.000 tona svinjskog mesa i 176.900 prasadi. Dosada u ovoj 2023. godini za uvoz svinja potrošeno je 60 milioan evra, a prasadi oko 20 mliona evra, kažu Privrednoj komori Srbije. Najavljen je ukupan uvoz od uvoz 500.000 prasića. Meso je poskupelo i u Evropi pa je cena kilograma žive mere svinjskog mesa sa 2,7 evra porasla na 3,7 evra. Prase do 50 kilograma težine u januaru 2023. godine koštalo je 87,17 evra, a u julu iste godišnje 129 evra. Početkom prošle 2022. godine prase te težine koštalo je 41,2 evra! Rast cena sigurno će se odraziti i na rast cena prasadi u maloprodaji u Srbiji, kao i cena svinjskog mesa.

Međutim, sve što čini vlada Srbije, nije dovoljno da zaustavi krah posrnulog stočarstva zemlje Srbije, koja je od izvoznika, postala uvoznik hrane. Jer, imamo manje svinja u oborima nego što ih je bilo u Srbiji posle Drugog svetskog rata!

Po hektaru samo 1.200 evra!

Na 4,1 miliona hektara poljoprivrednih površina u Srbiji, prema podacima RZS obrađuje se 3.488.752 hektara, a vrednost proizvodnje je oko 1.200 evra po hektaru. Ukupna vrednost proizvodnje već decenijama ne prelazi više od šest milijardi dolara godišnje. U Danskoj je to po hektaru 25.000 do 37.000 evra, Holandiji 24.000 evra. Proizvodimo oko 400.000 tona svih vrsta mesa, trošimo po stanovniku manje od 40 kilograma godišnje po jednom stanovniku. Pre tri decenije proizvodili smo 650.000 i trošili po stanovniku 65 kilograma. Sad smo postali zavisni i od uvoza svinjskog mesa! U oborima ima manje od dva miliona svinja. U njima je i svega 100.000 krmača prasilja, a pre jedne decenije ih je bilo ih 1,1 miliona! Znak rasta siromaštva u Srbiji je i taj da opada potrošnja svinjskog mesa da je to sad samo 15 -16 kilograma po stanovniku godišnje, dok je rast potrošnje živinskog mesa i to je sad oko18 kilograma godišnje.

Da bi se vratili u tu prošlost kada smo izvozili godišnje 54.500 tona ,,bebi bifa" iz Jugoslavije, a od toga iz Srbije, više od 30.000 tona, potrebna je nova agrarna i socijalna reforma. Odnosno potreban je novi koncept poljoprivrede i novi ljudi koji će to da rade u praksi. Jer, u 2015. godini smo izvezli samo 315 tona ,,bebi bifa", godinu dana kasnije 415 tona, u 2017. godini 480 tona, a u 2018. godini tek nešto više od 300 tona ,,bebi bifa''. Sad se godišnje izvozi najviše 400 tona. To je 100 puta manje nego pre tri i po decenije. Nedavno nije moglo da se u Srbiji pronađe 2.000 junadi da se napuni brod za izvoz!

Nema ih jer smo poklali i izvezli gotovo svu junad u zemlji (bilo ih je oko 12.000 u 2017. godini) i hvalimo se sa izvozom od gotovo 5.000 tona junećeg i goveđeg mesa u Tursku, pre pet godina. Sad se hvalimo kako ćemo izvoziti u Kinu nepostojećih 500.000 tona junećeg mesa. Kako kada mi godišnje proizvodimo samo 75.000 tona junećeg mesa?! A, reeksport je zabranjen!

Vraćen duh zadrugarstva

Do pokretanja akcije ,,500 zadruga u 500 sela'' 2017. godine Srbija je bila zemlja u kojoj se godišnje gasilo po 100 zadruga, a do sredine marta 2021. aodine osnovano je 1.100 novih. U akciju su se uključili i članovi iz Akademijskog odbora za selo SANU, čiji je predsednik akademik Dragan Škorić. Nekada, a kada su bili moćni ljudi, nije ih interesovala sudbina ni opstanak sela i zadruga. Tada su mogli da spreče i nestajanje sela i gašenje zadruga. Tada su podržavali akcije koje su se vodile u gašenju zadruga i nisu primećivali nestajanje sela. Sad u kasnom životnom dobru opet su ,,ZA'' ali za obnovu sela i vraćanje zadrugarstva u Srbiju. Putuju po Srbiji, rame uz rame sa ministrom za brigu o selu, fotografišu se u selima, u cilju da pokažu i dokažu kako nisu zaboravili sela koja, su napustili!

Najbolji dokaz zapostavljanja sela i gašenja zadruga, koje traje skoro sedam decenija, a sad kasnog reagovanja, trustova mozgova Akademijskog odbora za selo SANU, je činjenica da u poznom životnom dobu čelnik ove institucije ne propušta da sa ministrom za brigu o selu, sad obilazi sela Srbije, da se slika i ostavlja dokaze da ih nije zaboravio, kroz reči šta bi on voleo da sela imaju! Jer, do njih nije stizao da im pomogne u razvoju, kada mu je bilo vreme, pa sad želi da ispravlja svoje grehe, slika se u selima, kako bi imao dokaz, njegovog učešća u sadašnjem zaustavljanju nestajanja sela, obnove zadrugarstva i vraćanja Miholjskih susreta u njima. Osim zakasnelog prisustva, nikakve druge pomoći sela od takvih gostiju nemaju!

Oni koji su nekada rušili sad hoće da obnavljaju sela, razvijaju agrar. A, dok su bili moćni nestajalo je po 100 zadruga godišnje, počelo je i gašenje sela. Oni su otišli u gradove, živeli u socijalizmu kao u komunizmu, zaboravili sela i korene odakle potiču, kao i 1,4 miliona ljudi koji i danas žive u selima i od rada u poljoprivredi.

A, iza vrhunskog naziva Akademijskog odbora za selo SANU (koje ono nosi od 2015. godine), kao institucije iznad svih postojećih u zemlji, u kome se nalaze trustovi srpsktih agrarnih mozgova u ovoj oblasti, trebalo bi da budu i vrhunski rezultati. Ali rezultati su pad agrarne proizvodnje i ostavljanje ruina od sela! Uporno i dalje oni koji su gradili, pa rušili i sad opet žele da grade sela. ,,Lepe'' se sad za ministra za brigu o selu, koji je 2017. godine pokrenuo akciju i otvorio nadu za oživljavanje sela i boljeg života u njima. Cilj je da se vide da su i sad tu, kako bi bar na fotografiji porikazali svoj doprinos i prisustvo u obnovi sela i zadruga. Međutim, tempo kojim bi se mogli postići globalni veći rezultati je bar pola veka. Jer znatno više godina od toga je i sve uništavano.

Ali, zaboravljaju da mnogi iza sebe ostavljaju ruine kada su sela u pitanju. Ruše se kuće, prazne su staje i obori, nestaje stoka. Mesare pune se pune od uvoza, ali i pokolja ono malo stoke što je ostalo u Srbiji. Jer, kada se analizira njihov rad i on što ostavljaju, vidi se sumorna slika sela Srbije i kompletnog agrara.

Najbolji dokaz su činjenice da se Srbija smanjila za 500.000 stanovnika za jednu deceniju. Razlog je loš život u Srbiji. Od 1950. do 2000. godine iz sela u gradove je na prostorima SFRJ prešlo osam miliona ljudi. Od gore pomenutih 4.700 sela nestaje svako četvrto, ili 1.200! To govori da čak u 86 osto sela u Srbiji opada broj stanovnika. Oni koji danas nude rešenja za oporavak sela i stočarstva, i povratak života u ta sela, nisu ništa učinili da se to spreči, a da se i ne govori o napredovanju i razvoju sela, kada su bili na vlasti, na funkciji i zaduženi za takav rad. Sad pored njih prolaze autoputevi, a u 90 odsto sela nema nikakvih puteva, a da se ne pominju asfaltne trake. Kako narod iz sela da stigne do tih magistrala?

Jer, Srbija za koju se nekada govorilo da može da hrani pola Evrope, danas mora da uvozi svinjsko meso, a pre četiri decenije 1991. godine bila je izvoznik ovog mesa za 762 miliona dolara! Ono je u konzervama iz novosadske ,,Neoplante'' transportovano za vojsku SAD. Gde se nalazi nekad svinjarska zemlja je i podatak da je daleke 1866. godine u Srbiji na 1.000 stanovnika bilo 1.300 svinja. U isto to vreme u SAD na 1.000 stanovnika bilo je 800 svinja!

,,Trustovi mozgova'', koji su u Akademijskom odboru za selo SANU, dobrim delom su odgovorni što nisu ništa učinili da se te negativne pojave spreče, a da i ne govorimo, o razvoju. Misli se na nestajanje sela, gašenja zadruga i stočarstva u Srbiji. Članovi Akademijskog odbora za selo SANU sad se slikaju u selima bez naroda, pored praznih staja i odbora. To neće biti doklaz samo njihove obnove, već i onog što ostavljaju! Jer, imamo drastičan pad proizvodnje u agraru. Nauka je stvorila visosokordne sorte i hibride, ali se u praksi njihove genetske mogućnosti koriste tek 30 do najviše 50 odsto. U svetu kome težimo krmače daju 30 pa i 40 prasića, a kod nas do 13! Sve to se najbolje čulo i na ovogodišnjem savetovanju o stočarstvu, održanom u organizaciji tog tela u SANU 7. juna 2023. godine. Zaključak je da je bilo dobrih radova, da će zbornik biti za godinu dana... Kada bude još manje stoke bude u Srbiji.

Jer, stočarstvo danas u BDP poljoprivrede učestvuje samo sa 28,1 odsto. Sledeće godine to će biti već oko 20 odsto! Uvek posle naučnih rasprava u SANU, nama su još praznija sela, goveda je sve manje u stajama i na pašnjacima, prazni su obori za tov svinja... Pala je godišnja potrošnja hleba u Srbiji za poslednjih pet godina sa 83 na na manje od 60 kilograma po jednom stanovniku. To je primer kako ne treba raditi. Jer, Srbiji godišnje treba oko 1,6 miliona tona pšenice za ishranu, rezerve i seme. To može da se proizvede uz prosečan prinos od pet tona po hektaru na 300.000 hektara žitnih polja!

Tu se i nalazi kvačka zašto nema rezultata u agraru, izuzev kod malog broja ljudi, bliskih vlastima. Jer, vrednost proizvodnje po hektaru stagnira već decenijama na 1.200 evra, a ukupna vrednost godišnje agrarne proizvodnje u celoj zemlji ne prelazi šest milijardi dolara! A, sredinom ove godine u SANU tema rasprave je bila stočarstvo, koje propada i učestvuje u BDP agrara samo sa 28,1 odsto i uskro će to biti samo 20 odsto. Istovremeno je Zaključak bio da postoji dosta dobrih radova. A, stočarstvo je na izdisaju! Gde su bili do sada ti naučnici i trustovi mozgova da to nestajanje bar spreče, da ne dovedu u situaciju raspada i gašenja! U zemljama kojima Srbija teži, kao što je Danska prihod po hektaru stiže i 37.000 dolara, dok je to u Holandiji do 30.000 dolara po hektaru. U tim zemljama se obrt kapitala obavlja 52 puta godišnje, odnosno na početku svake nove radne nedelje.

Još su se čelnici Akademijskog odbora za selo SANU u izjavama hvale kako je na tom i drugim njihovim skupovima, uvek bilo dobrih radova, i uz naglasak da će i zbornik biti za godinu dana! A, stanje u toj oblasti je sve gore, sad već katastrofalno! Jer, za poslednju deceniju ugašeno je 62.000 farmi, bez posla je ostalo 150.000 radnika, i grana je na gašenju! Zato što su tako radili ceo svoj radni vek koji, pojedinci u ovoj oblasti to čine i oko sedam decenija, jer bez njih se nije moglo... Sad su primer kako ne treba raditi. Da su to radili na vreme sada bi ostavljali iza sebe boljitak. Ovako govore šta nama treba i šta bi oni voleli da sela Srbije imaju!

A, nisu se ni poslednji put setili da bar razgovaraju zašto ni danas ne radi laboratorija za analizu kvaliteta mleka, davno izgrađena u blizini Beograda, kada su se takođe samo slikali prilikom njenog otvaranja, ali ne i rada, koga nema ni danas. Nisu se setili ni da razgovaraju zašto je Srbija u 2022., godini uvezla iz sveta čak 84.000 tona konzumnog mleka, više od 10.000 tona mleka u prahu i 12.000 tona sireva... Za to je potrošeno blizu 70 miliona dolara! To ih nije interesovalo prilikom rasprava u prostorijama SANU na Terazijama kada tema bila stočarstvo koje je na izdisaju. Jer, u stajama imamo manje od 400.000 grla goveda i u tome je oko 228.000 krava mlekulja, dok je u oborima samo 100.000 krmača prasilja, a pre jedne decenije ih je bilo 1,1 miliona. Istovremeno se svake godišnje u zemlju uvozi po 300.000 svinja za klanice i isto toliko prasića. Samo za ovih sedam meseci stiglo je iz uvoza oko 18.000 tona svinjskog mesa i blizu 180.000 prasića. Odobreno je da se ove godine uveze ukupno 500.000 prasića. Ali, sve to neće pomoći obnovi stočnog fonda. Ali, kreatorima agroekonomske politike neće ničega nedostajati i oni će uvek svega imati dovoljno!

Čeka se poslednji u selima da ugasi svetlo!

Delovanje tog zvučnog imena Akademijskog odbora za selo SANU ostavlja iza sebe i 1.200 sela koja izumiru u Srbiji, u njima se čeka samo ko će biti poslednji da ugasi svetlo. Ostavljaju iza sebe i 1.034 naselja sa manje od po 100 stanovnika (jer po Ustavu Srbije danas mi nemamo nijedno selo zvanično. To su naseljena mesta!). U 550 sela ima manje od po 50 stanovnika. Od svih 4.700 sela u Srbiji, koliko ih ima prema podacima RZS, čak u 86 odsto opada broj stanovnika. Nazovi trustovi mozgova ostavljaju i 73 odsto domova kulture koji nemaju biblioteku, a u selima Srbije danas je više od 100 praznih naselja a isto toliko ima pet do deset stanovnika. Ima i onih sa dva, tri stanovnika na spavanju. U 2.000 sela nema bankomata ni pošte, čak 1.000 sela u Srbiji nema prodavnicu, pa moraju ljudi seoskim putevima da idu u gradove i varošice po namirnice. Ali, sad su u fazi nestajanja i te varošice, pa je potrebno i njih spašavati.

Kada se pre desetak godina u javnosti pojavio podatak ovog autora da je u Srbiji i prazno oko 200.000 kuća, sadašnji ministar za brigu o selu, bio je jedini koji se shvatio i uhvatio se u koštac sa tim problemom, pa se dosetio i počeo da onim koji hoće da idu u selo da žive, počeo uz pomoć države da poklanja kuće. Cilj je, da se ne bi živelo samo u tri velika grada Beograd, Novi Sad i Niš. Do sada je od 200.000 kuća država kupila i onima do 45 godina starosti rešavaju stambeni problem, dodeljeno oko 2.300 kuća, kako bi živeli u selima. Sad se pominje i akcija da će biti konkurs za ljude u selima, da im se dodeli po 10.000 evra kako bi mogli da pokrenu biznis na selu i da sami obezbede novac za život. To je po onoj narodnoj, nemoj da mi daješ ribu da se najedem, već daj mi pecaljku i da svaki dan lovim ribu. Pravo na to imaju oni koji nisu stariji od 45 godina i koji prvi put rešavaju stambeni problem,. Kuće koje dobijaju ne mogu da otuđe najmanje jednu deceniju. Dobro je što je najveći broj među njima mladih oko 30 godina starosti. Sela su ovako dobila oko 6.000 novih stanovnika i sa njima još 3.000 dece. To je pozitivna akcija u tom poslu, jer su neka sela dobila nove stanovnike.

Ali, ne treba dozvoliti onima koji su rušili sela da se sad predstavljaju kao njihovi spasioci! Zašto to nisu uradili kada im je vreme bilo za to, kada su bili moćni, na vlasti! Dok se grade magistrale po Srbiji, sela za to daju pare kroz razne poreza i doprinose, ali se ona zaobilaze i čak 90 odsto njih nema asfalta u selima, a da se ne govori o seoskim putevima do njiva. U 300 sela u Srbiji nema osnovnih škola, do pre pet godina 2.760 sela nije imalo ni vrtića, 500 sela nema putnu vezu sa svetom... U dve trećine sela nema ambulante, a više od 200 sela u Srbiji danas nema nijednog mlađeg stanovnika od 20 godina. Pre nekoliko godina čak 173 osnovne škole su imale samo po jednog đaka.

U Srbiji je danas soko 565.000 gazdinstava, koji obrađuju 3.488.752 hektara zemlja koja se nalazi u 19 miliona parcela. Prosečan veličina je oko šest hektara. Među njima je čak 217.623 malih poljoprivrednika sa posedom do dva hektara od koga žive. Kako - samo oni to znaju. Pravo stanje za agrar pokazaće predstojeći popis u ovoj godini.

Uništen je stočni fond koji u BDP agrara Srbije učestvuje s 28,1 odsto, a u njemu je sad manje od 400.000 grla među kojima je tek 228.000 krava mlekulja prema zvaničnim državnim podacima. U Zemlji svinja, Srbiji, prema podacima RZS ima tek oko 2,7 miliona grla, a približno toliko ih je bilo 1947. godine posle Drugog svetskog rata.

Sad u poznim godinama, da bi ,,oprali'' svoje grehe neangažovanja i sprečavanja gašenja zadruga i sela, odnosno lošeg rada je, da sad idu po selima i fotografišu se pored aktuelnog ministra za brigu o selu Milana Krkobabića, koji se trudi da obnovi ono što su oni zapustili. Baš ti koji su nekada rušili sad, žele da grade kako bi to ostali sa njihovom fotografijom u mestu, gde će možda niknuti nešto novo, a to znači opstati selo, razviti se nova zadruga, održati se Miholjski susreti... Nema njihovih nikakvih analiza o sanju u selima, nikakvog aktivnog niti predloga i doprinosa članova odbora za selo u akciji ,,500 zadruga u 500 sela'', osim njihovog fizičkog prisustva. Jer, analiza istraživanja i nestajanja sela su delo analitičara, van tog Akademijskog odbora za selo SANU, dok je Miholjske susrete osmislio Milovan Vitezović. A, predsednik Odbora se u najboljim radnim i životnim godinama nije bavio razvojem zadrugarstva niti je nešto činio kako bi nam opstala sela. Nikada nije našao za shodno da za vreme od dve i po decenije koliko su trajali Vlasinski susreti Balkanskih sela, koji su bili svojevrsna akademija znanja, da učestvuje u njihovom radu. Jer, sela ga nisu tada interesovala! I sad odjednom je veliki pobornik i zadrugarstva i obnove sela koja nestaju! Tako se ponaša po stihovima estradnog umetnika Zdravka Čolića, ,,rušimo pa onda gradimo''!

Kada su se gasile zadruge i nestajala sela, nisu se oglašavali. Odnosno, da bi ispravili negativnost i propuste u svom radu i brisali ih iz svoje biografije, nakon sedam decenija, što se tiče nestajanja sela i zadruga, sad Akademijski odbor za selo SANU i njegovi članovi, daju punu podršku obnovi sela i novim zadrugama, kao i Miholjskim susretima sela Srbije. Za takav rad treba im se zahvaliti! Jer, dok su bili na funkcijama i u radnoj snazi, dali su puni doprinos nestajanju sela i zadruga. Dokaz ovakvih činjenica je da Akademijski odbor za selo SANU ni proteklih, godina ni ove godine nije delovao da bi sprečio negativnosti u agraru. I pomogao ovoj grani.

Primer takvog rada je činjenica da se stočarstvo gasi, da smo od izvoznika mesa postali njegovi uvoznici, da se u Srbiji navodnjava samo 1,4 odsto obradivih poljoprivrednih površina, a da je, prema podacima RZS u 2022. godini voda stizala tek na 54.639 hektara! Setimo se samo da je sad već daleke 1977. godine tadašnji visoki državni funkcioner Stane Dolanc otvorio branu na hidrosistemu D-T-D kod Novog Bečeja, sistem pustio u rad, uz isticanje da će sistem omogućiti navodnjavanje 510.000 hektara i odvodnjavanje milion hektara. Navodnjvanje se nikada nije ostvarilo. Nije si oglašavao kada je iz Ministarstva poljoprivrede stočarstvu i selima upućeno 54 milijardi dinara koje nikad do njih nisu stigle, kako je to konstatovala i Državna revizorska institucija. Nisu se oglasili ni kada je trebalo da se pomogne agraru oko agrarnog budžeta koji je uvek ispod zakonskih pet odsto.

Nijedno ime se nije čulo ni pročitalo kada je predsednik države, sredinom 2023. godine, izneo podatke da među prijavljenima za subvencije ima dosta onih koji su se prijavili, a da nemaju te njive, jer su to navodno šume ili objekti. Nisu se oglasili ni prilikom uvoza 84.000 tona konzumnog mleka, zatim 10.000 tona mleka u prahu i 12.000 tona sireva u 2022. godini, zatim ovogodišnjeg uvoza 18.000 tona svinjskog mesa, 180.000 prasića... Nema glasa iz Akademijskog odbora za selo SANU ni što nedavno nismo imali ni 2.000 junadi da utovarimo u brod za izvoz. Takođe što se pre tri decenije iz Srbije u svet izvozilo više od 30.000 tona ,,bebi bifa,, godišnje, a sad 100 puta manje ili 300 do 400 tona! Nije bilo reagovanja ni kada smo koristili previše pesticida za prskanje voća sredinom 2023. godine pa nam je vraćeno voće iz Slovenije Hrvatske. Radilo se o pesticidima zabranjenim za upotrebu 2006. godine na svim kulturama osim na šećernoj repi. Ovo i mnogo drugih negativnosti trebalo je da spreči taj nazovi trust mozgova, ali nije reagovao na ove pojave. Niti da spreči loše, niti da pomogne projekte svojim znanjem i sa svojim predlozima! Onda se postavlja samo od sebe pitanje kakva je njihova uloga postojanja i trebaju li oni narodu, vlastima ili samo sebi?

Strategija pada proizvodnje!

Na kraju jula 2024. godine ističe decenija postojanja poslednje Strategije razvoja poljoprivrede Srbije, u kojoj je zabeleženo da će se agrar Srbije razvijati godišnje po stopi od 9,1 odnosno u lošijim godinama po 6,1 odsto. To je ostala samo nerealna želja naših eksperata u agraru, autora stratetegije i političara za koje je ona pisana.

Strategiju je 2014. godine donela Vlada Srbije, ali ona nikada nije upućena Parlamentu na usvajanje. Zašto, vlasti niku nikada iznele u javnost. Ta strategija sadrži 145 strana, pisalo ju je 240 naših eksperata, a za stvaranje te strategije sebe su nagradili sa 8,2 miliona evra. Taj novac su donirale evropske institucije. Međutim, to što piše u toj i danas validnoj strategiji, čija važnost ističe 31. jula 2024. godine, nikada se ništa pozitivno nije ostvarilo!

Pitanje je za odgovornost tih ljudi, zašto nisu organizovali okrugle stolove o tome kako se sprovodi strategija, za koju je prilikom donošenja, nekadašnji savezni ministar poljoprivrede Jugoslavije prof. dr Koviljko Lovre ukazao na niz negativnosti, uz naglasak da je to, ako se ostvari, da je sve štetno po državu Srbiju, o čem je i pisao naš list. To se pokazalo tačnim! Odnosno nerealne želje iz strategije se nisu ostvarile. Dakle naša poljoprivreda umesto rasta, najčešče ima pad proizvodnje! Jer, agrar stagnira već decenijama. Stopa rast za poslednje tri i po decenije, do pojave Korone 19, bila mu je samo 0,45 odsto godišnje. U 2021. godini pad proizvodnje je bio je 6,7 odsto, a u 2022. godini čak osam odsto! Stočarstvo Srbije propada skoro četiri decenije. Sad učestvuje u BDP agrara samo sa 28,1 odsto, a uskoro će to biti svega 20 odsto, što je na nivou nerazvijenih zemalja. Akademijski odbor za selo SANU u kome se nalaze nazovi agrarni trustovi ove zemlje, nikad nije raspravljao kako bi sprečio te negativnosti i sasekao ih u korenu. Na skupvima na kojima se raspravljalo posle pada proizvodnje i potrošnje, uvek se konstatovalo kako ima dobrih i kvalitetnih radova! A, zbornici tih dobrih radova, pojavljivali su se u javnosti nakon godinu i više dana od skupova.

Posle rasprava koje su održavali, padovi u agraru, svake godine bivali su još veći, hrane je bi bilo sve manje, i naravno bila je sve skuplja. Baš ti koji sad hoće da grade ono u čijem rušenju su učestvovali nikada se nisu pojavili na svojevrsnoj akademiji znanja, tradicionalnim Vlasinskim susretima, koje je četvrt veka uspešno vodio pok prof dr Đura Stevanović. Na tim susretima je bila Balkanska akademija znanja o selima, na kojoj se svake godine raspravljalo samo o tome kako razviti selo i zaustaviti iseljavanje iz njega. Među njima bio je i autor ovih redova, a o svemu tome zapisano je u nedavno objavjenoj knjizi pod nazivom ,,IZ ARHIVA VLASINSKIH SUSRETA'' - SEĆANJA 1995 -2021 - Knjigu je priredio i napisao Dragoljub B. Đorđević dok su izdavači IK ,,Prometej'' Novi Sad i Narodna biblioteka ,,Desanka Maksimović iz Vlasotinca. Za izdavače su potpisani Zoran Kolundžija i Srba Takić.

Potreban novi koncept agrara

Da bi se sve te negativnosti ispravile potreban je novi koncept agrara, po zatvorenom nordijskom sistemu. Znači da se hrana proizvodi preko zadruga u kojima će se obavezno nalaziti i prerađivačka industrija. Ona je u Srbiji nestala za vreme pljačkaške privatizacije poljoprivrede, obavljene nakon demokratskih promena 2000. godine uz pomoć države. Taj novi koncept treba konačno da donese dugo očekivani boljitak svim agrarnim poslenicima. To znači da vrednost proizvodnje po hektaru bude u prvo vreme bar 10.000 evra (deset puta više nego sada) a za deceniju i tri puta više. To su trebali da urade i ostvare nazovi agrarni trustovi mozgova, koji sad na kraju radne i životne karijere, rame uz prvog prvog čoveka Ministarstva za brigu o selu Vlade Srbije, žele da isprave grehe pa da se upišu kao graditelji novog koncepta agrara Srbije. Nadaju se da će im se tada brisati ono što su negativno radili, kada su se gasile zadruge i sela u Srbiji. Odnosno, da im se opere deo biografije, onoga za šta su se decenijama zalagali, odnosno nisu bili protiv tih negativnih tendencija za koje ne priznaju lične grehe, ali ih danas kroz podizanje novih zadruga, obnovu sela, dodeljivanje 2.100 praznih kuća, mladima do 45 godina života koji hoće da žive u selima.

Za četiri godine do sada je osnovano 1.100 novih zadruga. Za bolji rad 207 zadruga od države bespovratno je dobilo oko 2,2 milijarde dinara. Jer, se pokazalo dobrima da je privlačno selo u kome postoji valjana zadruga, sa prerađivačkom industrijom punim stajama stoke i njivama sa visokim prinosima. Takva sela imaju šanse za opstanak i ostanak. Ona su i privlačno za mlade da dođu u njega ida žive. Obnova svake zadruge znači i otvaranje fabrike u selu! Cilj je da se pomogne nerazvijenim krajevima i sitnim proizvođačima čije njive imaju prosek od oko 2,5 hektara. Oni treba da postanu i robni proizvođači. A, takvih u zemlji je oko 217.500 gazdinstava. Oni moraju da se udruže i zajednički nastupaju. Ukoliko se ne udruže, ne da će propasti, nego će nestati! Poješće ih velike multinacionalne kompanije. Pored toga želja je da se zaustavi iseljavanje iz sela i da se u njima pokrenu mali prerađivački pogoni... To značajno pomaže i ujednačavanju regionalnog razvoja u Srbiji. Za sada je na ovaj način uz bezpovratnu pomoć države zadrugama, prvi put posle sedam decenija, obezbeđena bolja životna egzistencija za 4.600 gazdinstava do kraja 2018. godine. Odnosno boljitak je osetilo više od 36.000 seoskih stanovnika. Pored toga, naknadnom kupovinom 2.300 kuća u selima, ona su dobila još 6.000 novih stanovnika i 3.000 mališana.

Stare i nove zadruge (do dve godine starosti) za četiri godine dobile su bespovratno ukupno 2,2 milijardi dinara bespovratne pomoći. Taj novac ja stigao u 207 zadruga u Srbiji. Ovo ukazuje da je vraćeno poverenje u zadrugarstvo u Srbiji. Dok je i osnovano i 1.100 novih zadruga. Zadrugari čekaju da im se vrati i nepravedno oduzeta imovina posle Drugog svetskog rata.Tu je i nekoliko stotina hiljada hektara oduzete zemlje i ostale imovine, vredne oko dve milijarde dolara. Siromašne država za sad o tome, nažalost ne razmišlja. Za opstanak sela i života u njima veliki doprinos bi bilo i ulaganje u 2.500 svršenih srednjoškolaca, srednjih poljoprivrednih škola svake godine u Srbiji. Neki od njih odu da studiraju, a većina ostane na selu. Država treba da ih stimuliše da stvaraju porodice u selima da obrađuju njive i da stvaraju budućnost za svoje potomke. Oni koji odu da studiraju, kasnije treba da vrate u zavičaj i da budu direktori tih novih zadruga! Jer, to je lakše nego nagovoriti mlade iz gradova da se vraćaju u sela. To dobrim delom zavisi i od ženske populacije da li hoće da se udaje i da ostaje da živi, rađa decu u selima Srbije. Njihov opstanak u selima značio bi i pune staje i obore, veću proizvodnju u poljopoprivredi, koja sad ima prosečan godišnji rast od oko 0,45 odsto godišnje. Na taj način bi obezbedili i prehrambenu sopstvenu sigurnost. Jer, sad je očito nemamo. Čim moramo uvoziti svinjsko meso, čiji smo nekada bili veliki svetski izvoznici!

Što se tiče kuća, do sredine avgusta 2023. godine je besplatno dodeljeno 2.300 kuća za one koji prvi put rešavaju svoj stambeni problem i hoće da žive u selima Srbije. Tako su sela u Srbiji, od početka besplatne dodele kuća za život, do sad dobila oko 6.000 novih stanovnika, a sa njima i 3.000 dece. To su mladi do 45 godina starosti. Prosek je trideset godina. Oni prvi put rešavaju svoj stambeni problem, a dobijene kuće ne mogu da otuđe jednu deceniju. Sad se najavljuje i dodeljivanje po 10.000 evra, putem konkursa, za ona domaćinstva koja žele da pokrenu sopstveni biznis.

(Nastaviće se)