Kontranapad

Polovinom februara stupaju na snagu izmene Zakona o sportu koje su sklepali sistemlije van bilo kakvog sistema

Zakonom protiv sporta

Da ne beše Novaka i Janka, vaterpolista Srbije i košarkaša Crvene zvezde ili bojkota Skupštine Olimpijskog komiteta Srbije i još po neke pikanterije, „slavaroški period" u Srbiji bi gotovo bio bez teme. Sport i prilike u toj oblasti su u velikom zatišju. Zašto, kada narednih dana započinje nova etapa u „borbi protiv korupcije" u sportu. Kao i u politici, velika obećanja su ostala prazna slova na papiru, konstatuje Miroslav Vislavski, urednik sportske rubrike Magazina Tabloid

Miroslav Vislavski

Bez pretenzija da se analizira sveukupni opus Vanje Udovičića, koji se može pozitivno oceniti ako bi ostvareni rezultati i brojne medalje naših sportista pripisali Državi i njenoj administraciji, a ne takmičarima i njihovim timovima, istina je da će njegov rad i doprinos razvoju sporta na strateškim pravcima otići brzo u-zaborav! Po već prepoznatljivoj metodologiji kojoj pribegava Vlada Srbije u osvajanju glasačkog tela, kada govori o svom radu i rezultatima državnog aparata u oblasti sporta Ministar zamenjuje teze i manipuliše činjenicama. Umesto da govori o sistemu sporta, njegovoj materijalnoj osnovi, rešenjima koja donosi Država i njihovom posledičnom dejstvu na loše pojave i odnose u ovoj oblasti, on vešto pripisuje uspehe i osvojene medalje naših vrhunskih i talentovanih sportista Kabinetu u kome je izrastao u jednog od prepoznatljivih zaštitnika lika i dela Barona Minhauzena.

Dakle, na sistemskom planu nije ostvario najave i ciljeve koji se odnose na privatizaciju sportskih klubova. U njegovom mandatu nije napravljen čak ni simbolični pomak u rešavanju materijalne osnove sporta na lokalnom nivou. Naprotiv! Malo je reći da je postojeći položaj sportskih klubova u lokalnim samoupravama, najblaže rečeno ponižavajući. Iako bezbedost u sportu nije samo njegova odgovornost, ali jeste od koje se ne može amnestirati, nije postignut napredak u borbi protiv huliganizma. Na planu kapitalnih investicija najveću pozornost tokom izborne kampanje, privlačila su obećanja o gradnji stadiona za potrebe nacionalnog sastava po standardima UEFA. Ubrzo po osvajanju mandata o stadionu više nema ni pomena. Uopšte, u javnosti se oblast sporta pozicionira samo kao događaj o kome se izveštava. Odavno ne postoji problemski tretman sporta. Tako je i „slavaroški" period u zatišju kada se pominje sportska tematika.

Ima li mesta zatišju, kada je pred sportskim poslenicima novi udar iskušenja i tereta koji im donosi Zakon o sportu koji stupa na snagu ovih dana. Umesto polemičke kampanje, samo kuloarski se govorka o pogubnim odredbama Zakona, za ionako bremenitu sportsku sudbinu. Ako je tačna definicija da sport i sportisti dele sudbinu društva, države, onda je izvestan njegov kraj sa rešenjima koja su izgradili kreatori sportskog sistema u tranzicionim uslovima.

Tranziciju u koju su nas ugurali tvorci novog poretka pod kontrolom Velikog brata u čijim rukama su planetarni kajasi, „uspešno" su sprovodili klipani koje su nam servirali svetski moćnici kao nove političke autoritete i narodne tribune. Njena „spasonosna formula" je svedena na uništenje ekonomije, privrede, rasprodju vrednosti, resursa i prirodnih bogatstava, satanizaciju sistema koji je bio rezultat najhumanije ideje u istoriji čovečanstva. Kriminalizovati državu i korumpirati svaki šrafčić u takvom zajednici, načiniti radnike robovima, trovati građane hranom kojom nas zatrpavaju sa zapadnog otpada, razoriti zdravstveni, penzioni, školski sistem, poniziti gord i ponosan narod, okupirati mu državu, rasprodati i opljačkati zemlju, satrti čast i učiniti građanina poniznim, ugušiti svako buntovništvo...To je bio program i uspešna misija svih revolucionara nastalih sa „demokratskim" promenama 2000. godine. To su postigli, svesno ili nesvesno. Svejedno. To je njihov potpis na period istorije opšte propasti naroda na ovim prostorima. Taj proces se nastavlja, a sada je u završnoj fazi u oblasti koja se više od decenije i po žilavo odupirala svim nebulozama i preprekama novih sistemlija.

Oni koji su u tranzicionim uslovima vodili sportske organizacije, klubove i nacionalne timove u vrhunskom sportu valjda nisu shvatili poentu. Nisu razumeli da je na sceni izdaja, prevara, prodaja... Umesto da polože oružje i natrće zadnjice kako su to umešno radili i dalje to čine samoproglašavani lideri, njihovi poltroni i sluge, politički kameleoni i traverstiti ili umišljeni eksperti sa kupljenim diplomama i sertifikatima, vrhunski sportisti su odolevali svim iskušenjima, uspešno eskivirajući omče koje su im namicane. Oni su postizali neverovatne rezultate na međunarodnom planu. Pobeđivali su! Razvijali su državnu zastavu i ponosno pevali himnu na raznim meridijanima. Često su to činili na terenima mentora izdajničkih i marionetskih protuva na čelu ove države.

Da bi takva „žilavost" popustila, današnji zakonopisci nepripremljeni za kreiranje ozbiljnog sistema i bez bilo kakvih iskustava u rukovođenju društvenog aktivizma, izmišljaju i primenjuju nebulozna rešenja na kojima je još pre dvadeset godina insistirao Vojislav Šešelj.

Osujećivanje javnog sektora da sponzoriše sport ima smisla pod uslovom da su „sistemlije" prethodno „izumeli" rešenja kako nadomestiti novac koji se ovim Zakonom uskraćuje sportu, bez obzira na činjenice da su njegovi dosadašnji tokovi bili krajnje subjektivno usmeravani po slobodnim i „fleksibilnim" kriterijumima o kojima su odlučivali „autoriteti" na čelu javnih preduzeća ili iz Kabineta. Zatvaranjem potencijalne finansijske podrške prema sportu iz javnog sektora, a sve u ime kontrole trošenja sredstava, u suštini donosi novo stezanje kajiša u ovoj oblasti. Realni izvori finansiranja sporta su, zapravo nerealni! Oni se svode na prihode iz budžeta i privatnog sektora.

Budžeti lokalnih samouprava su nabudženi! Njihova izdvajanja za sport često nisu dovoljna ni za troškove putovanja u jednom sistemu takmičenja. O nekim drugim potrebama, izlišno je govoriti. Zato su klubovi upućeni na roditeljsku potporu, odnosno članarinu za svoje ljubimce. A, kako u Srbiji nezaposlenih sa prosečnom zaradom oko 40.000 ili nešto većom, plaćati članarinu do četiri - pet hiljada dinara za jedno dete? Čak ni mali broj srećkovića koji su zaposleni, nije u mogućnosti da članarinom za dva deteta pomogne privatni klub. Ishod je takav da jedno od dvoje dece mora biti uskraćeno zadovoljstva da se bavi sportom. Klubovi koji su u nasleđenom svojinskom statusu, koji nisu privatizovani a baštine tradiciju društvenih organizacija, nemaju pravo naplate članarine kakva se primenjuje u privatnim klubovima (do 10% od prosečne zarade zaposlenih). Dakle, preostaje im jedino sponzorstvo privatnih kompanija, gde su nove barijere.

Privatne kompanije ne pokazuju interes da ulažu u sport, mimo povratnog dejstva. Ono na žalost nije uređeno kroz, na primer, poresku politiku. Sponzorisanje sportskih klubova se podvodi pod trošak koji se oporezuje. Pa zašto bi onda kapitalista ili vlasnik kompanije ulagao u sportske klubove? Drugo je pitanje kada se radi o povlašćenima koji preko „autoriteta" vlasti dobijaju nameštene tendere u određenim poslovima javnih nabavki, investiranja, uvoznih dozvola i tome slično. Kod takvih, postoji interes i „raspoloženje" za sponzorisanje sporta. Ali, to su probrani partneri, lojalni vlastima ili uticajnim pojedincima iz vlasti.

I tako, nove „sistemlije" produbljuju urušavanje sporta i njegovu amaterizaciju. Svojim „revolucionarnim" i „antikorupcijskim" rešenjima dovode učesnike u sportu da se zadovolje najamaterskijim kvalitetom. Srbija će uskoro domaću sportsku arenu pretvoriti u rekreativnu igraonicu koja neće interesovati čak ni najbliže srodnike aktera i takmičara. U prilog „revolucionarnog zaokreta" idu i rešenja kojima se pod načelima o sukobu interesa, sa šesnaestim februarom kada stupaju na snagu izmenjene odredbe Zakona usvojenog pre godinu dana, oslobađaju funkcije u sportu svi oni koji imaju dve ili više funkcija. Pozivanje na „sukob interesa" se tako odomaćilo da se norme koje bi trebale da sprečavaju takve anomalije u sportu, do kraja uprošćavaju.

Borci za „čistotu" sporta umeju da se pozivaju na „sukob interes". Pri tome, oni zapravo ne znaju suštinu u čemu se sukobljavaju interesi. Podsećaju me na političare koji nisu pročitali Ustav, ali kada žele da ostave utisak, autoritativno se pozivaju na Ustav i ustavna načela!

Van svake pameti, ali primereno pameti vladajućeg naprednjačkog kartela, sportski funkcioneri koji volonterski obavljaju određene dužnosti u sportu moraju da podnesu ostavke tamo gde po logici mogu učestvovati u drugoj instituciji, interesno značajnoj za sportsku organizaciju u kojoj je angažovano jedno lice. Takvo crno - belo tumačenje sukoba interesa, zapravo vulgarizuje funkcionisanje u sistemu sporta.

I dok se ogroman broj sportskih ljudi priprema ili je otpočeo postupak podnošenja ostavki zbog principa „sukobljenog interesa", dok se klupski operativci hvataju za glavu pod pretnjom „zavrnutih slavina" iz javnog sektora, a posebno neslućene i nikada veće birokratizacije sporta u ime „odbrane" svakog budžetskog dinara Čovek koji misli i radi sve umesto nas, ladno daje nalog da se 370.000 dolara Partizanovih grehova prema UEFA namire-ko zna od kuda! Nismo saznali čije su to pare zbog kojih je Milorad Vučelić nebrojeno puta zahvalio Premijeru Aleksandru Vučiću na pomoći Vlade Srbije koja je pružena crno belima. Ali, ako je Premijer spasonosno rešenje bio za Crvenu Zvezdu koja je i dalje sa dugovima između 35 i 40 miliona evra, ali istovremeno nesmetano trguje novim igračima, onda je pravo i Partizana da ga povuče za rukav i zatraži novac koji će možda doprineti poštedi od UEFINE suspenzije u evropskim kupovima. Pa pošto je to formula za velikane srpskog fudbala od nacionalnog interesa (po slobodnom tumačenju ne i po Zakonu), možda nam nije nužan ni Zakon o sportu. Uzgred, moja FK Vojvodina sa vekovnom tradicijom je takođe pod sankcijama na pravo dovođenja igrača. Nije izvršila obaveze prema nekim za koje im ni roditelji ne znaju da se bave fudbalom, pa je Arbitražni sud kaznio novosadske crveno bele! Uz put su pod blokadom, već poduže!

Da li bi Vučić pomogao i „slaninarima" da se oslobode dugova? Ako ne celinu duga da im „u skladu sa Ustavom" pomogne sa 7%, kolika je cena vojvođanske autonomije. Konačno, ovih dana je zakukao i Aleksandar Šoštar u ime Partizanovih delfina koji su nam decenijama čuvali sportski obraz, ali koji su pred nepremostivom preprekom, pretećom za njihov opstanak u porodici sporta. Nakon nove pobede u evropskom kupu koju je ostvario lider srpskog šampionata OK Vojvodina NS seme, „preko bare" se začulo pitanje Borislava Petrovića: „...Da li i dalje da pobeđujemo i nanosimo teret klubu za troškove putovanja po Evropi? Putovanje se mora platiti! Šta je onda pametnije: da izgubimo, uštedimo klubu troškove putovanja, a možda onda dobijemo naše pošteno zarađene stipendije!"