Druga strana

Surčin kao sudbina: Vučićev autobus u sremskom blatu i vreme završnih računa

KO TO TAMO PEVA?

Na Vučićevom „Titaniku" koji nepovratno tone, ima svega: „Grandovi" muzičari sviraju njegovom kumu u Veneciji, uža rodbina sadi vinograde, specijalne jedinice vežbaju za tuču sa građanima, a on lično otvara izgradnju stadiona na kome može biti i „sabirni centar" za unutrašnjeg neprijatelja, ako zatreba. Sve su opcije u igri, reče jedan slavni fudbalski trener.

Luka Mitrović

Nikola Petrović, kum Aleksandra Vučića, proslavio je pedeseti rođendan u Veneciji, a Dubravka Đedović-Handanović, bivša Negre, ministarka rudarstva i energetike, onog ministarstva koje plaća redovno desetine miliona evra za njegove kriminalom sagrađene mini hidrocentrale, prisustvovala je ovom kraljevskom kermesu.

Doletela je Đedović u jednom od dva čarter leta, napunjena sa kompletnom srpskom estradom koju je kum Nikola „naručio" da zabavi goste. I da čuveni Kanal Grande u Veneciji zagadi prostaklukom.

Proslava ga je koštala oko tri miliona evra, nije štedeo, nema ni razloga, Srbija plaća. Ona Srbija u kojoj je baš tog dana sve poskupelo: gorivo, alkohol, cigarete, kafa, gas, hrana, odeća, obuća, komunalne usluge...

Gospoda iz Meklarena, Mercedesa, Majbaha i Audija, daleko je i sve dalje od srpske sirotinje, koju oni cinično zovu: „gubitnici tranzicije".

Za to vreme, poludeli imperator, Aleksandar Vučić, naručio je takozvani otvoreni, panoramski autobus na dan 1. maja 2024., i u njega smestio ambasadora Kine u Srbiji Li Minga, predsednika kriminalnog Fudbalskog saveza Srbije Dragana Džajića, ministra finansija Sinišu Malog, Milorada Dodika, Dragana Stojkovića Piksija i još jedan broj „istaknutih ličnosti".

Krenuli su bespućima raskopanog Surčina, prema mestu na kome će biti podignut takozvani Nacionalni stadion, po ceni od 600 miliona evra.

I još nešto: Skupština Srbije je prošle jeseni po ubrzanoj proceduri, usvojila Lex specialis, odnosno Zakon o izgradnji kompleksa za Expo 2027., u čijem članu 14 piše da se neće primenjivati odredbe Zakona kojim se uređuju javne nabavke. Isto to se odnosi i na izgradnju takozvanog Nacionalnog stadiona.

I, to je tek mali deo od onoga što će Srbija, već oglodana do kosti, da plati kad se saberu troškovi projekta Expo 2027. koji će koštati više od 17 milijardi evra (sve procene govore već sad, da će to biti „okruglih" 20 milijardi evra, u najboljem slučaju).

Vučićev „panoramski autobus" sa unajmljenim vozačem-migrantom iz jedne „nesvrstane" zemlje zadesila se jedna nezgoda, negde na sred ovog unakaženog prostranstva. Ovo neobično vozilo zaglavilo se u duboko, sremsko blato, tužnu oranicu koju je Vučićeva građevinska mafija mesecima zasipala peskom i šljunkom, pretvarajući najplodnije poljoprivredno zemljište u Evropi u „gradsko-građevinsko".

Kao u kultnom, zvanično i najboljem srpskom filmu režisera Slobodana Šijana, „Ko to tamo peva" („Danas ovde nećeš proći!").

Ništa tako simbolično ne govori o dubokom blatu u koje je Vučić uvalio Srbiju kao ova istinita scena, slika realnog sremskog blata sa skoro nadrealnih surčinskih polja koja danas liče na pustinju Kalahari.

Pravdao se Vučić Draganu Stojkoviću Piksiju što su „potonuli": „Teški smo Dragane!" (misleći valjda na sebe i Milorada Dodika, što je blizu 300 kilograma žive vage).

I dok se Vučić kao registrovani sadomazohista bavio izbavljenjem iz surčinskog atara, za to vreme dešavalo se nešto mnogo ozbiljnije...

Naime, Docent dr Ivan Simić sa Arhitektonskog fakulteta u Beogradu, izradio je mapu koja pokazuje da zelenih površina u takozvanom Beogradu na vodi, ima oko dva procenta. Nedovoljno čak i da pas lutalica u sred letnje žege nađe malo hladovine. Preko 60 procenata centralnog savskog priobalja je u potpunosti, trajno devastirano, kao što će biti i ostale zone oko reke Save u najskorije vreme.

Uzgred, Sava kod Beograda je mrtva i zatrovana do krajnjih granica, a posledice svega što se ovde dešava platiće zdravljem (ubrzo) stanovnici Novog Beograda, Čukarice, Savskog Venca i Starog grada.

Ni do današnjih dana, nadležno tužilaštvo (postoji li takvo nešto danas u Vučićevoj Srbiji?) nije smatralo za potrebno da formira predmet i otvori istragu o tome kako je i pod kojim okolnostima država (ustvari Vučić lično) 2014. godine praktično poklonila 177 hektara savskog priobalja, najskupljeg i najatraktivnijeg gradskog građevinskog zemljišta u ovom delu Evrope (dakle, današnji "Beograd na vodi"), firmi sa većinskim vlasništvom kompanije iz Ujedinjenih Arapskih Emirata.

Nedavnom, nezakonitom odlukom tehničke vlade, Emirati će dobiti još dodatnih 300 hektara zemljišta, dakle, sve na obalama reke Save kod Beograda. Prema onome šta je feudalna familija iz Emirata tražila da piše u ugovoru, to više nije teritorija Republike Srbije! Naime, sve su to ugovori bez nadoknade i sve što je dato na koncesiju može biti konvertovano u njihovu (arapsku) svojinu, bilo kada.

Vučićeva navodna bitka za svaku stopu Kosova i Metohije, bila je i ostala obična dimna bomba: ovaj veleizdajnik poklanja i najatraktivnije i najskuplje zemljište u Beogradu i širom države, ko god mu ponudi kakvu investiciju, kredit ili zatraži koncesiju.

Kad je u pitanju njegov brat, njegovi kumovi i bliske osobe, tu nema ničega, ni tendera ni koncesija.

A, tiranin je veliki ljubitelj vina, pa mu drugi otvaraju firme a on „degustira". Zna se dobro da je neko od pomenutih vlasnik ogromnog vinograda, severozapadno od Leskovca. Nikao je za te potrebe i asfaltiran put, samo do vinograda, tu su čuvari, džipovi, bodljikava žica kroz koju je propuštena struja. Tu je obezbeđenje sa dugim cevima (automatskim puškama).

Vinarija u Slankamenačkim vinogradima, ista scena: odmah je stigao asfalt, odmah sagrađen vodovod sa fabrikom vode, trenutno se gradi crpna stanica na Dunavu, sa rezervoarom 12.500 m3 za navodnjavanje. Sve odmah i slučajno gde treba. Sve davno planirano, a realizacija kada treba.

Da Vučić ozbiljno planira da nastavi sa ovakvim kriminalom, sa najviše pozicije u državi, svedoči i činjenica da je nezvanični šef njegove „pajser brigade" za prebijanje građana, Novak Nedić, ponovo izabran za generalnog sekretara Vlade Srbije.

Uzgred, nabavio je najskuplju opremu Specijalnoj antiterorističkoj jedinici (SAJ), prikladnoj za ulične bitke, u slučaju masovne pobune građana. A, ona je izvesna.

Postoje dve vrste žrtvi: one koje su pristale da to budu i one koje nikad neće pristati. Kad dođe do toga da više nema šta da se izgubi „osim sopstvenih lanaca", ova druga grupacija postaje većinska. Tada je svaka diktatura nemoćna i izgubljena.