Skraćivanje jezika

Marinko Arsić Ivkov: Srbija u ambisu između lažnih i stvarnih intelektualaca

Cenzure u demokratskoj tišini

Režimi ne vole nezavisne, one koji nigde ne pripadaju. Zauzdavanje ljudi koji misle svojom glavom i koji kritički rasuđuju o svemu, to je i posle više od sedamdeset godina od zavođenje boljševičkog jednoumlja, još uvek najvažniji zadatak tlačitelja koji su na vlasti. Da se ništa u tom smislu nije promenilo, govore i eseji koje je na tu temu ispisivao (i koje još uvek ispisuje), naš ugledni književnik i književni kritičar, Marinko Arsić Ivkov pisac kultnih dela poput "Krivične estetike" i "Antologije srpske udvoričke poezije".

Marinko Arsić Ivkov

Pojam intelektualca je u savremenom svetu postao veoma rastegljiv, pa danas svako sa fakultetskom diplomom smatra da s punim pravom može da se udene u njega. No i pored potpune devalvacije tog pojma, kojim su nekad mogli da se podiče samo najizuzetniji umovi društva, vlastodršci znaju da su intelektualci veoma značajna poluga vlasti i na svaki način nastoje da ih potčine sebi i pretvore u svoje sluge. To najbolje pokazuje razdoblje komunističke vladavine u Jugoslaviji i Srbiji...

Komunisti su još za vreme građanskog rata vršili likvidacije građanskih intelektualaca, videći u njima svoje najogorčenije neprijatelje, sposobne da razobliče njihovu ideologiju i političku praksu. Te likvidacije postale su masovne i sistematske odmah nakon tzv. oslobođenja, tako da je Srbija ostala bez inteligencije. Jedan njen deo je pobijen, ili je završio u tamnicama, lišen građanskih prava i tzv. srpske nacionalne časti, što je značilo oduzimanje imovine i onemogućavanje učešća u javnom životu. Velik deo je emigrirao i više se nikad nije vratio u opustošenu otadžbinu. A oni koji su izbegli sankcije, dobrovoljno su se uklonili „s očiju" novoj vlasti, ne želeći da se stavi u njenu službu, srećni što su izbegli ono najgore.

Kao i sve ranije vlasti, i komunisti su dobro znali da, protivno svojem javnom deklarisanju, bez intelektualaca i obrazovanih ljudi nema upravljanja državom i da neobrazovani ne mogu zameniti pobijene, prognane ili ućutkane intelektualce. Da će državom vladati radnici i neškolovani proleteri, bila je samo priča za narod. Komunistički režim je „ispod žita" sve činio da u svoje redove uvuče bar deo građanskih intelektualaca i da ih preobrati u zagovornike Marksove i Lenjinove ideologije, odnosno u propagatore komunističke diktature. „Konvertiti" su, zauzvrat, od režima dobijali različite privilegije - počev od „tačkica" za hranu, ogrev, odeću, pa do dobrih honorara, radnih mesta i stanova, funkcionerskih položaja, visokih priznanja i slično.

Sudbinu „konvertita" možda najbolje pokazuje primer književnika i uglednog intelektualca, potonjeg nobelovca, Ive Andrića. Za razliku od levičara Krleže, Andrić je bio građanski orijentisan intelektualac, antikomunista i visoki činovnik Kraljevine Jugoslavije. Godine 1942., uputio je pismo Draži Mihailoviću, u kojem od njega traži da se oštrije obračuna s komunistima! Samo dve godine kasnije, budućeg nobelovca srećemo kako po čitavoj Jugoslaviji agituje za komunistički režim i ubeđuje narod u „ispravnost Titovog i Staljinovog puta". Zauzvrat, Andrić je postao predsednik Saveza književnika Jugoslavije, odlikovan je Ordenom zasluga za narod i uživao je sve privilegije koje su imali visoki režimski funkcioneri. Još uvek je nepoznato da li je na Andrića vršen pritisak da „okrene ćurak naopako", ili je on sam procenio da je probitačnije biti na strani pobednika, što je javno priznao njegov kolega po peru Veljko Petrović.

„Preuzimanje" građanskih intelektualaca ipak je bilo samo nužno zlo. Režim verovatno nikad nije do kraja poverovao u lojalnost „konvertita" i pomalo je, nažalost bez razloga, zazirao od njih. Zbog toga je izgradio strategiju stvaranja sopstvenih intelektualaca, koje je školovao i oblikovao od malih nogu. Ta strategija pokazala se kao dalekovida i veoma delotvorna. Tako se već krajem pedesetih i početkom šezdesetih godina na javnoj sceni pojavljuju mladi, školovani intelektualci (Milan Vukos, Prvoslav Ralić, Brana Milošević, da pomenem samo neke), koji na stručnom, a ne samo na ideološkom planu, mogu ravnopravno da se nose i sa najsloženijim teorijskim problemima sociologije, filozofije, umetnosti.

One neškolovane i sirove posleratne revolucionare u šinjelima i kožnim kaputima, kakve su favorizovali Radovan Zogović (u umetničkoj kritici) i Miloš Minić (u pravosuđu), i koji su i na teorijske probleme gledali iz streljačkog stroja i preko mušice („Mašino, mašinko moja..."), zamenili su školovani branioci režima. Cilj je i jednim i drugima bio isti, samo su im metodi bili različiti.

Svi autoritarni režimi zaziru od intelektualaca, pa je to važilo i za komunistički. Zbog toga je režim u Srbiji i Jugoslaviji pribegao još jednom, preventivnom, udaljavanju nezavisnih intelektualaca iz javnog života. Naime, velik broj intelektualaca, da bi koliko-toliko sačuvao lični integritet i izbegao eventualne represije, izbegavao je politiku i bavio se užom strukom. No, opredeljenje režima bilo je: ko nije s nama, taj je protiv nas. Čak i one koji su se klonili politike trebalo je udaljiti sa istaknutijih mesta i potisnuti na marginu struke i javnog života.

Tako je u Srbiji došlo do potpune devalvacije pojma intelektualca. Držeći se istog načela koji dovodi do devalvacije u monetarnoj politici, režim je počeo da „štancuje" intelektualce - profesore, magistre, doktore nauka, akademike.

Krunom školovanja proglašeno je „školovanje uz rad" (danas to vladajući režim u Srbiji zove "dualno obrazovanje"). Prednost u zapošljavanju i pravljenju karijere imali su ne oni koji su redovnim školovanjem došli do diplome i zvanja, nego stručnjaci novog tipa - koji su diplomu stekli radeći u proizvodnoj hali i formalno izlazeći na ispite na nekom od novootvorenih viših škola i fakulteta specijalizovanih za „štancovanje" novih „intelektualaca". Maltene u svakom gradu otvarani su novi fakulteti ili „isturena odeljenja" uglednih visokoškolskih ustanova. I najteži ispiti tu su polagani kao od šale, a magistarske i doktorske titule donosili su radovi koji ni na jednom ozbiljnijem fakultetu ne bi prošli ni kao seminarske vežbe. Vlasnik ovakve diplome imao je bolji tretman nego diplomac najuglednijeg fakulteta ili stručnjak svetskog glasa.

Srbija je za nekoliko godina bila preplavljena magistrima i doktorima nauka, koji su potpuno devalvirali i te titule i relativizovali ugled i značaj visokoškolskog obrazovanja. A upravo takvi „intelektualci" su zauzeli sva ključna mesta u političkom, javnom, naučnom, umetničkom životu i oni su oblikovali umetnički, kulturni i javni život. Oni su propisivali „pravila ponašanja", oni su ustanovljavali vrednosti i svakom pojedincu, prema njegovoj poslušnosti, krojili i stručnu i ličnu sudbinu. U takvom stanju, bolje reći u takvim traljama, Srbija je dočekala slom komunizma i razdoblje tzv. tranzicije.

Komunizma je prividno nestalo, većina komunista i režimskih funkcionera već odavno je u drugim, uglavnom demokratskim strankama. Mnogi od njih su danas istaknuti borci za demokratiju i ljudska prava, a uglavnom svi skrušeni i pobožni vernici.

Pošto svako najbolje poznaje stanje u svojoj struci, pretpostavljam da ću i ja biti najubedljiviji ako izrečenu sumornu konstataciju ilustrujem stanjem u književnosti i književnom životu. Tu se baš ništa nije promenilo od vremena komunizma. Stanje je možda i gore, jer su nekadašnji partijski komiteti prerasli u veoma moćne klanove i interesne grupe, koji svoje pozicije i privilegije stečene služenjem jednom režimu danas štite prema načelima mafije ili tajnih interesnih grupa.

Nekadašnji komunistički intelektualci su se potrudili da blagovremeno odaberu i formiraju svoje naslednike i oni danas besprekorno primenjuju lekciju naučenu u mladosti - bilo da su nastavnici u školama i na fakultetima, bilo da su novinari, urednici književnih ili informativnih publikacija i novina, bilo da su kritičari, članovi žirija i raznih institucija. Pogledajmo školsku lektiru i programe jezikoslovnih fakulteta. Prelistajmo kulturne rubrike dnevnih listova. Pročitajmo poneku knjižnjevnu kritiku i vidimo koje vrednosti brane današnja ugledna kritičarska imena. Na kraju, vidimo koji su „autoriteti" u opticaju danas, a koji su bila pre deset, petnaest, dvadeset godina.

I zapitajmo se: da li je iko od tih institucionalizovanih intelektualaca igde i ikada pokušao da preispita vrednosti koje je u književnosti uspostavio komunizam i njegovi književni „znalci". Da li je iko od njih pokušao da pročita Miru Alečković, Antonija Isakovića, Dobricu Ćosića i da odgovori na pitanje treba li generacije mladih da se i dalje vaspitavaju na takvim delima i da slušaju kako su u pitanju umetnička dela, a ne propagandni materijal zaodenut u književno ruho.

Bez ponovnog vrednovanja literature, umetnosti i svih drugih oblasti stvaralaštva, nema stvarnih promena, nema istinskog preobražaja društva, o kojem toliko svi govorimo. Intelektualci su, nažalost, za njih najmanje spremni. A njihovu nespremnost podržava i sadašnja vlast (koju čine sve sami doktori nauka i „intelektualci"), koja ni jednom nije pomenula neophodnost revalorizacije svih vrednosti koje je ostavio komunistički režim. Nažalost, stanje u književnosti nije izuzetak, nego je paradigma i za ostale oblasti umetnosti i kulture, nauke, i javnog života u najširem značenju ove reči.

Komunizam, čudovišni sistem kontrole slobodnog mišljenja

Krivična estetika nije naš izum, ali u istoriji Evrope nije poznat tako sistematičan, sveobuhvatan i gotovo savršen sistem represije nad duhom kakav je izgrađen u zemljama 'realnog socijalizma'. Njen moto možda bi mogla da bude rečenica iz raporta koji je Radovan Zogović podneo na Prvom kongresu književnika Jugoslavije, 17. novembra 1946. godine: "Književni život očišćen je od ljudi koji su izdali i književnost i domovinu". Da je umetnost veliko zlo i da radi o glavi "narodnom" režimu stalno je isticao i neprikosnoveni vladar, prvi čovek Partije i države Josip Broz Tito, koji je, istina, dozvoljavao da se vlast "grdi", ali dobronamerno, bezazleno, kafanski, nikako ozbiljno i "prljavo", s namerom da se ona popravlja, ili ne daj bože, menja. Istovremeno sa strogim nadziranjem i gušenjem umetnosti podstiče se i neguje jedan kvaziumetnički književni rod, koji smo u jednom ranijem delu definisali kao "udvorička književnost". Rečnik "Zločin, izdaja, fašista, krvnik, kolaboracionista, špijun, krvnik, inkvizitor, provokator, huškač, petokolonaš. Vreli rafal, mač, mašinka, streljanje, lavež fašističkog čopora, najnakaznija pasmina srpskih izroda, ovejana ološ. Likvidirati, raskrinkavati, udarati, nemilosrdno tući...Ovo nisu izveštaji sa bojišta, to njihovi autori - Milovan Đilas, Radovan Zogović, Dobrica Ćosić, Đorđe Jovanović, Milan Bogdanović i mnogi drugi govore o književnicima i književnim pitanjima". Zogović je "i kada je zglajznuo" imao veze sa Partijom, jer za njega je normalno da umetnost mora imati dozvolu i komitet je za njega bio ipak neki zakon. Režimi ne vole nezavisne, one koji nigde ne pripadaju, jer oni vole da zauzdavaju ljude. Druga je stvar što je to brdo gluposti, ali oni su imali tajne saradnike-konsultante (o tome Draža Marković govori u svojim Dnevnicima) koji su čitali knjige i podvlačili neka mesta...Naš specijalitet je postojanje lažnih disidenata i politički napadi na te ljude (Matija Bećković, Dobrica Ćosić, Dejan Medaković) nisu im donosili ništa loše i to su ljudi koji su dobili sva priznanja.

Predrag Čudić kaže da su to jezgro činili 'skojevci i komunisti', Borislav Mihajlović Mihiz (po Nebojši Vasoviću, koji godinama već živi u Kanadi 'kafansko pričalo viceva nema veze sa književnošću'), Vojislav Đurić, Živorad Stojković, Mića Popović, visoki partijski funkcioner i partizanski komesar Dobrica Ćosić i drugi. Simina 9a funkcionisala je sa znanjem najviših predstavnika vlasti i brzo preuzela monopol nad 'disidentskom' i 'opozicionom' mišlju u Srbiji, dok vremenom nije prerasla u klan ne samo u oblasti umetnosti i kulture nego i politike.

Već krajem Drugog svetskog rata je sve počelo. Zbog umetničkog i naučnog rada u okupiranom Beogradu (1944) streljani su književnici Grigorije Božović i Svetislav Stefanović, profesori Miloš Trivunac i Ilija Pražić; glumci Aleksandar Cvetković, Jovan Tanić, Ljuba Vasiljević, slikar Branko Popović. U Nišu streljana sedmorica glumaca NP, u Novom Sadu streljan književnik i novinar Velislav Spasić. Naredne (1945) godine književnik Sima Pandurović osuđen na pet godina gubitka nacionalne časti zbog učestvovanja u književnom radu tokom okupacije, glumica Žanka Stokić zatvorena, otpuštena sa posla i osuđena na osam godina gubitka nacionalne časti...Vojno veće Vrhovnog suda FNRJ osudilo (1946) u odsustvu Slobodana Jovanovića na kaznu lišavanja slobode s prinudnim radom u trajanju dvadeset godina, konfiskaciju imovine i gubitak državljanstva.

Potom su se okomili na Branka Ćopića. "Jeretičku priču" Branka Ćopića žestoko su (1950) osudili Josip Broz Tito, Milovan Đilas i drugi visoki funkcioneri KPJ. Odlukom partijskih foruma (1951) ugašene Književne novine i časopisi Svedočanstva i Zapisi. Na zahtev Leona Daviča (1952) zabranjen koncert "Ulicama velegrada", jer "širi dekadentnu džez muziku". S Medicinskog fakulteta udaljen profesor Đ. Kostić, u progonu učestvovale Milka Minić i Mitra Mitrović.

Poseban jezik Nastajanjem estetske krivice građen je i poseban jezik. Tako je aluzija - oružje kojim umetnik vrši krivično delo. Anarhizam - negiranje Revolucije i NOB u umetničkom delu. Borac za umetničke slobode - opozicionar željan položaja i privilegija. Časopis - periodična publikacija namenjena javnim tužiocima. Demokratija za sve - najcrnja diktatura. Džez - muzika koja ne odgovara našem karakteru i našoj stvarnosti. Film - vrsta umetnosti opasna za javnost i omladinu. Hartija - sredstvo za unošenje smutnje u narod. Ironija - podsmeh, podrugljivo prikazivanje stvarnosti, nedopušteno u književnom delu. Knjiga - društveno štetan proizvod. Nobelova nagrada - nagrada koju dodeljuju neprijatelji mira i kulture. Reč - najmanji samostalni jezički oblik, koju u književnom delu obavlja funkciju sekire ili toljage. Satira - štetno umetničko delo...Štampa - ono što nanosi štetu socijalističkoj izgradnji. Tužilac - čuvar istine u umetničkom delu (1), Utvrđivač zle namere (2)...

Već 1957. godine, Milovan Đilas je osuđen "zbog neprijateljske propagande' (knjiga "Nova klasa") na sedam godina zatvora. Sledi bunkerisanje filma "Spomenicima ne treba verovati" Dušana Makavejeva (1958), film "Voz" Živojina Pavlovića (1959), "Kapi vode, ratnici" istog autora zajedno sa Kokanom Rakonjcem i Markom Bapcem. Zbog teksta Mihajla Mihajlova (1965) zabranjeno rasturanje časopisa Delo, povučen film Miće Popovića "Čovek iz hrastove šume", redakcija Gledišta izbacila tekst Nebojše Popova jer je "kritički govorio o Savezu komunista".

Zbog mogućnosti da neke odrednice "mogu da izazovu uznemirenje građana" (1966) zabranjen rečnik savremenog srpskohrvatskog jezika Miloša Moskovljevića. Pokretač zabrane Mirko Tepavac. Partijski ideolog Milojko Drulović sprečio objavljivanje "Knjige o Peneziću" Dragoljuba Golubovića i Živote Milićevića jer "izonosi neistine o revolucionaru". Televizija Beograd bunkerisala (1968) dokumentarni film o Vladi Revoluciji (Vladimiru Mijanoviću) autora Želimira Žilnika, Dušana Makavejeva, Karpa Aćimovića Godine i Branka Vučićevića. Po nalogu CK SK Srbije i GK SK Beograda NU "Braća Stamenković" povukao iz prodaje "Moć i strepnje" Dobrice Ćosića. Direktor Jovan Marković i urednik Ivan Čolović otpušteni. Iste godine oduzet pasoš Borislavu Pekiću, dobitniku NIN-ove nagrade za roman "Hodočašće Arsenija Njegovana".

Osuđivani su i "trockisti". Lazar Stojanović u Vojnom sudu (1972) osuđen zbog neprijateljske propagande, kao 'trockisti' Milan Nikolić i Pavluško Imširević osuđeni na po dve i po godine zatvora, sudski zabranjeni roman Ivana Ivanovića "Crveni kralj", sa programa TV Beograd, posle kritike Živane Olbine i Saše Gligorijevića, skinuta serija "Nevidljivi" Radivoja Lole Đukića. Iz prodaje i upotrebe (1974) povučen udžbenik "Istorija filozofije" zbog priloga jednog o šestorice inkriminisanih profesora Miladina Životića.

Cenzura nije mimoišla ni seriju "Građani sela Luga" Žike Lazića (zbog napada Jakova Blaževića i Draže Markovića - 1975), a zbog "vulgarizacije NOB" ukinut kultni strip o Mirku i Slavku "Nikad robom". Sa repertoara Narodnog pozorišta (1980) skinuta drama Matije Bećkovića "Međa Vuka Manitoga", drama Jovana Radulovića "Vučari Gornje i Donje Polače", sudski zabranjena (1981) knjiga "Vunena vremena" Gojka Đoga, a s repertoara novosadskog Srpskog narodnog pozorišta skinuta "Golubnjača" Jovana Radulovića, u režiji Dejana Mijača. U Ateljeu 212 (1983) cenzurisani delovi Radovana III Dušana Kovačevića, pošto je glavni lik u tumačenju Zorana Radmilovića "previše ličio na Šiptara".

Među kažnjenicima našao se i jedan dnevni sportski list "Sport" (broj 9589 iz 1984). zbog rečenice "...Štafeta mladosti predata vršnjacima iz SR Kosovo". Sa repertoara je skinuta drama Dušana Kovačevića "Maratonci trče počasni krug", direktor Politike Vukoje Bulatović zabranio je objavljivanje feljtona (Đorđa Ličine) "Život Petra Karađorđevića" u listu Intervju. Zbog otvorenog pisma Gojka Nikoliša Živoradu Minoviću - povodom humoreske "Vojko i Savle" - 1987. godine zabranjen list Mladost, a Duga (broj 757-758, 1988) zabranjena zbog karikature Predraga Koraksića. Zabranjen list Politikin svet zbog teksta Zorana Jovanovića "Kraj mora kuća mala" - o funkcionerskim vilama u Neumu. Radnici štamparije Borba 1990. odbili da štampaju savezni list Borba zato što "napada i kritikuje srpsko rukovodstvo..."

A 1. Totalitarno "tumačenje" umetnosti

Borac za umetničke slobode - opozicionar željan položaja i privilegija.

Časopis - periodična publikacija namenjena javnim tužiocima.

Demokratija za sve - najcrnja diktatura.

Film - vrsta umetnosti opasna za javnost i omladinu.

Hartija - sredstvo za unošenje smutnje u narod.

Ironija - podrugljivo prikazivanje stvarnosti, nedopušteno u književnom delu.

Knjiga - društveno štetan proizvod.

Reč - najmanji jezički oblik u funkciju sekire ili toljage.

Satira - štetno umetničko delo...

O autoru

Marinko Arsić Ivkov (1950, Stapar, Bačka), pisac tri romana - Čemu nova kritika, Čaruga, Bački Don Kihot, i knjiga pripovedaka (Smrt u Akademiji nauka, Antologija srpske udvoričke poezije, Srpske antisemitske pripovetke) kao i Čitanke srpske političke poezije (sa Ivanom Ivanovićem), autor je i Krivične estetike, izuzetnog dela koje daje temeljan prikaz progona intelektualaca u komunističkoj Srbiji, odnosno sliku gušenja nezavisnog mišljenja i umetničkog stvaranja.