Ekonomija

Monetarna politika, stabilnost i ekonomski rast (16)

Koncepti mogućnosti reformisanja sistema

Neoliberalizam je gotovo dogmatski nametnut kao univerzalni model ponašanja vlada u vođenju stabilizacione, razvojne i ukupne makroekonomske politike. Osnovu neoliberalizma čini monetarizam, ali ne na klasičnom novcu, već virtuelnom novcu kojim se upravlja i koji se zloupotrebljava izvan realne ekonomije. Razvija se spekulativna ekonomija i brojni finansijski derivati koji se koriste u osvajanju država, njihovih bankarskih sistema i resursa. Takva doktrina i ofanziva neoliberalizma i zloupotreba novca dovela je i do nove krize 2008. godine, koja i dalje traje, smatra prof. dr Slobodan Komazec.

Prof. dr Slobodan Komazec

64. Razvojno usmerena monetarna politika u uslovima oskudice kapitala

Sve dužnički zavisne privrede, da istaknemo, dovedene su u privrednu stagnaciju pod izgovorom "privredne stabilizacije" i "restrukturisanja", a na osnovu prihvaćene koncepcije neoliberalizma i tržišnog automatizma, odnosno često preporuka MMF-a.

Monetarna politika u jednoj privredi sa nedostatkom štednje (akumulacije), nedovoljno monetizovanoj, sa vrlo nerazvijenim instrumentima finansijskog tržišta, visoko zavisnoj od kredita banaka, ima dominantan značaj u odnosu na druge delove makroekonomske politike. Odatle i velika osetljivost privrede (preduzeća) na osnovnu orijentaciju u vodjenju ove politike i koncepciju koja dominira (i čini joj podlogu) u politici novca i kredita centralne banke. Da li se kod nas vodi ekspanzivna, restriktivna ili nekakva "uravnotežvajuća" monetarna politika? Da li je bazni koncept dobro izabran? Da li se, konačno, radi o teškom strateškom promašaju? Da li je moguće drugačije (i efikasnije) voditi? Sve su to pitanja koja traže vrlo precizan odgovor.

Lažna je dilema: "inflacija ili privredni rast", odnosno "inflacija ili visoka zaposlenost". To je potpuno nekritički prihvaćena alternativa već prevaziđene Filipsove krive, odbačene i u razvijenim privredama (u kojima se jedno vreme takva politika sprovodila u sukobu odnosa u raspodeli na relaciji najamnine - profit, odnosno profit - cena - nezaposlenost). Srbija posle petnaest godina otvorene krize i ogromne nezaposlenosti rada i kapaciteta ne sme "nasesti" na takvu (već prevaziđenu) kontroverzu.

Nasuprot aktuelnom programu dezinflacije i u osnovnoj strategiji prociklički postavljenom programu stabilizacije (bez razvoja), privredi Srbije treba ponuditi odgovarajući (ali i moguć) razvojno orijentisan program. Dinamiziranje proizvodnje i ekonomskog rasta, uz privremeno obuzdavanje inflacije, da bi se efekti "otkačenog" mehanizma aktiviranja faktora razvoja što pre osetili, predstavlja dinamičan i visokoefektivan razvoj. Takav razvoj mora da sadrži i u sebi ukomponuje tehničko-tehnološke faktore razvoja, postepenu supstituciju faktora razvoja tipa funkcije Cobb-Douglasa, što bi smanjilo formiranje rezervne armije rada i ogromnu nezaposlenost sa snažnim socijalnim tenzijama koje prete da sruše sve stubove ekonomije i političkog sistema.

Na sceni naše privrede i društva je politički sistem s brojnim frustracijama, "militantni monetarizam" koji guši privredni sektor, što sve traži novu kompoziciju makroekonomske politike u čijoj osnovi je filozofija okretanja od regulisanja tražnje ka proizvodnji i ponudi (uz širenje domaćeg tržišta). To pretpostavlja i novu politiku ulaganja u investicije i napuštanja vizije regulisanja privrednog mehanizma preko regulisanja tražnje (i to u situaciji kada je funkcija potrošnje javnog sektora i autonomnog rasta ličnih dohodaka, naglo porasla, dok je funkcija investicija i štednje potpuno oborena). Na potpuno iskrivljenoj kompoziciji funkcije ukupne potrošnje i tražnje, nije moguće graditi efikasne instrumente makroekonomske politike, ali ni odredjivati i sprovoditi medjusobno uskladjene cene faktora proizvodnje (plate, kamate, kursevi, amortizacija), oni se medjusobno moraju poništavati ili uzajamno-podsticati.

Struktura funkcije potrošnje (preraspodelama) se značajno izmenila. Potrošnja postaje sebi svrha, posebno kada se radi o finalnoj tražnji javnog sektora - koja počinje da dominira. Potrošačka tražnja nije u funkciji stvaranja dohotka i materijalnih dobara i usluga. Multiplikativni efekti na dohodak potpuno izostaju. Princip akceleracije je čak i negativan. Dominacijau rast potrošnje javnog sektora dovodi do istovremene pojave inflacije i recesije.

Osnovni cilj ovakvog programa stabilizacije i razvoja treba da bude:

1)Brzo izvlačenje privrede i društva iz duboke krize,

2)Postepeno otklanjanje razvojnog i tehnološkog jaza u odnosu na razvijene privrede,

3)Aktiviranje domaćih faktora razvoja i mrtvih kapitala, uz relativnu stabilnost privrede. Taj cilj mora u sebe nužno da inkorporiše: oživljavanje proizvodnje i investicija, porast zaposlenosti u "novim sektorima", postepenu izmenu strukture privrede preko novih ulaganja, uz stvaranje materijalno finansijskih osnova za trajni rast životnog standarda, tako da se psihološki i subjektivni faktori uključe u proces stvaranja i "akumulacije bogatstva" društva i pojedinca, a ne na strani destrukcije, što je danas vrlo izraženo.

Da lije moguć takav novi projekt? Da li je moguće učiniti generalni zaokret u odnosu na destruktivni aktuelni program stabilizacije? Sigurno je da je to moguće. Ali, tada se mora izvršiti gotovo perfektna sinkronizacija i koordinacija mera na sledećim segmentima makroekonomske politike i duboke reforme privrednog sistema (zbog nužnog "drugačijeg ambijenta" za te nove mere):

Monetarna politika u neposrednoj koordinaciji sa fiskalnom politikom - sve u funkciji aktiviranja faktora razvoja,

Politika internih i eksternih dugova,

Novi oblici upravljanja kapitalom preduzeća,

Rekonstrukcija sfere rada i stvaranja vrednosti (povezana sa procesom reinvestiranja dobiti, odnosno profita),

Osiguranje svežeg kapitala za razvoj - povezano s procesom novog upravljanja kapitalom (radničko akcionarstvo),

i koordinacija mera na sledećim segmentima makroekonomske politike i

Smirena sfera raspodele i politika raspodele,

Ako se gotovo 95-97% emisije novca u privredi sektor sistemom raspodele vrlo brzo preliva u sektore preraspodele i potrošnje, a ne u povećanu likvidnost privrede i podsticanja proizvodnje, jasno je da je oslonac, uglavnom, na monetarnu politiku ex ante promašaj.

Odliv novca iz privrde (korišćenih kredita) i druge sektore preraspodele iznosi i preko 95%. Usporenom realizacijom i politikom ograničavanja potrošnje (ali ne i javnih prihoda) ovaj se novac sporo vraća u privredu, pojačavajući problem nelikvidnosti ovog sektora.

Nova kompozicija cena faktora proizvodnje u funkciji kapitala, investicija i razvoja, a ne tekuće potrošnje, kao do sada,

Otklon od neokejnzijanske politike regulisanja tražnje, koja i u kapitalizmu potpuno otkazuje.

Monetarna kontrola (restrikcije) u zemljama u razvoju s nesredjenom "politikom dohotka'' redovno dovodi do opšte nelikvidnosti privrede i banaka i blokiranja proizvodnje i ekonomskog razvoja. Nasuprot tome, svaki pokušaj da se monetarnom ekspanzijom leče brojni monetarno- finansijski deficiti privrednog sektora ili još gore - javnog sektora konačno završavaju u naglom podsticanju finalne tražnje i monetarnoj inflaciji. Brojni dosadašnji pokušaji vodjenja takve politike kod nas završavali su upravo, s takvim posledicama.

Monetarna kontrola inflacije u zemljama u razvoju redovno otkazuje, stvarajući pri tome krizu realne ekonomije i opštu nelikvidnost. Taj destruktivni monetarizam nije u stanju ni na kratak rok da osigura ravnotežu realnih i finansiiskih tokova, ali redovno pogadja ekonomski rast i zaposlenost. Osiguravanje platno-biiansne ravnoteže monetarnim korekcijama (restrikcijama zbog redovne pojave deficita) uz- rast kamatnih stopa, permanentnim devalvacijama i sl. obično vodi rastu troškova kapitala, nelikvidnosti reprodukcije i finansijskom iscrpljivanju privrede paralelno sa sve bržom inflatornom spiralom.

Ovaj proces nekontrolisane privatizacije i apologija vlasništva u situaciji kada se u modernom društvu umesto prava vlasništva sve više ističe i dominira pravo upravljanja i raspolaganja, jasno je politička i ekonomska avantura, bez bilo kakvih kvantifikacija. Hoće li otrežnjenje ubrzo stići-kao i mnogo puta do sada u našim "istorijskim" i genijalnim potezima? Otrežnjenje je došlo, ali nažalost dosta kasno, kada je sve vredno već rasprodato.

Štednja je samo odložena potrošnja (Y = C + S odnosno S = Y - C) i tako je treba tretirati, posebno kao izvor finansiranja investicija. Ali, ako je potrošnja mala, kao u našoj privredi, uz nizak dohodak niska je i sklonost štednji. Sklonost potrošnji je velika i približava se jedinici. Tada je moguće samo zaustaviti dalji rast lične i opšte potrošnje (osim investicione), zaustaviti cene, fiksirati devizni kurs i kamate, a štednju stvarati ex ante - ne "prinudnom štednjom" inflacijom (realnf pad potrošnje stanovništva), već deficitarnim produktivnim finansiranjem investicija. No, to je drugi projekat antikrizne i antiinflacione politike u odnosu na aktualnu.

U fazi oskudice kapitala za razvoj i izostanka dovoljnog priliva inostranog kapitala, potrebna je, upravo, politika nacionalnog privrednog razvoja, nasuprot "modela medjunarodnog razvoja" (prilagodjavanje svetskom tržištu robe, finansijskom tržištu, kamatama, kursevima i dr.) koji se upravo nudi, uz sve katastrofalne rezultate. Izlazak iz produžene krize u konjunkturni uzlet moguć je upravo alternativnom ekonomskom politikom, potpuno suprotno u odnosu na ovu koja je na našoj privrednoj sceni. Umesto iluzija vlasništva i prave "tiranije kopir - rešenja" koja nas okružuje, treba se okrenuti svetu rada, kapitala i stvaranja novih vrednosti.

U konkretne mere i instrumente takve strategije i politike, za sada ovde ne želimo ulaziti (mada su kao koncept razradjene).

Iz navedenih razloga, godinama zagovaramo kontrolu inflacije i smirivanje raspodele, uz istovremeno finansijsko-razvojno osposobljavanje privrede. Dakle upravljanje inflatornom ekonomijom i procesima "strukturnog prilagodjavanja", uz nove oblike upravljanja kapitalom preduzeća. To je kreditno-proizvodni model deficitnog finansiranja razvoja i ex ante stvaranje akumulacije za aktiviranje faktora razvoja, koji su u stanju da pokrenu i održe kao autonoman proces privredi životno potreban ekspanzivni ekonomski rast.

To je istovremeno proces pretvaranja novca u kapital, ali bez izazivanja monetarne inflacije. Samo, treba znati efikasno primeniti ovaj mehanizam. To naša teorijska misao i makroekonomska politika još nisu uspele da "otkriju", a još manje da efikasno iskoriste. Svaki neproučeni i ad hok pokušaj redovno je završavao u brzom i naglom rastu cena i deviznog kursa. Dakle, potpuno kontraindicirano željenim ciljevima.

Monetarni i kreditni sistem države stoji na raspolaganju, ali ih treba produktivno koristiti. Nasuprot tome, inostrani kapital je "redak" faktor, do kojeg se teško (i u dužem periodu) dolazi, uz odliv profitnih efekata u inostranstvo, nasuprot domaćem kreditu čiji efekti ostaju u obliku neinvestirane dobiti u privredi (uz novi, konkurentni oblik upravljanja i odgovornosti za efekte upotrebe kapitala).

Neto-transfer kapitala u inostranstvo je već niz godina stalni proces tako da taj kapital mora da kompenzuje domaći bankarski kredit.

Kakav se neto-prinos može očekivati na potencijalni novi kapital u inostranstvu, uz tekuću kamatu na domaćem tržištu i profitnu stopu oko nule? Bitan je zadatak povećati profitabilnost (i odgovornost) preduzeća preko napred ugradjenih novih oblika upravljanja kapitalom, a zatim preko finansijskog osposobljavanja privrede, obaranjem kamatne stope na bankarske zajmove (ispod ili oko profitne stope pojedinih, grana ili oblasti privrede).

Novac i kredit treba dati privrednim preduzećima (proizvodnog karaktera, dakle, moguće vrlo selektivno) u uslovima potpuno smirenih poreza, doprinosa i ličnih dohodaka, ne odlivaju se u sfere preraspodele i konačne potrošnje, već ostaje u sferi reprodukcione potrošnje (investicija, novih ulaganja). Preduzeća koja nisu sposobna za brzo tržišno prilagodjavanje moraju nestati iz robno-novčanih odnosa (likvidacija).

Potreba duboke reforme finansijskog sistema postaje uslov sine qua non ofanzivno orijentisanje monetarne i fiskalne politike. Takav projekat ponudjen je Narodnoj banci Jugoslavije, ali na projekat nije reagovano, kao i od strane Vlade Srbije i Jugoslavije. Očito se ekonomija "uspešno" vodi, te nisu potrebni ovakvi programi!

Videti šire o tom pokušaju u već navedenom radu (studiji) S. Komazeca: Politika stabilizacije i privredni rast..., str. 1-196.. Videti i rad grupe autora: Inflacija i kriza..., str. 141 (Finansiranje budžetskg deficita), i str. 271 (Inflatorno finansiranje).

Dakle, nužan je celovit program finansijke konsolidacije preduzeća, zbog čega nikakve parcijalne mere linearnog tipa ne mogu dati očekivane efekte. Bez finansijske konsolidacije privrede i injekcije "svežeg kapitala", samo svojinsko prestrukturisanje preduzeća nije u stanju da osigura takav generalni zaokret (odnosno da ogroman umrtvljeni društveni kapital učini efikasnim).

Finansijska konsolidacija preduzeća ne može se prepustiti stihiji i tržišnom mehanizmu, jer se radi o destrukciji i neproizvodnoj upotrebi kapitala za razvoj.

65. Stabilizacija cena i deviznog kursa restriktivnom monetarnom politikom

Stabilizacija cena, deviznog kursa i finansijskog sistema kao prioritetni cilj monetarne politike

Nekritički je prihvaćena doktrina (i ofanziva) lažnog liberalizma, koji privredu, kao što je naša, stavlja u novi finansijski, razvojni i tehnološki kolonijalni položaj. Apologija privatizacije praćena nihilizmom društvenog (državnog) vlasništva je na sceni, bez imalo napora da se dublje prodre u samu suštinu problema naše privrede.

"Stabilizacija cena, privremeno ostvarena, kroz deflaciju, ustvari, predstavlja samo ''prisilno" uspostavljanje unutrašnje i spoljne finansijske ravnoteže koja ne rešava probleme privrednog rasta, nezaposlenosti i strukturna uskladjivanja. Takva stabilizacija daje samo relativno stabilno okruženje za sprovodjenje potrebnih stvarnih dubokih strukturnih promena, posebno u upravljanju kapitalom, formiranjem novog kapitala za razvoj, profitnim motivima, pretvaranju mrtvih kapitala u mobilan (novčani) oblik kapitala, radnički akcionarski sistem i tržište kapitala i dr. Ekonomska i monetarna politika je usmerena upravo finansijskom osiromašenju privrede.

Osnovni cilj svakog programa treba da bude ostvarivanje optimalne stope ekonomskog rasta, stabilna privreda, ostvarivanje "pune zaposlenosti", odgovarajuća (i podredjena razvoju i internoj stabilnosti) ravnoteža u platnom bilansu. Ovim osnovnim makroekonomskim ciljevima, posebno poznatom "triptihu ciljeva" u ovoj poststabilizacionoj fazi treba dodati i popravljanje konkurentnosti privrede, stvaranje povoljnih uslova za nove investicije, uz istovremeno finansijsko osposobljavanje privrede i banaka. Veliki problem nastaje kada se ciljevi razvoja zamene s instrumentima i potrebnim merama za njihovo ostvarivanje, što se često dogadja u makroekonomskoj politici Ovo se posebno odnosi na problem privatizacije društvenog kapitala, novu gotovo magičnu snagu tržišta kakvu ne poznaje kapitalizam danas, ekonomsku dinamiku proizvodjača i privatnog sektora, slobodnu prijatnu inicijativu i dr. Odatle i stalna disfunkcija svih podsistema, medjusobno poništavanje mera makroekonomske politike, brzi "sfingovi" u ponašanju nosilaca ekonomske politike, redovno otkazivanje mera (ili njihovo nesprovođenje) od "država" nižeg ranga.

Ortodoksnom monetarnom šok-terapijom uspeva se, uglavnom, samo površinski suzbiti inflacija, dok izostaju dublji zahvati u privredi, pri čemu se odnosi osnovnih makroagregata u privredi, uglavnom, pogoršavaju, što stalno preti novom eksplozijom cena, ali i stalnim produbljavanjem krize i visokom nezaposlenošću.

Odličnu sudiju neoliberalizma zasnovanog na monetarističkoj dogmi dala je Naomi Klajn u knjizi "Doktrina šoka - uspon kapitalizma katastrofe", prevod, Zagreb, 2008.

„Ako se nastavi sadašnji kurs - dinar će preživeti, ali ne i privreda. Ako se krene u razvoj, javlja se opasnost od nove inflacije i srozavanja dinara". Da li baš mora da bude takav scenario? "Stabilizacija" cena i kursa dinara do sada je plaćena visokom cenom velikog pada proizvodnje, visokom nezaposlenošću, enormnom nelikvidnošću privrede i banaka, padom svih kvalitetnih faktora proizvodnje, pogoršanju performansi u eksternoj privredi i dr. Dakle, stabilizacija cena i fiksni kurs doveli su do velikih žrtava, ali bez stvarnog osposobljavanja privrede da prihvati izazove i pokrene stabilan ekonomski razvoj. Stabilizacija bez dubljih promena u odnosima u privredi i društvu, bez aktiviranja faktora razvoja samo je površinska mera. Problem je u tome kako osigurati proces uravnoteženja na novčanom i realnom tržištu na višem nivou nacionalnog dohotka i zaposlenosti, uz prilagodjavanje platnog bilansa tim procesima, odnosno kako štednju i investicije uravnotežavati (ex post) na višem nivou dohotka i zaposlenosti. Praktično se i dalje radi o krizi, stvarnoj (mada prikrivenoj) inflaciji i kamatnom paradoksu u privredi (kamatama se danas formira 96,8% ukupne akumulacije u privredi.

Ovakav stav ne polazi od stvarne strukture monetarnih agregata, monetarno- finansijskih tokova, novca po sektorima, potencijalne i efektivne novčane tražnje, delovanja platno-bilansnih transakcija na formiranje domaće tražnje i potrošnje i dr. Čime je teško prihvatiti ex ante kao tačnu.

Nausprot naglog slamanja inflacije, uz istovremeno osposobljavanje privrednih preduzeća da podrže proces oživljavanja privredne aktivnosti i ekomskog rasta i njegovo trajno održavanje na aktiviranim brojnim unutrašnjim faktorima rasta (a ne uvoznoj i krizom blokiranoj akumulaciji), na sceni je već dobro poznat krizno-deflatorni model stabilizacije. Nudi se samo novo odricanje, socijalne tenzije i programi (koji nikoga ne obavezuju) i "plaćanje visoke cene za stabilizaciju", što je davno poznata ortodoksija. Posle gotovo deceniju i po otvorene krize, nudi se nova dublja kriza u korist nekakvog nekontrolisanog i "fantomskog prestrukturisanja" privrede, bez ciljeva u razvoju društva, sinhronizaciji poteza, proračuna efekata. Takvi programi samo nude nova iznenadjenja i poteze ad hoc kratkoročne ekonomske politike, koja nisu u stanju da zamene slabe i disfunkcionalne sve podsisteme ekonomskog sistema (svih devet posistema su u krizi funkcionisanja, pothranjujući i uzajamno podstičući opštu krizu privrede i društva).

Nekritički se prihvataju neoliberalni model, monetarizam, instrumenti, institucije i mere stabilizacionih programa drugih privreda, ali uz potpuno drugačiji politički sistem, poslovno razvojni ambijent, efikasnost rada i kapitala i moral društva.

Dakle, u poslednje vreme vodi se oštra deflacionistička i antirazvojna politika, koja će produbljavati krizu u privredi, ali i krizu u medjunarodnim finansijskim odnosima (međunarodna zaduženost i sve slabije mogućnosti urednog servisiranja dugova). Nastao je začarani krug stagnacije, nezaposlenosti, narastanja medjunarodnih finansijskih obaveza, socijalnog raslojavanja društva i pogrešne terapije, odnosno makroekonomske politike. Tome je velikim delom doprinela nekritički prihvaćena monetaristička politika liberalizacije, ali i destruktivna privatizacija.

Dosadašnja monetarna politika je izabrala kao osnovni cilj stabilnost cena (borba protiv inflacije) i stabilnost deviznog kursa. Upravo su to osnovne preporuke MMF. Kao da je kretanje cena isključivo monetarnog porekla, kao da ne postoje drugi brojni uzroci inflacije (troškovna, strukturna, uvozna, socijalni uzroci, politički, psihološki i dr). Njihovo suzbijanje se može postići samo oštrom deflacionističkom politikom, nestašicom novca, visokom cenom novca i kredita, ali je redovna posledica toga pad proizvodnje, niska ili negativna stopa rasta, visoka nezaposlenost rada i kapaciteta i gotovo opšta nelikvidnost (posebno sektora privrednih preduzeća).

Stabilizacioni program koji polazi od oštre restriktivne monetarne politike, ne uvažavajući stvorene odnose u reprodukciji privrednog sektora, polazi od stava da je osnovni uzrok inflacije u našoj privredi isključivo monetarnog porekla i da "inflacije nema bez preterane emisije novca" (Fridman). Osnovna pretpostavka otklanjanja inflacije je povlačenje novca iz privrede i stvaranje tzv. "retke valute", koja će joj samim tim omogućavati i stabilnost.

Inicijalni impuls inflacije je u troškovnoj strukturi privrede. Stezanje monetarne mase uz ograničavanje bankarskih kredita, stoga i ne može dati očekivane rezultate osim pada proizvodnje, još slabijeg korišćenja kapaciteta i veliku nelikvidnost privrednih preduzeća i banaka.

Privreda ne raspolaže vlastitim sredstvima, a to znači da nema novca za redovno poslovanje. Privredni sektor je potpuno nelikvidan, razvojno onesposobljen i doveden najvećim delom u fazu stečaja i likvidacije.

Da pogledamo i te komparativne podatke za EU, SAD i u našoj privredi.

Domaća inflacija, uz tendenciju snižavanja, je i dalje viša u odnosu na privrede EU i SAD. Time je dinar značajno precenjen. To nije ravnotežni, već upravljivo-fluktuirajući kurs koji se brani intervencijama centralne banke iz monetarnih rezervi, ali i oštrom restriktivnom monetarnom politikom (visoka nelikvidnost privrede i stanovništva).

politici deviznog kursa, zbog njegovog značaja, znatno šire govorimo u drugom delu ovog rada, kao i o monetarnoj politici.

Ravnotežni kurs dinara dobili smo iz razlike u stopi infalcije u Srbiji i inflacije u SAD i EU i stope devalvacije (obezvređenja) dinara. Ako je razlika u stopi inflacije u Srbiji i drugim državama veća od stvarne stope devalvacije dinara - radi se o revalviranom (precenjenom) kursu dinara za navedenu razliku.

Koncepti mogućnosti reformisanja sistema

Na snovu postojećih "mrtvih kapitala" preduzeća predlog izmena instrumenata i podsistema mogao bi se sažeti u sledeće:

l)U smirenim cenama na duži period od nekoliko privrednih ciklusa ( najmanje dve godine), privredi treba preko poslovnog bankarstva (podržanog od monetarne politike) dati srednjoročne ili dugoročne povoljne kredite, a time i kapital za razvoj. Proces pretvaranja tekućeg bankarskog novca u kapital reduzeća time je otvoren (bez pokretanja inflatorne spirale).

Javni sektor (porezi i doprinosi) i javne rashode treba smiriti, bez povećanja u navedenom periodu, a to, praktično znači i njihovo relativno snižavanje u bruto domaćem proizvodu. Kako bruto domaći proizvod bude stao, tako će relativno padati učešće javnih rashoda u društvenom proizvodu.

To praktično, znači da nastaje smirena raspodela i preraspodela podešena upravo, sektoru privrednih pfeduzeća - kakvu do sada nikada nismo uspeli da ostvarimo.

U Visini plaćenih poreza i doprinosa privrednom sektoru, kako je navedeno, moguće je dati srednjoročne i dugoročne niskokamatne kredite (pri čemu kamatu treba vezati za profitnu stopu). Pošto je raspodela smirena (porezi, doprinosi, kamate, lični dohoci), nema ni odliva novca i dohotka u druge sektore. Sredstva ostaju u sektora preduzeća, što automatski povećava raspoloživa sredstva (koja cirkuliše unutar privrede), te se otvara proces pretvaranja novca u kapital za pokretanje investicija. Razrađen je mehanizam sprečavanja odliva novca iz kredita u druge sektore od korisnika kredita. Tvrdi se često da "ne vredi upumpavati'novac u privredu, jer odlazi na plate zaposlenih i potrošnju - ako se ne srede finansije banaka i preduzeća. Bez toga, ekspanzivna monetarna politika ne bi ništa rešila. Ona bi samo dovela do novog inflatornog pritiska." Upravo to tvrdimo, ali na potpuno drugačijem konceptu i strategiji.

Aktiviranje ljudskog kapitala i znanja, novih ideja preko hipotekarnih i lombarđnifa kredita, omogućava pretvaranje mrtvih kapitala (zaloga) u novi, živi kapital sposoban za nove investicije. Tu se može povezati i novo zapošljavanje visokostručnih kadrova u privredi sa odobravanjem ovih kredita, koji se unose u fond za razvoj preduzeća, kao novi kapital.

5)Ravnotežna kamata u potpunoj neravnoteži na svim tržištima nije moguća. Kamatnu stopu stoga, s jedne strane, treba vezati za profitnu stopu u granama privrede, a, s druge strane, za kamatnu stopu na tržištima razvijenih privreda. Kamatna stopa nije osnovni regulator tražnje novca i kapitala, zbog čega bi u ovoj fazi uz novo upravljanje kapitalom veće samofinansiranje preduzeća, pretvaranjem društvenog u privatno-kolektivno vlasništvo u preduzećima, odgovornost za upotrebu kapitala, trebalo voditi politiku niske kamatne stope. Time se automatski obaraju troškovi finansiranja privrede. Stoga zagovaramo limitiranje (uz obaranje) aktivne kamate banaka.

Uz finansijsku sanaciju privrednih preduzeća, manju kreditnu zavisnost, obaranje kamata u funkciji razvoja i povećanja akumulacije (kapitala) preduzeća, stvara se osnova za strukturnu transfoimaciju privrede Nedovoljno razvijena privreda s niskim per capita dohotkom od oko 8500 evra neto (po odbitku odliva kapitala u toku godine), nedostatku kapitala i potpuno nerazvijenim institucijama i instrumentima tržišta kapitala, ni operacije kamatne stope nisu u stanju da regulišu ponudu i tražnju novca i kapitala. U izgubljenom poverenju u banke kamata ne može biti značajan faktor oživljavanja štednje stanovništva kod banaka.

Istovremeno, treba aktivirati povoljne stambene kredite na bazi prodaje deviza (sada isto tako fiktivnog i potpuno blokiranog kapitala). Time se može osigurati otplata ekstemnog duga (bar kamata) unutrašnjim dugom. Istovremeno imamo gašenje dva duga koji pritiskaju privredu i poslovne banke.

Neutralisati emisije novca na bazi platno-bilansne situacije. Kada bi emisija novca prestala da se vrši isključivo kanalom eviznih transakcija, kada se centralna banka pretvara u običnu deviznu menjačnicu.

Devizne rezerve kao do sada osnovni kanal emisije novca treba u potpunosti da se okrenu sektoru privrednih preduzeća. Treba izmeniti tokove bruto primarne emisije novca. Primarnu emisiju preneti sa politike „otvorenog tržišta" i sistema kvantitativnog regulisanja na kreditiranje banaka za sasvim određene namene. Redefmisati kategoriju "primami novac", jer to on stvarno nije (to je rezervni i gotov novac), a uvesti kategoriju kojom se efikasno provodi zacrtana monetarna politika i njena efikasna kontrola, čak i ex ante delovanje.

Ukinuti dinarsku obaveznu rezervu banaka, a oslobođena sredstva banaka pretvoriti u vrednosne papire različitih rokova dospeća (5,10,20,30 dana) i cirkulaciju treba vezati, s jedne strane, za razvijeno "otvoreno tržište", a s druge, za oscilacije kamatne (eskontne) stope. Umesto kontraproduktivne i blokirajuće monetarne politike predlažemo kontrolisanu i privredi podešenu ekspanzivnu monetarnu politiku (uz otklanjanje efekata na rast cena). Posebne rezerve za osiguranje loših kredita kao instrument kreditnog regulisanja - sada nemaju osnovu da ga dalje zadržavaju.

Ograničiti visinu aktivne kamatne stope banaka, gotovo identično ograničenju kamate u evrozoni.

Uvesti selektivni sistem kreditiranja sa svim elementima proizvodnog stimulativnog kredita, uz njegovo uključivanje u podsticaje izabranih prioriteta u razvoju (izvoz, poljoprivreda, određene zalihe, robne rezerve, selektivni uvoz, određena (domaća) potrošnja stanovništva, prioritetne investicije i dr.). Kvantitativno monetarno regulisanje je sada izvedeno preko selektivnog regulisanja. Dakle, primarnu emisiju preneti sa politike "otvorenog tržišta" i kvantitativnog regulisanja na selektivne kredite banaka direktno vezane za realne privredne procese.

Razraditi mehanizam veće koordinacije i sinkronizacije mera razvojne monetarne i fiskalne politike, nasuprot trenutne potpune nekoordinacije, čak i međusobnog poništavanja efekata.

Sve mere i nova razvojna i usmerena (kontrolisana) monetarna i fiskalna politika zahtevaju potpunu kontrolu monetarnih, fiskalnih i platnobilansnih tokova. Bez navedenog ni jedna politika ne može biti efikasna i sa očekivanim rezultatima. Stihijski i nekontrolisani (najčešće neželjeni) tokovi danas dominiraju. To je tada stihijska i spontano razvijana ekonomija. Tada se ni programirani ciljevi nikako ne mogu ostvariti (osim slučajno).

Motor je, konačno, bez ulja, zaribao. Deflatorna zamka koja je vrlo zategnuta i dugo traje, ugušila je privredu, izazvala veliku nelikvidnost preduzeća i ogromna neplaćanja, a to koči inicijativu i privredni rast. Kontroli monetarnih tokova i namenskog korišćenja kredita banaka je preduslov ofanzivne razvojno usmerene monetarne politike. Loše je da nekontrolisani monetarni tokovi, nenamensko korišćenie kredita, zloupotrebe i kriminal, nevraćanje ogromne mase kredita i sl. deluje destruktivno i inflatorno u privredi. Onemogućavanje kriminalnih finansijskih transakcija je nužnost. Razraditi i primeniti ovde navedeni model sprečavanja odliva kredita iz privrednog sektora, još je veća nužnost.

Istovremeno, zbog moguće primene deficitarnog produktivnog finansiranja, treba dati snažan podsticaj poljoprivrednoj proizvodnji, što je sastavni deo svakog programa deficitarnog finansiranja razvoj, ali i izabranog programa strukturnog razvoja.

Preusmeriti deficitarno finansiranje sa konačne potrošnje (budžeta) na produktivno finansiranje privrednog sektora (do sada je sanacija gubitaka i dubioza usmerena na javni sektor i poslovne banke), što će u onesposobljenoj privredi dovesti do novog blokiranja kapitala, uz potpuno onemogućavanje domaće investicione potrošnje, posebno privatnog sektora.

Nasuprot kejnzijanskoi antikriznoj politici podsticanja potrošnje i pokretanja rasta preko tada primenjenih budžetskih injekcija i sistema deficitnog finansirania budžetske potrošnje, odnosno u nas više ili manje skrivenog deficitnog finansiranja raznih oblika konačne neproduktivne potrošnje, ovaj mehanizam treba direktno vezati za proizvodni proces privredno-proizvodno preduzeće). Dakle, umesto stimulacije neproizvodne, potrošnje, finansiranja budžetskih rashoda i deficita i podsticanja inflatorne tražnje, treba proces okrenuti prema podsticanju stvaranja akumulacije i oživljavanja investicija, odnosno proizvodnje i ponude.

Takvim konceptom se potpuno menja struktura kreditnog potencijala banaka, uz snažan porast sredstava (depozita) preduzeća, uz relativni pad sredstava stanovništva i kreffia u inostranstvu, čime se i indirektno sanira bankarski sistem (preko sanacije privrede), dok kamatna politika omogućava zadržavanje novca iz kamatnog mehanizma u sektoru privrednih preduzeća.

Monetarna i fiskalna politika, konačno, po toj osnovi se sinhronizuju, dok privredna preduzeća dolaze do svežeg kapitala (tekući novac banaka se automatski pretvara u kapital preduzeća, uz dobijanje titulara kapitala).

Moguće je u ovoj prelaznoj fazi konsolidacije privrede i banaka jedan doprinosa iz dohotka i ličnih dohodaka ostavljati na nivou preduzeća. (uz jačanje njihove likvidnosti i akumulacije, koja se oplođuje u preduzeću, a ne neproizvodno i nenamenski koristi. To se posebno odnosi na penzione fondove i izdvajanja za naučni rad. Ostavljena sredstva, kao i eventualno sniženje poreza na lične dohotke, ostaviti na posebnom računu preduzeća i koristiti ga namenski.

Bez razvijene stabilizacione, razvojne i redistributivne funkcije državnog budžeta, nije moguće voditi efikasnu makroekonomsku politiku i složenu politiku javnog duga, a time i tržišta kapitala.

U pogledu koncepcije novog upravljanja kapitalom od zaposlenih, kapital postojećih preduzeća moguće je podeliti zaposlenim u obliku akcija na osnovu kojih oni zalogom tih vrednosnih papira dolaze do dugoročnog kredita u bankama. Ova sredstva se usmeravaju ne u potrošnji nego u fondove za razvoj preduzeća. Obaveze iz kredita prema bankama preuzimaju radnici, a ne kao do sada preduzeće, odnosno tajkuni koji su jevtino pokupovali preduzeća. Oni postaju vlasnici uloženog kapitala preduzeća. Interes radnika za oplodnju i upotrebu kapitala se povećava, ali i za profit iz kojega on vraća kredite bankama. Struktura imovine preduzeća i vlasnički odnosi se iz osnova menjaju. Imovina dobija potrebnu elastičnost i mogućnost brze transformacije, koja upravo nedostaje našim preduzećima. Ovo se odnosi i na novozaposlene stručne radnike, koji zalogom imovine i dr. dolaze do ovog oblika kredita, a koji zapošljavanjem donose sobom kao kapital u preduzeće.

U potpunosti ukinuti i zabraniti deviznu klauzulu u sistemu kreditiranja i devizne ltredite banaka. Vratiti monetarni suverenitet i nacionalni novac kao. iskliučivo sredstvo plaćanja.

Ukinuti subvencionisane kredite i subvencije kamata bankama.

Ukinuti dinarsku obaveznu rezervu, a sredstva pretvoriti u hartije od vrednosti različitog roka dospeća. Umesto kontraproduktivne i blokirajuće monetarne politike uvodi se kontrolisana i privredi podešena ekspanzivna monetarna politika, uz potpunu kontrolu monetarnih tokova i korišćenja kredita banaka. Moguće je sredstvo oabveznih rezervi uključiti u bilans Razvojne banke. Sterilni novac stavljamo u funkciju i aktiviramo ga.

Ukinuti deviznu obaveznu rezervu banaka, a sredstva s posebnog računa usmeravati u podsticaje izvozu, poliopnvredi, prioritetima u razvoju. To se može plasirati preko Razvojne banke.

Razmotriti i mogućnost odlaganja otplate dospelih kredita privrede kod banaka, a tako zadržana sredstva uneti u fond za razvoj preduzeća.

U procesu nužne ubrzane tehnološke obnove preduzeća razmotriti mogućnost da amortizacija preduzeća postane osnova za dugoročno kreditiranje privrede i pretvaranje „mrtvih" u živi tekući novčani kapital.Banke na zapadu su i same pribegle brojnim nestandardnim oblicima kredita u cilju spasavanja, berzi i osiguravajućih društava.