Vojskovođa

Srpski oficir: vojvoda Živojin Mišić (3)

Oficiri od sedamdeset dva groša čaršijska

 

Posle bugarskog rata Mišić je, blagodareći prirodnom talentu i velikom entuzijazmu, vredno radio na svom stručnom usavršavanju i uspešno napredovao u službi. Posle komandovanja bataljonima u Užicu, završio je školu jahanja. U februaru 1887. položio je kapetanski ispit, a narednog meseca unapređen je u čin kapetana II klase. U proleće 1887. godine Mišić je, na osnovu rešenja ministra vojnog, zajedno sa kapetanom II klase Jovanom Pavlovićem, upućen u školu gađanja austrijske vojske u Bruku na Lajti

 

Piše:Petar Opačić

 

U to vreme u Beču je bio, u svojstvu predstavnika srpske vojske, artiljerijski pukovnik Kosta Koka Milovanović koji je, kao poznati konstruktor pušaka i vojni pisac uživao u veliki ugled u tamošnjim vojnim krugovima. Naime, pukovnik Milovanović je na nemačkoj jednometnoj pušci sistema "Mauzer" M80 izvršio bitne konstrukcijske prepravke na zatvaraču, na sistemu žlebova u cevi, na nišanu i izradio magacin za smeštaj šaržera od pet metaka. Zbog toga je puška dobila novi naziv "Mauzer-Kokain" (kod nas poznatija kao kokainka). Ta puška smatrana je za najbolju pušku na svetu krajem XIX veka. Srbija je kupila iz fabrike u Oberdorfu 100.000 komada pušaka "Mauzer-Kokain" za vojsku s kojima je ušla u oslobodilačke ratove na početku XX veka.

Budući da su pukovniku Milovanoviću u Beču bila takoreći sva vrata otvorena, on je kapetane Mišića i Pavlovića, kao mlade perspektivne oficire srpske vojske, odmah po dolasku u Beč predstavio ministru vojnom feldcajgmajsteru Belan Rajtu koji je se sa njima zadržao u ljubaznom razgovoru i istakao da gaji velike simpatije za srpsku vojsku. Zatim je zamolio svog uvaženog prijatelja pukovnika Koku da ih otprati u Bruk. Upravnik škole u Bruku bio je major Gerc, a nastavnik balistike Srbin, pukovnik Dimitrije Vujić, rođeni Novosađanin, ali koji nije znao nijednu srpsku reč.

 

Takav je život

 

U toku boravka u školi u Bruku, Mišić je imao nekoliko zanimljivih doživljaja. On je bio odličan strelac i, pored Austrijanca kapetana I klase Kurleca, na svim gađanjima postizao je najbolje rezultate. Jednog dana iz Beča je stigao na logorovanje i streljački poligon u Buruku, sa svojom divizijom, prestolonaslednik Rudolf. Polaznici škole su po grupama predstavljeni Prestolonasledniku. Na kraju je primio, posle Rumuna, Srbe Mišića i Pavlovića. Posle izgubljenog rata protiv Bugarske austrougarski oficiri nisu imali povoljno mišljenje o srpskoj vojsci. U toku prijema prestolonaslednik se, pored ostalog, interesovao kolike su srpski oficiri imali dnevnice. Kada je dobio odgovor, primetio je: " Čudno mi je da vam tako malo daju". Za vreme Rudolfove posete poligonu Bruku, organizovano je takmičenje slušalaca u bojnom gađanju u metu preko Nišiderskog jezera, na 600 metara iz ležećeg stava. Prestolonaslednik je pobedniku obećao zlatan sat. U prvoj seriji Mišić je postigao bolji rezultat od svog glavnog konkurenta kapetana Kurleca. Međutim upravnik škole major fon Gerc, nije mogao da prikrije nezadovoljstvo Mišićevim uspehom, pa je počeo da stavlja primedbe o nepravilnom držanju laktova, nogu, puške... dok ga nije iznervirao, pa je u drugoj seriji Kurlec postigao bolji rezultat i osvojio prvu nagradu. Takav je život, zaključio je Mišić, uspešnom čoveku se, kao po pravilu, svuda nameštaju smicalice.

Po povratku u zemlju ponovo su se zadržali u Beču. Zauzimanjem pukovnika Koke Milovanovića, Mišiću i Pavloviću pružila se izuzetna prilika da posete i razgledaju bečki Arsenal. U odeljenju najvrednijih pušaka, na prvom mestu je bila izložena naša puška "kokainka", na šta im je upravnik Arsenala posebno skrenuo pažnju.

Još dok su bili u Bruku, kapetani Mišić i Pavlović preveli su na srpski celokupno ustrojstvo škole gađanja sa detaljnim opisom strelišta, meta i nastavnog plana, te su ceo taj elaborat, po povratku u Beograd predali Vojnom ministarstvu. Posle nekoliko meseci, piše Mišić, preturajući arhivu nastavnog odseka, u jednom ćošku pronašao je njihov elaborat prekriven prašinom i zapečaćen u istom satnju u kome su ga predali u ministarstvu. Niko se nije zainteresovao da otvori i pregleda njihov elaborat. Nekoliko gađanja koja su zatim organizovana u beogradskom garnizonu, završila su bez uspeha, jer su ih pripremali ljudi koji se nisu razumeli u taj posao. Tako se kod nas često događalo, sa nezadovoljstvom je primetio Mišić, „da izvesne poslove obavljaju ljudi koji se u te poslove dovoljno ne razumeju".

 

Plate oficira

 

Posle povratka iz škole gađanja u Bruku, mišić je postavljen na dužnost ađutanta vojnog inspektora pešadije generala Petra Todorovića, koji je bio komandant moravske divizijske oblasti sa sedištem u Nišu. Za vreme službovanja u inspekciji, Mišić se suočio sa javašlukom birokratskih činovnika na železnici i društvu uopšte, što mu je upravo posle povratka iz Austrije kao uređene države - izazvalo ljutnju i žaljenje što se i u Srbiji dopušta javašluk. Čoveku takve inteligencije i obrazovanja, kao što je bio kapetan Mišić, nije bilo teško da oceni otkud potiče tolika razlika između bogate Austrougarske i siromašne Srbije.

Po povratku iz Bruka, za vreme službovanja u pešadijskoj inspekciji Mišić je stanovao u Nišu. Iz tog vremena imao je jedan neprijatan doživljaj zbog niskih oficirskih plata. Naime, krajem septembra 1888. major Milan Andrijević najavio je da će ga posetiti kod kuće. Mišić kaže da se tada našao na velikim mukama, jer kod sebe nije imao ni jedan groš, a čoveka je trebalo nečim počastiti kada dođe u posetu. Tada je imao već troje dece, a nije imao od koga da pozajmi koji dinar. Rešio se na krajnju meru, uzeo je flašu i otišao kod kafedžije da mu na veresiju da litar vina. Kafedžija se jedva smilovao i učinio mu tu uslugu, te je tako izbegao moguću neprijatnost. U vezi stim Mišić piše:"Nije ovo bila prva ni jedina neprilika u koju sam ja, kao i mnogi ženjeni naši oficiri dolazili sa svojom bednom mesečnom platom, koja je određena valjda pre 30-40 godina, kada su prilike za život bile daleko povoljnije. Pa, ipak, koliko je meni poznato, u to vreme, pa i do dana današnjeg, plate oficira bile su mnogima trn u oku".

Prva mesečna plata, koju je Mišić, kao potpuručnik, primio u decembru 1876. iznosila svega 72 groša čaršijska. Od te mizerne plate nije se mogla kupiti propisna oficirska uniforma, pa je on, kao i drugi mladi potporučnici, išao u kombinovanoj pitomačkoj i oficirskoj odeći. Sečajući se sa tugom tih dana, zapisao je:"Zbog toga nas je mlađi ženski svet nazivao - oficiri od 72 groša čaršijska". Prema Zakonu o ustrojstvu vojske od 15. januara 1883. godine potporučnik je primao platu od 1.516 dinara, poručnik 1.920, kapetan II klase 2.274 dinara.., dok su učitelji osnovnih škola primali platu u rasponu od 800 do 2.450 dinara.

Zbog toga oficiri najčešće nisu mogli da biraju devojke za ženidbu po svom ukusu, već su dobijali odobrenje za ženidbu samo sa bogatim miradžikama čiji bi roditelji mogli da pomažu izdržavanje oficirskih porodica. O tome se naročito strogo vodilo računa prilikom ženidbe konjičkih oficira, jer je konjički oficir morao o svom trošku da kupi i izdržava konja. Kada se sve to ima u vidu lako je razumeti što su se roditelji Mišićeve izabranice gospođice Lujze Krikner, čiji je otac bio imućni preduzimač, protivili njenoj udaji za siromašnog mladoženju."

Sredinom oktobra 1888. godine zajedno sa kapetanom Svetislavom Živkovićem, Mišić je primljen na dvogodišnju pripremu za generalštabnu struku u Glavnom generalštabu. Mada su ga neki drugovi odgovarali da ne ide na pripremu, da se ne izlaže nepotrebnom maltretiranju, jer ako ne položi ispit opet će ostati običan pešadinac. Ipak ih nije poslušao, jer je bio siguran u svoje sposobnosti, a i zbog toga što je znao da su generalštabnim oficirima bila pristupačna sva komandna mesta u vojsci. Obukom pripravnika rukovodio je lično načelnik Glavnog generalštaba. U to vreme načelnik je bio veoma darovit pukovnik Jovan Mišković. Ali kako je on bio određen za učitelja prestolonaslednika Aleksandra, pripravnicima su davali zadatke pomoćnik načelnika pukovnik Radomir Putnik i načelnik Operativnog odeljenja potpukovnik Jovan Atanacković. U to vreme, na drugoj godini pripreme, nalazili su se kapetan Stepan Stepanović, Petar Bojović i Miloš Vasić. Tako se dogodilo da su se na radu i školovanju u Generalštabu u isto vreme, 1888. godine, nalazila sva četvorica budućih vojvoda: Putnik, Stepanović, Bojović i Mišić.

Sledeće godine, Mišić je, zajedno sa svim oficirima prestoničkog garnizona, 22. februara 1889, na dan proglašenja Kraljevine, prisustvovao u kraljevskom dvoru neočekivanoj ceremoniji - abdikciji kralja Milana, koji se u 35. godini života povukao sa prestola u korist maloletnog trinaestogodišnjeg sina Aleksandra. Pre abdikacije produžio je važnost Tajne konvencije iz 1881. godine do punoletstva prestolonaslednika, kojom su srpska ekonomija i spoljnja politika podređene Austrougarskoj uz obavezu Beča da štiti dinastiju Obrenovića na srpskom prestolu. Pošto je za namesnika imenovao Jovana Ristića, generala Jovana Belimarkovića i Kostu S. Protića, prisutnima je saopštio da se time njegova "uloga završava".

Abdikacija kralja Milana uza mnoge je bila neočekivana. On je, međutim, kao veoma inteligentan čovek, učio da je njegov ugled u zemlji naglo opao posle izgubljenog rata protiv Bugarske i zbog afere oko razvoda sa kraljicom Natalijom. U nameri da popravi svoj položaj, kralj Milan je, pod uticajem radikala, obrazovao komisiju od 80 uglednih stručnjaka za izradu novog zemaljskog ustava. Novi Ustav, koji je bio usvojen 1888. godine, spadao je među najliberalnije ustave u Evropi. Međutim, kralj Milan, kao autokrata, nije mogao da se upravlja po tom Ustavu, pa je smatrao kao najbolje rešenje da se odrekne kraljevskih prerogativa u korist svog sina. Opisujući ceremoniju u dvoru, Mišić je zabeležio u Uspomenama da se zaprepastio da niko od pukovnika, generala, ministara i drugih velikodostojnika, koji su prisustvovali ceremoniji izustio ni jednu reč da mu se zahvali za dotadašnju upravu zemljom i da ga zamole da odustane od svoje namere. U toku te grobne tišine, kapetan M. Jovičić, koji je pored Mišića stajao u trećem redu, šapatom je rekao:"Gledaj molim te, kako svi naši đenerali i pukovnici ćute kao mule" i predložio mu da se probiju napred da zamole Gospodara da se ne povlači, i da mu obećaju da će ga pomoći svim silama, "pa ako ustreba i poginućemo za tebe".

Dok su se oni dogovarali u salu je ušao prestolonaslednik i ceremonija prenosa vlasti se završila u mukloj tišini u kojoj se čuo samo promukli glas kralja Milana. Nakon abdikacije, kralj Milan se posvetio razvoju i modernizaciji vojske u svojstvu komandanta Aktivne vojske. Ali, je već iduće godine, zbog sukoba sa kraljicom Natalijom, koja se posle razvoda ponovo vratila u zemlju, odlučio da živi u inostranstvu. Pošto mu je radikalna Vlada odobrila zajam od milion dinara u zlatu, odrekao se daljeg novčanog potraživanja od države i, čak, ispisao sebe iz srpskog državljanstva, otputovao iz zemlje i nastanio se u Parizu.

                                                                                                                                      

                                      (Nastaviće se)

 

Petar Opačić rođen je u Plavu, Knin. U Beogradu je završio gimnaziju, Filozofski fakultet, postdiplomske studije i odbranio doktorat iz istorijskih nauka na Beogradskom univerzitetu. Učestvovao je u oslobodilačkom pokretu od 1941. do 1945. U JNA je obavljao razne dužnosti u trupi, bio je novinar i urednik u armijskoj štampi, dopisnik sa Sinajskog poluostrva, nastavnik u Višoj vojnoj akademiji, vodeći istoričar i naučni savetnik u Vojnoistorijskom institutu, pukovnik JNA u penziji. Učestvovao je na više međunarodnih naučnih skupova i na Svetskom kongresu istoričara (Vojna konferencija) u Štutgartu 1985. godine sa dva referata.

 

TABLOID objavljuje delove knjige "Vojvoda Živojin Mišić" autora Petra Opačića, pukovnika u penziji, doktora vojnih nauka i jednog od naših najvećih vojnoistorijskih stručnjaka.

 

Bolje je stado ovnova pod komandom Lava, no stado lavova pod komandom ovna.

                                                                                                Šarl Moris Taljeran