Privilegije

 

Zašto je dobro biti vlast u Srbiji, i kako teče odbrana imovine i privilegija

 

 

Politika, zanat najstariji

 

 

Niz vrlo providnih prevara kojima politička klasa u Srbiji pokušava da opstane sa svim svojim privilegijama tu gde jeste, do detalja su razotkrivene tamo gde prostačke podvale ne prolaze: u Evropskoj uniji. Da bi preživela, ovdašnja državna birokratija mora još jednom da opljačka ono što je već opljačkano, ali i da uspostavi institucije protiv takve pojave. Da li je ovaj protivrečni proces moguć i koliko će nas koštati?

 

Nikola Vlahović

 

 

U lokalnoj samoupravi Srbije, zaposleno je oko 22.000. ljudi. Taj broj, radi lakšeg posmatranja fenomena, treba podeliti sa 168, koliko zvanično ima opština, pa je lako izračunati da u svakoj opštini u Srbiji radi u proseku po 120 ljudi. Ali, kako je prosek u pitanju, još je lakše doći do zaključka da ima veliki broj opština sa znatno brojnijom birokratijom i shodno tome većim troškovima.

U svakoj od tih 168 opština postoji uobičajen lanac interesa među lokalnim političarima koji odmah, čim zauzmu vlast i kabinete, istovremeno zaposednu i upravne odbore javnih (državnih) preduzeća. Put od takvih položaja do promene životnog standarda nije dalek. U provinciji je on golim okom vidljiv.

Samo deo voznog parka opštinske vrhuške u Srbiji vredan je dvadesetak miliona evra, a plate funkcionera, odbornički dodaci, dnevnice i druge privilegije, praktično je nemoguće izračunati bez ozbiljne revizorske analize.

Ukupni troškovi pokrajinske skupštine i vlade u Novom Sadu i troškovi celokupne državne birokratije u Beogradu zajedno sa troškovima fiktivnih funkcionera na Kosovu (koji žive u Beogradu), mere se milijardama. Stranačke kase, kao ni način finansiranja stranaka još niko ne sme ni da pomene.

Program racionalizacije zaposlenih u organima jedinica lokalne samouprave zasnovan je na dobrovoljnoj osnovi i odnosi se na zaposlene koji imaju između pet i 30 godina radnog staža. Program predviđa otpremnine od 550.000 dinara po osobi, plus 15.000 dinara po godini staža. Za 2009. godinu predviđeno je 1,1 milijardi dinara za oko 2.000 ljudi, što znači da su troškovi sa zbrinjavanjem nepotrebne birokratije veliki isto kao i za njeno negovanje.

Poslednja velika operacija postojeće vlasti u vezi sa otimanjem već otetog, zapravo jedna otvorena haranga ideje o zakonskoj i pravičnoj nadoknadi i povratku imovine otete predratnim vlasnicima od strane komunista, rečito govori o žilavoj borbi za opstanak jedne odnarođene, političke klase, dovoljne sebi samoj, zadovoljne sobom i svojim privilegijama, zamaskirane lažnim ideologijama i imenima. Poklanjanje tuđe zemlje tajkunima uz zakonsku regulativu, kako je to zamislio i u delo počeo da sprovodi ministar za prostorno planiranje Oliver Dulić, vrhunac je beščašća, ali i simptom velikog straha da bi drukčijim pristupom jedna druga, građanska klasa, stupila na scenu i oduzela monopol nad vladavinom postojeće oligarhije. Zbog toga niko, pa ni pritiskom od strane Evropske unije stvorene razne antikorupcijske i antimonopolske, pa konačno i revizorske institucije, neće tako skoro promeniti nasilje i zakonodavni haos koji opstajava radi još neke godinice života jedne samožive birokratije...

Samo dve države u današnjoj Evropi nemaju institut državnog revizora. To su Vatikan i Srbija. Preciznije, Srbija ima formalno državnu revizorsku instituciju, što znači da ipak postoji ali ne deluje. Ovaj tipično srpski izum, da nešto postoji ali ne deluje, u ovom slučaju znači da stvar nije po volji političkom vođstvu države jer bi ozbiljan, nezavisni revizorski rad, precizno utvrdio ko je šta opljačkao u periodu trajanja vladavine. Ovako, državna revizorska institucija, zadužena za utvrđivanje neprijatnih istina, biće smeštena visoko u društvenoj hijerarhiji, zapravo u loži, na galeriji, što dalje od mesta događaja, da što manje čuje i što slabije vidi.

Dokaza za ovakav budući status državne revizorske ustanove ima sasvim dovoljno...

 

Bolje provizija nego revizija

 

Dogodilo se tako da je prva revizija republičkog budžeta za 2007. godinu urađena tek 2008. godine, i to u saradnji sa odabranom stranom institucijom, više u vidu jedne "pokazne vežbe" kako bi taj posao trebalo raditi, nego sa namerom da činjenicama o pljački državne blagajne utiče na promenu ekonomskih i političkih prilika.

Sa državnom revizorskom kućom, slično je kao i sa pokušajima uspostavljanja ozbiljne državne agencije za borbu protiv korupcije. I ona postoji, i njen glas se čuje, ali nije bitan. On ne odlučuje.

Zapravo, revizori neće moći da kažnjavaju prekršioce zakona, već će o svojim nalazima obaveštavati Narodnu skupštinu i javnost i tražiti razrešenje odgovornog lica, a moći će i da podnose krivične prijave. Inače, ova široj javnosti nedovoljno poznata institucija nalazi se na neutvrđenom mestu u zgradi Skupštine Srbije (Tabloidov izvor kaže: "...menjamo sale i kancelarije, nemamo stalno mesto boravka").

Kad je prvi put raspisan konkurs za prijem 224 revizora Državne revizorske institucije Srbije, prijavilo se čak 94 kandidata od kojih je samo njih osam imalo reference (po kvalitetu, proveri stručnosti i potrebnim kriterijumima). Državna revizorska institucija Srbije donedavno je imala samo dva vrhovna revizora, i to za sektor budžeta i poslovanje Narodne banke Srbije.

Državna revizorska institucija, u idealnim okolnostima, trebalo bi da se bavi pitanjima javnih nabavki ali i proverom poslovanja, ne samo državnih firmi koje naručuju posao, već i preduzeća koja sarađuju sa naručiocem. Istovremeno, posao ove institucije treba da bude i proveravanje da li su zaključeni ugovori svrsishodni i da li je nabavka ostvarena prema najpovoljnijim uslovima.

Državni revizori, prema zamisli zakasnelih evroutopista, imali bi striktan zadatak da spreče praksu prljave srpske tranzicije u kojoj na tenderu uvek pobedi firma sa najnižom ponudom, pa "srećni dobitnik" tu istu firmu kasnije aneksima cena učini znatno vrednijom, vraćajući joj, eto ironije, prvobitnu, istinsku vrednost.

Ali, kako je rad Državne revizorske institucije u ovakvoj Srbiji praktično nemoguć, te kako je glavnina pljačke već obavljena, nije za očekivati da tako zamišljeno nezavisno telo "pretrese poslovanje" korumpiranih ministara i njihovih direktora-podanika, niti je za očekivati da uskoro počne sa ozbiljnim radom išta slično.

Čak i u neverovatnim okolnostima, dakle, kad bi postojala jasno izražena želja glavnih tranzicionih mutivoda iz vrha posleoktobarske vlasti, da institucija državnog revizora počne sa ozbiljnim radom, trebalo bi od 3 do 5 godina da prođe kako bi bili prihvaćeni svi standardi koje zahteva Evropska unija!

Danas smešno i tragikomično zvuči izjava Radoslava Sretenovića, generalnog državnog revizora Srbije, naravno člana Demokratske stranke, da će izrada revizorskog izveštaja za prošlogodišnji budžet biti gotova do kraja avgusta, a da posle toga Državna revizorska institucija "...planira da u ovoj godini počne i kontrolu završnih računa nekoliko javnih preduzeća, ali za druge poslove i nadležnosti, kao što je kontrola finansijskih izveštaja političkih partija, institucija ove godine neće biti osposobljena".

Ne, dok se drukčije ne kaže sa najvišeg mesta. Jer, kako bi to Sretenović (i njemu slični sretenovići) delovao direktno po svome partijskom drugu Mirku Cvetkoviću i pripadajućim ministrima iz istog i susednih stranačkih plemena, kad mu to ne bi odobrio ili osporio predsednik partije i države, prvi među nejednakima?

Šta znači imati "svoga" revizora i "svoju" revizorsku instituciju pokazao je slučaj različitih merila prilikom izračunavanja dugova Naftne industrije Srbije, neposredno pre kupovine ovog državnog preduzeća od strane ruskog energetskog giganta. Upravni odbor Naftne industrije Srbije odobrio je da kompanija Ernst & Young sprovede specijalnu reviziju finansijskog izveštaja NIS-a za proteklu, 2008. godinu, (izveštaj bi trebalo da bude dostupan u septembru ove godine), a Vlada Srbije je tim povodom odmah preporučila NIS-u da to uradi o svom trošku.

Revizorska kuća KPMG uradila je završni račun NIS-a prema kome je ta kompanija 2008. godine imala gubitak od 8 milijardi dinara. U preliminarnom godišnjem izveštaju dostavljenom Narodnoj banci Srbije, naveden je gubitak NIS-a u 2008. godini, od 3,9 milijardi dinara, dok je u prvom izveštaju o poslovanju te kompanije u prošloj godini, urađenom za vreme mandata prethodnog rukovodstva NIS-a, prikazana dobit od 2,3 milijarde dinara!

Ruski predstavnik u Upravnom odboru Naftne industrije Srbije, u ime Gazpromnjefta, tužio je Trgovinskom sudu u Beogradu Skupštinu akcionara NIS-a AD, zahtevajući poništenje odluke o načinu „prebijanju dugova" između NIS-a i državnih preduzeća, među kojima su Srbijagas, Jat Airways, Putevi Srbije...

 

Imovina i domovina

 

Jednom rečju, svaka vlast je proteklih godina dobro živela od "zahvatanja" iz večno punih bisaga državnih preduzeća, pa je taj običaj uzajamnih namirivanja i potraživanja nastavljen i nakon što je stavljen potpis na energetski sporazum sa Rusima. Sa druge strane, raznim blagonaklonim i skupo plaćenim "revizijama", otimači državnog novca pokušavaju i dalje da prikriju razmere svog pljačkaškog sladostrašća.

Umesto poštene, profesionalne revizije potrošnje državnog budžeta i poslovanja državnih preduzeća, vlastohlepne koalicije su radije birale debele provizije. Ta teško iskorenjiva navika ostavila je posledice i na karakter jednog dela najmlađe, tek dolazeće birokratije, tehnički pismene i uskostručno obrazovane, ali po inerciji sklone drskom rasipanju državnog novca i svim oblicima pljačke i prevare. Takvim podmlatkom je, nažalost, okružena sadašnja politička elita. Ona je u stvari i bila "regrutna komisija" nove klase, ona joj je i prenela stare navike, ona je i naučila da je vlast jednako pljačka.

Kao i u prethodnom režimu koji je stvorio i odnegovao sebi odgovarajuću opoziciju i prateći kriminal koji je na kraju srušio svog osnivača, tako je i danas, negovanje mladih i silovitih poluinteligenata koji haraju u vrhovima upravnih odbora državnih preduzeća i zaposedaju savetničke kabinete, najbolji put u političko samoubistvo osnivača. Očigledno je da taj proces ne vidi i ne želi da vidi onaj kome je najviše stalo da potraje komandujući državom.

Koliko je "dvostruko knjigovodstvo" i razrađen sistem masovnih prevara otišao daleko, dovoljno govori i podatak da je tek izabrana direktorka Agencije za borbu protiv korupcije (kao da ona prethodna nije već sve rekla?) Zorana Marković, najavila je da će uskoro na zvaničnoj internet prezentaciji Agencije, koji se priprema u saradnji sa OEBS-om, svaki građanin moći da pronađe imovinsku kartu bilo kog od oko 13.000 funkcionera, koliko se procjenjuje da ih ima u Srbiji.

Nigde gospođa Marković ne kaže čiji su to podaci i koliko su istiniti, nego će ta virtuelna predstava biti postavljena radi formalnog zadovoljenja "evropskih kriterijuma". Suštinski, biće zadovoljni samo oni koji poveruju u podmetnutu laž, i oni koji su krivotvorili ili dali lažne podatke, držeči se čvrsto "duplog knjigovodstva". Ovakva predstava za "đake i vojnike" smišljena je u istoj kuhinji u kojoj se smišljaju nove ideje za pljačku i opstanak na vlasti. Ali, to nije omelo gospođu Marković da hitro objasni kako "...Agencija nije istražni, niti organ gonjenja, jer su ti poslovi i dalje u nadležnosti policije i tužilaštva".

Pa još dodala: "...Naš zadatak je da podignemo kvalitet obavljanja javnih funkcija. Da štitimo interes javnosti i građana sprečavajući funkcionere da se nelegalno bogate i kumuliraju funkcije, ali i da ministre zaštitimo da bez dokaza budu povlačeni kroz medije".

Dakle, uz malo pažljivog čitanja, eto odgovora na pitanje čemu nova agencija: "...ali i da ministre zaštitimo da bez dokaza budu povlačeni kroz medije!"

Podmukla igra stvaranja novih vladinih i skupštinskih institucija, pored već postojećih, dodatno opisuje mizeriju korumpirane političke klase, koja hoće, osim budžetskih zadovoljstava i drugih privilegija, da bude i mirna kad spava. Da ne bude zbog pljačke razapeta u novinama i na televiziji. Ako je gospođi Marković zadatak da zaštiti ministre, a tvrdi da Agencija za borbu protiv korupcije nije ni policija ni tužilaštvo, ne treba uopšte sumnjati da će, makar posredno, delovati prema medijima kao Velika inkvizicija. One koji su stekli imovinu, busajući se u grudi da su radili za domovinu, neko treba da zaštiti. Finansijski patriotizam je nešto u šta njegovi tvorci iskreno veruju.