Natrag

Tabloid istražuje

Tabloid  istražuje

 

Gde je danas Srbija i zašto nisu definisani njeni nacionalni interesi

 

U zemlji bez zemlje

 

Predsednik Srbije Boris Tadić označio je ''četiri stuba'' na kojima počiva srpska spoljna politika. Rekao je da su državni prioriteti puna saradnja sa Vladom SAD, ulazak u Evropsku uniju i ekonomska saradnja sa Rusijom i Kinom. Da li je baš sve tako ili sasvim drukčije, gde  se Srbija danas nalazi i kakva joj je politička, ekonomska i svaka druga perspektiva, da li će se desiti neki novi Rambuje, specijalno za Tabloid u razgovoru sa našom novinarkom tumači donedavno visoko pozicionirano stručno lice, čije ime iz razumljivih razloga ne objavljujemo.

 

Priredila: Milica Grabež

 

Više nije tajna da je postojao detaljan scenario o razbijanju SFRJ od strane CIA (Centralne obaveštajne agencije SAD), još pre početka izbora krajem 1990. godine u bivšim republikama, a time i raspada nekadašnje zajedničke države. Amerika je javno podržavala jedinstvo SFRJ, a tajno radila sve da je definitivno razbije.

SAD su tokom perioda hladnog rata (kraj obeležava pad Berlinskog zida 1989. godine i raspad SSSR-a 31.12.1991. godine) preduzimale prvenstveno ekonomske mere na planu iscrpljivanja SSSR-a i Varšavskog pakta, nametnuvši im trku u naoružavanju, koju druga strana bez velikih žrtava (raspada) nije mogla da izdrži (Gorbačovljeva perestrojka).

Svim narodima prethodne SFRJ dato je pravo na samoopredeljenje, uključujući i pravo na otcepljenje, osim srpskom narodu (zato Srbija mora da se bori i insistira na ostvarenju prava za samoopredeljenje našeg naroda u Republici Srpskoj - to bi, uz borbu za povratak autonomije RSK iz plana Z-4, trebalo da bude jedan od najvažnijih nacionalnih interesa, koje po svaku cenu treba braniti)!

 

Bezuslovni mir u okolnostima bezuslovnog rata

 

Osnova problema na Balkanu jeste rešavanje nacionalnih pitanja Albanaca i Srba. Rešavanje albanskog nacionalnog pitanja je u toku. SAD ga rešavaju na način stvaranja i međunarodnog priznanja Kosova kao samostalne države (od proglašenja nezavisnosti 17. 2. 2008. Kosovo su do danas, kao samostalnu državu, priznale 54 države sveta!). Međutim, srpsko nacionalno pitanje nije ni počelo da se rešava, jer se to izbegava u sadašnjoj konstelaciji odnosa EU i SAD prema Srbiji. Danas Srbi žive razbijeni i obespravljeni u četiri balkanske države, uz stvaranje novih pretpostavki (regionalizacija i umalo odobren statut Vojvodine), da se nacionalna dezintegracija nastavi. Na to (sigurno) najviše uticaja ima činjenica da Srbija nije, ni posle 18 godina od raspada SFRJ, definisala nacionalnu granicu, niti ima jasan koncept rešenja nacionalnog pitanja.

Globalistički pristup danas u Srbiji forsira ideju o bezuslovnom miru s ratobornim okruženjem, a pitanje sudbine srpskog naroda potpuno zanemaruje (zato je jedan od osnovnih ciljeva spoljne politike mirnim putem, rešavanje pitanja otcepljenja Kosova, priključenje evropskim integracijama i razvijanje najboljih odnosa sa susedima). To je osnovni razlog što Srbija mora što pre da definiše, brani i odbrani srpske nacionalne interese (Hrvatska je odavno definisala svoje nacionalne interese!).

Tu se pre svega misli na zahtevanje ispunjenja i zaštitu svih prava za Srbe u RH, BiH, Crnoj Gori, koji moraju da budu jasni i nedvosmisleni. Prvenstveno se treba boriti i insistirati na ostvarenju prava za samoopredeljenje, uključujući i pravo na otcepljenje srpskog naroda u Republici Srpskoj (štititi i srpski jezik i ćirilično pismo). U prilog tvrdnji da pitanje sudbine Zapadnog Balkana nije rešeno, govori i činjenica da Vlada Republike Srpske Karijine u izbeglištvu legalno deluje u Beogradu, i da njen rad međunarodna zajednica ničim ne ometa, jer bi je, u suprotnom, vlasti u Beogradu brzopotezno prognale!

Geopolitika proučava relacije između životnog prostora, naroda, njegovog državnog područja i političke ideologije i državno-pravnog poretka. Ona može da pomogne prilikom odgovora na pitanje zašto je jedan državno-pravni poredak ovakav ili onakav, dobar ili rđav, i zašto se jedna država već nekoliko puta smišljeno ruši i razbija spoljnom agresijom i ratovima, nasilnom secesijom i građanskim i međuetničkim ratovima i drugim nasilnim sredstvima.

Na primer, sve dosadašnje srpske države (i dve prethodne jugoslovenske države koje su oslobodilačkim odbrambenim ratovima stvorili Srbi) bile su izložene brutalnim spoljnim agresijama i razaranjima, u sadejstvu sa secesionističkim i drugim destruktivnim snagama, i to prvenstveno iz geopolitičkih razloga, revanšizma i osvajačkih ciljeva, srpske državne ideologije jugoslovenstva i verske i nacionalne mržnje prema srpskom narodu.

 Srbi su vekovima bili izloženi genocidnim agresivnim ratovima, ogromnim ratnim gubicima, nasilnoj masovnoj islamizaciji i pokatoličenju i unijaćenju, pretvaranju u druge narode i veštački stvorene političke nacije ili pseudonacije, asimilaciji i etnocidu, progonima i pogromima, etničkom čišćenju i genocidima.

Srpska nacija je zbog toga biološki istrošena i u nestajanju, psihološki osakaćena i dezorijentisana, politički i konfesionalno razjedinjena i nejedinstvena, teritorijalno razdrobljena i istorijski rastrojena, opterećena regionalizmom i separatizmom, i nalazi se u stalnom strategijskom odstupanju, bez pouzdanih saveznika i zaštitnika.

 Izložena je snažnim dezintegracionim silama i drugim opasnostima po nacionalnu bezbednost i opstanak države.

U novoj geopolitičkoj stvarnosti, bivši ratni saveznici Srbije, objedinjeni u Severnoatlantskom paktu pod američkom komandom, rukovodeći se interesima i ciljevima vladajućih krugova krupnog kapitala, faktički su sprečili ujedinjenje Srba i stvaranje srpske države na nacionalnim, etničkim i istorijskim srpskim teritorijama, i bitno doprineli (zajedno s ujedinjenom Nemačkom) oružanoj secesiji i razbijanju prethodne jugoboljševičke Jugoslavije - koja je izgubila svoju ulogu tampon-države i antinemačkog bedema.

Zatim su destruktivnim ratom razorili i opustošili Srbiju i višegodišnjom ekonomskom blokadom naneli joj ogromnu štetu, a jedan vitalni deo Srbije, Kosovo i Metohiju, privremeno okupirali najverovatnije sa namerom razbijanja Srbije.

Bivši ratni saveznici i njihovi sateliti su unutrašnje antisrpske administrativne granice, koje je proizvoljno i nezakonito povuklo jugoboljševičko vođstvo pod monopolom hrvatsko-slovenačke koalicije, proglasili za "međunarodno priznate državne granice", priznali nepostojeće "pravo na secesiju ili otcepljenje" federalnih jedinica, odnosno republičkih "država", te onemogućili i negirali pravo srpskog naroda na samoopredeljenje i ujedinjenje, a dopustili i omogućili ostalim narodima prethodne Jugoslavije (SFRJ) da oružanom secesijom i građanskim, međuetničkim i verskim ratovima razbiju zajedničku državu. Dakle, svaka srpska država, geografski dobro locirana i ekonomski nezavisna, etnografski relativno kompletna (osim posle 1945. godine), politički jaka i čvrsta, u harmoniji sa evropskom kulturom i u dobrim odnosima sa susedima smetala je i dalje smeta nekim velikim i regionalnim silama i državama klijentima i svim secesionističkim i separatističko-terorističkim snagama u zemlji. Zato srpska nacija treba da osigura i zaštiti svoje teritorije i druge vrednosti i da spreči dalje komadanje Srpstva, držeći se sopstvenih interesa i ciljeva i realnih projekata, i koristeći povoljne prilike i okolnosti.

 

Male države u velikoj zamci

 

Valja naglasiti da su brojne države bile i ostale suočene s teškoćama kako da se uspostave i održe politička stabilnost i državno jedinstvo, i kako da se izbegnu politički i međunacionalni i etnički sukobi i antagonizmi, secesionizmi i separatizmi, autonomaštvo i regionalizmi odnosno summum malum upravo zbog geopolitičkih razloga.

To se odnosi prvenstveno na multinacionalne, multietničke i multikonfesionalne države, u kojima postoje ili mogu da nastanu međunacionalne, međuetničke i konfesionalne netrpeljivosti, šovinizam i mržnja, i koje su suočene ili mogu da budu suočene, s opasnostima secesije i separatizma, međuetničkog ili političko-verskog i građanskog rata, oružane pobune i masovnog terorizma.

Takve države su izložene, ili mogu da budu izložene, unutrašnjim teritorijalno-nacionalnim sporovima i drugim dezintegracionim težnjama, teritorijalnim revandikacijama i revizionističkim aspiracijama grupe suseda ili grupe velikih sila kao promotera "novih poredaka", i agresijama i ekonomskim sankcijama spoljnih činilaca, u sprezi s antidržavnim unutrašnjim snagama.

Stoga su teritorijalna integracija, prostorna i komunikacijska povezanost i konsolidacija države, politička i nacionalna homogenizacija, duhovno i kulturno jedinstvo, kao i nacionalno i državno jedinstvo osnovne pretpostavke ili nužni preduslovi njenog opstanka i razvoja. Tim pre ako se država nalazi u geopolitičkom okruženju i pravno nesređenom i kriznom području i ako je izložena realnim i potencijalnim spoljnim i unutrašnjim pretnjama i opasnostima po nacionalnu bezbednost i integritet.

Prostranstvo i položaj i ukupni geografski, materijalni, ekonomski i demografski kapaciteti, teritorijalna organizacija i unutrašnje stanje određuju ukupnu snagu i moć, mesto i ulogu, ugled i uticaj države na međunarodna zbivanja. Ali, zbog izuzetnog geopolitičkog položaja, neka država, čak i mala država i mini država, može da ima nesrazmerno veći značaj i ulogu od države čiji položaj nema takvu funkciju.

Prirodna sredina i geografski činioci, povezani s aktivnim delovanjem vodećih društvenih snaga u određenoj epohi i međunarodnim i unutrašnjim okolnostima, omogućavaju određene društvene pojave i procese i mogu da utiču - pozitivno i negativno, na državne oblike, društveni sistem i političko ustrojstvo i tempo razvoja društva, na mentalitet i odlike naroda, kao i na odbrambenu sposobnost i sam opstanak države i naroda.

 Pogotovo što je istorija ljudske civilizacije čitav niz ratova, inostranih intervencija, revolucija i drugih sukoba i borbi društvenih grupa, a osobito država, oko hrane, izvora vode, sirovina i energije, teritorije i granica, pomorskih i trgovinskih komunikacija, bogatstva i vlasti.

Radikalne teritorijalne i druge geopolitičke promene izvedene su, a tako će biti i ubuduće, u ime politike, rase i vere, nacionalnih interesa, ideologije, širenja demokratije i napretka. Rečju, civilizacije, narodi, nacije i države su istorijske tvorevine i kategorije, a geoprostor na kojem se smenjuju je stalan.

 Pitanja i problemi zemalja Zapadnog Balkana moraju se rešiti na jednoj od međunarodnih konferencija (na nekom novom Rambujeu, ali ovog puta u korist Srbije i njenih nacionalnih interesa - ima najava za kraj ove godine u Beogradu?!).

 

šta je to Zapadni Balkan i gde su granice EU?

 

 Republike nekadašnje Jugoslavije, bez Slovenije, plus Albanija - koliko tuđih trupa i koliko dugo treba da zaposedaju tu teritoriju, a da paklena mašina u trbuhu Evrope ne eksplodira ponovo?

Unutar BiH kotao za pretapanje tri identiteta u jedinstveni amalgam "građanina BiH", ne proizvodi ono što se želelo. Izbori unutar dvočlane federacije izrazili su pobedu opcije iz 1990. Srpska strana "utvrđuje Dejton". Zapad, a pre svih SAD, čine sve da unište svako obeležje državnosti Republike Srpske, a istovremeno Federacija BiH, to nedonošče američke politike, ne može stvoriti uslove ne samo za samostalan opstanak već i za prijem u integracije Evrope!

Kosovo je u pretećem iščekivanju. Makedonija još uvek strepi od pomisli na pojavu još jedne države Albanaca, uz jednu već postojeću (iako je priznala samostalnost Kosova zajedno sa Crnom Gorom). Pribojava se da to ne osnaži sve one garancije koje su joj date, da podelivši vlast sa Albancima u Makedoniji, neće ugroziti Makedoniju.

Krug oko "Zapadnog Balkana" zatvorio se 1. januara 2007, pristupom Bugarske i Rumunije Evropskoj uniji (ili bolje rečeno prevremenim prijemom samo da bi se naškodilo Srbiji još više). U slučaju Srbije, posle granice s Mađarskom, to je još jedna linija direktnog prilaza prostoru viznog režima EU. Posle severa, sada i na istoku - barijere, otežan i strogo kontrolisan ulaz i saobraćaj. Koji su uslovi postavljeni i koja su obećanja ranije data od srpskih vlasti za stavljanje Srbije na "belu" šengen listu?

Gledano iz bliske perspektive jednog Bugarina ili Rumuna, njima će svakako goditi osećaj pripadnosti sili s približno pola milijarde ljudi, moćnom ekonomijom i sopstvenim oružanim snagama. Ipak - uslov da Bugarin ili Rumun doživi tu svoju punu satisfakciju jeste to da prethodno istisnu kriminal sa njihovih nezakonitih ili jakih društvenih pozicija. Tako predviđen uspon Bugarske i Rumunije do "korpe punih prava" - istiskivanjem prometa roblja, droge i svega drugog uz pomoć i pod strogom kontrolom EU, neće proći bez posledica za Zapadni Balkan. "Preseljavanje biznisa" bugarskih i rumunskih centrala u ograđenu zonu povećaće već postojeći negativni naboj "crne rupe" Evrope - jačajući time i tako nemali uticaj lokalne ekstremne desnice i kriminala.

Dakle, koliko evropskih trupa i decenija je potrebno da bi se poklopac održao na loncu pod takvom parom? Da li će biti vojske i za neki Avganistan i Darfur - kote odbrane u daljini?

Takva ili slična pitanja zatiču Evropsku uniju u stanju prepadnutosti od širenja EU - svojevrsne refleksije na strah Evrope od uljeza. Nigde se još ne gradi zid, kao onaj u SAD koji će biti prema Meksiku, ali stotine čamaca sa po sto ljudi otiskuje se sa afričke obale - u pravcu španije ili Malte, često u smrt, samo želeći da se dokopaju kopna, jer "tamo ima posla i hrane".

Postoji osećaj da se sav svet zbija u formacije, i da će neke na kraju oružjem braniti ono što imaju. Sredinama "stare Evrope" sve češće je dosta stranaca. Građani osećaju gubitak, jer imaju utisak da se dolaskom tuđinaca raspada fino tkanje njihovih međusobnih odnosa. "Multikulturna integracija" ostaje reč bez pokrića - "oni" na jednom mestu nisu prihvaćeni, na drugom ne žele da se "integrišu".

 Priznaju samo poredak sopstvene zajednice. Pojavljuju se kafei u kojima se pojavljuju samo "oni", a pojavljuje se i neprijemčivost, odnosno odbojnost. Alergična reakcija na "njih" počinje da se izražava usponom desničarskih partija.

Zato su se, ne tako davno, u vrhu Brisela, čule izjave da su pristup Bugarske i Rumunije "poslednja etapa proširivanja", jer "njihovi kapaciteti apsorpcije imaju granice!"

Da li to posustaje entuzijazam ujedinitelja Evrope? Još poneki pretekli entuzijasti opominju da se ne bi smelo oklevati. Pretendujući da ima globalnu ulogu, EU bi morala tako i da se ponaša, kažu oni. Morala bi brže da širi zonu stabilnosti, integrišući Balkan i žureći prema Ukrajini, Moldaviji, Belorusiji... na Kavkaz. Rusija rapidno gubi narod.  U nedoumici Evropske unije "utvrditi se" ili "širiti se", sam "Zapadni Balkan", utisak je, malo čime može ubrzati proces približavanja. Njegovom dinamikom upravlja Brisel...

 

 

Vuk samotnjak

 

Ministar spoljnih poslova Srbije Vuk Jeremić, uprkos ranijim sumnjama javnosti u njegov kvalitet, uspeo je u najkraćem vremenskom roku da internacionalizuje srpsko nacionalno i državno pitanje, te da dovede pred svršen čin čitav niz evropskih i svetskih zemalja u vezi sa tim interesima. Danas, zapravo, u svetu i nema neopredeljenih u pogledu srpskih interesa. U tom smislu je Jeremićeva leteća diplomatija bila korisna jer je razobličila odnos svake zemlje članice UN, prema Srbiji. Tajni više nema. Zna se ko je za a ko je protiv.

Nažalost, Jeremić je ostao usamljen u ovoj borbi, a deklarativnu podršku koju je imao od strane predsednika Tadića, danas više nema. Tadić, po svemu sudeći, sprema njegovu smenu tokom ove jeseni, ali ni Vuk nije bez podrške, makar u Demokratskoj stranci.

 

 

 

čeka se stav Rusije

 

Zemlje Zapadnog Balkana, siguno je, neće ući u Evropsku uniju dok se ne reše nacionalna pitanja na Balkanu. Iako Nemačka forsira ulazak Hrvatske u EU, Sjedinjene Države traže od Hrvatske da reši pitanje Srba, a sve pema planu Z-4 koji je potpisao pokojni hrvatski predsednik Franjo Tuđman.

Istovremeno, Vlada SAD pokušava, tajno, da odcepi Vojvodinu od Srbije, veštim trikovima, pod plaštom regionalizacije. To bi već bilo rešeno da se Rusija, otvoreno, nije stavila na stranu Srbije, nudeći joj svoju zaštitu. Ukoliko se, nakon posete predsednika Rusije Dmitrija Medvedeva, Srbija i Rusija dogovore o uspostavljanju pune ekonomske saradnje, Srbija može očekivati snažniju intervenciju Rusije u definisanju i ostvarivanju svojih nacionalni i ekonomskih interesa. U tom slučaju SAD bi tu činjenicu u svojoj budućoj politici prema Srbiji uzele kao realnost, i odustale bi od daljih dezintegracionih procesa u Srbiji.

 

 

 

"Ljudi mogu duže da žive bez hrane nego bez informacija. Bez informacija poludite" (Artur Klark, "Profiles of the Future").

"Ljudska istorija postaje sve više trka između edukacije i katastrofe" (Herbert Džordž Vels, 1866-1946, uz žila Verna, otac naučne fantazije, predvideo atomsku bombu i internet). Danas malo ko u Srbiji zna kakva nam je sadašnjost, a o budućnosti i da ne pomišljamo. Politička elita je slepa kod očiju. Zato Srbija i ne liči na ozbiljnu državu.

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane