Natrag

Beli kriminal

Beli kriminal

 

Hronika mučnog umiranja moga brata u odsustvu nezainteresovanih lekara

 

 

Poslednji tanjir pasulja

 

 

Mada već pune četiri godine sa stranica novina čiji sam glavni urednik uporno opominjem srpsku javnost u kakvom je stanju naše zdravstvo, a sve uz saradnju očajnih građana i dela čestitih ljudi iz profesije, doživeo sam u vrlo kratkom periodu da na primeru dramatične borbe za život moga brata shvatim još jednom kriminalnu strukturu, surovost i životinjsku pohlepu takozvanih zdravstvenih radnika. Moj brat je umirao. Na Institutu "Banjica" to niko nije primetio. A kad je neko primetio, hladno je konstatovao da je smrt nastupila.

 

 

Milovan Brkić

 

 

U subotu, 26. avgusta, moj brat od strica Radojko (rođeni smo u istoj kući) u Majuru, predgrađu šapca, gde je živeo sa porodicom, pao je sa bicikla. Iz Zdravstvenog centra u šapcu, sutradan su ga sanitetskim vozilom prebacili u Institut za ortopedsko-hirurške bolesti ''Banjica" u Beogradu.

   Iste večeri pokušao sam da u ovoj bolnici pronađem brata, da se raspitam za njegovo stanje. Rekli su mi kratko - nalazi se na odeljenju intenzivne nege, na drugom spratu. Dežurni lekar je bio dr Oleg Krneta.

   U ponedeljak, 28. avgusta, zamolio sam internet porukom portparola bolnice da me obavesti o zdravstvenom stanju moga brata. Stigao mi je brzo odgovor: "Poštovani gospodine, Brkić Radojko je primljen u intenzivnu negu. Radi se o ozbiljnoj povredi vratne kičme i informacije možete dobiti na lokalu 137. U toku su mere reanimacije i dijagnostike. Sa poštovanjem, Dr B. Sbutega."

   Hitam na Banjicu, na odeljenje intenzivne nege. Dežurni lekar je anesteziolog dr Stanković, koji je ljubazan, a za sve informacije me upućuje na dr Olega Krnetu.

   čim sam izašao iz bolnice, mog brata prebacuju na odeljenje Spinalnog centra. Nije, dakle, u opasnosti!

   Posećujem brata, i zatičem ga u sobi 114. Trebalo mi je vremena da ga pronađem, jer su sestre bile veoma neljubazne. Prekinuo sam ih u nekim privatnim diskusijama.

   Izvinjavam se čitaocima što opisujem sobu u kojoj zatičem brata. On je na krevetu, nepokretan, prikačen na infuziju. Na njegovoj natkasni je tanjir pasulja! To su mu dali za ručak! čoveku kome su oduzete noge i ruke, i koji može samo glavu da pokreće, za ručak daju porciju pasulja!

   Srećom, u susednoj sobi je njegov komšija žića, koji je pokretan. On je prošle godine imao operaciju kičme. Sada je došao da mu izvade šinu. Lekari, kažu, odugovlače ovaj rutinski poduhvat.

   žića mi kaže da su mom bratu već rekli da će ga, u tako beznadežnom stanju, poslati u banju u Slankamenu! Brat me moli, teku mu suze, da upotrebim svoj uticaj, i da sprečim da ga odvedu u Slankamen. Obećavam mu to, i njemu je, vidim, lakše.

   Zovem prijatelja koji poznaje lekara na ovom odeljenju, dr Vladimira Basaru, da mi opišu zdravstveno stanje. Brzo dobijam odgovor da je dr Basara upoznat sa zdravstvenim stanjem mog brata. On ga opisuje kao dosta teško, tvrdi da će mu u ovoj bolnici prvo sanirati povrede, jer su bile vidljive na njegovom telu, a potom odlučiti o daljoj primeni terapije...

   Sutradan odlazim kod načelnika Spinalnog centra dr Zdeslava Milenkovića. U njegovoj kancelariji kamara poklona. Srećem ga u hodniku, i molim da mi opiše zdravstvene ne(prilike) moga brata. Doktor Milenković gleda u zemlju, kaže da kao načelnik ima takav uvid, ali me upućuje u ambulantu broj 2 kod dr Olega Krnete. Gledam u čoveka koji liči na ocvalog pedera, i ne mogu da verujem da rodbini bolesnika ne želi da pruži informacije. Hteo sam da se mašim novčanika, ali sam odustao jer me je bilo sramota.

   U ambulanti dr Krneta nije imao vremena, jer je ''posvećen pacijentima", kaže mi medicinska sestra.

   Iz redakcije šaljem faks ministru zdravlja dr Tomici Milosavljeviću. Ne biram reči. Pola sata kasnije, ministar mi otpisuje.

   ''Poštovani gospodine Brkiću, primio sam vaš faks, a vezan za lečenje vašeg rođaka na Institutu za ortopedsko-hirurške bolesti Banjica, i preduzeo sve neophodne korake da ispitam slučaj." U potpisu je ministar Tomica Milosavljević.

   Malo mi je lakše, zaista sam poverovao da ministar zdravlja služi građanima Srbije, a ne majmunima sa Sumatre.

   U nedelju, 6. septembra, moja sestra i Radojkov sin su oko 14 sati u poseti. Brat jauče kao malo dete. Sestra se obaveštava kod žiće o uslovima lečenja, i saznaje da medicinske sestre  kod nepokretnih bolesnika navraćaju dva puta dnevno, po nekoliko minuta, i za vreme vizite   koja se često preskače.

  Primećuju da je Radojku naduven stomak, da se bori za vazduh. Obaveštavaju o tome medicinske sestre, jer su lekari odsutni. Tek na ozbiljno upozorenje, dolaze da obiđu mog brata. Mole sestru i Radojkovog sina da napuste bolničku sobu, da ih ne zateknu lekari, jer će se, navodno, naljutiti.

   čim su izašli iz sobe, ušli su lekari, i moga brata, koji je kukao na sav glas, prebacuju na Odeljenje intenzivne nege, gde je on nakon dva sata, boreći se za život, umro.

   U ponedeljak ujutru saopštili su Radojkovom sinu Nebojši da mu je otac umro.

   Odmah sam pokušao da zatražim od dežurnog sudije Okružnog suda u Beogradu Novice Mihajilovića da izda nalog da se obdukuje telo preminulog Radojka. Sudija se pravdao potrebom da to od njega mora službeno da zatraži policija.

   Nalog za obdukciju je, nakon što sam zamolio najviše rukovodioce srpske policije, izdao istražni sudija Opštinskog suda iz šapca. Banda sa Banjice ima svuda svoje veze, jer oni dnevno inkasiraju, ucenjujući bolesnike, najmanje 50.000 evra!

   U utorak, 7. septembra, obdukcija je izvršena rano ujutru, na intervenciju mog prijatelja, istražnog sudije Okružnog suda u Beogradu. Obducent je bila lekarka koja je upućena u pitanje lažnih izveštaja.

   Ministar zdravlja Tomica Milosavljević nije se više javio pismom.

   U sredu, 9. septembra, sahranili smo Radojka na groblju u Majuru, kod šapca.

   Uoči sahrane, iz bolnice se javio njegov komšija žića. Hteo je da razgovara sa mnom. Napušta bolnicu. Njega su u utorak, 8. septembra, odveli u operacionu salu, dali mu narkozu, i kada se probudio, bio je u sobi na odeljenju! Saopštili su mu da nisu izvršili vađenje šipke, jer ''ima slabo srce''. žića je pokupio stvari, rekavši da ima dobro srce, ali praznu kesu! Njegovo svedočenje objavićemo u sledećim brojevima.

   Nije nikakva tajna da niko ko je operisan i lečen u ovoj bolnici, nije dobio pomoć ako ne donese nekoliko hiljada evra. Najskuplji su dr Slavko Tomić i Oleg Krneta. Mada ni ostali nisu mnogo jeftiniji.

   U martu ove godine kćerka mog rođenog brata, učenica šestog razreda osnovne škole, povredila se na času fizičkog. Prebacili su je na Banjicu. Stavili su joj gips na nogu a da nije ni pregledana. Na izveštaju je stajao potpis dr Olega Krnete. Posle dve nedelje Katarini su skinuli gips - opet nije videla ''čika doktora''.

Posle nekoliko dana ponovo su joj stavili gips, jer nije mogla da hoda. I nakon 40 dana, umolio sam brata da Katarinu pregleda profesor dr Marko Bumbaširević na Institutu za ortopediju i traumatologiju. Sutradan je njegov zamenik puna tri sata pregledao Katarinu. Više snimaka je pokazivalo da nema povrede kolena, ligamenta i potkolenice. Lekar se znojio, i na kraju je ustanovio da Katarina ima sukrvicu u donjem članku.

   Katarina je dobila neke masti i nakon tri dana, na štakama, krenula je u školu, a ubrzo je i ozdravila. Lekara Olega Krnetu sa Instituta Banjica nije videla, mada je uredno potpisivao izveštaje. Medicinske sestre su davale mom bratu do znanja da je "sve skupo, i da košta".

   Ministar zdravlja, u četiri mandata, svojim činjenjem, a i ćutanjem, doveo je građane Srbije dotle da se osećaju kao životinje, kada dolaze kod lekara.

   U julu 2007. godine moja sestra iz Valjeva obavestila me je da njena kćerka Milica, tek svršena učenica srednje medicinske škole, a školu je završila sa odličnim, ima čudnu bolest. Na Institutu za uho grlo i nos, čiji je direktor tada bio profesor Vojko đukić, koji je istovremeno obavljao i funkciju direktora Kliničkog centra Srbije, postavili su dijagnozu: Milica ima sarkom gornje vilice! Bolest koja je neizlečiva, opasnija od raka. Operisana je, a lekar koji je postavio dijagnozu poslao je mog zeta da dodatne analize izvrši u privatnoj laboratoriji svog brata! On je potvrdio dijagnozu.

Milicu su potom prebacili na Institut za onkologiju i radiologiju, čiji direktor je dr Nenad Borojević, blizak prijatelj ministra Milosavaljevića, koji je obećao ''svu pomoć''.

Načelnica odeljenja dr Bekić, gde je lečena Milica, pretila je mojoj sestri da ''prestanem da serem o ljudima iz zdravstva, jer će joj kćerka lakše umreti!"

Milicu su više puta zračili. Srećom, nisu je ubili. Bog je presudio. Milicu je potom operisao lekar na VMA, koji je školski drug mog zeta. Dijagnoza je bila: Milica nema sarkom gornje vilice!

   Kad se vratila na Institut na onkologiju da se posle 14 meseci mučenja suoči sa tihim umiranjem i da se razduži, lekari su bili razočarani: "Kako nemaš sarkom? Ko ti je to rekao?!"

   Na stranicama Tabloida ispisali smo na stotine tekstova o mafiji koju čine ljudi okupljeni oko ministra zdravlja i profesorskog klana sa Medicinskog fakulteta u Beogradu.

   žalim što sam bio prinuđen da i na primeru članova svoje porodice potvrdim da je zdravstveni sistem duboko i neizlečivo oboleo. Ja ću namiriti račune sa bandom, životinjski pohlepnom, koja je''lečila'' moju rodbinu. Ali, šta je sa stotinama hiljada nesrećnika koji nisu sposobni da se suprotstave ljudima u belim mantilima i zvučnim titulama, i koji moraju da prodaju imovinu da bi im napunili džepove?!

 

 

 

 

  

 

 

 

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane