Čačak

 

Grad koji liči na zatvor i na propalu zemljoradničku zadrugu

 

Komšijski inat, bahatost i samovolja vlasti

 

 

Ko cinkari televizore, motorne kosilice, šivaće mašine... pitanje je sad? Komšije se skrivaju jer inspektorka nadzire život u čačku. No, kad se na jednom mestu okupi pedeset hiljada ljudi, doći će drugih pedeset hiljada da vide zašto se ljudi okupljaju. Sve zbog svoje potrebe za šetnjom i paradiranjem. Neizvesno, potpuno nesvesno. Da se oko obične, masne porcije mirišljavog kupusa okupi destine hiljada ljudi da bi jeli kupus? Zvuči gotovo nestvarno

 

Piše: Miodrag Milojević

 

Dolazak u čačak. Kao noćni silazak klizavim stepenicama, belim, udarac čelom u betonsku banderu. Hladne, sirove kriške silosa, kao zaleđena lubenica, beton koji jede nebo. Ako ne pobegneš - samleće te hladnoća. Hladnoća i sivilo - udarac posred čela.

Inspektorka nadzire život u čačku. Kao u pesmi Sedela sam za mašinom, šila sam...

Televizor pravi veću buku nego pegla. Pegla, opet, može biti na ćumur, može biti električna. Opasno je, kažnjivo je, u kući držati mikser. Pravi buku. šalje komšiluku lošu poruku - u kući ima da se jede. Ukratko, da se pojedeš od muke.

Inspektorka iz čačka. Ona ima titulu doktora. Ona je inspektorka za Zaštitu životne sredine iz Gradske uprave za inspektorski nadzor u čačku. Ona se zove dr Biljana Nikolić. Ona je čačanku Ljiljanu Todorović kaznila radi buke koju amaterka, krojačica pravi na šivaćoj mašini marke bagat.

Nije bila kazna, nego je inspektorka Nikolić naložila atest. Da Ljiljana Todorović, krojačica - igla, konac i ostalo - u roku od 15 dana pribavi dokaz da izvor buke koji proizvodi mašina bagat, ne prelazi propisani nivo. Da se izvrši atestiranje, potrebno je uplatiti 15.000 dinara. Ukratko, nije kazna nego kazna - 15.000 dinara.

Neko od komšija u prijateljskim odnosima sa inspektorkom, tužio Radoja i Liljanu radi izazivanja buke. Inspekcija konstatuje - Ljiljana Todorović poseduje šivaću mašinu, njen muž, Radoje, poseduje kosilicu za travu marke honda.

Inspekcija je izvršila kontrolu ''nad primenom mera zaštite od buke'' i u svom inspekcijskom nalazu utvrdila da Radoje nema registrovano preduzeće ni zanatsku radnju, da Ljiljana Todorovioć koristi šivaću mašinu za sopstvene potrebe.

U inspekcijskom nalazu, buke nema ni na pomolu. Malo buke, malo besa. život je sastavljen od buke i besa inspektorke. 

Radoje Todorović, ni on nije mutav, onesposobio je kosačicu za travu. Inspekcija je sa žalošću konstatovala da je nož slomljen, kosačica nije u funkciji. Moguće je da je Radoje nož držao u džepu, inspekcija ga nije pretresala.

Međutim, motor radi, Radoje je, kad bi hteo da izaziva komšije, mogao da po dvorištu šeta s pokvarenom kosačicom.

Kako je moguće da se komšijska sporenja izrode u jedno nerazumno inspekcijsko rešenje?  - pitaju se u čačku. Kao, nije im jasno. Kao, nije jasno. Nije im jasna komšijska želja da preko svojih ljudi, ljudi važnih u čačku, uticajnih, ućutkaju, ponize komšije koji nemaju ništa osim  glave, trave, korova, kosilice i šivaće mašine.

Skromni ljudi, Todorovići, skoro da nemaju ništa. Kosilicu, šivaću mašinu imaju. Dobro - u redu, imaju. Ali oni to i koriste?

Stojan Vojinović, načelnik Gradske uprave za inspekcijski nadzor u čačku izjavio je da nema primedaba. - Rešenje inspektorke Nikolić apsolutno je u skladu sa zakonom.

Mašina za pranje veša koja se trese, izaziva zemljotres, pravi veću buku od šivaće mašine marke bagat. Komšija koji nema mašinu za pranje veša, ako poznaje inspektorku, treba da  prijavi slučaj, mašina za pranje veša automatski staje.

 

Poništeno rešenje

 

Ali Srbija je demokratska i pravna država. Radoje Todorović je uložio žalbu na rešenje inspektorke Nikolić Ministarstvu životne sredine i prostornog planiranja, dr Miladin Avramov, državni sekretar, jelte, doneo je odluku ''kojom se poništava rešenje čačanske inspekcije.''

Iako se radi o čistoj samovolji i maltretiranju građana, zaključeno je: Na pravnom terenu, ne u teretani, da ''postupajuća inspektorka'' nije pokazala poznavanje jedinog zakona po kome postupa - Zakona o zaštiti životne sredine.

- Zaboravljajući član 4. pomenutog zakona, inspektorka je smetnula s uma da su fizička lica subjekti životne sredine jedino onda kad obavljaju privredne i druge aktivnosti i ugrožavaju životnu sredinu. Inspektorka je u svom izveštaju sama konstatovala da Todorovići ne obavljaju nikakvu privrednu delatnost.

Nije prilika za sporenje sa zakonodavcem, čovek ne mora biti vlasnik firme da bi pravio buku i nervirao komšije.

Kao u svakom gradu i u čačku postoje krojačke radnje. Krojačka radionica može imati tri, četiri i više mašina. Veću buku prave tri mašine nego jedna. Nijednu od krojačkih radionica  inspektorka Todorović nije zatvorila. Zašto? Iz prostog razloga što krojači - profesionalci šiju bolje od Ljiljane Todorović, a imaju i bolje komšije. Njihove komšije ne poznaju inspektorku Nikolić, nemaju veze u opštini.

Usledio je epilog sa hepiendom. Oboreno je rešenje inspektorke, doktora nauka. čačani i čačanke ponovo peru kosu, koriste fen za sušenje kose. čačani bojažljivo počinju da peru i veš. I na kraju, građani čačka mogu mirno da spavaju bez straha da će ih posetiti inspektor za zaštitu životne sredine sa nalogom za merenje kućnih uređaja.

Svi se slažu, svi su veseli, niko ne komentariše. Samo jedan komentariše: - Spavajte mirno, dabogda crkli.

Vidi se iz aviona - komšijski inat, bahatost, samovolja vlasti.

Postavlja se pitanje hoće li čačanska inspektorka snositi posledice svojih hirova? U čačku kažu: - Snosila bi. Ali, znate šta, ona radi u inspekciji.

Gde mi to živimo? Novinski naslovi euforično tvrde da su građani Radoje i Ljiljana Todorović pobedili Gradsku upravu za inspekcijski nadzor.

Pobedila je šivaća mašina marke bagat, jer nije ni radila, pobedio je - razum.

 

 

Stabilna zarada

 

U čačku imaju većih problema. Sigurnu kuću imaju, ništa nemaju: - Kad prijavljujete nasilje policiji, treba samo da se predstavite i kažete adresu. Nisu više potrebni detaljniji podaci iz lične karte. Ekipa će odmah reagovati. čitanje podataka iz lične karte bi oduzelo dragoceno vreme, što bi muž, nasilnik, mogao da iskoristi.

čačanski aktivisti Sigurne kuće, predvodi ih advokat Mirjana Obradović, nisu uspeli da pronađu nijednu  ženu, domaćicu ili retardiranu, žrtvu nasilja. Da idu oni po čačku i traće vreme radi žena? Donacije su sigurne. Jedina pronađena žrtva, prolazna je žrtva.

- Prošlogodišnje iskustvo sa žrtvom nasilja i danas progoni Mirjanu i Vladana iz okoline čačka. Muče ih neznanje i brojna pitanja o sudbini žene koju su zatekli u svom dvorištu.  Nepoznata je u njihovom dvorištu našla utočište, dok je bežala od muža nasilnika.

Supružnici su stigli kući i zatekli nepoznatu ženu kako spava u njihovom dvorištu.

Početak priče govori da se radi o problematičnoj, zalutaloj osobi sklonoj skitnji. Mirjana je začula kucanje. Nepoznata se obratila: - Ja sam N. V. iz Valjeva. Spavam u vašem dvorištu. Pronašla sam kartone i čist prekrivač. Hvala vam lepo. Pokazaću vam dokumenta, da znate da nemate posla sa hohštaplerom.

Klasična priča za decu i osetljive. Preosetljivi čačani nisu tražili dokumenta, moguće je da je nepoznata posedovala četiri lične karte.

- Objasniću vam zašto sam došla. Samo me pustite u kuću, ne smem napolju ništa da vam kažem. Imam i slike svoje dece i unuka.

Napolju su šetale kokoške, koje su prisluškivale.

Muž joj je iz Valjeva - ona strahuje, trese se u selu pored čačka.

Rekao mi onaj, da mu je ovaj pričao. V. N. je više od trideset godina slušala monologe svoga muža da je bezvredna, a kad bi uzvratila, sledilo je fizičko maltretiranje u četiri zida.

žena je iz Valjeva. Valjevo ima policiju, Centar za socijalni rad, sud i druge institucije.

žrtva nasilja promašila Valjevo, stigla u čačak?

Ispričala je da ima kule i gradove, dve kuće u gradu Valjevu i dve kuće na selu.

Srbija je zemlja nezaposlenih i besposlenih. Nepoznata ima stalno zaposlenje uz dopunski rad domaćice. Skitnja joj se smatra za dopunski rad.

Toga dana je došla sa mužem u čačak, u posetu poslovnom partneru. Dogovorili su se da on obavi razgovor, da potom zajedno idu u kupovinu.

Kada je pored kuće poslovnog partnera parkiran automobil i kada je muž, nasilnik, izašao iz automobila, N. V. je ''požela da trenutak slobode večno potraje.'' Nije se dvoumila, odmah  je izašla iz automobila i krenula u nepoznato. Tako se, bez razloga, našla u selu kod čačka. Pronašla je mir u dvorištu udaljenom od glavnog puta.

- Usput sam kupila vodu i nešto da pojedem.

Zašto je morala da kupuje vodu koja je u selu besplatna? Voda? Besplatna je voda i u gradu. Tako je bilo u socijalizmu, tako je još uvek u kapitalizmu. U novčaniku je imala 10 evra.

- U kući dobrih čačanskih domaćina osvežila se i popila kafu. Odbila je ručak.

Mirjana i Vladan su hteli da pozovu policiju, Hitnu pomoć. Nepoznata nije dozvolila, da je policija ne bi uhapsila.

Sigurna kuća u čačku nije postojala. Mirjana i Vladan nisu znali kako da pomognu. Da skoči pod voz, to nisu hteli oni, nije ni ona.

- Kad je bila ubeđena da je njen suprug otišao iz čačka, napustila je domaćine i otišla kod prijateljice koju nije videla više od deset godina. Kako ona, iz sela,  vidi kad onaj pali auto i odlazi? Logično je postaviti pitanje, zašto dođe u selo, zašto odmah nije otišla kod prijateljice?

- Dok je odlazila, rekla je da će, kad sve prođe, doći ponovo da ih obiđe, ali od tada joj se izgubio svaki trag.

- Da li je, posle toliko godina, kritičnog dana pronašla svoju ''prijateljicu''? - pitaju se bolećivi čačani. Da li je bilo dovoljno ponuditi joj samo hranu i novac? To pitanje progoni dobre čačanske domaćine.

Sve je providno kao stakleni akvarijum za ribice. Prevarantkinja, lutalica, kanula je neku suzu, izazvala sažaljenje, dobila malo para za put, pobegla ispred policije...

Postavlja se pitanje ko su oni, kako nekome mogu pomoći aktivisti Sigurne kuće, kad na teritoriji svoje opštine ne poznaju nijednu ženu žrtvu nasilja? Lepota nije prelazna, lepota je prolazna, žene su prolazne, donacije su stabilna zarada.

Kad bi se žena prevarant, verovatno i lopov, pojavila u čačku, grlili bi je i ljubili, stavili bi je u Sigurnu kuću. Ali ona, poslednjih godina, izbegava čačak.

Ako je neko prepozna neka javi Savetovalištu sigurni dom, broj telefona 062/162 31.

 

 

Biće hartije

 

Prsata žena, koja trese dušek, šalje me u napoznato. Nebo izaziva, plavi se. Fabrika hartije nalazi se pored Morave. Polupani prozori, očerupani ali mrtvi, prljavi, pravi i gordi dimnjaci.  I tako to. Proizvodnja raste, dimnjaci se češljaju, kosa opada.

Sa sivim, armiranim kulama autobuske stanice, sa polukružnim, popijenim flašama silosa, čačak liči na zatvor i na propalu zemljoradničku zadrugu. Nebo te guta, ujedaju komarci. Nebo te sahranjuje. Dobro - ako želiš da budeš mrtav. Umesto neba - ukroćeni plavi kvadrat.  Pod hladnoćom i mrakom, pod senkom ćuti, sakrio se, rahitično zeleni, zakržljali drvored. Kao kostur iz biologije. Beli kosturi ćute, profesor predaje.

štrajk u Fabrici hartije. Hartija trpi sve, radnici malo hoće, malo neće - dok je Ljudmila tu. Oko 150 radnika, ukupan broj zaposlenih je 250, polovinom septembra otpočeli, pa prekinuli štrajk.

Ljudmila Ličkova je generalni direktor bugarske firme čestin, koja je čačansku Fabriku hartije kupila za 91 milion dinara. Ljudmila ponekad popušta, ponekad uvodi strogoću. Epizodnom septembarskom štrajku prethodila je velika obustava rada. Sve koji su učetvovali u protestu od pre više meseci, Ljudima je kaznila smanjenjem plate po dve-tri hiljade dinara, zavisno od buke koju su pravili. Zavisno od toga ko je grlatiji. Zavisno od glasovnih mogućnosti. Bariton tri hiljade, tenor dve hiljade, sopran hiljadu.

Ljudmila će sada malo popustiti, zatim će, kad se uslovi steknu, da pritegne. štrajkački odbor i Ljudmila postigli dogovor. Zaposleni će do Nove godine primati uvećanje 10 posto. U čačku, Ljudimila važi za energičnu ženu. Proizvodnja povećana, sa manjim brojem radnika. Trenutno se na tržište plasira preko hiljadu i po tona papira.

Dok su se radnici prošle zime smrzavali za mašinama, Ljudmila je zadovoljno trljala ruke. Zima ponovo dolazi. Radnici su u Ljudmilinim rukama, koje ona povremeno trlja. Radnici od Ljudmile očekuju grejanje.

 

 

Kupusijada

 

 

Da se oko obične, masne porcije mirišljavog kupusa okupi desetina hiljada ljudi da bi jeli kupus?

čačani ogovaraju selo, u koje posle svi odlaze. Strela magistrale, što kida selo, usijana je pa povijena.

Mislim, to se zove Festival kupusa. Fenjer pred čačkom - selo Mrčajevci. Ako je bilo deset hiljada ljudi, od toga dve tri hiljade istovremeno jede kupus. Bez naređenja i apetita. Dovoljno   da želju sa hranom ubije za nekoliko dana.

Nezajažljiva, crna rupa, bara ili potok, boje crnog tuša, u centru sela širi, diše smrdljivim mirisom. Tu je prosto, seosko dvorište, sada kafana. Nabusita livada, kruta kao suvo, čvornovato drvo. Pevačica nešto pokušava. Oko nje turoban svet, bele košulje.

Hodaju pogubljeni starci u narodnoj nošnji. Vodič su im krivi opanci. Omladina čeka goste. Dvorišta za parkiranje. Cena dvesta dinara. Najsretniji su za parkiranje otvorili i livade. Nisu napadni, vrlo su prijatni, njihov je dan - pa šta bude.

Na suncu i pod šatorima najviše poigravaju štake. četiri štake za jednim stolom, pevačica promuklog glas. Hiljadu dinara .četiri štake - štake vrede više.

U svakom dvorištu i na ulici zemljani lonci u obliku kruške, pod njima tanka, bolešljiva  vatra, crno namazano dno. U centru sela stoji bina, ima folklor. Bele rešetke pod platnom, podižu se i spuštaju.

Slama je tu da bi sve bilo u etnostilu. Slama, kamen, šljunak, pletene ograde zelenog, živog pruća.

Na dnu šetališta, koje diže i dovodi narod, dva tužna, dva napuštena crvena ringišpila. Niko za njih ne mari. Starci na štakama. Dugo putovanje, dugo posrtanje duž trotoara, veselih, izbačenih iz stroja.

Muzika obilazi, opkoljava, desno krilo, levo krilo... Napada, kao da je rat. Neke je digla iz mrtvila. One iz inostranstva. Uvek imaju svetloplava odela, riblje kravate, farbane, izgorele kose ili perike.

U tolikoj masi sveta što jede i šeta bez cilja, nema cirkuzanata i pijanih jer su čačani prema poroku rigorozni.

Bilo je likova za pamćenje, jer masa je ta koja drži, diže pojedince i baca ih u ponor. Jedna mašina, kao za poker aparate. Mašina meri snagu pesnice. Imitacija bokserske rukavice iskače. Problem je - liči na odsečeno ljudsko uvo. Kako da udariš čoveka u uvo ako nisi ratni zločinac i Ratko Mladić?

Zatalasaše se farmerice, zatalasa se duga, crna kosa. Tri devojke, učenice srednje škole iz čačka, pokušale dva tri puta. Ali beže, ljubeći. Bele, tanke ruke.

- Mogu li ja...

Stotinu ljudi prolazi pored rumenog mladića. Iskaljuje se, zauzima gard, lice još više crveni. Ne vidi nikoga. Ne čuje ništa. Bije odsečno uvo. Udari, plati, vrati se u stvarnost, koliko da iz džepa izvadi novac. Ponovo plati, pa brzinom automata pali oči crvene od mržnje. Mašina je pokazivala devetsto, pa osamsto, pa sedamsto. Hiljadu-dve dinara. Udarac sve slabiji - mržnja nadjačava, bio je potpuno sam. Taj koga mrzi - taj nije bio tu.

Okićene su biserima, biseri se razmeću po stomaku. Uvele ruže, posute puderom, dve prijateljice iz mladosti, prijateljice noći, poznaju motele na magistrali. U tolikoj masi sveta, one su pripite.

- To, to... želja da mi mine, za merak! - reče otresitija.

- Kad je svadba moj muž plaća muziku, ja igram, igram. Igram, igram, bre...

Beli čaršavi, sami kao pustinja, lako prolazim između stolova. - šta se desilo?

- Jebi ga! Odsviraše babi za džabe... I odoše - rekla je pobedonosno.

Išao je, putovao, putem neodlučnog pacova, beli kombi. Tablice - UE. To je jedno selo, jedna ulica, nema gde da skrene. Ima ih u grupi po šest po deset. Saobraćajni policajac poteže znak - stop. Gađa, kopa asfalt.

Drugi policajac prosu zube, rasteže zeleni osmeh: - Ništa... Ništa... Kolega, da te ja zamenim.

čačani imaju koncentraciju, drže disciplinu. U tolikoj masi sveta desi se poneki eksces.  Sjaj iz očiju davno je potrošen. Naočari. Tanak, crni vrat, bele naočari. Na metar stoji deset policajaca. - Dajem ti za motornu testeru, za lanac i mač - 50 evra. Motor nosi...

Nije čačanin: otmeni čačani uvek bi rekli eura.

- Nego, upali je da vidim da l' radi.

U masi sveta Rom pali motornu testeru. Ko zna šta je hteo? Možda da policajci oduzmu robu. Zvuk testere diže se ptičjim letom.

- Skidam. Daj 50 evra.

Policija gleda. Malo razgovara rečima, malo šamarima: - Ajde, ajde, biješ. Znam da to radiš. Prošli put si me zajebao. Udarci mesarske sekire udaraju po glavi. Sunce podmeće gola ramena. Zmijoliki opanci šišaju travom.

Tesan prostor. Tri sa tri, činije odskaču, jede se kupus: - šta je ovo, bog te jeb'o? Kolubara - Brčko. đe je Brčko - đe je Kolibara? A?

Zaista, prijatni, druželjubivi stubovi od breze, malo pruća, malo slame. Radi Kolubara, radi Brčko, trešti muzika, troši se vatra.

Pitam taksistu, pevušeći, baba odgovara: - Mrčajevci? Tu je najjači Milovan pekar, Aco ćopo, šele radi dobro.

Taksista reče. - Polazno mesto. Kamiondžije. Svrate ljudi, popiju kafu, jedu i odu.

- Je li, a ona naša luda udala se neđe gore, u Besnici, a?

- Ne znam. Ona mi nešto deluje kao da nije čista sa živcima?

Piskav glas je obišao mene: - Da je čista, ne bi se ona pet puta udavala.

- Ona bila udata za onim Vitakićom, ima dece sa njim?

- Ona bila sa najvoljim gazdom. Zamisli, ona njega lepo držala, tačno ga na vreme ostavila, kad nije ni u kola ni u saonice, kad više ne može da se oženi. Zamisli...

Taksista je dobar čovek samo malo besan. - Ne vozim te što rade u inostranstvu, ne vozim. I kad imaju, oni ne troše. Misle da mi jedemo kamenje. Da mi pasemo travu.

- Ima Kupusijada šest godina. Prve tri godine nije bilo ništa. Takmičenje. Sve je narod besplatno pojeo. Organizovali su Milun Tošić i Belča, što radi u banci. Mislim da je prvi pobednik bio Milun ili onaj Jevđa? 

- čini mi se Spasoje.

- Spasoje! Spasoje... Tako je... Spasoje.

Možda je Spasoje živ, možda i nije. Ako je živ - i on je jeo, mastio brke. Ako nije živ - jelo je sto hiljada ljudi. To se jede brzo, ne diže se pogled. Ne vide nikoga. Jer je masno, jer je slano, jer je ljuto.

Ljudi su jeli, štake su igrale. Ne, nisu pevale.