Razdvajanje

 

Nepoznate granice Srbije: Veliki problem u najavi

 

Pliva patka preko Drine,da ne plati carinu

 

U nedavnom izveštaju Evropske komisije za 2009. godinu, u kojem je Srbiji u gotovo svim oblastima priznat kakav-takav napredak, relevantan u procesu približavanja Evropskoj uniji, u pogledu rešavanja graničnih sporova (sa Hrvatskom, Bosnom i Hercegovinom i Crnom Gorom) naglašeno je da nije bilo - nikakvog napretka. Iz nekoliko evropskih institucija signalizirano je da bi taj "detalj" uskoro mogao da postane značajan kamen oko vrata Srbije

 

 

Ana Borković

 

U spletu nasleđenih i stečenih graničnih problema sa susedima, podrazumeva se da je granica između Srbije i Mađarske, Rumunije i Bugarske precizna još iz doba SFRJ, da je sa Makedonijom "rešena" 2001. godine, te da ni granica sa Crnom Gorom nije "upitna", jer je, navodno, takva još od 1913. godine. Sa granicama prema Hrvatskoj i BiH stvar, međutim, nije ružičasta, iako se, iz perspektive srpske javnosti, ta pitanja ne postavljaju kao prioritetna ni u diplomatiji kao takvoj ni u konkretnim bilateralnim odnosima. A nema mnogo razloga da se rešavanje graničnih sporova sa ovim dvema susednim državama prolongira do unedogled.  

Dužina državne granice između Srbije i Hrvatske u Bačkoj i Sremu iznosi 252 km, od čega rečna 138 km a kopnena 114 km. U tom delu sporna je gotovo cela granica na Dunavu, od mađarske granice do Bačke Palanke.

Prema hrvatskoj računici, na levoj, srpskoj obali Dunava ima oko 11,5 hiljada hektara zemljišta koje katastarski pripada Hrvatskoj, a Srbija na desnoj, hrvatskoj obali katastarski poseduje oko 900 hektara. Ostali deo granice, onaj koji ne teče Dunavom, zasad nije predstavljao problem.

Srpska računica pak govori o oko 10.000 hektara zemljišta koje se katastarski vodi u Hrvatskoj, a nalazi na srpskoj strani, dok se na hrvatskoj strani nalazi oko 3.000 hektara zemljišta, koje se katastarski vodi u Srbiji. U granični problem najviše su uključene opštine Sombor i Apatin, u kojima se nalazi oko 7.800 hektara koji se katastarski vode u Hrvatskoj, a na hrvatskoj strani reke je oko 600 hektara teritorije koja se katastarski vodi u ovim dvema srpskim opštinama.

 

Krivi su Austrougari

 

Radi se o tome da Srbija graničnu liniju želi da upiše sredinom reke ("kao što je svetska praksa u ovakvim slučajevima"), a Hrvatska zagovara uvažavanje katastarske granice. Uz to, postoji i poznati zaključak Badinterove komisije iz 1992. da administrativne granice između republika bivše SFRJ ("avnojevske granice") postaju granice država, koji takođe pogoduje hrvatskoj varijanti. U ovom slučaju kombinacija ovih kriterijuma teško je izvodljiva pre svega zahvaljujući prirodnom faktoru - Dunavu. Naime, granice katastarskih opština na Dunavu utvrđene su u vreme Austrougarske, još 1878. godine. Problem je što je Dunav od tada glavno korito pomerio tri do pet kilometara ka hrvatskoj strani, pa je tako posle raspada Jugoslavije napravio međudržavni problem. Dve strane dogovorile su se da nalaz Badinterove komisije bude osnov za rešavanje tog problema, ali se "katastri" ne daju...

Da katastarske knjige i "Badinter" ne mogu biti ni glavni ni jedini relevantni dokumenti na osnovi kojih će se odrediti granica na Dunavu, govori i računica srpske strane da bi u tom slučaju granice čak 19 puta izlazila na kopno i ponovno se vraćala na reku. Objašnjenje je da su katastarske knjige pravljene u 19. veku, kad su tadašnji bogataši imali imanja sa obe strane Dunava, pa se pre radi o popisu imovine, a ne o nekakvoj administrativnoj granici, kako tvrdi hrvatska strana. Striktno poštovanje katastra stvorilo bi na srpskoj obali devet "džepova", a na hrvatskoj pet (najpoznatiji od tih "džepova" su put Morović-Jamena, most Bačka Palanka-Ilok, Vukovarska ada, Šarengradska ada i druge). Tim rešenjem bi bila značajno ugrožena industrijska zona Apatina, a posebno pomenuta bolnica Principovac.

U vezi sa približavanjem i Hrvatske i Srbije Evropi, a u kontekstu aktuelnog graničnog spora između Hrvatske i Slovenije, i evropski politički subjekti zapažaju na srpskoj strani strepnju da bi Hrvatska mogla iskoristiti članstvo u EU da reši sporna granična pitanja sa Srbijom. Iako postoji izjava bivšeg hrvatskog premijera Ive Sandera da "kad jednom postanemo članica NATO-a i EU, Hrvatska se neće odnositi prema Srbiji kao sada Slovenija prema nama", iz Evrope "vide" da u takvo obećanje u Beogradu malo ko veruje. Uostalom, čak su i neki od "najnormalnijih" medijskih autora u Hrvatskoj tim povodom Sanaderu zamerali (pre svega u pogledu hrvatske tužbe za genocid i srpske protivtužbe) da se unapred odriče moćnih sredstava pritiska u trenucima kada Srbija bude pred vratima EU pa, za pretpostaviti je, i u pogledu nerešenih granica: "...Sve sporne tačke između Hrvatske i Srbije neće nestati ni za pet do deset godina, a u Beogradu će sigurno biti znatno mekši u visokoj fazi pristupanja Uniji. Bilo bi to idealno vreme za Hrvatsku da im pod nos stavi nerešena pitanja. S takvim su se pristupom dosad suočavale i druge kandidatkinje za EU, pa i sama Slovenija. Stoga bi Srbija verovatno lakše podnela ovakav oblik pritiska nego tužbu za genocid koja je izazvala značajne napetosti u odnosima susednih država"?! Čak je najavljeno da će, van svake sumnje, takav isti vid ucene Srbija ispostaviti državama koje eventualno posle nje, ili s njom, budu ulazile u EU. Na primer - Kosovu! Možda čak i BiH.

 

Pola reke, struja cela

 

Iako je veći deo granične linije između BiH i Srbije jasno definisan i, za razliku od Hrvatske, nije opterećen katastarskim nesporazumima, nekoliko delova granice i dalje stvara probleme. Sporno je, naime, oko 40 kvadratnih kilometara granice.

Najvažnija među spornim sekcijama je područje u blizini hidroelektrana Zvornik i Bajina Bašta na reci Drini. Pre pedeset godina Srbija je finansirala obe elektrane i danas se sva struja proizvedena u njima prodaje potrošačima u Srbiji. Međutim, polovina akumulacionih jezera i brana nalazi se na teritoriji BiH, jer državna granica ide polovinom Drine. (Centralna vlast BiH smatra da joj Srbija duguje preko 3,5 milijardi evra na ime korišćenja "njenih" kapaciteta hidroelektrana.) Srpska strana i ovde predlaže razmenu teritorija, odnosno da se granica sa sredine korita Drine i akumulacionih jezera pomeri na suprotnu obalu. Dogovor nije na vidiku.  

Drugi veliki granični problem je u blizini mesta Štrpci. Pruga Beograd-Bar, naime, jednim delom, u dužini od 12 km, od Jablanice do Štrbaca, izlazi iz Srbije i ulazi u BiH. Reč je o delu teritorije BiH, preko koje pruga ide kroz tunele, od kojih je najpoznatiji Goleš, kao i planinskim vrletima. Bilo bi logično da se granična linija povuče duž pruge, kako vozovi ne bi putovali kroz stranu državu. Srbija tvrdi da bi trebalo da joj pripadne oko 16 kvadratnih kilometara teritorije BiH, preko koje prolazi železnička pruga Beograd-Bar, odnosno da se granica povuče duž trase pruge. Srbija nudi razmenu teritorija, BiH ne prihvata.

Treći problem odnosi se na selo Međurječje (sa zaseokom Sastavci), površine 396,5 ha, koje katastarski pripada BiH (opština Rudo), ali je sa svih strana okruženo srpskom teritorijom. Sa stanovništa BiH ova teritorija je eksklava, a sa stanovišta Srbije enklava. Republika Srbija predlaže da se izvrši razmena teritorija, a BiH stvaranje koridora kojom bi se enklava povezala sa opštinom Rudo, ali rešenje nije na vidiku.

 

Ko će koga da ucenjuje

 

Spisak nerešenih graničnih problema bio bi time završen da nema - Kosova. I to u dvostrukom smislu. Ako se Kosovo tretira kao sastavni deo Srbije, onda je nedavno potpisani sporazum o demarkacionoj liniji između Makedonije i Kosova za Srbiju ništavan (jer je njime u formi razmene oko 500 ha teritorije Makedoniji ustupljeno preko 2.500 ha kosovske (čitaj: srpske) teritorije u oblasti Debelde), a sa Makedonijom ostaju rešivi granični sporovi u oblasti Kačanika i Šar planine. Uz to, u tom slučaju tek sledi problem sa najavom potpisivanja sličnog sporazuma o demarkaciji između Crne Gore i Kosova. Ukoliko se pak prihvati faktička nezavisnost Kosova, Srbija više nema graničnih sporova sa Makedonijom ni Crnom Gorom, ali će ih gotovo sigurno imati u vezi sa sadašnjom administrativnom granicom prema Kosovu. Za očekivati je da će taj problem biti uveliko "nerešiviji" od onih sa Hrvatskom i BiH.

U najboljem slučaju, kako stvari sada stoje i u skladu sa postojećim presedanima, Srbija će na putu ka Evropi biti u neprilici da podnosi hrvatske ucene u vezi sa granicom na Dunavu, biće u relativno povoljnom položaju u rešavanju graničnih sporova sa BiH na Drini, a moći će komotno da ucenjuje Kosovo u vezi sa tamošnjom administrativnom granicom. Ukoliko se stvar ne okrene, a to je u našem slučaju uvek - verovatno.

 

 

Zgrada popola

 

Da definisanje granice može da bude mnogo suptilnije od tehničke operacije govori i primer granice kod bivše bolnice na Principovcu iznad Iloka. Prema katastru, taj zdravstveni objekt, u kojem se leče bolesna i retardirana deca, bio bi podeljen na dva dela (granica bi išla tačno preko pola zgrade!). Hrvati smatraju da bi to bilo nekorektno i apsurdno, dok srpska strana smatra da je bolnica građena sredstvima AP Vojvodine i da zbog toga ona ima pravo da raspolaže tim objektom, pogotovo što su svi zaposleni i pacijenti te bolnice sa teritorije Srbije.

 

 

 

 

Više granica nego kilometara

 

Zbog "bosanske enklave" kod Priboja, od 32 pribojska sela 20 je praktično odsečeno od opštinskog centra. Iz 18 od 20 ovih sela do Priboja se stiže uz četiri prelaska državne granice. Prvi put se granica prelazi na ulasku u enklavu Sastavci iz pravca juga; drugi put na mostu preko rečice Sutjeske u zaseoku Sastavci, kada se ponovo ulazi na teritoriju Srbije; treći put na graničnom prelazu Ustibar-Vagan, a nakon 14 km puta kroz BiH, granica se prelazi i četvrti put na graničnom prelazu Uvac.

 

Natrag