Tik - tak

 

Paradoks odbrane

 

Ljubica J. Tinska

 

 

Zapao mi je za oko nadasve u Londonu svojstven običaj da se usred neke ekskluzivne "erije" nalazi soliter socijala ili da je dobar kraj okružen sumnjivim komšilucima. U Parizu se, a Francuzi su za razliku od "zatvorenih" Engleza otvoreni po mnogim pitanjima, od seksa do rasizma, tačno zna koji "arondisman" treba izbegavati, a gde ćete moći da nahranite dušu, gde telo, gde oči. Kod nas su ekskluzivni delovi grada (pošto se kod nas uvek nešto mulja i radi s leđa) skriveni od očiju običnih građana da kriminalci ne bodu oči prosečnim građanima (jer za tu vrstu reklamiranja služi Hello časopis koji sirotani verovatno i ne mogu da kupe), a  socijala je svuda među nama - u soliterima i staroj gradnji, međ' intelektualcima i panjevima, nema razlike, no nije ni bitno za ovu priču.

E sad, i dalje mi nije jasno to "mešanje" na kraljičinom Ostrvu, ali na prvi pogled pomislila sam da sigurno ide uz nos pripadnicima viših slojeva. No, naravno, prevarila sam se. Baš suprotno, smeta pripadnicima nižeg staleža. Oni, vidite, ne uživaju u viđenju, čak ni u ideji onoga što ne mogu da budu i ne mogu da imaju. Svedeni prizori bogatstva (čitaj pedigre) u njima bude zavist, prezir i samosažaljenje. Zato londonski bogataši plene diskrecijom, a socijala statusnim simbolima. Zlatna kajla oko vrata, prsten-pečat i obavezni pitbul. Da ne pominjem i neprikosnovenu cigaretu koja je posle zdravstvenih reformi u Britaniji postala odlika baš nižih staleža, a kod nas, opet, nacionalna odlika, verovatno zato što bauljamo po blatu, nižem i od samog La Manša i od tunela kojim tutnji Eurostar, simbol prihvatanja (čitaj prevazilaženja) različitosti, brz i nedostižan kao i naš san o Evropi.

No, u Engleskoj se kič ne slavi kao kod nas, zna se da je kič i zna se da ga treba kriti kao  "krive noge", a oduvek se mislilo na prostotu, neobrazovanje ili glupost. Među nama homosapiensima sramotno je kada ne posedujemo odlike kojima se razlikujemo od ostalih životinja. Ali kod nas je ta priča odavno zaboravljena. 

Moj prijatelj Nemac primetio je prilikom jedne posete Beogradu da nikada nije video zemlju u kojoj je ulična moda moda uličarki, a megazvezde propagiraju travestitske fazone jer su veštačka kosa (ajd' dobro "nadograđena", kao i nokti kakve diljem sveta možete videti samo u strip klubovima a kod nas i među bakama što šetaju unučiće po gradskim parkićima), usne i grudi, scenska šminka 24 časa na dan (i kad zvezde izađu na trem da protegnu noge, a paparaci ih baš tad uslikaju) svojstveni "trenijima" koji bez toga ne mogu izgledati kao "pripadnice lepšeg pola". No, među našim folk zvezdama treni je trendi, a našim muškarcima koji su, interesantno je reći, trenutno toliko agresivni po pitanju homoseksualizma očigledno se "diže" baš na naše "she-trannyje" (iliti ženske travestite). Kod nas je kul biti kič. Čak u intervjuima pitaju pripadnike "jačeg pola" da li im je izabranica srca lepša bez šminke ili sa njom (a da li ju je ikada i video bez šminke?). Hm.

Ovaj nadasve britanski paradoks ima objašnjenje. Poenta je u tome da se čovek protiv svega, čak i protiv prostote i kiča, može izboriti bez agresije. Pod uslovom da je, naravno, dobar igrač. Britanska kraljica tvrdi da je najveća moć ona koja se ne iskoristi; takođe tvrdi da se posluga nikada ne gleda u oči. Moć leži upravo u kontroli. I ne mora se biti Njeno kraljevsko veličanstvo - svako je gospodar svog kraljevstva, odgovoran za svoje kraljevstvo tela, uma i duha.

U  rukama svakog čoveka je zadatak da postavi svoje granice i da veruje samo odabranim i dokazanim prijateljima. U tom slučaju ni neprijatelj neće predstavljati problem jer neće moći "preko zida", pod uslovom naravno da mu vrhovna vlast to ne dozvoli. Moć, dakle, leži u samokontroli. U svakom čoveku. Na njemu je da odluči hoće li služiti izvan svojih granica ili vladati među sopstvenim. Učite od najboljih, no nemojte se prevariti: može se gospodariti isključivo sobom.

 

 

Natrag