Tragom vesti

 

Vrnjačka Banja: Ko štrajkuje, ko ne štrajkuje, ko gladuje, ko radi i putuje?

 

Firma na tenderu, radnici na banderu

 

Permanentno obrazovanje, otpuštanje, zapošljavanje. To je deviza, poslovni kredo koga se drži strašni Ostoja, Ostoja Tegelt, od pre četiri godine vlasnik Jugoprevoza iz Vrnjačke banje. Otpusti  trideset radnika, zaposli trideset radnika, otvorio je trideset radnih mesta, Nacionalna služba zapošljavanja obilato nagrađuje uspešnog preduzetnika. Sve je legalno, sve je po zakonu

 

 

Miodrag Milojević

 

Autobuska stanica u Vrnjačkoj Banji u blokadi je peti dan. Nova godina, Božić. Jedno izubijano limeno bure napunjeno drvima koja dime. Dim se kovrdža, krivi i nestaje. Sunčan i topao dan za ovo doba godine. Badnjak sa suvim liščem naslonjen na autobus. Panj, pored panja sekira na ravnoj pisti.

Na ulazu u stanicu parkirano policijsko vozilo. Trojica policajaca, udaljeni, sa njima poneki radnik u živom razgovoru.

Sijaju autobusi pod senkom staničnog krova parkirani. Njima ne prilazi niko. Drugi autobusi, slobodni kao u šetnji, pale se i gase. Radnici izlaze i izlaze. Na sedištima se može dremati, spavati noću dok traju dežurstva. Jedan zid deli radnike štrajkače od vlasnika i radnika lojalnih vlasniku. Autobusi su i sa druge strane zida. Posmatram debelog portira. Portir otvara i zatvara kapiju. Sa druge strane zida su kancelarije, upravna zgrada. Tu je i vlasnik Ostoja Tegalt, ako Ostoja, trenutno, nije napustio začarani betonski krug.

Autobusku stanicu radnici drže u blokadi, autobusi Morave putuju po Srbiji. Ko štrajkuje, ko ne štrajkuje, ko gladuje, ko radi i putuje? Da se betonski zid nije isprečio, nakostrešio, da nije policije u svojstvu Umprofora, svašta bi se desilo. Obračun među izmanipulisanim, podeljenim i zakrvljenim radnicima. Vlasniku, Ostoji iz Novog Sada, to odgovara. Istina, ne vidi se sekira sa druge strane zida, pretpostavlja se da je druga strana bolje naouružana. Debeli portir otključava gvozdenu kapiju, on šeta pištolj za pojasom. Sjajni crveni autobus, bure, drva, sekira na betonu.

Od koga strahuju radnici - od kojih jedna grupa platu ne prima sedam meseci, druga grupa tri meseca? Plaše se da se zamere vlasniku koji ih ionako ne plaća, plaše se jedni drugih, plaše se otkaza. Bolje je ostati u firmi, raditi bez plate, nego dobiti otkaz.

 

 

Dve stolice

 

U Vrnjačku Banju stižem autobusom Morave, slova su obično zelena u raznim nijansama. Tema je štrajk radnika Morave.

Nesporazum već na prvom koraku. Radnici u štrajku me ubediše da nisam stigao  autobusom Morave, ta firma ne radi. Onda kažu: nekoliko autobusa ostalo je napolju. Zatim kažu: vlasnik je angažovao privatnike.

Stigli smo u Vrnjačku Banju: - Slušajte, ako ima štrajka, polazak sa ovog mesta, sa suprotne strane. Ako štrajka nema, polazak je, normalno, sa stanice.

Vozač koji vodi glavnu reč je kroz malu kapiju otišao vlasniku Ostoji. Drugi šofer, posle mene, dolazi među radnike, srdačno se pozdravlja: - Hristos se rodi! Vaistinu!

Neću se mešati u interne stvari. Štrajkači ne znaju da njihov kolega sedi na dve stolice, malo radi, malo štrajkuje.

- Policija treba da bude ovde. Ovo je mirno. Ali da ne dođe do ekscesa, do sukoba. Ima provokacija. Sinoć je bilo. Ostoja dolazi, provocira. Šalje druge ljude.

- Kad je bila privatizacija?

- Bila je pre skoro četiri godine. Bilo je uvek problema sa vlasnikom. Samo smo trpeli.

- Žalost je što svoja prava ostvaruješ na ovakav način. Žalost božja. Tu smo dočekali  Badnje veče, Božić, žalosno... Da nas oplaču ljudi. Vlasnik, on kaže da je samo direktor, je uglavnom tu. Mi smo tražili da nas isplati. On kaže  isplatiće nas, pa nas prebaci u drugu firmu...Iz Morave prebaci deo radnike u Morava turs. Radnici Morave nisu primili sedam plata, radnici Morave turs, tri plate.

- Sad vidi koja te muka naterala da štrajkuješ na Božić.

Koliko radnika štrajkuje, koliko je ostalo uz vlasnika? Naslućujem i nagađam da je uz vlasnika većina radnika. Neki od štrajkača su na spavanju, odmor posle napornog noćnog dežurstva. Stanicu čuvaju i neki golobradi dečaci. To je domaće vaspitanje, nezaposleni sinovi menjaju očeve, radnike Morave. Pojavio se višak od 60 prekobrojnih. Vlasnik najavio otpuštanje. Ako je to približan broj štrajkača - jasno je o čemu se radi. Vlasnik plaća deo podobnih radnika, jedan deo radnika ne prima platu. Kondukteri, šoferi, automehaničari, ulovljeni u krađi, tu svako svakoga špijunira, stali su uz vlasnika da ne dobiju otkaz.

 - Sa njim je ostalo desetak ljudi. Lopovi su ostali uz njega. Oni što imaju neku korist da kradu. Možda se plaše. Nisu ljudi koji mu žele dobro, sigurno. Mi svi oće da radimo al' za pare. Oni ga lažu.

 

 

Za koga radi inspekcija

 

Stiže Inspekcija rada. To su dve gospođe u godinama, jedna ima crvenu kosu. Za divno čudo, Inspekcija rada radi za Ostoju.

Radnik i član sindikata nastupa drsko: - Ko vas je zvao?! Poslodavac?

- Poslodavac.

- Onda idite kod njega. Vas nije država poslala.

- Država nas je poslala.

- Država? Daj, bre, nemo da zajebavate.

- Čoveče,  je l' vama bitno da se ovo reši?

- Uhapsite lopova pa će da se reši. Kako da se reši kad smo bili onomad na sastanku, ne da pare.

- Polako, polako, polako...

- Kako polako? Vi svi polako. On krade, vi polako.

- Šta da radimo? Da ga bijemo?

Ovo je već provokacija, policijska provokacija od strane Inspekcije rada.

- Imate dole njegove radne jedinice i proverite uslove rada. Mi smo sve predali policiji, predali smo sve za štrajk. I šta? Da je svaki uradio svo deo posla sad bi bio na robiju on. Drugi radnik pritrčava: - To nigde nema. Ja ću da mu kopam njivu pet dana. Šesti dan moraš da mi daš nešto da odnesem detetu leba. Da se jede mora. Da odnesem detetu leba. Ne mogu više gladan sam, ha-ha-ha.

- Vidiš kako se smeju ovi njegovi? 

- Nek se smeju. Neće dugo da se smeju. Njegovo dete može kod lekara, moje dete ne može kod lekara.

Inspekcija hvata na brzaka, potura neki papir: - Izjavu da potpišem? Jeste. Oće malo sutra, nisam ja malo dete, nisam mutav.

 Šta, bre, da potpišem? Ja vas nisam zvao. Koje potpisivanje...

 

 

Trik poslovanje

 

Parkirani autobusi nose natpis Morava, jedan crveni nema natpis.

- Nema veze što ne piše. Vodi se na Moravu. I na tarabi piše...

Radnici su preplašeni: kriminal, to je ovde zabranjena reč.

Leka, on je u Štrajkačkom odboru: - Predali smo sve SUP-u Kraljevu. Ja sam običan čovek koji nema veze šta se radi u kriminalu.

- Zašto ne primate platu? Gde su pare.

- Gde su pare? Pa kod gazde. Kod nas nisu sigurno.

- Tata nas sad moli: Vratite se deco u kuću, niki neće da vas bije. A kad uđeš u kuću, onda si ga najebao.

- Nikad nije bilo redovne isplate. Mafija uzela sve, pusti to... Celu Srbiju uzela.

Mafija uzela firme. Sve firme u Srbiji. Nekom uplaćuje staž, nekom ne uplaćuje, dva deteta...

- Ovo je katastrofa, gadi mi se na ovu državu. Koji sud, sud u Banji. Ja se sudim šest godina. Dobiješ na sudu, opet ništa. Sve to šuruje. Da sam pobio pola Banje ja bi sad bio na slobodi.

- Šta izgirava debeli portir?

- Izigrava da te izazove da napraviš sranje. Mora da budemo mirni.

- Ko su njegovi?

- Njegovi su što ih je doveo iz Novog Sada, iz Hrvatske. Mi čistimo kod njega klozete, mi, stari vozači. Nije nas ostalo više od četrdeset starih radnika, a bilo je 413. Daje ti da čistiš kolzete. Ti odbiješ, nećeš. Daje ti da ideš na tržište rada. Potpišeš, daje ti 30 do 50 iljada otpremninu. On zapošljava drugog, dobija od tržišta rada 130.000 dinara.

Mog oca, poslovođu mehaničara, poslao je da pere autobuse. Kad otera šofera, uzme drugog, dolazi neki priučen da nauči ovde da vozi. Polomi dva-tri autobusa i ode.

- Privatnici koji su dali autobuse pod zakup, rade po kilometru. Privatnike plaća, jedan iz Paraćina, jedan iz Kruševca, jedan iz Gruže. A nas ne može da isplati.

O kriminalu ni reči. To je zabranjena reč od koje se plaše svi radnici. Izdvojio sam se na stranu. Stari šofer prilazi, šapuće da radnici ne čuju: - Od četiri autobusa, najnoviji model, koji su vredeli 250.000 evra, prodao je tri. Samo je ovaj jedan ostao. Ovaj KV 13 - 36. Autobus je autobus. Svaki mora imati sedišta, točkove, prtljag, upravljač, kočnice, brisače. Ostoja  luksuzni autobus koji je plaćen 250.000 evra brzo preproda, zatim dovlači krševe koje su  druge firme bacile u rashod, plaća ih tri hiljade evra po komadu, tako vrši dokapitalizaciju. I to je je sve po zakonu, zakon ne pravi razliku, svaki autobus je autobus.

Onda vrši dokapitalizaciju. Kupuje od vojske autobuse koji su otišli u rashod.

- Da ovaj nije došo iz Brusa? Znam da je Brusjanka imala ovakve sive autobuse.

- Evo ovaj, ima još dva siva Neoplana. To su bile kante. Došli su iz Novog Sada, registrovani su na Kraljevo. Jedan registrovan pod lažnim brojem šasije. Pod izgovorom da ulaže u te krševe mesečno je izvlačio šesto hiljada na jedan, milion i dvesta na drugi, milion  osamsto na treći. Izvlačio je pare iz Morave i slao na Travel travel, firmu u Novom Sadu. Kupi autobus u Somboru za Travel travel, preregistruje ga na Moravu da bi izvlačio pare.

- Zbog vozača koje dovlačio koji su pravili udese, firma je izgubila rejting.

 

 

Predsednik opštine

 

Bio je peti dan štrajka kada je među radnike, u sami mrak, u sedam uveče stigao Zoran Seizović, predsednik opštine Vrnjačka Banja.

Šta se desilo u međuvremenu? S kim se konsultovao predsednik opštine Vrnjačka Banja?  Proćelavi Zoran Seizović, među radnicima, preko noći je promenio taktiku i stao na stranu radnika: - Tajming vam je loš - kaže predsednik opštine. - Štrajk ste počeli u nezgodno vreme, kad tri dana ne izlaze novine.

Radnica Morave koristi priliku: - Odličan, odličan zajming, predsedniče. Javili su nam za Ameriku, čuli smo za Francusku. Kuma jedva dočekala da me vidi...

Milijana poručila kumi: - Kupi ovo, da prodamo firmu ljudski, da radimo ko ljudi, da nas mafija ne pljačka, da pare ne idu za Novi Sad.

- Potpredsednik opštine, on direktive dobija odozdo. Gleda nas cinički, on nas ne poznaje. Predložio je da nam otvori narodnu kuhinju. Štajkujemo, šta biste vi uradili na našem mestu?

- Ja imam drugi život.

- Znam ja da vi imate drugi život. Šta bi uradili na našem mestu?

- Godine osamdeset šeste, ja sam ostao bez posla. Sam sam otišao. Radio sam u Petoletki. Onda vidim, ovde za mene nema posla ni leba.

- Je l' vam bilo lepo? Mi smo svi imamo oko pedesetak godina u proseku. Ko će da nas primi? I gde da radimo? U Banji je sve pozatvarano.

- Mene otac hteo da istera iz kuće. Zbog nekih para. Imao on neke pare, ja sam hteo da otpočnem privatan biznis.

Blokada magistralnog puta zakazana je u dva sata: - Predsedniče, zovite policiju. Da ne ispadne gužva, da ne izbije neka frka. Radnici kreću na blokadu magistrale. Mali broj će da ostane. Mogu da razvale ogradu, isteraju autobuse preko livade. Zovi pojačanje, da se ljudi ne biju.

- Halo, Zoran Seizović kraj telefona.

Predsednik opštine dugo objašnjava. Izgleda da u Vrnjačkoj Banji vlada kukavičluk.

 

Porodični štrajk

 

- Ljudi, sedajte u autobuse. Sirenama da pozdravimo Čačane! Čačani stižu, daju nam podršku. Biće bolje ako se malo hrabrosti uveze iz Čačka, odmah biće bolje. Raspoloženje se vidno popravlja, štrajkači se osmehuju. Iz Čačka stigla samo dva čoveka. Dugokosi momak čudnog ponašanja, on kaže da snima film o radničkim štrajkovima u Srbiji.

Dugokosi preuzima inicijativu: - Malo je petnaest ljudi. Nek ostane dvajes ljudi, neka čuva autobuse - zapoveda Čačanin.

- Meni? Meni ništa ne fali, ja živim fenomenalno. Snimam film o gladnim ljudima.

Radojica Tomić iz Čačka, radnik Autoprevoza, pravi predstavnik radnika, hrabar ali zbunjen: - Iskoristili smo zakonsku mogućnost, prvo smo proučili pravilnik, za blokadu autobuske stanice u Čačku 28. januara. Plate mi redovno primamo, ali je iznos umesto 27 hiljada, 20 hiljada. Bune se vozači na međunarodnim linijama koji imaju visoke dnevnice.

Rumeni, zbunjeni i simpatični Radojica je jutros, tačno u devet sati, imao informativni razgovor. Zvala ga je čačanska policija.

- Vi idete u Banju? Kojim autobusom, sa kojim tablicama?

- Ne, idemo privatnim kolima.

- Koliko ljudi i koje su tablice automobila?

- To još ne znamo. Dogovorićemo se.

- Znate li kakvi su njihovi planovi?

- Ništa ne znam o njihovim planovima.

Mobilni telefon putuje iz ruke u ruku. Policija, policija... Strah od policije, strah od vlasnika, strah dolazi sa brda iz šume iznad Autobuske stanice.

Ovo je prvi porodični štrajk u Srbiji. Potrebno je smisliti parole, to ide teško. Nismo robovi! I mi imamo decu! Oćemo svoja prava.

Parolu pisanu na kartonu drži dečak. Kako se zoveš? - Stefan Srejić. - Stefan Srejić. Stefan stoji pored rumenog oca, Dušana.

Dugokosi mladi Čačanin preuzima kontrolu. Pada mi na pamet da je on čovek iz policije: - Idemo mirno, polako prema Ibarskoj magistrali. U svoje redove primajte samo poznate ljude. Gazda može da u vaše redove ubaci svoje ljude, da nešto zapale, ispašćete gomila huligana a ne gomila gladnih usta. Morate poznavati svakoga koga primate, morate znati da saoseća sa vama. Ovo je vaša ulica, vi ste za nju dali više nego gazda,  idite mirno, jednom trakom.

Bila je to čista pobeda. U daljini jedan autobus okreće i vraća se natrag. Vozač koji radi za Ostoju beži ispred radničke kolone koju je ugledao iz daleka.

- Malo se raširite da izgleda da nas ima više. Napravite rastojanje od dva metra.

Neko aplaudira, ljudi izlaze iz kuća: - Ajde Puro! Sad ću i ja za vama.

Silan vetar obara parole. Kao za inat, parolu Nismo mi robovi vetar cepa po asfaltu. Policijsko vozilo odmiče polako.

- Imaš li kontakta sa nekim na stanici? Proveri kakvo je stanje.

Visoki, tamnoputi Toza duva u pištaljku. Toza duva, ali Toza posustaje. I Toza je poveo porodicu: - Tata, tata, daj pištaljku Kaći.

Kod fabrike Mineralne vode koloni se pridružuje nekoliko radnica, one rade u Fontani.

Toza mi objašnjava šta je nekada bilo, u vreme samoupravljanja: - Ovde iza je bila naša firma, koja je propala pa se integrisala sa nama. Ovo su Kneževi konaci, firma je u istoj ulici. Trudbenik se zvala. Imali smo firmu i u Novom Selu. I ta je firma opljačkana, opljačkana!

Dugačka kolona se isteže i skuplja kao crna žvakaća guma. Duhovit je samo jedan čovek: - Ovo je najveća sahrana koja postoji. Sahrana jednog preduzeća.

Štrajkači su čitav dan prebacivali iz ruke u ruku fasciklu sa koricama boje limuna. Bio je to napisani i otkucani govor. Video sam kad je crnokosa Maja preskočila na kolovoz i poljubila oca sa majkom. Ovo je porodični štrajk.

U sredini je narandžasta plastična stolica, pozajmljena iz kafane. Vetar joj širi crnu kosu, sad je to crna lepeza, Maja se penje na stolicu. Maja je napisala govor: - Drage tatine kolege! Danas se solidarišem sa vama, borcima za pravdu, sa ljudima koji su imali hrabrosti i snage da stvar uzmu u svoje ruke i, posle ovoliko godina, pokrenu pitanje zašto im se još ne isplaćuju zaostale dnevnice i plate, koje su svojim mukotrpnim radom stekli. Ponosni smo na vas, jer ne čekate više državu koja je dobra samo u jednom, da takva pitanja večno sakrije i vodi se time da manjina ne može ništa uraditi, jer vlast je vlast. Ali zaboravlja nastavak rečenice - čast je čast. - Evo nas na ulici, u štrajku, to je jedino rešenje, jedini način da pravda izađe na videlo. Blokirajte put visoko dignutih glava, jer vi na to imate pravo. Zašto imate pravo? Zato što ste  mirnim putem pokušali da postignete ono što vam i pripada. Zato će vas svaki savestan čovek u ovom poduhvatu pozdraviti. A sada, cenjenom gospodinu, direktoru Ostoji. Vi ste, direktore, jako mudar čovek sa svojim predlogom da otvorite narodnu kuhinju u krugu preduzeća ako se radnici odreknu svojih prava. Time biste postigli da radnici sa porodicama budu stalni gosti vaše narodne kuhinje. Jer šta im je drugo preostalo ako svoje plate nisu odneli svojim kućama, kad porodice svoje ne mogu da prehrane.

Ništa se lepo nema videti u Vrnjačkoj Banji osim vila i raskošnih kuća. Video sam samo gomilu straha.

Ovo je samo jedan izgubljen dan. Možda će poniženi radnici ostvariti svoja prava. Pričao sam sa šoferom koga je Ostoja srozao do klozetara. Narodu koji je spreman da izdrži svako poniženje, mislim da nema pomoći. Žalim samo decu u koloni.

Šta da poručimo cenjenom gospodinu, direktoru Ostoji?

Poručite mu šta hoćete! Poručite mu neka vas i dalje jebe u zdrav mozak. Upišite se u narodnu kuhinju. To je jedini način da  preživite i prehranite porodice. Ostoja će baciti radnicima neku kosku, što pripada ljudima i psima. Pamtim samo narandžasti rep. Pas je lajao u susret vetru. Vetar je otkinuo parolu Mi nismo robovi. Šta niste, kad jeste! Vetar zna, vetar zna.

 

 

 

 

Radnici su videli kilometarske kolone. Masa sveta, u gomili mlada žena sa decom u naručju sedam-osam sati stoji u redu, čeka da primi 1.700 dinara, božićni poklon, dar sa neba od ministra Mlađana Dinkića. Tragedija.

 

 

Autobus je autobus. Svaki mora imati sedišta, točkove, prtljag, upravljač, kočnice, brisače. Ostoja luksuzni autobus koji je plaćen 250.000 evra brzo preproda, zatim dovlači krševe koje su druge firme bacile u rashod, plaća ih 3.000 evra po komadu, tako vrši dokapitalizaciju. I to je je sve po zakonu, zakon ne pravi razliku, svaki autobus je autobus.