Testament

            

EKSKLUZIVNO

 

JUGOSLAV PETRUŠIĆ: Šta je nagnalo vojni i policijski vrh na veleizdaju (3)

                     

 

Marionete lažnih optužbi

 

 

   "Želim iz temelja da poljuljam zločince, da bi posle mog istupa u javnosti barem jedan čovek progovorio o zločinima u svom delu zemlje. A onda će sama da krene lavina o nepravdi koja je učinjena srpskom narodu, i istina o manipulacijama kojima su bile izložene srpske snage." Ocenjujući svoju ulogu u događajima koji su potresali teritorije eks Jugoslavije, Jugoslav Petrušić ovim rečima nastavlja svoju ekskluzivnu ispovest za Tabloid

 

Branka Đuković

 

 

Pošto je uveliko otvorio karte i izneo na sto (uopšteno) svoja saznanja o malverzacijama državnog i vojnog vrha u ratovima devedesetih, ovaj obaveštajac sada zalazi u detaljnu genezu zločina i polako raščlanjuje pojedinačne uloge krivaca za, kako je naziva, veleizdaju SRJ.

Čitaocima Tabloida pružiće se prilika da otkriju zaveru i način na koji je bivši načelnik KOS-a Aleksandar Vasiljević osmislio rušenje Slobodana Miloševića, u čemu su mu pomogli njegov zamenik Branko Gajić i načelnik Uprave bezbednosti GŠ VJ Geza Farkaš. Uz pomoć svojih satelita sa vojne strane, za tajne službe SAD, EU, Izraela i Rusije radili su, tvrdi Petrušić, general Treće armije Nebojša Pavković, načelnik Generalštaba Dragoljub Ojdanić, glavni za koordinaciju MUP-a i VJ Nikola Šainović, potpomognuti Nikolom Zimonjom i Momčilom Perišićem.

Petrušić ističe da su sa policijske strane u zaveri podršku pružali bivši šef RDB-a Rade Marković i njegove strukture - Franko Simatović sa ljudima Jovice Stanišića, Gorana Živaljevića, Obrada Stevanovića, Živka Trajkovića... uz zdušnu podršku onih koji su na scenu stupili posle petooktobarskih promena, među kojima posebno izdvaja penzionisanog funkcionera MUP-a Srbije Dragana Karleušu, bivšeg ministra MUP-a Dušana Mihajlovića... Dobrosava Gavrića, Milorada Pelemiša i njima bliskih saradnika. Kao organizatore veleizdaje naš sagovornik izdvaja Vasiljevića i Zimonju, u različitim fazama.

 

O krivičnoj prijavi

 

Posle skoro cele decenije Petrušić je uspeo da se domogne prvog i originalnog rešenja na osnovu kog je 17. maja 1999. godine uhapšen od Uprave bezbednosti Generalštaba Vojske Jugoslavije. Vrednost ovog rešenja, objašnjava naš sagovornik, u tome je što baš ta, tako sročena krivična prijava, pod dirigentskom palicom Farkaša, u stvari predstavljala okosnicu kroz koju se formira sva buduća odgovornost Srba za učešće u ratnim zločinima za koje će, u to vreme, tek odgovarati pred haškim i domaćim sudovima.

- Lažna krivična prijava napravljena je da bi poslužila kao spona koja povezuje zločine u Vukovaru, Srebrenici i prevozu leševa sa Kosova u Batajnicu, kako bi se za te zločine osudila jedna grupa i otklonila svaka sumnja sa pravih zločinaca. Ovom prijavom prikriva se suština tih zločina, i postavljena kao lažna činjenica, koristi se na suđenjima čelnicima ove zemlje. Njom se zavaravao predsednik SRJ Slobodan Milošević da sam zapravo ja počinilac svih zločina na teritoriji bivše SFRJ. Tom prevarom prikriveni su zapravo zločini koje su počinili njegovi podređeni i njihovi sateliti (gore pobrojani). Ova grupa je, razvijajući tezu prve prijave, kasnije u drugoj povezala i zločine u Hrvatskoj, Bosni i na Kosovu, i na taj način se ratosiljala svih zlodela. Suđenja u Hagu poslužila su da se te laži, kroz svedočenja Geze Farkaša, Aleksandra Vasiljevića i Dražena Erdemovića, pretoče u istinu - tvrdi Petrušić.

Farkaš je, kako naglašava Petrušić, tokom svog svedočenja na suđenju Miloševiću 9. novembra 2005. godine više puta slagao bivšeg predsednika kako bi oprao svoju krivičnu prijavu. Njegov zadatak 1999. godine bio je da ubedi Miloševića da je 25 dobrovoljaca vraćeno iz Grocke jer su "bez adekvatne obrade" pošli na Kosovo, kako bi stvorio sliku verodostojnosti optužbi iz prijave, da je naš sagovornik okupio grupu od 25 osoba kojima je obećao platu od hiljadu maraka, ratni plen i dnevnicu VJ, i da se sa njima, pod nazivom Pauk obreo na Kosmetu. Prijava navodi da je Petrušić bio komandant, Milorad Pelemiš zamenik, a oficiri Rade Petrović, Zoran Obrenović, Zijad Žigić i Živko Mičić. Sa Pelemišom, Vlačom i Petrovićem navodno je na Kosovu počinio više zločina nad albanskim civilima i iznudom obezbedio dodatni priliv novca. Još piše da su nakon rata nastavili sa špijunskom delatnošću po Srbiji.          

- Ovih dvadeset petoro koje Farkaš pominje je moja grupa sa kojom sam još 14. aprila za vreme rata 1999. otišao na Kosovo. Ovi veleizdajnici pokušavaju da prikažu kako sam ih, bez ikakve provere, poveo dole. Farkaš besramno laže da su nas uhapsili u Grockoj. Druga laž mu je kada ih ubacuje u kontekst paravojnih jedinica, a treća kada kaže da su tajne obaveštajne službe ubacile svoje ljude na teren, i da ih je teško kontrolistati. Istina je to da mene, sa delom vojnika, povlače 17. maja 1999. sa Kosova, a ne iz Grocke, i sve te vojnike puštaju, a samo mene zadržavaju. Tih 25-oro ovde pominju samo da bi povezali pojavljivanje 25 ljudi u Vukovaru i u Srebrenici, i opravdali razlog zašto su ih dopisali u mojoj krivičnoj prijavi - kaže Jugoslav, koji je posle svega mesec dana već pušten na slobodu jer, kako stoji u rešenju "iz iskaza Petrušića, a drugih dokaza nema, ne stoji osnovana sumnja da je počinio navedeno ili neko drugo krivično delo za koje se goni". 

Ovoj laži se, kaže, pridružuje i Branko Gajić, koji na suđenju generalu Lazareviću tvrdi da "osim grupe Pauk koja se nelegalno priključila VJ na Kosovu, ostale paravojne grupe delovale su u okviru policije".

- Zašto prvi, drugi i treći čovek KOS-a Farkaš, Vasiljević i Gajić lažu državnika kao što je Milošević? Zašto to isto čine i Pavković, Šainović i Ojdanić? Zato što su učestvovali u pripremi zločina. U svakom ratu postoji zločin, i daleko od toga da tvrdim da ga nije bilo. Ali odgovoran se uhapsi, procesuira i presudi. Ova bulumenta, međutim, ne procesuira nikoga, već se 16. maja 1999. godine pravi plan da Miloševiću iznesu neistine da su grupa Pauk, arkanovci, Škorpioni i Vukovi sa Drine - paravojne formacije koje čine zločine po Kosovu. Kasnije im insajder Dražen Erdemović omogućava da ih dodatno povežu i sa Srebrenicom, Ovčarom. Time Miloševiću stvaraju sliku da su isti ljudi počinili sve zločine u ratu i na taj način nateraju da ih prizna.

Kada se desi neopravdani masakr, objašnjava Petrušić, vojni vrhovi po inerciji sklapaju dogovore koga će da optuže da bi skinuli ljagu sa sebe, jer su takvi zločini njihova odgovornost.

- Oni koji su kreirali zločine koristili su se prepoznatljivim šablonima. Bitno je prepoznati instituciju zločina, ali ne tako da se pokaže krivac, već da taj zločin ide ruku pod ruku sa politikom, da uvek može iznova da se koristi kad god je to potrebno, i da stalno inkriminiše jedan narod. A da bi narod bio inkriminisan, da bi ispaštao, zločin mora da bude podmetnut njegovim čelnicima. Zato među čelnicima pronađete one koje možete da držite u šaci. Kad obave posao, strpate ih u zatvor da moraju da ćute. Da bi ćutao o istini, svakog ko je zna - naterate da laže. Čim laž izgovori na sudu, uništen je i više nikada ne može da progovori istinu. Zato su u Hagu svi koji mogu da svedoče o zločinima Aleksandra Vasiljevića - siguran je Petrušić da je vojni, policijski i politički vrh izmanipulisan, pre i posle Miloševića, samo da bi poslužio stvaranju institucije zločina kojom se inkriminišu Srbi.

Ovaj obaveštajac izražava iskreno čuđenje i tvrdi da ni sam nije mogao da poveruje kako su tajne službe 120 ključnih ljudi u zemlji sinhronizovano organizovane u izdaji. Njihove neistine ilustruje kroz nedoslednosti u sopstvenom procesu, i postavlja pitanje zašto, ako je zločinac, i sam nije u zatvoru.

- Motiv za laganje mogao je da im bude samo prikrivanje zločina. Samo to ima logiku. Hapse me, puštaju, ponovo hapse, lažu da sam hteo da ubijem Miloševića. Svi lažu na suđenju Miloševiću. Pa, on je i umro verujući da sam planirao atentat, iako nikada za to nisam čak ni optužen, niti upitan bilo šta o tome. A sve te laži su potrkrepljene u novinama, a da se još niko posle nije ni drznuo da napiše kako atentata nije bilo.

Petrušić je revoltiran što svi koji znaju istinu, umesto da je raskrinkaju, učestvuju u organizovanju zločina, da bi danas omogućili stranim silama da vladaju ovim teritorijama. To ne ocenjuje ni kao zločin, već kao - veleizdaju.

- Nikad dosad se nije desilo da vojska ili policija ne žele da uhapse počinioce. Oni koji su organizovali Vukovar, Srebrenicu, Batajnicu, ubedili su buduće optužene u Hagu da će biti oslobođeni, pušteni. Vasiljević i Gajić su nagovorili Farkaša, Pavkovića i ostale da se oslobode svih zločina, i u tome je njihov zločin. Rade Marković da je imao imalo mozga, ovo ne bi činio. Vidite dokle je dogurao. A ovi koji su pristali na dil, dobili su po 100 godina zatvora, nikada ih neće pustiti. A svi su lagali za sopstvenu korist. Na primer Branko Krga, bivši načelnik GŠ-a VJ, tvrdi da vojska nije imala interes da proteruje albanske civile i da je vojni vrh pre početka bombardovanja činio sve da kosovsko pitanje reši političkim putem. Krga je 2000. postavljen za načelnika GŠ-a, a ovo govori kao svedok u procesu protiv svog prethodnika na tom položaju, generala Dragoljuba Ojdanića.

 

O Gezi Farkašu

  

Svoje tvrdnje Petrušić konkretno ilustruje nedoslednim svedočenjima Geze Farkaša na suđenjima pred Haškim tribunalom. Ovaj svedok na suđenju bivšem predsedniku SRJ tvrdi da je sve počelo kada je sa prostora Treće armije stizala informacija da postoje problemi sa dobrovoljcima i da je iz centra u Grockoj pošla već pominjana grupa od 25 dobrovoljaca, bez adekvatne obrade.

- Pošto je Milošević nastavio da ispituje svedoka koji je govorio o mogućim zloupotrebama i kriminalinim radnjama na Kosovu, o čemu je obavestio generala Ojdanića, koji ga je navodno zbog toga poslao 1. maja na Kosovo gde je od gen. Pavkovića saznao o već procesuiranim zločinima, Farkaš uvlači Miloševića u teoriju zavere o situaciji na terenu, zbog čega Milošević organizuje hitan sastanak 17. maja. Tada se, međutim, otkriva da je prethodnica tog sastanka bilo okupljanje i dogovor vojnog vrha.

Farkaš: General Ojdanić je pozvao komandanta Treće armije generala Pavkovića na sastanak 16. maja, gde je ovaj referisao o kompletnoj situaciji i borbenim dejstvima i stanju Treće armije. Tada smo se dogovorili da Vam izveštaj prvo podnese gen. Pavković, pa onda da o bezbednosnoj situaciji referiše Aca Vasiljević, o ubačenoj grupi obaveštajca francuske službe na Kosovu, jer je upravo dobio sveže podatke.

Milošević: Ko je sve učestvovao na sastanku, sutradan kod mene?

Farkaš: Šainović, Ojdanić, Pavković, Rade Marković, a sa strane vojne službe ja, Vasiljević i gen. Gajić. O svemu je obavešten i ministar MUP-a Vlajko Stojiljković.

- Zašto me Farkaš i svi ovi oficiri povlače sa Kosova i prikazuju kao zločinca na tom sastanku? Da bi me upravo na ovom suđenju iskoristili da ubede Miloševića da su zločine organizovale paravojne jedinice koje su formirali Francuzi. On ovde laže Miloševića kako bi pokrio krivičnu prijavu. Protivteža ovim izmišljotinama je izjava Stevana Đurovića koji na mom suđenju kaže da sam spasao Kosovo. Farkašev zadatak je da prikrije zločin, i da Miloševića dovede u zabludu i sumnju.

Upitan zašto baš preko njega peru zločine, Petrušić kaže da su morali hitno da reaguju i što pre napadnu vojsku, jer su dobili zadatak da zaustave hapšenje Ramuša Haradinaja i omoguće NATO da bombarduje vojne ciljeve, što je zahvaljujući svom obaveštajnom radu uspešno sprečavao.

Farkaš na drugim suđenjima priča sasvim drugu priču. Na suđenju Ojdaniću, 26. septembra 2007, dve godine posle smrti Miloševića, govori o tome da su niže jedinice izveštavale nadređene komande o krivičnim delima i koracima koje su preduzimali protiv počinilaca iz redova VJ, ali da je u komandi Treće armije koju predvodi Pavković došlo do zastoja u slanju tih informacija. Iako je na glavnom ispitivanju rekao da je 95 počinilaca zločina VJ bilo procesuirano, nije umeo da navede koliki je tačan broj takvih predmeta, jer su krivične prijave podnošene po jedinicima, a ne na nivou glavnog štaba.

- On sada pakuje Ojdaniću da do početka maja '99. nisu stizale informacije o zločinima nad kosovskim Albancima, i da je Treća armija sve prikrivala. Evidentno je da već treći put izgovara oprečne stvari. U slučaju Miloševića priča nešto sasvim petnaesto, sad ovde nešto drugo, a 1999. optužuje mene kroz neku sasvim treću priču. I niko ovde na to ne reaguje. Sudbina zemlje je u tom trenutku u rukama ovog čoveka, milion vojnika je pod komandom ovog bandita i on tri puta menja istorijske činjenice, što ne bi smeo po cenu života. Što bi to uradio? Samo zato što je dozvolio da ti zločini postoje.

U vezi sa snagama na Kosovu, Farkaš je ponovio da je delovalo više paravojnih grupa. Više ne pominje Petrušića. Ovaj put, međutim, dodaje da te grupacije nisu delovale samostalno, već da su bile u organskom sastavu MUP-a. A onda, na iznenađenje svih, kaže da je vojni vrh za vreme NATO intervencije znao za zločine vojske i policije, kao i da je tu bilo i pojedinaca i grupa ubačenih iz Albanije i prerušenih u uniforme VJ.

- Farkaš kaže da zna, i ne prijavljuje zločin. Zar nije samo ovo dovoljno? On i njegovi sateliti omogućili su ljudima koji su radili protiv naših interesa da izvrše zločin, da pobiju nebitno koga sve, da ih zakopaju na jednoj lokaciji, pa otkopaju, stavljaju u hladnjače, voze, razvoze... I sve to odrađuju tri puta za vreme ratnog stanja na teritoriji SFRJ. U Srebrenici, u Ovčari, u Batajnici.

 

O Draženu Erdemoviću

 

Na suđenju Miloševiću, u delu koji se odnosio na optužbe za Srebrenicu, uloga Dražena Erdemovića, vojnika 10. diverzantskog odreda vojske bosanskih Srba, tvrdi naš sagovornik, bila je da se bivši predsednik SRJ navede da prizna da su paravojne jedinice srpskog porekla, koje navodno rade za francusku tajnu službu, izvršile zločin u Srebrenici. Kroz ispitivanje tužioca Džefrija Najsa, Erdemović priznaje da je učestvovao u zauzimanju Srebrenice u julu 1995. godine i da su pripadnici njegovog odreda učestvovali u ubijaju oko hiljadu osoba po naređenju Branka Gojkovića. Ali i dodaje: "Tu je bio i jedan potpukovnik".

- Ovim uvodi Miloševića u priču da ja postojim i da svima dajem naređenja, ali da me niko ne zna. Ali zato zna da su na terenu "paravojne jedinice" Panteri, Crni, Mauzerovi četnici... Daje Miloševiću do znanja da je postojao potpukovnik francuske službe, a da su zločin odradile paravojne jedinice. On je spona sa 10. diverzantskim odredom, koji je optužen da je učinio sve zločine u Srebrenici. Tačno je da su iz njegovog sastava pojedinci otišli da likvidiraju izvestan broj muslimana koji je trebalo da budu zamenjeni za srpske civile. Međutim, ne može niko da me ubedi da poslednjeg dana rata neko hoće da pobije muslimanske civile koji treba da se menjaju za zarobljene Srbe.

Najs: Da li je u decembru 1994. jedan broj novih ljudi otišao na obuke?

Erdemović: Njih između 40 do 50, otišli su na nekoliko nedelja na obuku u SRJ, u kasarnu Pančevo. Oni koji su prošli obuku, ostali su u jedinici.

- Ovim daje vetar u leđa tužilaštvu da je SRJ spremala paravojne jedinice u Pančevu, iz čega sud onda može da izvede zaključak da one više i nisu paravojne jedinice, već zvanične jedinice jedne zemlje koja ih je samo presvukla, nazvala ih Panterima, Žutim, Zelenim i obučila ih da vrše progone, ubijanja... Erdemović time postaje ključ Haga. Zato je srpska tajna služba na čelu sa saradnikom tajnih službi Simatovićem, prevarila Jovicu Stanišića da predaju Erdemovića Hagu, kojeg su prethodno instruisali kako da govori.

Erdemović: Rekli su da su došli iz Vojske Jugoslavije, iz Pančeva, znali su te osobe iz moje jedinice koje su bile na obuci u Pančevu i znali su komandanta Pelemiša. Jednom od tih oficira je bio nadimak Jenki. Prvi put su bili u poseti glavnom štabu, drugi put su držali obuku sa nama iz 10. diverzantskog voda u Vlasonici. Direktive Pelemišu izdavao je pukovnik Petar Salapura.

- Paradoks je da glavni egzekutor Srebrenice odaje sva ova imena, a mi smo na slobodi. Ključ svih zločina je u tome što je Vasiljević nagovorio Stanišića 1991, pre početka rata, da je najpametnije da sve što budu radili u Hrvatskoj, u Bosni, bilo gde, rade preko paravojnih jedinica. Zato Klara Mandić dovodi Kapetana Dragana, skauta koji u životu nije ispalio metak, da vodi jedinicu, iako u to vreme imamo pet hiljada obučenih oficira na teritoriji SRJ. Pa da li je nama trebao Kapetan Dragan, Arkan, Rajo Božović, bilo ko. Ne, oni su navučeni da se bave ratom, kako bi Srbija jednog dana odgovarala.

Najs: Kako vam je rečeno da postupate sa civilima tokom napada na Srebrenicu?

Erdemović: Ujutro 11. juna Pelemiš nam je rekao da civile upućujemo na fudbalski stadion, da ne pucamo na njih. Podeljene su četiri grupe. Jedna grupa je bio Marko Voškić, jedna Franc Kos, jedna Zoran Maljić i sad ne znam tačno da li je jednu vodio Branko Gojković Lule.

- Sve njih naći ćete i u knjigama DB-a koje je Vasiljević spremao za obaranje Miloševića, odnosno moje hapšenje. Njihova imena uveliko su provučena kroz novine, a ja imenovan njihovim komandantom. Nijednog nisam poznavao, niti sam imao ikakve fizičke veze sa njima do 1996, dakle posle rata u Bosni. Sa druge strane, jedini ko može da ubedi Miloševića da Erdemović treba da bude jedan od ključnih svedoka u Hagu, jeste vojna tajna služba ili DB. U to su ga i ubedili i prevarili.

Zločinci su naučeni da to što rade, treba tako da rade, jer je to najbolje za Srbiju. Petrušić kaže da su upravo zato i žrtvovali svoje jedinice.

- Ne tražim pravdu samo za srpski narod, već pokušavam da dokažem da je jedna grupa ljudi iskoristila trenutne sukobe na ratom zahvaćenim teritorijama radi svog ličnog profita.

Insistirajući na tome da je Miloševiću odbrana podmetala lažne dokaze, pripremljene u istoj fabrici u kojoj i svedočenje Erdemovića, ne bi li ga navukli da prizna zločin i tako se pokopa, naš sagovornik kaže da je ta sudbina zadesila i Šešelja.

- Među Miloševićevim "prijateljima" nalazila su se i dva-tri izdajnika koji su mu podmetnuli papire DB-a. Ista grupa koja je učestvovala u tome bila je aktivna i u montiranju mog procesa. Čovek koji je dao Miloševiću dokumente o meni nije to učinio ni za Srbiju ni za istinu. Znao je da tim činom vara Miloševića, a kasnije je i Šešelju dao te iste papire, čime je i njega prevario. Što se tiče njihovih optužbi, ne može niko da me ubedi da bi u današnje vreme čak i najveći diktator dozvolio da se streljaju toliki ljudi. I da ih onda otkopava, zakopava...

 

O Aleksandru Vasiljeviću

 

Za kreiranje Gordijevog čvora u vojnom vrhu, tvrdi naš sagovornik, najodgovorniji je Aleksandar Vasiljević. Na suđenjima Miloševiću ovaj general imao je ciljnu amneziju svaki put kada je trebalo prikazati neki konkretni događaj, iako je po svojoj službenoj dužnosti morao da zna sve. Amnezija bi kao rukom bila odneta uvek kada je trebalo da iznese podatke koji su išli na štetu Srbije.

Kada je Najs, pravdajući optužnicu protiv Miloševića, napravio kopču između Republike Srpske i Beograda, predočio zahtev general-pukovnika Milutina Kukanjca, tada komandanta Druge vojne oblasti u Sarajevu, da mu se ustupe sredstva za borbu koje ne mogu da se nađu na tržištu, Vasiljević zdušno i maliciozno odgovara da čak i prepoznaje potpis generala Kukanjca. "Ovo je period kada se, nakon što se MUP BiH podelio na dva dela jer je iz njega izašao srpski deo MUP-a, i napravio MUP Republike Srpske. Ja bih rekao da je ovo jedan megalomanski zahtev...."

- Posle 12 godina se seća potpisa, ali ne zna baš ništa o zločinima na Ovčari. Ovde se akcenat stavlja na to da je Srbija sponzorisala rat u Bosni. Tada pravi i diskutabilnu, perfidnu kopču i na mala vrata uvodi vezu između Šešelja i Miloševića i vezu SRS-a sa DB-om. Konkretno oko angažovanja članova Radikalne stranke u dobrovoljačke sastave koji su upućivani na slavonsko ratište.

Vasiljević: Iz oba dokumenta se vidi da su jedinice koje su upućivane po relaciji nekih stranaka iz Srbije na teren bile naslonjene na komande JNA gde su dobijale vozila ili tankirale gorivo na vojnim pumpama, jer znam da je Branislav Vakić bio član SRS-a.

Najs: U kojoj meri se DB infiltrirala u političke, opozicione partije u to vreme?

Vasiljević: DB Srbije imala je kvalitetne pozicije u gotovo svim u to vreme opozicionim strankama i partijama.

Kroz ovako prevejane odgovore, u kojima Vasiljević tvrdi da su sve obaveštajne službe, kako primećuje, suprotno propisima koji su tada važili, u stvari bile podređene Miloševiću kao predsedniku Jugoslavije, u stvari navodi na perfidan zaključak da, ukoliko su članovi tih službi bili infiltrirani i u opozicione stranke, onda je Milošević bio odgovoran i za poteze tih stranaka, odnosno njihove paravojne aktivnosti na ratištu. 

- Vasiljević, iako je načelnik KOS-a, čiji je posao da na terenu reguliše i poznaje sve prilike i da se svuda nalazi, pa i da sprečava razvoj paravojnih jedinica, umesto toga sam pravi sve one buduće generale-zločince, kao što su Alija Delimustafić, Seher Halilović i Agim Čeku. Podmuklo govoreći o formiranju Šeste ličke divizije u avgustu 1991, uvodi u vezu Republiku Srpsku Krajinu i Milana Martića, kroz isti kontekst kroz koji provlači i Arkana i Kapetana Dragana, Šešelja... Koristi svaku priliku da protura podršku Srbije kroz paramilitarne aktivnosti. Primera je bezbroj i nemoguće ih je obraditi. Međutim, suština i pečat celokupne njegove montaže mogu se svesti na jedini zaključak koji sud nedvosmisleno mora da izvuče - Srbija je ta koja je zakuvala čorbu - čime stvara osnov za sva buduća ugnjetavanja i ucene srpskog naroda.

Najs: U čemu se odražavala podrška VJ prema Vojsci RSK i Vojsci RS?

Vasiljević: Po faktičkom stanju to su bile dve države koje su imale dve vojske, a one su finansirane iz jedne treće države. Legalno postoji SRJ, postoje dve krajine, Krajina i Republika Srpska, koje imaju svoju vlast, imaju svoje vojske, ali se finansiranje vrši iz SRJ.

- Ovde gnusno laže da je SRJ posredno počinila sve zločine na terenu. Vasiljević optužuje i kriminalizuje Srbiju. Kasnije pravi vezu između Vojske i MUP-a, time što je izvrgava ruglu. Na insistiranje Najsa da se "pozabave vojnom linijom MUP-a Srbije", Vasiljević odgovora da se "pod vojnom linijom podrazumevaju aktivnosti čelnih ljudi MUP-a i DB-a, ali i drugih koji su se mimo svoje funkcionalne zakonom propisane dužnosti bavili poslovima koji nisu u njihovoj nadležnosti, a odnose se na formiranje paravojnih jedinica i njihovo usmeravanje na pojedinim delovima ratišta". I takav čovek se danas slobodno šeta po Beogradu.

Pošto ga Najs podseća da je u septembru 1991. bilo pokušaja da se Kadijević ukloni sa  položaja saveznog sekretara, Vasiljević potvrđuje da su u tome 25. septembra učestvovali delovi Prve gardijske motorizovane brigade i da je zatekao pukovnike Mileta Mrkšića i Vuka Obradovića kako ga u kabinetu gen. Blagoja Adžića ubeđuju da prihvati funkciju saveznog sekretara za narodnu odbranu.

- Ovo pred vama je u stvari privatan rat koji su međusobno vodili Mrkšić, Obradović, Nikola Zimonja i Aleksandar Vasiljević. Upravo tada je i napravljen plan da se dogodi Ovčara, Srebrenica i Kosovo. Obradovićev brat Pavić bio je član SPS-a, što Vasiljević izvlači iz konteksta i povezuje sa uticajem Miloševića kao predsednika države i stranke, ne bi li ponovo uspostavio kopču između događaja u Hrvatskoj i vlasti u Srbiji. Mrkšić je uvučen jer treba da bude osuđen za zločin u Srebrenici, a njega povezuje sa Miloševićem preko Obradovića, odnosno preko njegovog brata, čime Vasiljević ovu grupu ljudi svrstava ka Miloševiću.

Na pitanje kako su navodno otkrili zločin u Lovasu 23. oktobra 1991,Vasiljević kaže da je dobio kratku i nepotpunu informaciju od odeljenja bezbednosti Prve vojne oblasti o tome da je jedna veća grupa civila stradala na minskom polju na koje ih je kao živi štit poterao odred Dušan Silni uz pomoć TO Valjeva.

- Načelnik KOS-a dobija nepotpunu informaciju o zločinu koji se odigrava u Lovasu, gde eto povezuje TO iz Valjeva, iz Srbije, i "paravojnu" jedinicu Dušan Silni na teritoriji u Hrvatskoj. Vojska je zauzela te teritorije i njima komanduje, a eto ispred nosa im neki odred švrlja okolo i pravi haos. O tome pri tom sve zna, a već kod sledećeg pitanja se ne seća koje su jedinice učestvovale u nesrazmerno većoj akciji u Vukovaru.

Vrhunac neobjašnjivog ponašanja gen. Vasiljevića, prema Petrušićevim rečima, jeste njegova interpretacija događaja na Ovčari 1991. godine.

Vasiljević: Ja sam sa Zjajom Murisom imao vrlo kratak kontakt u januaru 1993. zbog nekih optužbi da sam maltene ukrao neki novac iz Vukovara. Pošto je Muris bio komandir specijalne policijske jedinice, hteo sam od njega da čujem o čemu se radi jer nisam ništa znao. Tada mi je rekao da je bio angažovan na tom zadatku i poslat na Ovčaru. Od njega prvi put čujem za Ovčaru i nije mi bilo jasno da li je to mesto ili štala za ovce. U najkraćem mi je ispričao da su iz bolnice zarobljenici bili evakuisani i prebačeni na Ovčaru gde se nalazila 80. motorizovana brigada iz Kragujevca. Njega je uputio neko iz gardijske brigade sa nekoliko policajaca da vidi šta se događa, čuo je pucnje i o tome preko radio-veze obavestio komandu brigade. Odgovoreno mu je: "Vrati se nazad, to više nije vaš problem". Nakon izvesnog vremena saznao je da su tu vukovarski teritorijalci streljali oko 160 civila. Da su ove informacija tačne, potvrđuju mi i novinari na terenu.

- Zamislite načelnika KOS-a koji se tek 1993, dve godine posle Ovčare, u slučajnom, neformalnom razgovoru sa nekim trećerazrednim Murisom, obaveštava o zločinu ovih razmera, o kojem ni danas navodno ne zna ništa. A već u nastavku priče o tome slučaju zna da je Miodrag Lančužanin i njegov odred Leva supoderica u sastavu štaba TO Vukovar, učestvovao u likvidacijama, i da pri tom nije legalno pridodat vukovarskim teritorijalcima. Iako ništa ne zna o Ovčari, iz topa odgovara na tužiočevo pitanje da je nadimak Lančužanina - Kameni.

Vasiljević je sa Pavkovićem, tvrdi Petrušić, odgovoran za organizaciju tog zločina.

- Odredio je one koji će izvršiti selekciju onih koji će biti odvedeni iz bolnice i streljani. Druga grupa ljudi vodi te ljude iz bolnice, a treća grupa ljudi konkretno strelja zarobljenike. I međusobno ne znaju jedni za druge. To je osmislio u sadejstvu sa Džonom Dojlom, koji je u to vreme bio desna ruka Džordžu Tenetu, šefu američke CIA za Balkan. Dojl sam izjavljuje da je Vasiljević jedan od njegovih najpouzdanijih ljudi i da zato niko ne sme da ga dira. A Tenet je inače poreklom Albanac. Pavkovićev zadatak bio je da zadrži snage OEBS-a i UN i ostalih dok se ne izvrši zločin, dok u njegovom ličnom krevetu spava Vesna Bosanac, načelnik bolnice u Vukovaru, doktorka koja je formirana u organizaciji Doktori bez granica, umešana u trgovinu organima. Svaki put kad je imala neki problem, zvala bi Bernarda Kušnera i neke ljude bliske Madlen Olbrajt. A Vasiljević je garantovao njenu bezbednost.

                                                                                                                                      

                                 (Nastaviće se)

  

 

 

Klimave izjave

 

Petrušić je iz sudskih spisa prvi put dobio i tri akta čiji su potpisnici Rade Marković, Geza Farkaš i Danilo Pantović, u kojima se navodi da ovaj obaveštajac nikada nije sarađivao sa vojnim i policijskim službama bezbednosti SRJ.

- Potvrda Ministarstva inostranih poslova koju potpisuje Pantović, lažno navodi da nikada nisam sarađivao sa DB-om. Takvu laž direktno osporava svedočenje Mirka Marjanovića, tadašnjeg političkog savetnika SRJ u Parizu, na suđenju grupi Pauk, koji kaže da se uverio da su sve informacije koje sam davao u potpunosti bile tačne i kao primer navodi da sam im 20. marta 1999. dostavio informaciju da će bombardovanje početi 25, između dva i tri sata, a da bezbednosne službe poseduju kompletnu genezu svega što sam uradio. Isto važi i za navod potvrde vojne službe, koju Farkaš potpisuje, jer zašto bi onda pukovnik VJ Stevan Đurović, takođe na mom suđenju, rekao da sam VJ dostavljao koridore leta NATO avijacije i da su zbog toga blagovremeno sklanjali naše tenkove, a da o svemu tome postoje pisani tragovi i dokumentacija u vojnoj službi. Kao što ni prethodne dve izjave nisu tačne, isto važi i za navod koji potpisuje Marković - tvrdi naš sagovornik.

 

 

 

O Stanišiću

 

Da li je i Stanišić bio špijun CIA koji je organizovao paravojne formacije, Petrušić odgovara:

- Stanišić je uhvaćen u mrežu onda kada se prvi put sa njima sastao. Moram da kažem da ni on ni Vasiljević nisu na samom početku shvatali da su špijuni za strane službe. Naprotiv, smatrali su da rade dobro i u korist zemlje. Kada su ih ubedili da rade za dobrobit zemlje, ubedili su ih i da je najbolje da oforme paravojne jedinice - jer preko njih mogu da dobiju pokriće za sve. Jer onda kada se registruje ratni zločin, ostaje samo da se uperi prst ka njima i kaže - to je delo ove paravojne jedinice. Isto tako su ih ubedili i da za razne sumnjive poslove u inostranstvu treba iskoristiti parabanke - a u Srbiji ih je bilo... Jezda, Dafina... Njih je dovela Klara Mandić, Mosadov čovek... Ne smemo mi kriviti Jezdu i Dafinu, oni su bili iskorišćeni i za to su platili... Dafina je umrla, Jezdu su uhapsili... Klara Mandić je osmislila i nagovorila Stanišića i kompaniju da su Srbiji potrebne parabanke. A Stanišić je u to uspeo da ubedi Slobodana Miloševića.