(H)umorna priča

O gripu, vakcini, štrajkovima i važnosti redovne ishrane

 

 

Zavrtanje rukava

 

 

Hteli su da pelcuju tri miliona ljudi, a javilo se 160.000. Odlična procena. I još smo mi krivi što nećemo da se pelcujemo. Mislim da su spremili i Predlog zakona o obaveznom nošenju majica i košulja kratkih rukava, kako bi nas lakše pohvatali i bocnuli nam ovu vakcinu

 

Piše Nebojša (čita onaj koga još nisu navatali da se pelcuje)

 

Da li spavam ili sam budan? Možda sanjam? Ne, nije. Šta mi se to događa? Kako je moguće da dva puta živim isti život? Odem u kupatilo, umijem se, pogledam u ogledalo. Ja sam! A opet, nisam ja! Šta se događa?

Sve se isto desilo i pre godinu dana! Ili sam možda tada sanjao, a sada se san ostvaruje. Doduše, to mi se često događalo u poslednjih dvadesetak godina. Pomešao sam san i javu. Počinjem da snimam neki novi film. Dođe mi da psujem. Duvam u pištaljku. Udaram glavom o lonac. Ali, žao mi lonca, treba još u njemu nešto skuvati.

Došao mi čovek u posetu iz neke druge države. Pričam mu šta se ovde događa. Samo odmahuje glavom. Ne veruje. Pa to je već bilo, kaže. Ma znam, odgovaram mu, u tome i jeste problem što ja ne znam dal' ova vlast odlazi ili tek dolazi!

Ako odlazi ne valja, a ako tek zapravo dolazi onda smo najebali, komentarišem glasno.

Onaj zdravstveni ministar i njegov epidemiološki ađutant se upljuvaše objašnjavajući kako su pare za vakcinu bile prava i dobra investicija (naročito za njih); šta drugo čovek da pomisli kad nas oni bez trunke griže savesti i dalje ubeđuju da treba da zavrnemo rukav.

Super, hteli su da pelcuju tri miliona ljudi, a javilo se 160.000. Odlična procena. I još smo mi krivi što nećemo da se pelcujemo. Mislim da su spremili i Predlog zakona o obaveznom nošenju majica i košulja kratkih rukava, kako bi nas lakše pohvatali i bocnuli nam ovu vakcinu. Mislim da ovaj zakon neće biti prihvaćen, jer zna se - čim su rukavi kratki ili zavrnuti, mora i da se radi, a to u Srbiji ne prolazi.

Znaju li oni da firme ne rade? Dakle, radnici se ne okupljaju. A i ono malo što se okupi ne skuplja se da zavrne rukave i radi, nego da štrajkuje. Znači, ni ovde nema šanse da se grip raširi. A i radnici, okupi se nekoliko desetina njih, zovu televiziju da se slikaju i čini mi se da svi traže neke pare. Malo njih traži i da radi.

Ispada ovako: ako je loš program na televiziji, onda je veći broj štrajkača. A ako je prenos nekog fudbala, onda na dežurnoj štrajkačkoj straži ostaju oni koji preferiraju rukomet ili košarku.

Kažu tamo, mislim da je u Navipu, radnicima koji štrajkuju: gazda ne dozvoljava da od kuće donose hranu u krug firme. Mislim da je čovek u pravu. Imaju topli obrok pa neka to jedu. Doduše nisu, koliko sam razumeo, ni platu dobili nekoliko godina, a kamoli topli obrok. Šta su radili do sada? Ćutali! Čekali da im Dinkić, Mrkonjić, Cvetković... stave koricu hleba u usta, ispečenu od silnih obećanja. Uostalom, oni su akcionari najveće prodate državne firme. Oni nisu radnici, oni su vlasnici akcija, dakle, dela neke firme.

Sramota je da štrajkuju protiv sebe. Ili oni to ne razumeju ili ja namerno pogrešno sve to tumačim.

Uostalom, neka žive od akcija i dividendi koje im je ministar obećao. A taj čovek, eto, opet se usudio da progovori i obeća kako će privredni problemi prestati u aprilu. Ili sanja ili sluti da u aprilu možda neće biti na toj funkciji pa niko neće moći da ga pita šta je sada obećao. Da radi u Hidrometeorološkom zavodu, zbog svojih loših prognoza davno bi ostao bez posla. Ovako kao ministar opstaje već godinama. Što bi moja baba rekla: a što je znao lepo da laže, to niko nije tako umeo!

I dok Dinkić prognozira izlazak iz krize, ministar trgovački laže još više. Milosavljević obećava pojeftinjenje goriva. Od kada je on to obećao pre desetak dana, benzin i ostali prirepci poskupeli su tri puta.

Kad lažu, što se bar ne dogovore kako će i koliko lagati. Ili je po sistemu jebo lud zbunjenog. Ko je lud već se vidi.

A predsednik se ne upušta u tako trivijalne stvari kao što je život i kako se živi u Srbiji. On ima da raščisti neke međunarodne stvari. Po familijarnoj liniji preko Krađorđevića sa Crnom Gorom, a sada može i ostavljenom Mesiću, izlapelom starcu, kojem ni u Lijepoj njegovoj ne odaju počasti, pa je morao po njih da ide čak u Prištinu, sve kaže u brk i bradu preko Saveta bezbednosti. Mudra međunarodna politika, nema šta. Njemu je izgleda jedini cilj da se nađe u istorijskim čitankama u kojima bi deca mogla da sagledaju i izuče lik i delo našeg vrlog predsednika.

I dok se mi ovde zajebavamo sa životom, neki baš umeju da uživaju.

Čim su ga skinuli sa crne liste, Dačić se brže-bolje dočepao Amerike. I pravo na doručak! Ne boji se šećera i holesterola. On neće da štrajkuje i traži plate unazad.

A Vuka su poslali u Etiopiju. Sav srećan javio nam se odande da ova afrička zemlja neće priznati južnu nam pokrajinu. Imaju oni pametnija posla, moraju da rade kako bi se gladni narod nahranio. Oni ne moraju da zavrću rukave kad rade, tamo je toplo. Nose odeću kratkih rukava. Dušu dalo za ekipu Milosavljević - Kon.

Kažu, Dačića je u Njujorku primio i jedan policijski narednik, vođa pozorničke patrole, koji nadgleda jedan kvart sa osam miliona ljudi. Posle srdačnog razgovora odveo ga je na ručak u jednu hamburgeriju gde se ova patrola hrani.

Hteo sam nešto više da napišem i o tome kako Javni servis podstiče kocku i otima narodu pare i o tome da pad domaće valute, za samo dva dinara u odnosu na naš evro, pravi gubitak srpskoj privredi u korist države 40 milijardi dinara.To su uradili prošle godine, to su nam opet uradili. Tesna ova strana, a i ceo Tabloid za sva sranja koja nam ova vlast, pojačana guvernerom, agencijama i javnim preduzećima pravi.

Pitali jednog ministra da li zna koja je razlika između bidea, kade, lavaboa i WC šolje. Odgovorio je da ne zna. Mislili smo da je on jedina neznalica, ali nije sam. Ima ih više.

Toliko u ovom broju. U drugim novinama ništa od ovoga što piše u Tabloidu nećete pročitati, jer pola su ih zatvorili, a ostalima oni komanduju.