Ekskluzivno

 

Srbija pred istorijskom odlukom: Vojna neutralnost ili predaja suvereniteta

 

Ne u NATO, eto zato

 

 

Može li poslednja nesvrstana država nekadašnje Jugoslavije da izbegne ulazak u jedinu vojnu alijansu na svetu, i šta je čeka ako pristane na ponudu koja još nije stigla? Može li Srbija istovremeno imati ruske energente i američke vojne baze i ko odlučuje o tome? Na ova i druga pitanja raspravljano je na prvom naučnom skupu pod nazivom "NATO ili neutralnost" održanom u beogradskoj Akademiji za diplomatiju i bezbednost polovinom februara 2010. godine, što je prvi ozbiljan pokušaj da do srpske javnosti dođe lice i naličje ovih vojno-političkih dilema koje opsedaju srpsko državno rukovodstvo već jednu deceniju. Skupu je prisustvovao i urednik Tabloida Josip Bogić, penzionisani pukovnik Uprave za borbu protiv organizovanog kriminala i stalni konsultant OEBS-a, tragajući za odgovorom na pitanje da li je srpsko državno rukovodstvo već (tajno) podnelo zahtev u članstvo NATO pakta

 

 

Priredio: Josip Bogić

 

 

 Učesnici naučnog skupa "NATO ili neutralnost", koji je održan polovinom februara 2010. godine na Akademiji za diplomatiju i bezbednost, bili su jedinstveni u oceni da je pitanje vojne neutralnosti Srbije istovremeno i pitanje njene dalje političke i ekonomske budućnosti.

 Najistaknutiji učesnici u diskusiji, akademik i general Siniša Borović, general Branko Krga, dr Slavenko Terzić, profesor Pravnog fakulteta u Beogradu Oliver Antić, novinar Miroslav Lazanski, bivši načelnik Resora državne bezbednosti dr Andreja Savić, dr Nenad Đorđević, penzionisana profesorka Pravnog fakulteta u Beogradu dr Smilja Avramov, pred velikim brojem studenata, politikologa, vojnih teoretičara i novinara, dotakli su u svojim diskusijama sve dimenzije istorijskog iskušenja pred kojima je Srbija danas.

Naime, pitanje neutralnosti kroz celokupnu istoriju, od države Nemanjića do Titovog socijalizma i današnjih dana, oduvek je smatrano političkim prioritetom, te je stoga uvek, kad god bi nastupio period bez ratova, isticano kako je najbolji geostrateški izbor Istok na Zapadu i Zapad na Istoku.

Danas je, uprkos tome da Srbija nije u ratu, taj izbor sasvim doveden u pitanje. A čijom krivicom, to su pokušali da odgovore najkvalifikovaniji ljudi naše savremenosti, pominjući u svojim izlaganjima istorijski i pravni aspekt dileme biti ili ne biti vojno neutralan, istovremeno konstatujući da Srbi konačno moraju da pogledaju istini u oči i da više nikome ne veruju na blanko. Da vide gde su kroz istoriju grešili i da takve greške više ne čine, tim pre što je očito da se Srbiji nudi med i mleko ulaskom u NATO pakt jer je to navodno uslov za evropske integracije i da nam je navodno to perspektiva.

Može li, zaista, narod koji je takoreći juče bio žrtva surovog bombardovanja NATO pakta pod imenom "Milosrdni anđeo", pristati na neko novo milosrđe koje nudi ova supersiledžijska korporacija? Ko još može da zaboravi žrtve Grdeličke klisure, civilne žrtve na ulicama Niša, Beograd koji gori, pogođena porodilišta i lica izbezumlejnih roditelja čija deca su ginula od milosrdnih bombi, ali i lice spikera NATO pakta, izvesnog Džejmija Šeja, koji je sopstvenu leksiku obogatio izrazom kolaterarna šteta?

Pojedini signali koje odašilje sadašnja politička koalicija, govore da je sve moguće. Jer, ako takozvani Javni servis evropske Srbije ovakvom naučnom skupu daje nepuna dva minuta na samom kraju svoje najgledanije informativne emisije Dnevnik 2, onda je lako poverovati da je milionima dojučerašnjih žrtava, osim ljudskog i hrišćanskog praštanja, preporučen i neprihvatljivi zaborav.

Naučnom skupu u beogradskoj Akademiji za bezbednost i diplomatiju na temu "NATO ili neutralnost" posebnu težinu dali su i osvrti na istorijske okolnosti u prethodnom veku, ali i na stvarne ciljeve ovog vojnog pakta u 21. veku. Sažetiji pregled ove dve teme dao je dr Nenad Đorđević govoreći, između ostalog, i o stvarnim razlozima za sunovrat globalističke ideje.

 

 

 

General dr Branko Krga: Niko nas nije zvao u NATO!

 

 

 Niko nas, osim u okviru diplomatske kurtoazije, formalno nije ni zvao da se priključimo toj alijansi; drugo, nije poznato da je neko od nadležnih struktura vlasti to pitanje zvanično pokrenuo, izuzev ako se ne radi o nekim tajnim potezima sa kojima javnost nije upoznata; treće, najnovije sondaže javnog mnjenja pokazuju da bi se 15 do 20 procenata građana pozitivno izjasnilo na referendumu o učlanjenju Srbije u NATO i u takvoj situaciji nije neophodno da se ovo pitanje uopšte potencira; četvrto, ne predstoji usvajanje novih strategijsko-doktrinarnih ili normativnih dokumenata, u kojima bi bilo logično da se nađe i pitanje izbora modela odbrane i bezbednosti zemlje.

Prema tome, problem odnosa Srbije sa NATO, formalno nije na dnevnom redu.

Postavlja se onda pitanje, zašto se o tome ovih dana ipak toliko diskutuje? U odgovoru na ovo pitanje postoji nekoliko pretpostavki:

- Moguće je da se time žele gurnuti u drugi plan neka aktuelnija pitanja, kao što su stanje ekonomije, dugovi, nezaposlenost, pad standarda...

- Verovatno nekim političkim faktorima odgovara da se baš sada naglašeno tretira ovo pitanje;

- Nije isključeno da se ovo pitanje potencira s ciljem da se testira kakav uticaj na našem prostoru imaju neki strani faktori, na primer SAD i Rusija;

- Neki dežurni stručnjaci i razne organizacije u ovoj raspravi vide mogućnost potvrđivanja svoje važnosti na javnoj sceni, pri čemu je indikativno da i oni, koji su u vreme odbrane od agresije bili pacifisti, sada postaju vatreni militaristi.

   Međutim, i drugi pojam, koji je predmet ovih rasprava - neutralnost, takođe je problematičan, barem iz nekoliko razloga:

- Prvo, taj pojam, naveden u deklaraciji iz decembra 2007. godine, sam po sebi je neadekvatan. Ne može se biti neutralan kada je u pitanju odbrana svoje zemlje;

- Drugo, nije dovoljno samo doneti deklaraciju o neutralnosti i staviti tačku. Radi se u suštini o opredeljenju za samostalno rešavanje složenih problema odbrane, sada i u budućnosti. Sve to je neophodno operacionalizirati u strategijsko-doktrinarnim i normativnim dokumentima, zatim u organizaciji elemenata sistema odbrane, kroz adekvatno dimenzioniranje ljudskih i posebno materijalnih resursa koji su već više od dvadeset godina u ozbiljnom zaostajanju;

- Treće, to opredeljenje se uopšte ne pominje u Strategiji nacionalne bezbednosti, koju  je usvojila ista institucija - Narodna skupština Srbije, oktobra 2009. godine.

U diskusiji koja se poslednjih nedelja vodi na ove teme, sve više se uočavaju tri pristupa.

Prvi pristup jeste da Srbija treba da ostane neutralna (uz svu manjkavost ovog pojma), pri čemu se navodi niz argumenata:

- Bilo bi nemoralno pristupiti savezu koji je 1999. godine izvršio agresiju na SRJ i čije su članice podržale nelegalno proglašenje nezavisnosti Kosova i Metohije 2008. godine;

- Srbija nije bila članica nijednog vojnog bloka, pa nema razvijen taj koalicioni mentalitet;

- NATO, kao instrument globalizma i naglašeno vojna struktura, u savremenim uslovima je prevaziđen;

- Identitet NATO je nejasan, tek se očekuje novi strategijski koncept, pa bi bio nejasan i cilj pristupanja toj alijansi; 

- Članstvo u NATO bi mnogo koštalo;

- Zemlja bi bila prinuđena da ide u vojne operacije sumnjivog legitimiteta, čime bi mogla da izazove odmazdu zemalja i naroda u kojima se angažuju koalicione vojne snage;

- Treba voditi računa i o reagovanju Rusije, koja je definisana kao naš strateški partner itd.

 

Čini se da je u ovim argumentima naglašenije zastupljen stav protiv NATO, nego opredeljenje za neutralnost. Drugi pristup jeste da Srbija treba da uđe u NATO, pri čemu se takođe navode obrazloženja: 

 - Srbija ne treba da ostane ostrvo na Balkanu;

- Članstvo u NATO, po uzoru na neke druge zemlje, ubrzalo bi pristupanje EU;

- Bolje je da budemo za stolom gde se nešto odlučuje, nego da budemo na meniju;

- Članstvo u NATO bi ojačalo bezbednost zemlje i olakšalo rešavanje preostalih kriznih žarišta u regionu;

- Imali bismo bolji pristup savremenom naoružanju i vojnoj opremi;

- Članstvo u NATO bi omogućilo prevazilaženje nepoverenja zapadnih zemalja prema Srbiji i povećane strane investicije itd.

U ovim argumentima se potencira članstvo u NATO po svaku cenu, pa čak i da se ne uzima u obzir raspoloženje građana.

Treći pristup, koji  postepeno postaje aktuelan, zalaže se za šire posmatranje problema od  relacije ili - ili. Da bi se ovaj pristup na valjan način artikulisao, bilo bi poželjno da se učini barem sledeće:

 

1. Izrada i usvajanje nacionalne strategije ili vizije Srbije za narednih nekoliko decenija. Taj dokument bi sadržavao nekoliko važnih delova, kao što su: društvo, država, odnosi sa svetom, ekonomija, odbrana i bezbednost, kultura, obrazovanje i drugo. U svakom delu bi se izvršila objektivna analiza stanja, sagledao interes Srbije, definisali ciljevi i šta treba da se učini da bi se to ostvarilo.

 

2. Posle usvajanja ove usaglašene nacionalne strategije, bilo bi relativno lako napraviti potrebne izmene u Ustavu i ažurirati ili izraditi nove strategije. I sada postoje pojedine strategije, kao što je Strategija nacionalne bezbednosti, ali nedostaju ostale. Na primer, tvrdi se da se Srbija u spoljnoj politici oslanja na četiri stuba. Diskusija o odnosu Srbije i NATO tu činjenicu gotovo potpuno ignoriše. Ako su Kina i Rusija važni oslonci u spoljnoj politici i ekonomiji, onda je logično da se te zemlje u određenoj meri uzimaju u obzir i kada se tretiraju pitanja odbrane, jer je nesumnjiva povezanost spoljne politike i ekonomije, s jedne, te odbrane odnosno bezbednosti zemlje, sa druge strane.

 

3. Nedavno usvojena Strategija nacionalne bezbednosti je, nema sumnje, značajan napredak. Međutim, čini se da je propuštena prilika da se taj dokument jasnije odredi po nekim pitanjima. To se, pre svega, odnosi na definisanje realnog geopolitičkog koda Srbije, odnosno da se iznese ocena o prednostima, ali i nedostacima u odnosu na druge, pre svega susedne zemlje. Da je to valjano učinjeno, videlo bi se gde smo, pa se ne bi događalo da se potencira kako je Srbija lider i u onim oblastima gde to nije baš ubedljivo (na primer, u privrednim reformama).

 

4. Bilo bi poželjno da su se Ustav i Strategija nacionalne bezbednosti jasnije odredili i prema temi o kojoj se ovih dana raspravlja, tj. o konceptu odbrane i bezbednosti zemlje.

Tu se u osnovi, pored ove dve mogućnosti - neutralnost (odnosno samostalni koncept) i NATO, javljaju još neke opcije, kao što su: učešće u odbrambenim potencijalima EU, savezništvo sa nekom zemljom ili zemljama, posebno u eventualnim kriznim ili ratnim okolnostima, te učešće u raspravama o univerzalnim konceptima bezbednosti koje su pominjali ruski predsednik Medvedev, francuski predsednik Sarkozi i američki predsednik Obama.  

 Pri tom, Srbija treba da insistira na samostalnom izboru modela odbrane i bezbednosti u skladu sa svojim interesima, bez ikakvih spoljnih pritisaka, jer nije ni maloumna ni maloletna država.

Isto tako, treba nastojati da Srbija ponovo ne bude na dnevnom redu međunarodnih faktora kao neki problem, jer se pokazalo da u takvim situacijama naša zemlja nije dobro prolazila.

U okviru ovih rasprava trebalo bi objektivno uvažavati sve istorijske, političke, ekonomske, geopolitičke, bezbednosne, moralne i druge pretpostavke, pri čemu bi u odnosu na emotivne, prednost ipak trebalo da imaju racionalni kriterijumi. 

Sva ova pitanja, pa i opcije koje su pomenute, nisu realne za dogledno vreme, pa čak kada bismo već i imali jasnu viziju. A dok se ne pronađe neko relativno trajno rešenje, zemlja mora da funkcioniše i da organizuje svoju odbranu i bezbednost, i to tako da uspešno odgovara aktuelnim i budućim izazovima, rizicima i pretnjama, pa bi trebalo preduzeti sledeće:

- Neophodno je odgovorno pratiti promene u rasporedu moći glavnih geopolitičkih igrača na globalnom planu, koje su potencirane ekonomskom krizom i drugim činiocima. Takođe, bilo bi potrebno detaljno pratiti kretanja u kriznim žarištima regiona kome pripadamo, jer je očigledno da je ostalo veoma mnogo nerešenih problema koji mogu da eskaliraju. Naravno, treba pratiti i promene koje se dešavaju u samom NATO. Da bi se ovo uspešno ostvarivalo, bilo bi nužno ojačati obaveštajno-bezbednosne službe koje bi se time bavile, ali i naučno-istraživačke potencijale koji bi svojim objektivnim analizama pomogli državnim strukturama u donošenju najboljih odluka.

- Od suštinskog je značaja da Srbija, u skladu sa svojim proklamovanim spoljnopolitičkim prioritetima, razvija što bolje odnose sa zemljama EU, Rusijom, SAD, Kinom, našim susedima, sa islamskim i drugim zemljama, na bilateralnoj osnovi i na druge načine. Pri tome treba polaziti od činjenice da se na našem prostoru oseća realno prisustvo i istočne i zapadne i islamske civilizacije, a u poslednje vreme tu je sve prisutnija i Kina. Ako budemo mudri, ovo može da bude i naša prednost, a ne problem kako se ispoljavalo više puta kroz istoriju.

- Na unutrašnjem planu od naročitog značaja bilo bi rešavanje suštinskih problema od kojih zavisi život naših građana. Ni neutralnost ni eventualno NATO ni bilo koja opcija ne bi bila od pomoći ukoliko mi sami ne stvorimo pretpostavke za funkcionisanje i odbranu države, a za to postoje objektivne pretpostavke.

- Posebno treba jačati odbrambeni potencijal zemlje. Za razliku od nekih ranijih vremena, kada se Vojska smatrala federalnom institucijom, sada Srbija nema opravdanja da joj ne posvećuje pažnju koja je potrebna da se obezbedi sigurna odbrana zemlje, tim pre jer se suočavamo sa izraženijim bezbednosnim izazovima, rizicima i pretnjama nego bilo koja država u regionu.

U tom smislu, 1999. godina može da bude upozoravajuća pouka, bez obzira na to što sada, na sreću, zemlji ne preti opasnost od direktnog vojnog ugrožavanja spolja. Ali, odgovorna država mora da ceni i to šta se može dogoditi u bližoj i daljoj budućnosti...

 

 

Pitanja opstanka

 

 

Prema tome, Srbija se nalazi na više globalnih, regionalnih i lokalnih raskršća: Možemo li razumeti ono što se događa u svetu oko nas i vešto voditi svoj brod u jasno profilisanu budućnost, ili ćemo lutati bez stabilnog cilja i stalno trpeti velike posledice?

Hoćemo li biti dovoljno i mudri i moćni da sačuvamo teritorijalni integritet zemlje, ili ćemo i dalje imati taj problem, izgovarajući se uvek da je za to kriv samo neko drugi?

Umemo li da sačuvamo potrebno jedinstvo radi civilizovanog rešavanja problema koje imamo i za složena vremena koja se naziru, ili ćemo iskoristiti svaku priliku da se delimo, na radost onih koji nam ne žele dobro?

Hoćemo li postati odgovorna država i razvijati resurse za pristojan život naših građana, ili ćemo se nekontrolisano zaduživati?

Da li smo zaista rešeni da vodimo efikasnu borbu protiv kriminala (prema poslednjim anketama u to veruje svega 32 odsto građana), ili ćemo dozvoliti da naša omladina strada u kandžama narko-kartela?

Hoćemo li, kao dobar domaćin, da vodimo računa o čuvanju svojih prirodnih, privrednih i kulturnih resursa, ili ćemo sve da rasprodamo, kao neki neodgovorni rasipnik?

Na kraju valja podsetiti da apsolutno većinsko raspoloženje građana Srbije pokazuje da u doba svetske ekonomske krize i brojnih unutrašnjih teškoća nije vreme za vojno svrstavanje, već da nacionalnu energiju treba usmeriti na rešavanje suštinskih, pre svega ekonomskih i socijalnih problema.

 Verovatno bi takav stav naši građani imali i da je, kojim slučajem, NATO rasformiran, a Varšavski ugovor ostao da funkcioniše.

Realnost je da institucija koja nam je učinila sve poznate nepravde i štete,  ne može da uživa većinsko poverenje naših građana. Međutim, to  ne znači da je u interesu Srbije  da preuzme ulogu kolovođe u  kampanji protiv NATO. Alijansi to sigurno ne bi mnogo zasmetalo, a Srbiji uopšte ne bi koristilo. Bolje bi bilo da se potencira da je naš stav da se aktuelni krizni problemi u svetu i pojedinim zemljama mogu rešavati samo u miru, političkim i ekonomskim, a ne vojnim sredstvima. Naš  jasno izražen  stav o tome da jednostavno nije vreme da se razmatra eventualni ulazak Srbije u NATO,  sigurno bi više poštovali i Amerikanci i Evropljani, nego da se ponižavajuće guramo u tu alijansu. Ovo tim pre jer pozitivan stav naših građana  prema EU pokazuje da u Srbiji uopšte ne vlada antizapadno raspoloženje. 

Ako se ipak, kojom nesrećom, ponovo pojavi potreba za vojnim svrstavanjem, Srbija će znati da izabere pravu stranu. To je kroz istoriju više puta pokazala...

Bez obzira na to što se čini da nema dovoljno pravih razloga da se diskusija o odnosima Srbije i NATO drži na visokom stepenu prioriteta, jer ima životno važnijih pitanja, ta tema će, iz raznih razloga, ipak i dalje biti prisutna u našoj javnosti.

U okviru tih diskusija bilo bi poželjno da se na ozbiljan i argumentovan način, uz angažovanje i politike i nauke, pokušaju naći odgovori i na sledeća pitanja: da li je tačno da je bezbednost nedeljiva i na kom nivou; da li je realno da zemlja uđe u političke i ekonomske integracije (EU), a ostane van bezbednosnih integracija; kakve su pretpostavke i potencijali  potrebni nacionalnoj državi da samostalno ali na siguran način rešava pitanja odbrane i bezbednosti (iskustva Austrije, Finske i drugih zemalja koje su članice EU, ali ne i NATO)?

Pri razmatranju svih ovih pitanja, treba biti svestan činjenice da ništa nije gotovo. U svetu i većini zemalja, pa i u našoj, događaju se krupne promene. Suština našeg angažovanja ogleda se u tome da te promene budu pozitivne. Srbija sasvim sigurno ima potencijala za to. A da li će ga na valjan način iskoristiti, ostaje da se vidi. I pored veoma mnogo problema, ima i dosta razloga da se sa optimizmom gleda u budućnost.

 

 

General Siniša Borović: NATO je sila van zakona

                                                       

 

Bez obzira na to kako NATO alijansa sebe deklariše i kako je zagorovnici predstavljaju svojim narodima, to je jedini vojni savez koji postoji u svetu, a namenjen je za širenje uticaja, oružanom silom, razvijenih zapadnih zemalja na čelu sa SAD na područja izvan njihovih granica.

NATO služi kao udarna pesnica zapadnog kapitala za ovladavanje slabijim državama i porobljavanje njihovih naroda radi ovladavanja njihovim prirodnim resursima i prostorom.

On će tako i ubuduće opstajati, permanentno dejstvujući silom i pritiskom protiv uglavnom malih i slabih, ali stalno imajući za cilj velike zemlje i njihove resurse. Nema dileme da ako bi bio dovoljno jak, u pokornosti bi držao ceo svet što je nedavno pokušao da legalizuje i zameni OUN.

NATO ratuje sa distance superiornom tehnologijom, i to uvek protiv neuporedivo slabijih protivnika, ali mu niko ne sudi za zločine i prekomernu upotrebu sile. Pogledajmo najnoviju ofanzivu NATO u Avganistanu - na 400 talibana idu snage od 15.000 ljudi, 60 helikoptera, avioni, tenkovi, bespilotne letilice, a ubili su 27 ljudi, uglavnom civila.

NATO ratovi su uglavnom rušilački, uz prvenstveno nanošenje ogromne materijalne, kulturne i ekološke štete napadnutom narodu, a ubijanje civilnog i nedužnog stanovništva proglašavaju kolateralnom štetom jer im ljudsko biće nije svetinja, pa ga i ne štede.

NATO funkcioniše kao sila van zakona, ustava i pravnih normi, pošto u svim agresivnim angažovanjima NATO snaga nisu poštovani ni nacionalni ustavi zemalja članica, ni međunarodne pravne norme, niti OUN.

Formalno odluke u NATO alijansi donose se konsenzusom uz pritisak najmoćnijih članica, ali je sve naglašenije zalaganje uticajnih zemalja članica NATO da se odluke ne donose konsenzusom, već da se formalizuje praksa da veće zemlje imaju veći uticaj, a da se male članice marginalizuju.

NATO svoju moć bazira na nuklearnom i ofanzivnom oružju koje instalira na lokacije koje kontroliše po svojoj strategijskoj proceni i bez saglasnosti, a često i bez znanja parlamenta i građana zemalja članica.

NATO snage nisu spremne da ratuju sa regularnom armijom ni prosečne zemlje i zato su smislile obrazloženje da NATO ne ratuje nego da interveniše.

Devetogodišnje ratovanje u Avganistanu protiv najprimitivnije vojske talibana koja brani svoju zemlju i svoj poredak, kompromitovalo je mit o najuspešnijem vojnom savezu u istoriji.

 SAD su nezadovoljne učešćem ostalih članica, a NATO već traži formulaciju da opravda očiti poraz i besmisleno uništavanje jedne zemlje i civilizacije bez ostvarenja ijednog proklamovanog navodnog cilja zbog koga je započeo ratna dejstva i u Avganistanu i u Iraku.

Tehničko-tehnološki razvoj SAD i zapadnih zemalja diktira potrebu ubrzane proizvodnje, a ona je uslovljena ubrzanom potrošnjom. Ubrzana potrošnja je najveća u domenu ratnih sukoba. Interes kapitala koji nadilazi interese humanog društva, uvek će nastojati da stvori takav ambijent.

Kad se NATO izvuče iz Avganistana i Iraka, verovatno će krenuti na Jemen ili Iran ili Severnu Koreju, ili neki drugi narod - da opravda smisao svog postojanja kod svojih nalogodavaca.

Članstvo u NATO je, dugoročno gledano, veoma skupo. NATO svoje članice stimuliše na ubrzani tehničko-tehnološki rast jer on iz toga crpi svoju moć. Rast i razvoj ne idu u smeru želje i interesa naroda zemlje nove male članice, jer će one u vojnom pa i privrednom smislu imati i razvijati samo ono što je potrebno NATO alijansi.

Ako se pođe od pretpostavke da sloboda, suverenost i nezavisnost nemaju cenu jer nisu ekonomske kategorije, onda je besmislena svaka računica o izdvajanju za bezbednost članica NATO i vojno neutralne slobodne zemlje.

 

NATO i Srbi

 

Od svih evropskih naroda, NATO alijansa je jedino brutalno bombardovala i uništavala srpski narod na svim istorijskim i etničkim prostorima na kojima je vekovima živeo, ili kao suveren ili kao konstitutivni narod države. Konačnom brutalnom agresijom na SRJ 1999. godine NATO je pokušao da razori srpsku zemlju i pokori srpski narod, ili barem otme teritorije sa kojih je moguće dalje širenje NATO, što je ostvario privremenom okupacijom KIM. Ta težnja će ostati sve dok postoji NATO, a za njih bi najpoželjnije bilo da se sami predamo i zamolimo da nam oproste što su nam razorili zemlju i pobili ljude i da nas onda uz nove ucene i ustupke prime u savez.

Na bazi desetogodišnjeg stečenog iskustva u približavanju EU, i naša eventualna dobrovoljna kandidatura za članstvo u NATO dovela bi do niza novih uslovljavanja koji bi u konačnom bilansu za građane Srbije bila štetna ili neprihvatljiva.       

Srpski narod u svojoj državi živi u miru i ravnopravnosti sa svojim građanima,  sunarodnicima, nacionalnim manjinama, a NATO je permanentno u ratu sa pojedinim islamskim zemljama. Svako učešće Srbije u takvim ratovima pogoršaće međunacionalne odnose u Srbiji i postati meta međunarodnog ekstremizma.

Ako NATO alijansa na našoj teritoriji instalira svoje nuklearno i drugo ofanzivno naoružanje sa znanjem ili bez znanja nacionalnog parlamenta, a nije isključeno da ono u Bondstilu već postoji, onda će nuklearni akcidenti bili slučajni ili kao posledica dejstva drugih sukobljenih nuklearnih sila po tada legitimnim ciljevima na našim lokacijama, trajno dovesti do kontaminiranja i ovo malo preostale zemlje od Srbije koja NATO agresijom 1999. godine nije oštećena.

Kada analiziramo od koga može biti ugrožena bezbednost Srbije i od koga nas može štititi  NATO, onda je to u oba slučaja: od NATO alijanse ili od neke njene članice. Ako do toga dođe NATO nas neće zaštititi, kao što nije zaštitio interese Grčke u sporu sa Turskom. NATO je uvek na strani svoje važnije članice.

Otuda još više začuđuje zalaganje pojedinaca i vladinih i nevladinih organizacija, koji se formalno zalažu za ravnopravnost, rešavanja konflikata diplomatijom i slično, što uporno propagiraju ulazak Srbije u alijansu koja sukobe rešava ratom...

 

 

Dr Nenad Đorđević: NATO više nema svoju svrhu

 

 

Poslednji pokušaj NATO da pokaže svoju suprematiju bila je agresija na Jugoslaviju 1999. godine, koja je izvršena bez saglasnosti Saveta bezbednosti UN. Ovaj čin je trebalo da ukaže da se suštinske funkcije SB UN gase, a da njegovu ulogu preuzima NATO pakt. NATO je dobio ulogu udarne pesnice globalizacije, odnosno oružane sile novog svetskog poretka.

To bi, možda, i bilo ostvarivo da na scenu, u oblasti bankarskog sistema, oblasti finansija i monetarne politike u SAD, nije došlo do apsolutnog kraha. Geneza tog kolapsa počinje početkom sedamdesetih godina prošlog veka. Ukidanjem zlatnog važenja i uvođenjem papirnog važenja dolara, svetska ekonomija doživljava veliku ekonomsku krizu. SAD krizu rešavaju na jedan, već viđen, način nacionalne i međunarodne prevare. Počinje štampanje novca bez pokrića.

Međutim, treba ukazati na uzroke tog postupka. U društveno-ekonomskom sistemu koji se naziva neoliberalizam, uloga i interesi pojedinca, vlasnika krupnog kapitala, dominantni su u odnosu na interes države. U tom periodu počinje seljenje proizvodnih kapaciteta iz SAD i zapadne Evrope u Aziju, a najviše u Kinu. Zašto?

Seobom proizvodnih kapaciteta, kompletnih fabrika, ostvarivao se profit veći deset do petnaest puta od onog u domicilnoj državi. Interesi kapitala su ostvareni i oni nisu sporni. A šta je sa državom i njenim interesima? Zatvaranjem fabrika ostaju nezaposleni, smanjuju se budžetski prihodi, a povećavaju se socijalna davanja. Razlika između smanjenih budžetskih prihoda i povećanih socijalnih davanja pokrivala se štampanjem para bez pokrića. To je period kada SAD počinju da beleže privredni rast. Paradoksalno. Privreda se seli iz zemlje i beleži ekonomski prosperitet. Taj fenomen želimo da objasnimo...

Osamdesetih godina prošlog veka svetska trgovina se 80 odsto obavljala u dolarima. Države su svoje devizne rezerve takođe čuvale u dolarima.

SAD je imao kompletu kontrolu svetskih finansijskih tokova. To je dalo mogućnost  zloupotrebe. Ideje se brzo rađaju. Ako sistem štampanja novca bez pokrića funkcioniše na unutrašnjem tržištu, onda bi mogao da rezutira i u međunarodnoj trgovini. Tih godina, osamdesetih, SAD beleže veliki ekonomski bum. Kako? Vrlo jednostavno. Nord foks ne štampa dolare za državu. On to radi za vlasnike federalnih rezervi SAD. To su privatne banke i kompanije. Država od njih pozajmljuje novac, i tako ostaje čista. Samim tim nema inflatornih procesa, barem ne onih vidljivih. Platni promet obavlja se putem plastike, gotovog novca u opticaju ima malo ili ga gotovo i nema.

 Zašto su inflatorni procesi nevidljivi? Oni se prenose na ostatak sveta. SAD su osmislile i realizovale najveću ekonomsku i monetarnu prevaru na svetu. Nažalost, ta prevara nema srećan završetak za njihove kreatore. SAD počinju da razvijaju novi sistem trgovine, takozvanu  kontejnersku trgovinu, koja se kreće van zvaničnih finansijskih tokova, mimo bankarskog sistema. Naime, roba se plaća gotovim novcem van bankarskih tokova.

Drugi deo te priče zasniva se na kupovini hrane, energije i sirovina na svetskom tržištu po svetskim cenama, ali za dolare bez pokrića. Oni su tako kupljene proizvode plasirali na domaćem tržištu sa popustom od 60 do70 odsto. Zarada države se kretala između 30 odsto i 40 odsto. Ako se na to doda i porez od 10 odsto, onda je čist profit države za tu transakciju iznosio 40-50 odsto. To je bio osnov ekonomskog prosperiteta SAD.

Treći deo bili su lokalni ratovi radi obezbeđivanja sirovina i energije za potrebe privrede SAD koja raspolaže samo sa 6-8 odsto rezervi u sirovinama za sopstvene potrebe. Godišnja potrošnja u SAD iznosi oko 40 odsto svetskih sirovinskih potencijala. 

Širenjem NATO povećava se proizvodnja oružja i opreme za novoprimljene članove. Postojeće naoružanje, oprema i tehnika usklađuju se sa standardima NATO. Takođe, novonastale članice NATO šalju svoje kontingente vojnika, sa naoružanjem i opremom  kupljenom od SAD, na ratišta koja vode SAD u cilju ostvarivanja svojih interesa na tuđ račun. Na taj način pokušava se oživeti privreda SAD, gde proizvodnja oružja i opreme čini 42 odsto nacionalnog dohotka.

 U slučaju ulaska Srbije u NATO, sigurno je da bi došlo do otkazivanja ugovora o izgradnji Južnog toka naftovoda i gasovoda kroz Srbiju. Stoga, mišljenja smo da je ovo poslednji pokušaj proameričkih snaga da sruše ugovor o izgradnji "Južnog toka" sa Rusijom.

 Želeo bih da kažem da sam čin izgradnje znači nekoliko hiljada zaposlenih, i u procesu eksploatacije čiji godišnji prihod je pola milijarde evra, povećanu zaposlenost i zagarantovanu bezbednost naše teritorije.

SAD su civilizacija u propadanju. Sa njom i NATO pakt. Zato, istorijski i civilizacijski treba tražiti priključak sa prosperitetnim partnerima koji mogu da podstaknu naš ekonomski i privredni razvoj. To je u ovom trenutku Rusija.

Takođe, po mom skromnom mišljenju, Srbija bi trebalo da izgradi i izradi svoje strateške ciljeve, koji bi bili usmerivači njenih aktivnosti u međunarodnim odnosima. Izgradnja strategije nacionalne odbrane, privrednog i ekonomskog razvoja predstavljaju prioritete sadašnje vlasti.

Zaključak: SAD putem NATO vrši promociju demokratije kao pogodno sredstvo za nametanje svojih zahteva silom. Demokratija postaje subverzivno sredstvo za nametanje  zahteva u cilju destabilizacije statusa kvo, što onda vodi oružanoj intervenciji koja se opravdava retroaktivno, argumentacijom da demokratski eksperiment nije uspeo i da ekstremizam koji on proizvodi daje legitimitet jednostavnoj upotrebi sile.

 

                                                                                                         (Nastavak u sledećem broju)

 

 

 

 

Veliki brat Đura

 

Svaka nova članica NATO pakta plaća svoj ulazak, kupuje standardizovanu tehniku i naoružanje i daje vojnike u sastav njihovih misija. Za pristup Alijansi mora da se moli. Baš kako je to rekao glavni junak Ilija Čvorović iz legendarne komedije Dušana Kovačevića "Balkanski špijun":

"...Ako se izviniš Đuri što te Đura tuko', možda će Đura i da ti oprosti što te tuk'o."

 

 

 

Odluka veka

 

U slučaju ulaska Srbije u NATO, sigurno je da bi došlo do otkazivanja ugovora o izgradnji "Južnog toka" naftovoda i gasovoda kroz Srbiju. Stoga, mišljenja smo da je ovo poslednji pokušaj proameričkih snaga da sruše ugovor o izgradnji „Južnog toka" sa Rusijom (dr  Nenad Đorđević, iz izlaganja na naučnom skupu "NATO ili neutralnost").

 

 

 

Trijumf kamenog doba

 

Devetogodišnje ratovanje u Avganistanu protiv najprimitivnije vojske talibana, koja brani svoju zemlju i svoj poredak, kompromitovalo je mit o najuspešnijem vojnom savezu u istoriji.

 SAD su nezadovoljne učešćem ostalih članica, a NATO već traži formulaciju da opravda očiti poraz i besmisleno uništavanje jedne zemlje i civilizacije bez ostvarenja ijednog proklamovanog navodnog cilja zbog koga je započeo ratna dejstva i u Avganistanu i u Iraku (general Siniša Borović u izlaganju na naučnom skupu "Nato ili neutralnost").

 

 

 

 

 

SAD krizu rešavaju na jedan, već viđen, način nacionalne i međunarodne prevare. Počinje štampanje novca bez pokrića.

 

 

 

NATO funkcioniše kao sila van zakona, ustava i pravnih normi, pošto u svim agresivnim angažovanjima NATO snaga nisu poštovani ni nacionalni ustavi zemalja članica, ni međunarodne pravne norme, niti OUN.