FELJTON

 

Borba za vodu: Tek slede sukobi i ratovi za ovu stratešku sirovinu koju olako prihvatamo zdravo za gotovo (6)

 

Kad politika zatalasa vodu

 

   Svetski sistemi sveže vode danas su u krizi - kako zbog globalnog zagrevanja, tako i zbog rasta stanovništva, pa i korupcije. Mada voda još uvek ne privlači pažnju medija, poput energetskih tema gasa i nafte, mnogi eksperti odavno već predviđaju da će ona biti centralni resurs i tema 21. veka. Jer poodavno je jasno da ko vlada vodom, on je i kontroliše, distribuira, prodaje, uskraćuje, skreće, raspolaže jasnim instrumentom dominacije. O vodi kao geopolitičkoj činjenici, te kao o strateškom i vojnom argumentu, govori knjiga dr Zorana Petrovića Piroćanca "Geopolitika vode - hidropolitika, hidrostresovi i sukobi hidrauličkog oružja 21. veka" iz koje objavljujemo izvode u sledećih nekoliko brojeva

 

   

dr Zoran Petrović Piroćanac

 

 

Izraelci ostvaruju svoj projekat National Water Carrier, koji polazeći od jezera Tiberias - odakle se ispumpava 400 miliona kubnih metara godišnje - navodnjava čitavu zemlju, sve do pustinje Negev.

U Izraelu je, inače, potrošnja vode po glavi stanovnika danas tri do četiri puta veća nego u Palestini na okupiranim teritorijama pod palestinskom upravom.

Količina vode u Cisjordaniji se procenjuje na 800.850 miliona kubnih metara, a u Gazi na 5.080 miliona  kubnih metara. Ovi resursi omogućavaju Izraelu koji njima dominira da kompenzuje svoj hidraulički deficit.

Od 82 do 90 odsto vode koja se vadi u Cisjordaniji koristi se za potrošnju Izraelaca, a Palestinci od te zapremine koriste 18 odsto. Problem sa vodom je istovremeno i politički teško opterećen. Circulus viciosus destrukcije hidrauličkih resursa nastaviće se sve dok opstaje utrkivanje država za vodom. Pred tenzijama izazvanim potragom za vodom, najkonstruktivniji pristup bilo bi usklađivanje svih zemalja regiona koje se spore zbog vode, kako bi upravljale problemima koji se tiću kvantiteta i kvaliteta vode. Hitnost je već takva da države u slučajevima sukoba treba da se drže sledećih principa: da napuste svaku hegemonijsku nameru, koja je istovremeno i ratoborna na mestu hidrauličkih resursa, u korist izvesne integracije ili barem saradnje u upravljanju raspodele siromašnih resursa kojima se raspolaže.

 

Izraelsko-palestinske vode

 

Ariel Šaron, nekadašnji premijer Izraela, poznat po ratobornom jeziku spram Palestinaca i Arapa, tvrdio je 2001. godine: "Izrael će zadržati kontrolu bezbednosnih zona Jordanske doline i brda Cisjordanije na zapadu, tokom perioda privremenog sporazuma sa Palestincima. Izrael će zadržati takođe svoju kontrolu nad autoputevima koji prolaze kroz Cisjordaniju, kao i vodne resurse".

Kao što kolonizovanje okupiranih teritorija u Izraelu ima političko značenje, borba za vodu ima, još od osnivanja jevrejske države, svoje značenje. To, pored mnogih drugih analitičara, smatra i Fransoa Boedek, jezuita sa prestižnog Katoličkog instituta u Parizu. Teza Fransoa Boedeka o "političkom ulogu kontrole hidrauličkih resursa između Libana, Sirije i Izreaela", veoma je zanimljivi prodor u domenu geopolitike vode.

Izrael je malena država, sa premalo prirodnih resursa. Zapravo su njegovi jedini resursi ljudi, njihov duh i upornost u građenju zemlje. No, uz prosečan rast nataliteta, Izrael je u neprekidnoj aktivnosti ohrabrivanja jevrejske imigracije s čitave planete. Potreba za vodom je vitalna, kao i bitke za dobijanje vode.

Tako je nastao novi problem. Osim činjenice da je takva ustava povećala salinitet jezera Tiberias, ona je lišavala vodom zonu Zor. Zato su Jordanci i Sirijci odlučili da koriste gornji deo reke Jarmuk za navodnjavanje Gora. Na kraju ipak taj plan nije doveo do gradnje akumulacione brane.

I dalje je, krajem XX veka, bio aktuelan jordansko-izraelski plan o gradnji ove brane, ali je tadašnji izraelski ministar za infrastrukture, Ariel Šaron, odlučio unilateralno da je smesti na okupiranoj sirijskoj teritoriji. Ova izraelska samovoljna promena lokacije u očitoj je suprotnosti sa međunarodnim pravom o okupaciji. Time je učinjena gotovo nemogućom opcija svake koncesije Izraela za Golansku visoravan.

Godišnja potrošnja procenjena je na 1,9 milijardi kubnih metara 2000. godine, što je oko 370 kubnih metara po osobi. Bilans raspoloživih resursa je nešto niži od potrošnje - 1,8 milijardi kubnih metara. Čak 79 odsto svojih potreba u vodi Izraelci crpe u obnovljivim resursima, a najveći deo je u podzemnim vodama, što izaziva opasnu, preveliku eksploataciju vodnih podzemnih zavesa.

Izrael pribegava i korišćenju nekonvencionalnih resursa: već iskorišćenih, industrijskih voda. Zanimljivo je da danas Izrael obezbeđuje dve trećine svojih potreba za vodom izvan granica iz 1948. godine. S pravnog aspekta, Izrael nameće sopstvenu legislaciju na okupiranim teritorijama, a vodu smatra izraelskim državnim vlasništvom. Tehnički posmatrano, najveći deo kaptaže vode na teritorijama pod palestinskom vlašću nalazi se u rukama naseljenih izraelskih kolonista.

U izraelsko-palestinskom višedecenijskom sukobu dominiraju dva faktora: voda i zemlja, i to su glavni uzroci punjenja emocionalnog i psihološkog rezervoara obe nacije, koji povremeno dovode do eksplozija i ustanaka. Pored mnogih drugih problema u regionu Izraela, voda je razlog za vruću svađu između Izraelaca i Palestinaca. Prva operacija komandosa oružanog krila Fataha, Arafatove organizacije, izvedena je u noći 31. decembra 1964. na kanalizaciju koja ide od jezera Tiberias do pustinje Negev. Akcija naravno ima i simboličnu dimenziju: obeležavanje suštinskog razloga neprijateljstava dvaju naroda na istom tlu vode.

Po međunarodnom zakonu, Izrael ima obavezu da snabdeva pitkom vodom Palestince, a ne da im je uskraćuje. Ali, i sam Izrael je vrlo suva oblast koju okružuje pustinja. Kiša pada samo nekoliko meseci godišnje, a poslednjih godina i ovaj region je u kandžama suše. Tako da u ovom ratu za vodu Palestinci osećaju teže posledice i - žeđ.

Fedel Kavaš, direktor palestinske uprave za vodosnabdevanje na Zapadnoj obali, pominjao je svojevremeno da "sporazum iz Osla obavezuje Izrael da Palestincima svake godine isporuči 80 miliona kubnih metara vode. Do 1998. Izrael je isporučio samo 6 miliona kubnih metara vode. Sva voda je usmerena ka Zapadnoj obali, dok Gaza nije dobila ništa."

Zapadna obala troši 130 miliona kubnih metara vode godišnje, dok Gaza koristi 110 miliona. Dodatnih 80 miliona kubnih metara godišnje obezbedilo bi Palestincima samo minimum njihovih potreba. Palestinac dobija oko 40 litara vode dnevno, dok Izraelac troši 130 litara.

SAD i Nemačka, najveći donatori Palestinaca, odobrili su posle sporazuma iz Osla finansiranje projekta za bušenje šest novih bunara i izgradnju velikih rezervoara u južnom delu Zapadne obale, kao pomoć Palestincima. U Sairu kod Hebrona postoji rezervoar kapaciteta 1.500 kubnih metara, građen američkim novcem. Palestincima je potreban pristup izvorima vode u ovoj oblasti, kako bi napunili novi rezervoar i još dva mnogo veća u Halhulu kod Hebrona, kao i u logoru Dajšeh. Izraelci to ne dozvoljavaju.

Palestinski inženjeri su kod Saira pronašli vodu na dubini od 350 metara, ali Izraelci ne dozvoljavaju eksploataciju. Oni traže od Palestinaca da buše do 800 metara i da odatle pumpaju vodu. Ali, Palestinci tvrde da je problem sa dubljom vodom što je nema dovoljno, što nije dobra za piće i što se ne obnavlja. Voda na 350 metara dubine je mnogo boljeg kvaliteta.

Palestincima su nametnute kvote izražene kapacitetom od 70 kubnih metara po osobi godišnje. Danas 2,5 miliona Palestinaca u Cisjordaniji troši četvrtinu ukupne količine podzemnih vodenih zavesa, što nameće značajne restrikcije vode koju dobijaju palestinske zone koje se navodnjavaju za poljoprivredu. Tako dolazi i do velike degradacije kvaliteta vode koja se koristi.

 

Taurus - tursko oružje

 

Postoje i drugi vidovi tenzija, ali i pokušaji njihovog smanjivanja. U okviru borbe protiv kurdskog separatizma, Turska je započela Jugoistočni anadolski projekat (SAR), kome je prvenstveni cilj, kako tvrdi zvanična Ankara, preuređenje toka Eufrata, reke koja izvire u Turskoj pre no što pređe u Siriju i Irak. Tokom punjenja brane Ataturk, 1990. godine, Irak i Sirija su bili lišeni vode iz ove reke. GAP je projekat hidrauličkog uređenja reke koja se uliva u Aleksandretu. Na kraju će ti radovi staviti na raspolaganje hidraulički potencijal regiona Turskoj, Izraelu, čak i Saudijskoj Arabiji, koja finansira jedan od ovih projekata.

Turski projekat SAR se, ruku na srce, malo brine za svoje južne susede, a razlog je drevni sukob između Otomana i Arapa. Taj projekat se širi na Jugoistočnu Anadoliju, sa 22 brane koje su sagrađene. Na kraju svih radova biće izgrađeno čak oko stotinak velikih objekata ovog sistema, u šta ulaze i radovi na perimetrima irigacije i kanalizacije, što će u konačnom obliku ovog gigantskog poduhvata pokrivati čak jednu trećinu turske teritorije.

Najozbiljnije posledice biće po Siriju, jer su vode koje stižu iz uzvodne Turske jedini izvori na istoku zemlje. Tursko-sirijski sporazum potpisan 1987. garantuje minimalni protok dveju reka na sirijskoj granici. Irački slučaj je lakši, jer zemlja na istoku koristi iranske vode iz planina Zagros. Eufrat je običan put evakuisanja voda ka golfskom zalivu. Ali, Tigar raspolaže sa više resursa zbog levih pritoka. Tu su izvršeni brojni radovi kako bi Irak mogao da se na vreme snabde padavinama, gradeći rezervoare iz kojih se izbacuje voda (kod Bagdada). Takođe je svojevremeno prokopan kanal koji povezuje Tigar i Eufrat. U 1992. godini, evakuacioni kanal koji povezuje Bagdad sa Persijskim zalivom omogućio je drenažu voda i ograničavanje salinizacije tla.

Sa Taurusom, Turska ima mnogo vode, što dokazuju i veliki projekti koji se tiču Sejhana i Džehana koji utiču u navodnjavanu dolinu Adana, na severu zaliva Iskenderun. Prema ovom projektu, moćna kanalizacija, promera tri metra, vodiće deo voda ka Izraelu i Jordanu, i čak će, deleći se na dve grane, stizati do Rijada i Džede u Saudijskoj Arabiji, što je ukupna razdaljina od 2.400 kilometara.

Kako piše Rože Kan, ovaj projekat je procenjen na 15 do 20 milijardi dolara, a finansiraće ga zemlje kojih se to tiče. Turska će na kraju svega moći da prodaje 2.000 milijardi kubnih metara vode godišnje. U realizovanju ovog projekta najveći klip je Sirija koja se kategorički protivi da ta kanalizacija protiče njenom teritorijom. Jedino bi to dozvolila ako bi ona bila podmorska. Turska već godinama sa Izraelom realizuje isporuku vode brodovima cisternama. Voda stiže iz Manavdžata, obalske reke koja ističe u Antaliji, na zapadu planine Taurus. I deo voda iz Eufrata mogao bi i verovatno će u budućnosti da se odvodi do Saudijske Arabije i Emirata. No, i za ove projekte su neophodni parafi Iraka i Sirije, a oni ne žele da u tom poslu budu lišeni voda, koje smatraju neophodnim za sopstveni razvoj.

Oružje vode može se pokazati u ovom slučaju utoliko više zabrinjavajućim ukoliko okončanje GAP-a, do 2010, bude prouzrokovalo ozbiljne posledice po Siriju. Propusna moć na granici godišnje iznosi 30 milijardi kubnih metara, a sa završetkom brane ona će se prepoloviti.

To je još ozbiljnije za Irak, čiji će kontingent vode biti smanjen za čitave dve trećine, što je izuzetno veliki problem za ionako ekonomski i politički već upropašćenu okupiranu zemlju. Neki nezavisni eksperti su tome pridodali pogoršavanje kvaliteta vode, prouzrokovanog masovnim korišćenjem pesticida i gnojiva za poljoprivredni razvoj anadolskog jugoistoka.

Treba napomenuti i to da je 1987. godine između Damaska i Ankare potpisan jedan protokol koji je garantovao Siriji propusnu moć vode od 500 kubnih metara u sekundi na Eufratu. Predsednik Hafez el Asad, u to doba, a danas njegov naslednik Bašir el Asad, žele da se ovaj tekst transformiše u valjani ugovor, kojim bi Sirija izdejstvovala svoj deo kvote.

Nesporazum je podgrevan pravnom prazninom u toj oblasti, pošto međunarodno pravo nema usklađena tumačenja o pitanju korišćenja vode reka koje prolaze kroz više zemalja.

                                                                                                                     

                                                                                                                        (Nastaviće se)

 

 

Izrael pribegava i korišćenju nekonvencionalnih resursa: već iskorišćenih, industrijskih voda. Zanimljivo je da danas Izrael obezbeđuje dve trećine potreba za vodom izvan granica iz 1948. godine.

 

 

 

Pored mnogih drugih problema u regionu Izraela, voda je razlog za vruću svađu između Izraelaca i Palestinaca. Prva operacija komandosa oružanog krila Fataha, Arafatove organizacije, izvedena je u noći 31. decembra 1964. na kanalizaciju koja ide od jezera Tiberias do pustinje Negev. Akcija naravno ima i simboličnu dimenziju - obeležavanje suštinskog razloga neprijateljstava dvaju naroda na istom tlu vode.

 

 

U okviru borbe protiv kurdskog separatizma, Turska je započela sa Jugoistočnim anadolskim projektom (SAR), kome je prvenstveni cilj, kako tvrdi zvanična Ankara, preuređenje toka Eufrata, reke koja izvire u Turskoj pre no što pređe u Siriju i Irak. Tokom punjenja brane Ataturk, 1990. godine, Irak i Sirija bili su lišeni vode iz ove reke.

 

 

Sa Taurusom, Turska ima mnogo vode, što dokazuju i veliki projekti koji se tiču Sejhana i Džehana koji utiču u navodnjavanu dolinu Adana, na severu zaliva Iskenderun. Prema ovom projektu, moćna kanalizacija, promera tri metra, vodiće deo voda ka Izraelu i Jordanu, i čak će, deleći se na dve grane, stizati do Rijada i Džede u Saudijskoj Arabiji, što je ukupna razdaljina od 2.400 kilometara.