Druga strana

 

Odlazak svega što je naše, nada da će nešto ostati, ili kako živeti dalje

 

Pod teretom demokratije

 

Današnja politička klasa, leva i desna, krštena i nekrštena, potomak je i naslednik svih ranijih režima u Srbiji, ali i čvrsti garant da ovde demokratije neće i ne sme da bude. O tome se početkom prošle decenije izjasnila i nemačka obaveštajna služba (BND) u jednom dokumentu, a danas, mnogo glasnije i jasnije, razočarani ruski prijatelji i nekadašnji pragmatični američki neprijatelji. Kako su od naroda izabrane pljačkaške koalicije stigle dovde i mogu li dalje?

 

 

Nikola Vlahović

 

 

Pre nego će tragičnom smrću otići u istoriju, bivšem srpskom premijeru Zoranu Đinđiću  dostavljen je jedan dokument nemačke tajne službe (BND), u kome je doslovno pisalo da Srbija trajno neće i ne može biti demokratska zemlja.

Prema svedočenju nekadašnjeg pomoćnika ministra za telekomunikacije (trajno nastanjenog u jednoj od država EU), Đinđić je tim povodom, a pomoću svojih najuticajnijih veza u vrhu nemačke politike, zaključno sa Joškom Fišerom, mesecima pokušavao da dobije odgovor o čemu je u stvari reč, ali je svakom prilikom nailazio na zid ćutanja čak i kod proverenih prijatelja. Opravdano je smatrao da je reč o velikoj opasnosti pa je u više navrata tražio bilo kakav način saradnje sa Zapadom. Jednom prilikom je čak upotrebio rečenicu: "...Makar i ovako kao Milo".

 Đinđićeva višemesečna nastojanja da sazna zašto je u tom dokumentu BND sahranjena ideja demokratske Srbije, potpuno su propala. U međuvremenu je i on stradao u atentatu.

Od samog državnog i političkog prevrata u oktobru 2000. godine pa do današnjih dana, počelo je pranje novca, te je prema procenama upućenog Tabloidovog izvora iz Beča, za deset godina otkako je srpsko društvo proglašeno demokratskim, oprano oko 23 milijarde evra, a da od toga u državnoj "pepeljari" nije ostalo ni 2-3 milijarde evra nego je najveći deo otišao u džepove onih istih ljudi koje je Marko Milošević, nadobudni sin pokojnog Slobodana Miloševića, uredno reketirao dok je mogao.

Čak i u slučaju da ima mesta raspravi o visini opranog novca, nema nikakve sumnje da je  Srbiji danas, nakon deset godina divljačke pljačke, u vlasništvu ostala samo zemlja i voda. 

A kojim tokom teku procesi bez alternative, neće ni to dugo trajati...

Teret ove i ovakve demokratije ne može više niko da podnese. Poslednji bastioni finansijskih operacija sa idejom ogoljene pljačke države jesu političke stranke i preostala javna preduzeća. U okolnostima kad ruski preduzetnici dobijaju upozorenje od svog ambasadora u Beogradu da se ne šale da nešto kupuju jer ovde niko ne zna šta prodaje, a sa druge strane Međunarodni monetarni fond (MMF) od srpske vlade dobija lažna uveravanja da će javna potrošnja biti smanjena, Srbija je s pravom viđena kao brod koji tone.

Odlazak Radovana Jelašića sa pozicije guvernera Narodne banke i njegovo protivljenje politici demokratskog centralizma demokratske koalicije, svakako nije iz ličnih razloga.

Tabloidovi izvori iz kancelarije misije MMF-a u Beogradu kategorički tvrde da je Jelašić imao profesionalan odnos prema funkciji guvernera, ali da je baš zbog toga došao u sukob sa petooktobarskim oslobodiocima, tvorcima jednog internog šerijata u kome je svako sebi propisao pravo na pljačku.

Ali, za bolje razumevanje istorijske otimačine sprovedene za samo deset godina, treba postaviti nekoliko razumnih pitanja. Recimo, zašto su srpske banke bačene u stečaj kad im je samo smederevski Sartid dugovao 1,2 milijarde evra? Ili, zašto je Agencija za privatizaciju jedna opasna i nekontrolisana institucija koja može, ali po zakonu i ne mora, da pozove u pomoć Agenciju za sprečavanje pranja novca ako joj se učini da je onaj koji kupuje preduzeće kriminalac? Još bolje, ko je bio zakonodavac koji je predložio a Skupština izglasala da je fizičkom licu koje kupuje preduzeće multimilionske vrednosti dovoljna lična karta i uverenje da nije pod istragom? Da neko nesmotreno ne bi zabadao nos u poreklo novca ukinuta je i nekadašnja Uprava za borbu protiv organizovanog kriminala (UBPOK). Na ovakve i slične načine, napravljen je ambijent za demokratsku sahranu privrednih tekovina ranijih generacija voljene radničke klase, a njegovi tvorci danas uživaju u plodovima svoje operacije.

Biće da sve ovo odlično zna i Jelašićev Mefisto, Mlađan Dinkić, ali i njegovi podozrivi koalicioni partneri iz svih srpskih vlada u kojima je bez prekida ministrovao do današnjih dana. Mora da o tome još više znaju i operativci nemačke obaveštajne službe (BND) koji su na ovom delu Balkana upoznavali demokratski centralizam i njegove finansijske tokove, još od izgradnje termoelektrane Kosovo B u ravnicama oko Obilića ranih osamdesetih godina prošlog veka, pa sve do današnjih dana i uvođenja kompanije WAZ u posed velegradske imovine i najstarijih medijskih kuća.

Gde je danas Srbija stvarno? Na putu prema članstvu u Evropsku uniju ili na putu bez povratka? Nažalost, i bez tajnih dokumenata vidljivo je propadanje. Državu poput ove, nakon svega, mogu da sačuvaju samo Božja volja i dogovor nekoliko svetskih siledžija. Ali, to je već viši nivo demokratskih procesa natovaren na leđa ovdašnje sirotinje.

Na njima je teret, u njima je nada.