Intervju

 

Pukovnik dr Svetozar Radišić: Ministarstvo odbrane nikada nije bilo manje transparentno, niti je ikada više lagalo narod

 

Profesionalac je dželat

 

Razlozi za reformu Vojske su brojni, a najznačajniji su usklađivanje sa razvojem i modernizacijom armija susednih zemalja i stvaranje uslova za uspešno suprotstavljanje mogućoj agresiji, te stvaranje brojčano manje ali borbeno spremnije Vojske, sa efikasnim borbenim sistemima i komandovanjem. Razlog je i prilagođavanje Vojske i njene formacije realnim izazovima i mogućnostima ugrožavanja bezbednosti Srbije i njenoj spoljnoj politici, i dovođenje troškova finansiranja Vojske u okvire primerene ekonomskim mogućnostima Srbije. Predsednik Srbije Boris Tadić i ministar odbrane Dragan Šutanovac tvrde da će već iduće godine Vojska Srbije biti profesionalna i da je reforma završena. O tome za Tabloid govori doktor vojnih nauka Svetozar Radišić, pukovnik u penziji

 

Razgovarao: Miodrag Dinić

 

 

Kada je započela reorganizacija Vojske?  

- Na projektu reorganizacije Vojske radi se od 1998. godine. Do 2001. godine je tadašnja Vojska Jugoslavije svedena na 30.000 privremenih (regruta) vojnika i 40.000 profesionalnih pripadnika. Dakle, borbeni deo je bio skoro profesionalizovan. Ekonomska moć države nije omogućavala da se Vojska u miru popuni plaćenim vojnicima, budući da je njena modernizacija skuplja od cene smanjenja broja vojnika.

Vojnik po ugovoru VJ imao je početkom 2001. godine neto platu oko 3.500 dinara ili 115 maraka ako je živeo na teritoriji Crne Gore. To je 81 odsto prosečne jugoslovenske plate iz decembra 2000. godine (4.318 dinara, prema podacima Saveznog zavoda za statistiku). U isto vreme, narednik padobranac Francuske legije stranaca radio je za mesečnu platu od 6.000 do 7.000 franaka, a podoficir 63. padobranske brigade za 6.000 do 7.000 dinara.

Šta podrazumeva reorganizacija Vojske?

- Reorganizacija Vojske podrazumeva modernizaciju za koju administracija ne može da obezbedi finansijska sredstva, iako je planirana prosečna cena pripadnika Vojske jedna od najmanjih u Evropi. Vojska je sve vreme bila spremna za profesionalizaciju i prijem plaćenih dobrovoljaca.

Međutim, iako su konkursi bili otvoreni više od deset godina niko nije želeo da radi kao profesionalac u Vojsci po ceni 2.000 dolara po vojniku. To se posebno odnosilo i na prijem u jedinice, kao što su 63. padobranska brigada i 72. specijalna brigada. Isti je slučaj i sa profesionalcima u oklopnim jedinicama. Jasno je da je malo ljudi koji pristaju da odgovaraju za čuvanje dva miliona dolara (kolika je cena tenka M-84), a da u džep stave samo 60 dolara. Još je teže da se profesionalcima popune protivterorističke, padobranske ili izviđačko-diverzantske jedinice. Naravno, postoje mladići koji žele da se oprobaju kao muškarčine i da nauče kako se preživljava (opstaje) u najtežim uslovima, ali oni ne shvataju ko će ih i za šta obučavati.

 

Vojska raspolućenog naroda

 

O čemu prvenstveno treba voditi računa kada je u pitanju profesionalizacija Vojske?

- U vezi sa profesionalizacijom Vojske neophodno je da se vodi računa o najmanje dve stvari. Prvo, ona zavisi od državnih opredeljenja, interesa i ciljeva, a potom od ekonomskih mogućnosti zemlje. Osim toga, najveći je problem zanavljanje ljudskih gubitaka u ratu, odnosno obučavanje rezerve u miru.

A šta ako se Vojska opredeli za kolektivnu bezbednost?

- Ukoliko se država opredeli za kolektivnu bezbednost (na primer, za NATO), sve je proceduralno određeno - od cene jednog vojnika, preko načina organizovanja obuke i izvođenja vežbi i manevara, do učešća u vojnim i "humanitarnim" misijama i ratnim operacijama. 

Šta usporava započetu reorganizaciju Vojske?

- Brojni su problemi koji su usporavali ili usporavaju započetu reorganizaciju Vojske Srbije: izazivanje kriza i upravljanje krizama u regionu Balkana; iscrpljenost zemlje sankcijama i pripremama za odbranu od agresije NATO-a i pružanjem otpora agresiji; posledice izazvane razaranjem i uništavanjem vojnih i drugih, posebno infrastrukturnih objekata tokom agresije NATO-a. Na primer, mostovi su građeni na osnovu stranih donacija, a mnoge ruševine u centru gradova čekaju da se budući vojni partneri sete šta su učinili Srbima i Srbiji i s kojim razlogom. Reorganizaciju Vojske ometalo je složeno stanje bezbednosti u regionu, na jugu Srbije, u Raškoj oblasti i posebno na Kosovu i Metohiji; odnosi između Republike Srbije i Republike Crne Gore, zbog raspolućenog srpskog naroda; teško ekonomsko stanje u zemlji i nedovoljna sredstava za finansiranje modernije Vojske i sistema odbrane.

Da li je Vojska departizovana?

 - Ne. Upravo je poseban problem je što je odbrambeni sistem jednopartijski obojen - plavo-žutom kvazidemokratskom bojom. Stoga nije čudno da izgleda da finansiranje Vojske nije problem, ili je "bez problema" budući da je ministar odbrane Dragan Šutanovac (DS) zadovoljan izdvojenim sredstvima i da obećava da će Vojska biti dovoljno jaka i sa sve manjim sredstvima. No, i nestručnjaci znaju da je nemogućnost opremanja Vojske Srbije savremenim sredstvima i sistemima značajan problem.

 

Ratoborni pacifista

 

Možemo li se odbraniti od univerzalnog neprijatelja?

- Poseban problem strategijskog značaja jeste nepostojanje strategije i doktrine odbrane, koja obuhvata odbranu od univerzalnog neprijatelja u svim dimenzijama rata (Srbija se ne može braniti niti odbraniti u slučaju da na nju ponovo napadne NATO alijansa). Nisu predviđena rešenja u slučaju hakerskog, elektromagnetnog, biološkog, meteorološkog, vibracionog, verskog, kulturološkog i drugih savremenih oblika ratova, budući da u Strategiji odbrane nije predviđena odbrana od "partnera", niti odbrana u savremenim dimenzijama rata.

Koje godine su vrhunski iskusni vojnici odstranjeni iz Vojske?

- Skoro ceo sastav strategista i planera 2001. godine udaljen je iz Vojske.

Po čemu je Boris Tadić bio poznat kada je bio ministar odbrane?

- Boris Tadić koji je bio ministar odbrane Srbije i Crne Gore od marta 2003. do aprila 2004. godine, postao je poznat po reformama u Vojsci i ideji da pošalje srpski kontingent u misiju u Avganistan i u pokušaju da svoju zemlju približi NATO-u. Tada je često govorio da Srbiji ne preti rat. Taj gospodin je sada predsednik Srbije i jedino je dosledan svom "odbrambenom" pacifističkom stavu.

Da li oni koji vode Vojsku poslednjih deset godina imaju kratko pamćenje?

- Vojska se usmerila prema NATO-u i Nacionalnoj gardi Ohaja. Demokratski ministri odbrane su zaboravili da je NATO okupirao Kosovo i Metohiju, omogućio najveći progon Srba u istoriji, da ne sprečava ubijanje Srba i ostalih nealbanaca na Kosovu i Metohiji, stvara uslove da se proteraju Srbi iz severnog dela te srpske pokrajine i samo posmatra uništavanje i preuzimanje tekovina srpske kulture na svim prostorima bivše SFR Jugoslavije.

Da li dencentralizacija Srbije razbija njen odbrambeni sistem?

- Najnovija nastojanja za razbijanje Srbije, koja imaju veze sa odbranom teritorijalnog integriteta zemlje, plasirana su iz "vavilonske" Evropske komisije pod firmom "decentralizacija". Da li su istinski toliko nenačitana odgovorna lica za odbranu Srbije da nisu pročitali čak ni čuvene "Protokole sionskih mudraca", u kojima je planirana regionalizacija i cepanje "nacionalnih bića" svih samosvesnih naroda? Posle razbijanja i raspada SFRJ, SRJ i SCG, prema Direktivi 20/1 usvojenoj 1948. godine u Savetu za nacionalnu odbranu SAD, bilo je dovoljno vremena za otrežnjenje i shvatanje šta Srbiji donosi tzv. regionalizacija.

 

I vojnici bi prvo da - stanuju

 

Šta odslikava sadašnju profesionalizaciju Vojske?

-  Sadašnja profesionalizacija Vojske Srbije je specifična, budući da administracija koju vodi Boris Tadić propagira put u NATO alijansu. Osnovni problem profesionalizacije kao i svih drugih profesionalizacija jeste otuđenje od naroda i uništavanje porodice. Uostalom, ljudi znaju da je simbol profesionalca - dželat. Profesionalna vojska po NATO standardima neće imati nikakve veze s narodom, a možda ni sa državom. Tako gubi smisao postojanja vojske i njene namene da brani državu i narod. Istovremeno se prihvata nesloboda.

Koliko će Vojska biti samostalna?

- Nemoguće je da Srbija bude slobodna i neutralna ukoliko se profesionalizuje na navedeni način. Koliko će Vojska Srbije biti samostalna može se zaključiti iz izjave američkog generala Stivena Blama (14.10.2006): "SAD žele da Srbija formira profesionalnu oružanu silu pod civilnom kontrolom (čitaj: kontrolom DS, G17 plus i LDP), koja će biti garant mira za Srbiju, ali i ceo region".

Kako do savremenog naoružanja?

- Jasno je da profesionalizacija podrazumeva savremeno naoružanu Vojsku, a Srbija nema novca da sama proizvodi naoružanje da bi obezbedila samostalnost i neutralnost. Samostalna proizvodnja naoružanja je najskuplja. Stoga treba zaboraviti avione poput jastreba, galeba, orla, zatim tenk T-84, ili top T-100 i haubicu 122 mm. U istoriju je nepovratno upisano jugoslovensko oružje iz vremena kada je stizalo na sva ratišta i bilo najveći izvor prihoda SFR Jugoslavije.

Ako Vojska sledi put Borisa Tadića i Dragana Šutanovca kolika će biti cena?

- Srbija očevidno mora da kupi naoružanje od NATO-a, budući da su se demokrate opredelile za EU, a to znači i za njihovo naoružanje. Opredeljenje za NATO podrazumeva da će u slučaju sve izvesnijih sukoba (sledi napad na Iran) srpski specijalci vrlo verovatno ratovati u okviru snaga koje će napadati Iračane, Avganistance, Irance, Korejce... Vojna reakcija napadnutih zemalja je takođe predvidiva. Ukoliko Srbi budu saučesnici u zločinima kakav je počinjen nad njima, i treba da plate punu cenu svoje nepromišljenosti.

Da li je moguća profesionalizacija Vojske kada nema para?

- Vojska Srbije nikad neće biti profesionalizovana, jer nema novca ni za jednu ozbiljnu PVO jedinicu, a kamoli za armiju koja poseduje neophodne trupne jedinice za odbranu u informatičkoj i nanotehnološkoj eri. Srbija nema novca da se (od)brani od bilo koga, a novac za kvalitetnu odbranu neće imati bar još jednu deceniju. Do tada će se završiti predviđeni, prethodno navedeni ratovi.

A prodaja vojnih objekata?

- Ministarstvo odbrane se šali kada tvrdi da će prodajom "vojnih objekata" steći novac, jer taj novac nije dovoljan ni za kupovinu stanova prognanih porodica vojnih lica. To je moguće u nekoj meri jedino ako zaposleni u Ministarstvu odbrane tvrde da je vojni objekat i Maršalat, zamalo ustupljen Ambasadi Sjedinjenih Država, koja je predvodila agresiju na SR Jugoslaviju i koja stalno i uporno preti Srbima. Sada Sjedinjene Države imaju sve obaveštajne uslove za nadzor Beograda i Srbije, jer je plac pored dvorova najvažnija i najdominantnija geopolitička i vojnostrateška tačka u Srbiji.

 

Tačijevi partneri

 

Da li su postavljani demokratski ministri odbrane stvarno neznalice?

- Nikada u istoriji Srbije ministri odbrane nisu bili tolike neznalice. Neko se namerno poigrao sa sudbinom Srba i napravio sramni spisak ljudi koji o odbrani ne znaju šta ne znaju, jer nisu završili odgovarajuće škole, niti su dobili prave savetnike. Kada je psiholog Boris Tadić bio ministar odbrane, ispred njega je po znanju i osposobljenosti za tu funkciju bilo najmanje 2.000 ljudi. Isto važi za Pavla Bulatovića, Prvoslava Davinića, Zorana Stankovića i Dragana Šutanovca. Od njih je mogao da bude nesposobniji i smešniji samo Janez Drnovšek. Oni nisu razumeli ni "Pakt za stabilnost Jugoistočne Evrope" niti "Partnerstvo za mir", a kamoli šta znači profesionalizacija. Verovatno znaju šta su amnestija i "civilno služenje vojnog roka". Ali, sa svojim znanjem i umećem ne mogu da odbrane i sačuvaju nikoga i ništa.

Kako to da država čiji je deo teritorije okupiran profesionalizuje Vojsku?

- Inače je zanimljiva ideja da se u okupiranoj zemlji koja se rasparčava profesionalizuje Vojska. Poznato je da OEBS određuje broj vojnika, da profesionalna vojska mora da bude kompatibilna sa evroatlantskim bezbednosnim sistemima i da se u slučaju integracije u evropski sistem kolektivne bezbednosti mora potčiniti komandi NATO-a u Briselu. S druge strane, kako izgleda profesionalna vojska za koju je "veliki brat" nedovoljno zainteresovan može se zaključiti iz ponašanja vojnika "holandskog bataljona" (čiji su drogirani homoseksualci zaboravili šta treba da rade u Srebrenici) i odluke predsednika Sjedinjenih Država da i u Vojsci SAD služi 16 odsto homoseksualaca. U Srbiji svakovrsni invalidi, nastrane osobe i bebisiteri nisu pozivani u Vojsku, čak ni u "trećepozivce".

Kako će srpska vlast objasniti narodu da je budući zadatak Vojske da se bori protiv terorista?

- Dok Srbiji preti dalje teritorijalno i nacionalno cepanje (regionalizacija), neka nova "Oluja" na severu Kosova i Metohije, ili progon Srba iz Republike Srpske, beogradske vlasti su u velikom problemu: kako da objasne narodu da će se njihovi profesionalci boriti protiv terorista, a to im je glavni zadatak, prema rečima Dragana Šutanovca. No, protiv onih na Kosovu koji su dokazani, privilegovani i negovani teroristi nećemo moći i smeti da se borimo, jer nam to, sasvim izvesno, neće dozvoliti "partneri", koji se grle i ljube sa Tačijem, Čekuom i Haradinajem.

 

Nemaju ni za krečenje

 

Šta je sa činjenicom da svaki građanin Srbije ima pravo da se pod nadzorom države obuči za samoodbranu naroda, države i vojske?

- Veliki problem za vlast u Beogradu je to što postoje ljudi koji bi hteli da se obuče za samoodbranu i odbranu naroda i vojske, a to im niko "ne sme" i ne može uskratiti. Ali, to podrazumeva da Vojska ima institucije i jedinice u kojima se obučavaju "ratnici", a za to je potrebno jednako novca koliki je budžet za odbranu. Da bi se uslišile želje građana, treba napraviti paralelni trupni sistem. S jedne strane imaš regularnu vojsku, a sa druge moraš da odvojiš starešine i prostor na kojem će se obučavati "dobrovoljci", a da ne ometaju tzv. profesionalnu vojsku. Niti postoje prostori (poligoni, učionice, jedinice...) niti osposobljene starešine. Sve starešine sa ratnim i trupnim iskustvom su najurene, jer su ratovale protiv sadašnjih vojnih "partnera" (SAD i NATO) ili bili na funkcijama za vreme agresije na SR Jugoslaviju.

Da li postoje podaci o profesionalizaciji Vojske?

- Ne znam kako vam je palo napamet da postoje podaci o profesionalnoj vojsci. Nikako da objave na sajtu Ministarstva odbrane formaciju te armije. Videli bi bar da li će nas braniti od napada iz vazdušnog prostora i strateški maskirati. Pogledajte sada sajt Vojske i Ministarstva odbrane Srbije. Nikad nisu bili manje "transparentni", niti su ikad više lagali narod. Nemaju ni portparola. Podatke kriju, ako ih uopšte imaju, a verovatno ih ništa više ne zanima. Ima ko za njih da misli. Mislilac je u Briselu. Na primer, ja sam kao portparol VJ objavljivao istinite podatke o platama (tada je plata generala bila veća za 1.070 dinara od plate pukovnika na tzv. predgeneralskom položaju), a sada su plate tajna (zaštićeni podaci, kao u svim firmama na Zapadu ili pod kontrolom Zapada). One su veće od plata u prethodnim periodima, jer se skoro ceo budžet troši na plate, uz stalna obećanja da će posle krize biti sve bolje.

Ko ima pravo da uništava arhive o istoriji Vojske u poslednjih 55 godina?

- Na primer, sada, da bi prodali zgradu CVNDI (Centar za vojno-naučnu dokumentaciju i informacije), smešten u zgradi u Balkanskoj ulici, koja je namenski napravljena da se očuvaju arhiva i knjige, te je imala idealne uslove za čuvanje dokumentacije, Dragan Šutanovac seli osoblje i sve informacije neprocenjive vrednosti u objekte, Školski centar veze u ulici Veljka Lukića Kurjaka, za koje nemaju novac ni za pošteno krečenje. Ne verujem da će se ubuduće, kao nekad, saznati istina o Vojsci. Nama je ona (istina) bila neophodna (ma koliko to izgledalo čudno, jer ni mi nismo bili besprekorni), ali sadašnjoj administraciji na vlasti ona je nepotrebna i za njih opasna.

 

 

 

 

 

Iz biografije sagovornika

 

Svetozar  Radišić rođen je 1949. u Leskovcu. Vojnu akademiju protivvazdušne odbrane završio je u Zadru 1972, Komandno-štabnu akademiju KoV JNA (1983), poslediplomske studije (1990) i doktorat o temi "Upravljanje sistemom za izgradnju borbene gotovosti" završio je 1994. u Centru visokih vojnih škola VJ u Beogradu. Nŕjviša dužnost u Vojsci bila mu je potparol VJ.

Obavljao je visoke funkcije u Gardijskoj motorizovanoj brigadi, u Kabinetu SSNO, zatim u Upravi za obuku i školstvo i Upravi za informisanje i moral Generalštaba VJ i Upravi za strategijske studije Saveznog ministarstva odbrane. Bio je više godina glavni i odgovorni urednik Vojnog dela, opštevojnog teorijskog časopisa. U penziju je otišao 2005. sa dužnosti pomoćnika za strategije i doktrine u Kabinetu načelnika Generalštaba VSCG. Autor je jedanaest knjiga, a na listi je eksperata za strategije i doktrine, svedimenzionu odbranu, "psihološki rat", "novi svetski poredak", neoružane oblike agresije i borbenu gotovost.

 

 

Troškovi

 

 

Kada je reč o profesionalizaciji i finansijama treba znati da je od 1988. do 2001. američki vojnik postao skoro dvostruko skuplji. Njegova vrednost iz 1988. od 118.000 dolara narasla je na 225.000 dolara na osnovu vojnog budžeta za 2001. godinu.

Godišnja cena italijanskog vojnika u toku 2000. iznosila je više od 37.000 dolara, austrijskog 32.000, grčkog 26.000, mađarskog 16.000, hrvatskog blizu 12.000, makedonskog oko 7.000, rumunskog 5.500, bugarskog 4.500 dolara. Pripadnik VJ je u 2001. godini koštao državu oko 2.200 dolara. Siromašne afričke zemlje izdvajale su po vojniku 1.000 do 3.000 dolara. Desetak zemalja iz tog područja imalo je ne samo najsiromašnije vojnike već i najmanje armije - svega jednu do dve hiljade uniformisanih ljudi. Cena albanskog vojnika, uključujući i cenu bunkera Envera Hodže ("bunker po glavi vojnika") iznosila je 6.000 dolara. Vojnik višemilionske Kineske narodne armije vredeo je 8.000 dolara. Zanimljivo je da je vojnik JNA koštao prethodnu Jugoslaviju 9.000 dolara. U isto vreme vojnik Varšavskog ugovora koštao je 46.000 dolara. S druge strane "Berlinskog zida" njegov kolega iz Severnoatlantskog pakta bio je skuplji za gotovo 20.000 dolara i koštao je SAD i Evropu 65.000 dolara. Vojnik SSSR-a koštao je 59.000 dolara, a američki vojnik (izvan NATO-a) 118.000 dolara. Izrael je za svog vojnika izdvajao 37.000 dolara.

Vojnici u armijama koje su izvršile potpunu profesionalizaciju izuzetno su skupi. Holandija je za svog dobrovoljca-plaćenika godišnje izdvajala 55.000, Kanada 87.000, a Engleska 88.000 dolara. To ako se izuzmu "ekstremna izdvajanja", poput Japana - 119.000, Kuvajta - 177.000 i Saudijske Arabije - čak neshvatljivih 231.000 dolara po vojniku. Države koje su potpuno profesionalizovale svoje armije (SAD, Kanada, Engleska i Holandija), mogle su to da postignu pre svega zahvaljujući ogromnim vojnim budžetima.