Nemačka briga

 

Da li su Nemci spremni za povratak marke?

 

Grčka ne staje u onu veš-mašinu

 

 

  Novac je bio glavni razlog formiranja ne samo evrozone već svojevremeno i cele Evropske unije. Sada je novac najveći kamen spoticanja Unije

 

Piše: Fridrih Emke, dopisnik iz Frankfurta

 

Najkasnije posle deset godina falsifikatori uspevaju da naprave skoro savršenu kopiju neke novčanice. Zbog toga je uobičajeno da se novac menja negde u devetoj godini kako bi se falsifikatorima otežao posao. Tako je bilo planirano i da se evro ove godine redizajnira i dodatno obezbedi od krivotvorenja.

Šef Nacionalnog analitičkog centra pri Nemačkoj banci Rajner Elm nedavno je upozorio: "Već sada, po našoj proceni, postoji oko 20 velikih falsifikatora evra. Svi oni rade visokoprofesionalno".

O zameni evra počelo je da se razmišlja 2006. godine, kada je u Evropskoj centralnoj banci (ECB) formirana Radna grupa Evro II. Nemački dizajner novca, za koga je jedino poznato da se zove Rajnhold G. i da živi u okolini Berlina, izradio je probne novčanice koje su podeljene direktorima ECB-a.

Još 2008. su izdati odgovarajući nalozi posle uspešnih testiranja koje je, između ostalog, sadržalo i četvorodnevno pranje novca u veš-mašini. Trebalo je da nove novčanice imaju magnetizovane čestice koje bi pri pokretanju menjale svoj položaj. Posebno je zanimljivo da su neki sastojci ovih čestica retki metali koji se nalaze samo u Severnoj Koreji, zemlji koja po pravilu nije dostupna strancima. Njihova nabavka bi zato, smatraju stručnjaci, za falsifikatore bila nemoguća misija.

Dužnička kriza Grčke, Portugala i drugih južnoevropskih bankrota, zaustavila je sve dalje radove na zameni evra. Pošto stručnjaci smatraju da kriza još uvek nije prevaziđena, već samo odložena, u bliskoj budućnosti bi mogla da se traže i radikalnija rešenja kojima bi evro II bio preporučen kao novac za daleko uži krug zemalja nego što ih danas ima u evrozoni.

 

Ako Merkelova i hoće, Nemačka neće

 

Taman se pomislilo kako je francusko-nemački kompromis rešio problem vraćanja grčkih dugova, kada su se pojavili novi, daleko veći problemi. Kompromis je predviđao da se Grčka zaduži kod MMF-a za kratkoročne pozajmice, dok bi ostatak potraživanja rešila kroz bilateralne sporazume sa ostalim zemljama EU.

Nemačka centralna banka, međutim, upozorava da je zaduživanje kod MMF-a dozvoljeno jedino zemljama izvan evrozone. Ni ideja bilateralnog sporazuma o kreditiranju ne izgleda realna, jer nijedna evropska zemlja pojedinačno nije spremna, ali ni u mogućnosti da izdvoji pozamašna sredstva za saniranje grčkih finansija.

Dalje pritiskanje na nemačku kancelarku Angelu Merkel da dozvoli formiranje zajedničkog evropskog kluba poverilaca Grčke, nemaju nikakvih izgleda na uspeh. Čak kada bi Merkelova na kraju i popustila, Nemačka je ne bi pratila.

Nedavno su četvorica renomiranih nemačkih profesora najavili da će u slučaju saniranja grčke ekonomije iz zajedničkih EU fondova momentalno podneti tužbu Ustavnom sudu Nemačke sa zahtevom da ta zemlja odmah napusti evrozonu. Kako bi ova tužba imala uporište u članu 125. Sporazuma o radu unutar EU, kojim se nemačka vlada obavezala na napuštanje monetarne unije ukoliko budžetska nedisciplina drugih dovede do angažovanja novca nemačkih poreskih obveznika, stručnjaci su skoro jedinstveni u oceni da bi jedna ovakva tužba imala uspeha na Ustavnom sudu.

Ekonomisti su, uz sve to, upozorili da su razvojne prognoze većine evropskih zemalja nerealne. Evropska komisija je nedavno izvršila dodatni pregled budžetskih perspektiva 14 zemalja iz EU i došla do poražavajućih rezultata. Situacija se gotovo svuda dramatično pogoršala zbog ekonomske krize, a posebno zabrinjavajući deficit prikazuju budžeti Francuske, Irske i Holandije.

Na sve strane se otvaraju nove finansijske rupe za čije će zatvaranje morati da plaća nemačka privreda kao najjača i najstabilnija u regionu. Da li onda čudi razmišljanje o napuštanju evrozone i povratku na staru, dobru nemačku marku?

Od stvaranja monetarne unije je evro, koji je i nemačka moneta, izgubio 20 odsto svoje vrednosti, dok je ukupna inflacija u Nemačkoj od 1990. do danas iznosila 47 odsto. Pri tome je devedesetih Nemačka gro svog nacionalnog dohotka trošila na finansiranje ponovnog ujedinjavanja dok se od uvođenja evra, smatraju mnogi, veliki deo nemačkih prihoda preliva na slabije i manje stabilne članice monetarne unije.

 

Nemci ne daju infuziju

 

Dok su do sada o nemačkoj marki sa sentimentalnošću govorili samo obični građani, a političari se kleli u novu zajedničku evropsku monetu, sada kao da se i tu nešto menja. U okviru rada na stvaranju evra II službenici Nemačke centralne banke su iz švajcarskih sefova izvadili i stare klišee za marku, koji su svojevremeno tamo deponovani. Zlu ne trebalo.

Opasnost od inflacije u okviru evrozone raste sa porastom zaduženja zemalja koje pripadaju tom krugu. Nemački bankari se zato plaše da bi neka od vlada tih država mogla da podlegne iskušenju i svoje dugove počne da vraća iz primarne emisije, čime bi se vrata otvorila prvo tihoj inflaciji, ali sa snažnom tendencijom ulaska u hiperinflaciju.

Glavni ekonomista MMF-a Olivije Blankard smatra da bi tiha inflacija od oko četiri odsto godišnje drastično povećala manevarski prostor nacionalnih banaka. On, međutim, istovremeno upozorava: "Postoji realan rizik da se ne zaustavimo na četiri odsto i da  situacija izmakne kontroli".

Tihu inflaciju običan narod skoro da ni ne primećuje, zbog čega je ona podobno političko oruđe. Na duže staze, međutim, ona obezvređuje ušteđevinu, a to građani na kraju dobro osete. Pri inflaciji od samo dva odsto godišnje, za deset godina se izgubi skoro četvrtina početne vrednosti nacionalne valute.

Iz ovog aspekta je razumljivo razmišljanje nemačke političke i ekonomske elite o eventualnom novom uvođenju nemačke marke ili, bar, drastičnom sužavanju kruga zemalja u evrozoni. Jedan od vodećih ekonomskih časopisa Nemačke, Handelsblat, nedavno je to ovako opisao: "Merkelova mora da spreči situaciju u kojoj bi gubitnici sa juga ubuduće trajno dobijali infuziju od nemačkih poreskih obveznika".

 

 

 

 

Pozorište samo u tuđoj kući

 

 

Kada je neka država doterana u ćošak ona automatski pribegava drastičnim metodama kako bi izbegla bankrot. Arsenal koji joj pri tome stoji na raspolaganju uvek je isti: uzimanje para od građana i privrede, inflacija i na kraju monetarna reforma.

Vilijam Vajt, značajni monetarni stručnjak i glavni ekonomski savetnik vodećih svetskih banaka, pri svemu upozorava: "Postoje mnogi primeri iz istorije da državna prezaduženost bude otklonjena denominacijom valute. Međutim, to je uspelo u veoma malom broju slučajeva koji nisu prouzrokovali hiperinflaciju."

Evro trpi pritisak i sa druge strane - od američkog dolara. Ekonomista bankarskog giganta UBS Sandro Marino već diže uzbunu: "Drastično povećana količina dolara je daleko najveća opasnost za novu inflaciju."

U toku poslednje ekonomske krize su Amerikanci dramatično povećali broj dolarskih novčanica: samo u 2008. i 2009. za celih 100 odsto!

Iz istih razloga je povećana i količina evra za 30 odsto. Povećanje novčane mase ne znači automatski i inflaciju, ali preti da do nje dođe onog momenta kada privreda više nije u stanju da prati i monetarni rast. Sve se onda u trenutku ruši i ulazi se u inflaciju koju je teško kontrolisati. To se dogodilo i u SR Jugoslaviji početkom devedesetih kada je usled ratnih dešavanja i sankcija privreda stala, a centralna banka propustila da povuče višak novčanica sa tržišta. Ostalo je istorija, ali ponavljanje te istorije u sopstvenoj kući Nemci bi rado izbegli, ako je ikako moguće.