Teror

Subotica: Banda Jožefa Kase po mnogo čemu prevazišla sicilijanske uzore

G. Kočiš izbegao je streljanje

 

Da u Srbiji i sami Srbi mogu da postanu nepoželjna manjina, pokazuje nam slučaj subotičke škole Sečenji Ištvan i njenog bivšeg direktora Mihalja Kočiša, koji nije hteo da sluša diktat Jožefa Kase

 

Milan Malenović     

 

Mihalj Kočiš, direktor Osnovne škole Sečenji Ištvan (nekada Ivo Lola Ribar) iz Subotice, 27. januara 2006. je dobio Svetosavsku povelju za izuzetan doprinos srpskom školstvu. Iste godine, 16. avgusta, rešenjem Sekretarijata za obrazovanje Vojvodine odbijeno je davanje saglasnosti na njegov reizbor na mesto direktora, da bi Republičko ministarstvo prosvete već 18. avgusta ovo rešenje ukinulo.

Nešto kasnije novim rešenjem Pokrajinskog sekretarijata za obrazovanje Kočiš je prevremeno penzionisan. Da bi ovoga puta sve proteklo po planu potrudio se načelnik policijske uprave Subotice Vojin Kojić, koji zajedno sa svojim saradnikom, a današnjim načelnikom subotičke policije Borivojem Mucaljem, organizuje pravi desant na Osnovnu školu Sečelji Ištvan. Tog 27. decembra 2007. oko devet sati Kočiš dobija poziv da se odmah javi u MUP radi davanja neke izjave. Direktor škole odlazi da obavi svoju građansku dužnost, ali ga nekih dva sata kasnije jedan radnik škole obaveštava da je zgrada opkoljena blindiranim vozilima interventne jedinice.

U pratnji do zuba naoružanih policajaca, u školu ulazi nova direktorka koja odmah naređuje da se promene sve brave, a da se bivšem direktoru zabrani ulaz. U odnosu na Aljendea, koga je Pinoče streljao, Kočiš je dobro prošao, jer pučisti iz Subotice nisu tražili i njegovu glavu. Nekoliko meseci kasnije sud presuđuje u Kočišovu korist i ukida sporno rešenje Sekretarijata, ali je u međuvremenu sada već bivši direktor ispunio uslove za penziju u koju dobrovoljno odlazi septembra 2008.

 

Ne valja biti razumni Mađar

 

Osnovna škola Sečenji Ištvan jedna je od najvećih u Bačkoj, sa preko hiljadu učenika i tri isturena odeljenja. Jedno od tih odeljenja je 2006. obeležavalo 150-godišnjicu postojanja. Na proslavu je došao i lokalni lider Mađara Jožef Kasa (SVM), koji je nesvečarski osuo paljbu na tadašnjeg ministra za prosvetu Slobodana Vuksanovića zbog kašnjenja na početak proslave. Nešto kasnije ministar se izvinio prisutnima na kašnjenju objasnivši da je tog jutra vanredno zasedala Republička vlada, jer je prethodnog dana Crna Gora proglasila nezavisnost. Izrevoltiran ministrovom pojavom, za svečane prilike u duks obučeni Kasa je sa sve svojom kamarilom napustio proslavu. Savez vojvođanskih Mađara (SVM) na jednoj strani, Srbi na drugoj, a Mađari u sredini - to je stari politički recept Jožefa Kase.

Mihalj Kočiš, direktor škole Sečenji Ištvan, Mađar je od rođenja, to je i njegovo nacionalno opredeljenje koje nikada nije krio. I baš zato ga je SVM uzeo na zub još devedesetih godina prošlog veka kada je javno odbio da kao direktor najveće osnovne škole u Subotici podrži plan Kase o osnivanju nekakve mreže mađarskih škola na severu Bačke. "To bi vodilo dobrovoljnoj getoizaciji Mađara", smatrao je Kočiš.

Da sve bude još gore po doktora pedagogije Mihalja Kočiša, njegova škola je 2006. raspisala konkurs za izvođača radova vrednih pet miliona dinara, koje je Pokrajinsko veće doniralo za zamenu stolarije. Na konkursu je pobedilo preduzeće sa kojim Jožef Kasa nije imao ugovor o sponzorisanju, zbog čega je lider SVM-a odmah pozvao direktora Kočiša. Pokušao je da ga ubedi da poništi konkurs i posao dodeli preduzeću Panongrad DOO, nezaobilaznom izvođaču svih mogućih građevinskih radova u Subotici. Kočiš je odbio i na kraju mu je Kasa poručio: "Ako ovako nastaviš, uskoro ćeš da završiš u zatvoru". Bio je to njihov poslednji razgovor.

Neke četiri godine pre toga, tačnije 2002, Osnovna škola Sečenji Ištvan je donela odluku da se proširi, jer je krajem devedesetih rešenjem lokalne samouprave u Subotici dobila preko 300 đaka pride. Do tada je u ovoj školi dvojezična nastava izvođena samo do četvrtog razreda, a od 5. do 8. razreda nastava je izvođena samo na mađarskom jeziku. Obližnja škola Đuro Đaković, koja je imala nastavu na srpskom jeziku za sve razrede, nije više imala kapacitete za novopridošle izbeglice iz okupiranih srpskih zemalja.

Pored preko 270 Srba, u Sečenji Ištvana je prebačeno i šezdesetak romske dece sa Kosmeta. U stvari, deca su poslata na livadu, jer ni nova škola za njih nije imala prostora. Zato je raspisan konkurs, izabran najpovoljniji ponuđač, dobijene sve potrebne građevinske dozvole, a onda se krenulo u sakupljanje sredstava. Lokalna samouprava, ista ona koja je donela odluku o preseljenju 12 razreda iz jedne u drugu školu, smogla je tek toliko snage da obezbedi zemljište za izgradnju. Za više SVM nije bio spreman kada su u pitanju srpska deca i tako počinje finale sukoba između ove stranke i neposlušnog prosvetara.

Direktor škole Kočiš, kao i mnogo puta pre toga, odlučio je da sam prikupi neophodna sredstva i pomogne da đaci dobiju učionice. Entuzijazmom koji se graničio sa magijom, on je od dobrih ljudi, kojih je u Vojvodini oduvek bilo daleko više nego pobornika Jožefa Kase, prikupio preko 42 miliona dinara u periodu od 2002. do 2006. i krenuo u doziđivanje škole.

 

Smeju da rade samo oni koje SVM odabere

 

Niko ne kaže da i SVM ne bi pomogao, samo da je Kočiš bio drugačiji i da je izabrao nekog od povlašćenih izvođača radova, a ne najpovoljnijeg. Jedan od povlašćenih je baš u to vreme doziđivao Srednju medicinsku školu u Subotici. Kvadratura u obe škole je bila približno ista, samo što su medicinari svojih novih 1.300 kvadrata platili 130 miliona dinara, odnosno 1.250 evra po kvadratu, a Kočiš je našao izvođača radova sa cenom od 57 miliona dinara, odnosno nekih 650 evra po kvadratnom metru. Kome je otišla razlika nije teško pogoditi, posebno ako se ima u vidu da je kamen temeljac za medicinsku školu polagan čak dva puta. Onu drugu svečanost je Bojan Pajtić, predsednik Pokrajinskog veća, demonstrativno napustio kada je čuo da nije prvi.

Za poređenje: danas u centru Subotice u novogradnji možete da nađete stan po ceni od 850 evra za kvadratni metar.

Osam godina po početku radova, tačnije 11. januara ove godine, Republičko javno pravobranilaštvo (RJPB) iz Subotice, u liku Ruzijan Magdolne, instruisano od SVM-a, Višem sudu u Subotici podnosi tužbu sa zahtevom da se poništi ugovor iz 2002. o doziđivanju škole. Navedeni razlog: direktor škole Sečenji Ištvan Mihalj Kočiš nije pribavio saglasnost Republičke direkcije za imovinu.

Osim detalja da je tužba podneta pošto je već izvedeno 83 odsto radova, zanimljiva je još jedna sitnica - činjenica koju u svom dopisu iz 2003. navodi i sama tadašnja Uprava za javne nabavke, da se dozvola smatra izdatom, ako uprava u roku od mesec dana ne odbaci podneti zahtev.

Umesto da po logici stvari Viši sud u Subotici prvo proveri da li je u spornom periodu zaista postojala pomenuta zakonska regulativa, on se upušta u jalovu raspravu da li je ili nije Uprava za javne nabavke izdala dozvolu za građevinske radove. Jer, ako je tada ćutanje administracije moglo da se tretira kao njena saglasnost, celokupni postupak je izlišan. Na to ukazuje i činjenica da je novo rukovodstvo škole već pokrenulo postupak u nadležnom ministarstvu da se ceo problem reguliše.

"Ovo je neviđena glupost", tvrdi pravni zastupnik Kočiša, advokat Dušan Kliska. "Ako je neki posao nezakonit, on nikakvom naknadnom akcijom, posebno posle osam godina, ne može da bude legalizovan. A ako je sklapanje ugovora bilo u skladu sa zakonom, onda nema mesta sudskom postupku po tužbi RJPB-a."

U ovom postupku sam Mihalj Kočiš je običan svedok. I zbog ove činjenice, krajnji cilj celokupne bespotrebne akcije RJPB-a je jasan i malom detetu. Ako tužba prođe, iz ugovora ispada legitimni pobednik nekadašnjeg tendera, subotički Subiro DOO, a posao se dodeljuje nekoj od povlašćenih firmi kod koje je SVM na listi za donacije. Ako tužba i nema izgleda na uspeh, Subiro će beskonačnim sudskim postupkom toliko da bude finansijski iscrpljen da će da pristane da se vanparnično nagodi i dalje radove prepusti nekom od SVM-a odabranom izvođaču. A taj odabrani bi lako moglo da bude preduzeće porodice ministra Olivera Dulića, koje nekako suviše često pobeđuje na tenderima u severnoj Bačkoj.

Do tada će Kočiš već uveliko da bude zaboravljen, kao i njegova želja da se u Srbiji obezbede učionice i srpskim đacima.

  

 

 

 

Kasina kasa bez dna

 

Za hitnu dogradnju Osnovne škole Sečenji Ištvan, za potrebe nastave na srpskom jeziku, grad Subotica nije imao ni dinara. Za neke druge, nepotrebnije stvari - jeste.

Tako je, na primer, 2006. tadašnji gradonačelnik Subotice Geza Kučera (SVM) namerio da za proslavu četvrt veka od rođenja kompozitora Volfganga Amadeusa Mocarta nabavi prave "mocart kugle" iz Beča. Za te potrebe je jednu službenicu opštine poslao na službeni put u Austriju, odakle je ovaj pomenuti specijalitet od marcipana i čokolade donela u ličnom prtljagu. Isti taj slatkiš se sasvim "legalno" prodaje i u mnogim radnjama u Srbiji.

Za Kučerine vladavine, troškovi poslovnih putovanja u inostranstvo su u Subotici bili toliko visoki da je u proseku svakog radnog dana deset gradskih službenika bilo na putu.

Kučera je poslednje lokalne izbore izgubio i u delovima grada sa isključivo mađarskim stanovništvom. Pre svog odlaska, on je svoje sugrađane "zadužio" i idiotskom idejom da sruši staro pozorište u Subotici, zgradu proglašenu spomenikom kulture, i da podigne novo zdanje. Za izvođača radova je uzet već pomenuti Panongrad DOO, čiji je vlasnik Zoran Francišković izvršio samoubistvo upravo zbog poslovnog fijaska u ovom projektu. Upućeni tvrde da je od predviđenih 35 miliona evra Franciškoviću uplaćeno tek deset odsto koje je on prosledio gradskim čelnicima iz SVM-a kao uobičajeni reket, a da je zatim ostao bez sredstava za poslovanje, jer je obustavljeno dalje finansiranje.

Po proceni stručnjaka, pomenutih 35 miliona evra bi bilo dovoljno za izgradnju luksuznog objekta od preko 30.000 kvm, a planirano novo pozorište jedva da će da premaši trećinu te površine. Deset odsto provizije je, izgleda, postalo premalo za Kasine pulene.