Razaranje

Narodni muzej u Beogradu: Zidanje Skadra na Bojani ništa je u odnosu na rekonstrukciju muzeja na Trgu Republike

Svečani zalazak Tatjane Cvjetićanin

 

  Dugogodišnja trakavica u koju se pretvorilo pitanje famozne rekonstrukcije zgrade Narodnog muzeja, koja (ne) traje već šest godina, napokon se približava svom kraju

 

Stanislav Živkov

 

Nakon konstantnog upozorenja stručnjaka o svim manjkavostima predviđenog projekta rekonstrukcije Narodnog muzeja u Beogradu, kao i sve očiglednijih finansijskih nepravilnosti vezanih za zakup magacina itd., rasplet kompleksnog skandala započet je odlukom Ministarstva da se formira ekspertski tim kako bi se najzad ustanovio kvalitet projekta rekonstrukcije. Ovaj ekspertski tim imenovan je od novog upravnog odbora Narodnog muzeja, pošto je kompletan prethodni upravni odbor proletos podneo ostavku zbog neslaganja sa profesionalnim pristupom rekonstrukciji Ministarstva kulture. Sama odluka o formiranju ekspertskog tima očigledno je izazvala ogorčenje kako same direktorke Muzeja Tanje Cvjetićanin, tako i njenih poslušnika iz redova zaposlenih u Muzeju.

Kao što se zna, pitanje rekonstrukcije Narodnog muzeja razvlači se više od 10 godina, a stalna postavka Narodnog muzeja je zatvorena 1. juna 2003. zato što uslovi za izlagane eksponate nisu bili bezbedni. Kada je postavka zatvorena, niko nije očekivao da će pitanje rekonstrukcije prerasti u jedan od najvećih skandala koji će kompromitovati i sam Muzej, ali i muzeologiju u Srbiji, jer se pokazalo da su u ovom slučaju prekršeni svi mogući zakonski propisi, upravo od onih koji bi te propise trebalo i da sprovode. Tako je zvanično najvažnija muzejska ustanova u zemlji upravo na svom primeru pokazala kako ne treba da se radi. Ispostavilo se da su čitav skandal svojim nemešanjem svesrdno podržali i zaposleni u Ministarstvu kulture u ranijim sazivima kao i služba zaštite spomenika kulture, kako na nivou Beograda tako i Republički zavod. Korupcija i familijarnost omogućili su da se nepotrebno potroše ogromna sredstva, a samo zahvaljujući reagovanju stručne i šire javnosti sprečena je pljačka neverovatnih razmera i uništavanje spomenika kulture, palate Uprave fondova.

 

Korupcionaški skandal

 

Narodni muzej nalazi se u palati Uprave fondova, remek-delu projektanata Nikole Nestorovića i Andre Stevanovića, sagrađenoj u dva navrata - 1903. i sredinom tridesetih godina - zaštićenoj kao kulturno dobro velikog značaja zbog svoje arhitektonske vrednosti. Prema povelji Uneska obavezno je bilo raspisivanje konkursa za revitalizaciju tako važnog spomenika. Međutim, u sveopštoj histeriji izazvanoj odlukom o početku rekonstrukcije, predsednica pretprošlog upravnog odbora, siva eminencija srpske muzeologije Irina Subotić bukvalno je dovela projektanta rekonstrukcije Milana Rakočevića, profesora Arhitektonskog fakulteta i vlasnika privatnog projektantskog Biroa Rakočević, da bez konkursa projektuje rekonstrukciju Narodnog muzeja i to nezakonito iz dva razloga: prvo, jer nema licencu za projektovanje rekonstrukcija na spomenicima kulture, a drugo jer je čitav posao radio preko svog privatnog biroa, a reviziju projekta je radio Građevinski fakultet, koji tu licencu takođe nema. Na osnovu dokumentacije koja postoji u Ministarstvu kulture, utvrđeno je da je izbor arhitekte izvršen tako što je Narodni muzej ušao u postupak izbora direktnim pogađanjem, dakle bez javnog tendera, a za to je imao navodnu saglasnost Uprave za javne nabavke.

Kada se počelo sa raspetljavanjem ovog korupcionaškog skandala, direktorka Muzeja Tatjana Cvjetićanin namerno je obmanjivala javnost tvrdnjom da je "arhitektonski tim izabran javnim konkursom objavljenim u dnevnom listu Politika". Kako bi skrenula pažnju javnosti sa suštine problema, osporila je stručnost te "stručne javnosti koja je našla za shodno da se oglasi nakon svih javnih rasprava i prezentacija projekta, i to baš pred početak rekonstrukcije" navodeći kako "komentari govore da oni ne znaju u kom pravcu se kreće savremena muzejska praksa i šta predstavlja muzej u tkivu grada". Pri ovome je naravno zaboravila da kaže da su sve vrlo objektivne primedbe zaposlenih kustosa Narodnog muzeja na prezentaciji projekta u samom Muzeju odbijene, jer navodno se zaposleni nisu razumeli u dostignuća savremene muzeologije.

Već na prvi pogled, prve stručne analize pokazale su velike manjkavosti projekta. Nikome nije bilo jasno kako je planirano da se smesti 400.000 predmeta u više nego nedovoljan prostor depoa ako je po projektnom zadatku površina depoa trebalo da bude 2.000 kvm, a u ovom projektu je 500 kvm i to još dislocirano u 11 celina. Takođe je bilo jasno da je krajnje loše rešeno pitanje komunikacije publike, koja bi posle dva minuta zalutala u rekonstruisanoj zgradi pošto je stvoren komunikacioni "lavirint, koji dezorijentiše, umara i stvara nedoumicu kod posetilaca. Palata Uprave fondova projektom rekonstrukcije pretvara se u vertikalni bunar kroz četiri nivoa, a to podstiče celu seriju arhitektonskih odluka sumnjivog rezultata. Evidentan je nedostatak protivpožarnih stepeništa, ukrštanje evakuacionih puteva između protivpožarnih zona, pomešane tokove kretanja zaposlenih i publike, kao i samih eksponata". To bi, ocenjuju oni, u praksi otežalo zaštitu od krađa, neautorizovani pristup određenim zonama, kontrolu kretanja...

Ispostavilo se kako je prostor za prijem i dostavu gostujućih izložbi mali, a sigurno je da bi staklena kupola nad centralnim atrijumom narušila neophodnu stabilnost klime u izložbenom prostoru. Razmišljanja stručnjaka su se kretala i u smeru finansijske održivosti gradnje staklene kupole, planirane novim projektom, kao i o mogućnosti njenog kvalitetnog održavanja. I pored svega Tatjana Cvjetićanin je uporno insistirala na teoriji da je sam projekat rekonstrukcije arhitekte dr Milana Rakočevića, sa cenom realizacije od najmanje 35.000.000 evra, navodno prošao pažljivu proveru stručnjaka, a da bi se nakon tri godine napokon ispostavilo da je preskup, nefunkcionalan i nekvalitetan, jer bi nova stepeništa i holovi zauzeli 2.700 kvadrata, dok bi za izlaganje umetničkih dela ostalo samo 5.200 kvadrata.

 

Slučaj nečijih fensi želja

 

Čitavom galimatijasu oko izrade projekta kreativno je doprinela i beogradska urbanistička mafija. Naime, svojevremeno se, prilikom raspisivanja konkursa za gradnju nakazne Galerije Zorana Đinđića na praznom placu pored Narodnog pozorišta, naprasno pojavila kompjuterska simulacija isprojektovanog "giga-mega" Trga Republike sa podzemnim šoping centrom i drugim sadržajima, ali i sa staklenom kupolom nad Narodnim muzejom. Takođe je bilo naznačeno da se glavni ulaz u Muzej za publiku premešta na glavno pročelje prema Trgu Republike iz urbanističkih razloga. Ovakav zahtev urbanista jedino je bilo moguće sprovesti putem pravljenja proburaznice kroz prizemlje Muzeja i rušenja polovine enterijera zgrade. Nikome u kompletnoj službi zaštite ovo nije zasmetalo, a kasnije se potvrdilo da su u svemu sudelovali i beogradski urbanisti, što je svojevremeno autoru potvrdio i ex beogradski gradski arhitekta Đorđe Bobić rečima "na šta to liči da se, kada se uđe u muzej sa Trga Republike, naiđe na prazan zid. Zapravo ovo je uzrok svih kasnijih problema, jer su urbanisti prenebregli činjenicu da palatu Uprave fondova zapravo čine dve zgrade sagrađene jedna do druge sa slabom komunikacijom između javnih i poslovnih sadržaja u prizemlju sa veoma vrednom unutrašnjom arhitekturom. Na ovaj način Narodni muzej zapravo nije dobio projekat rekonstrukcije, nego projekat autorske devastacije praćen konzervatorskom obnovom fasade.

Ipak, ovaj i ovakav projekat odobrile su redom sve nadležne institucije, uključujući i Gradski i Republički zavod za zaštitu spomenika, što uopšte ne čudi, jer je u vreme izrade projekta Vera Pavlović-Lončarski bila najpre direktorka Gradskog zavoda, a potom zamenica, da bi na kraju avanzovala na mesto direktorke Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture sa zadatkom da zaustavi nepoželjne i omogući poželjne radove. Tako je, zahvaljujući nemešanju službe zaštite, arhitekti Rakočeviću, pozvanom da radi rekonstrukciju mimo konkursa, direktno iz ruke u ruku omogućeno da isprojektuje sve najluđe fensi želje Tatjane Cvjetićanin i ostalih pripadnika njene muzejske Velike lože, i uz to da Muzej pretvori u šoping mol. Kako je moguće i zbog kojih zasluga je Rakočević uopšte dobio da radi projekat rekonstrukcije Narodnog muzeja, bez konkursa i bez ijedne ikada projektovane i izvedene revitalizacije spomenika kulture? Postavlja se pitanje po kome kriterijumu i ko je ovaj posao dodelio Rakočeviću? Nikada javnosti nije prikazan projektni zadatak niti se zna ko ga je osmislio? Međutim, pošto je projektant ipak projekat morao da uradi prema nečijem projektnom zadatku, a ako se zna da su u zgradi projektovane čak četiri kafane i kafića, a da je Tanjica Cvjetićanin sebi odabrala kancelariju na prvom spratu, sa najboljim pogledom na Trg Republike, očigledno je da je ona debelo naručivala sadržaje autoru projektnog zadatka koji je prvenstveno uključivao restorane i kafiće. Tako bi ambiciozno locirana administracija okupirala dragoceni resurs za najatraktivnije izložbene prostore i uveliko onemogućila prostor za širenje Muzeja.

 

Muzejsko ugostiteljstvo

 

Takođe se postavlja pitanje ko je potom predložio ovaj nakazni projekat za nagradu Inženjerske komore Srbije i ko je odlučio o dodeljivanju nagrade? O tome da je svuda bilo burazerskog dogovaranja oko ovog projekta najbolje govori činjenica da sada svi redom ćute i udobno se kriju u sveopštoj anonimnosti. Lepo je što je loš projekat napokon otišao u vetar, jer je još pre ove halabuke bilo očito da ništa ne valja. U vreme izrade Pravilnika Suda časti pri Inženjerskoj komori Srbije (IKS) bilo je jasno da je u praksi moguće da se odgovornom projektantu dodeli nagrada za projekat (IKS je dodelila nagradu arhitekti dr Milanu Rakočeviću), a da Sud časti po utvrđivanju profesionalne odgovornosti izrekne meru, pa čak i oduzimanje lične licence, što bi trebalo u ovom slučaju uraditi, jer ovaj i ovakav projekat, koji nije zadovoljio većinu pravih potreba ni postavki, i smanjio je površine depoa, nije obezbedio nikakve uslove za rad kustosa smeštajući ih u boksove kao u novinarskoj redakciji, reprezentativne izložbene dvorane prema Trgu Republike pretvara u kancelarije, a izložbeni prostor u depoe, drugo ni ne zaslužuje. Doduše projektant se pobrinuo da se poveća broj posetilaca Muzeja, ali i to na potpuno pogrešan način tako što je pored svih obližnjih kafića, predvideo još četiri kafane u samoj zgradi (jednu u prizemlju i tri na četvrtom spratu ispod staklene kupole) kako bi se posetioci Muzeja odmorili od jakih kulturnih utisaka, ali i obični ljudi sa ulice svratili na po jednu u Muzej.

Ispostavilo se i da fensi stakleni krov ni oblikom ni izborom, s obzirom na klimatske uslove i troškove održavanja potrebnih klimatskih uslova unutar Muzeja, nije dobar izbor, ali postoje neke stvari koje vetar ne sme da odnese, a to su - odgovornost tvoraca programa, očito lošeg, odsustvo kontrole faza projekta, povraćaj novca plaćenog konsultantskoj firmi zvučnog imena i novca plaćenog za neupotrebljiv projekat. Kad se zna da od Ministarstva nije moguće ni preko konkursa tražiti daleko manje iznose za radove na spomenicima samo zato što podnosioci zahteva nisu dragi direktorki Republičkog zavoda, onda se postavlja pitanje kome je to draga direktorka Muzeja, kad su joj date stotine miliona za projekat, a sada ih se ministar odriče umesto da je odavno smenjena. Ekspertski tim je u zajedničkom izveštaju zaključio da projektom nije rešen problem depoa, da projektovani stakleni krov nije adekvatno i racionalno rešenje, ni funkcionalno ni finansijski, ni što se tiče izgradnje i eksploatacije, a nerešeni su i prijem i otprema muzejskih eksponata, čime nije obezbeđena međumuzejska internacionalna razmena značajnih izložbi u budućnosti. Takođe, stručnjaci su ocenili da bi izgradnja staklene kupole teške 56 tona, koja bi koštala 2.250.000 evra, mogla ozbiljno da poremeti konstrukciju starog zdanja, kao i da su ugostiteljski sadržaji (kafei i restorani) predimenzionirani, s nerešenim snabdevanjem i lošim ekonomskim putevima.

 

Dobro je što pare nisu stigle

 

Iako se stanje same zgrade Narodnog muzeja iz dana u dan sve više pogoršavalo, sve vreme dok se čekao početak iseljavanja na njoj nisu preduzimani ni najurgentiji radovi na sprečavanju daljeg propadanja. O tome da je krov prokišnjavao nakon svake iole jače kiše, osim zaposlenih koji su podmetali desetine kofa i šafolja pod rupe, svaki put su se mogli uveriti i slučajni prolaznici jer se niz fasadu, zbog začepljenih oluka, svaki put slivao pravi vodopad.

Pošto je projekat u svakom pogledu bio megalomanski, od početka je bilo jasno da će biti potrebno da se obezbedi prostor za privremeno izmeštanje ogromnog broja predmeta iz muzejskih zbirki. Iako je najlakše bilo blagovremeno obezbediti i unajmiti prostor za privremeni smeštaj eskponata, Tatjana Cvjetićanin je bez tendera donela odluku da se posao poveri firmi Kunsttrans koja je u to vreme navodno bila jedina koja se bavila prevozom i magacioniranjem umetnina. Javnost je bila konsternirana činjenicom da se zakupljuje prostor od 1.200 kvadrata i to za 37.700 evra mesečno na pet godina, i to magacin u - plavnom području Pančevačkog rita. Još je bila šokantnija činjenica da je taj magacin, osim usred močvare, smešten između fabrike betona i benzinske pumpe. Međutim, ispostavilo se nešto još važnije - činjenica da je Đorđe Branković, direktor firme Kunsttrans, istovremeno kum i kućni prijatelj Aleksandra D. Kostića, urednika filmskog programa TV B92, koji je takođe i suprug Tatjane Cvjetićanin. Uoči samog iseljenja zgrade, a nakon smene prve Koštuničine vlade i tadašnjeg ministra kulture Dragana Kojadinovića i njegove kamarile, dovedeni su u pitanje neki elementi projekta i posumnjalo se u pravilno trošenje novca, jer se ispostavilo da je predviđeno da se novcem Nacionalnog investicionog plana, namenski određenim za rekonstrukciju zgrade, želi prenamenom plaćati zakup ovog magacina. Pravovremenom intervencijom obavešten je tadašnji ministar za NIP Dragan Đilas, te do preseljenja eksponata u magacin nikada nije došlo, a na kraju je intervencijom sadašnjeg saziva Ministarstva kulture napokon ustanovljeno da je ugovorena cena zakupa uveliko bila naduvana, kao i to da u trenutku sklapanja ugovora sporni magacin uopšte nije ni postojao.

Sticajem srećnih okolnosti, sredstva namenjena obnovi Muzeja, 121 milion dinara, trebalo je da stignu iz NIP-a, ali nisu stigla usled nedostatka potrebnih saglasnosti. Utvrđeno je da nije ispoštovan postupak javne nabavke, odnosno urađena je direktna pogodba sa Kunsttransom, iako za to nisu postojali zakonski osnovi, a nije ni postojala saglasnost Ministarstva kulture. Ipak, ubrzo su usledili i sudski procesi: prvi koji se faktički sveo na to da je kum tužio kumu, odnosno Kunsttrans Narodni muzej koji niti je počeo da plaća zakup niti se u magacin u baruštini uopšte uselio. Međutim, u ceo cirkus se kao umešač uključilo i Ministarstvo kulture zahvaljujuči čijim tužbama je ovakav štetan ugovor raskinut. Raskidom ugovora država je do sada uštedela 3.000.000 evra samo na ime kirije! U vreme kada je ugovor između Narodnog muzeja i Kunsttransa sklapan, i tadašnje Ministarstvo kulture i Privredna komora Srbije proglasili su ovu firmu kao jedinu specijalizovanu za prevoz i skladištenje kulturnih dobara. Međutim, prema ekspertizi Ministarstva ispostavilo se kako Kunsttrans nije bio jedini koji je mogao da obezbedi deponovanje i čuvanje kulturnog blaga, kao i da je narušen Zakon o javnim nabavkama, da je cena zakupa prostora depoa previsoka, i to još bez jasnih kriterijuma za njeno formiranje. Iako su nepravilnosti iz dana u dan postajale sve očiglednije, Tatjana Cvjetićanin se i dalje, poput francuske sobarice, pravila neupućena i izjavljivala da "sudski spor ne bi trebalo da utiče na odluku o nastavku rekonstrukcije". Tatjana Cvjetićanin imala je i nepodeljenu podršku prethodnog upravnog odbora na čelu sa prof. dr Maricom Šuput, kojim je pretila tužbama novinarima koji su otkrili čitavu aferu, proglašavajući ih maltene narodnim neprijateljima, te su odjednom novinari ispali krivi što su zbog sasvim ispravnog stopiranja rekonstrukcije, spakovani eksponati, nisu preneti u magacin Kunsttransa.

 

Svima dozlogrdilo

 

Kako bi se ovo i ovakvo nepočinstvo neometano realizovalo, Tatjana Cvjetićanin je prethodno morala da u samom Muzeju oko sebe oformi ergelu poslušnika, slugeranja i obožavatelja. Stoga je odmah nakon stupanja na direktorski presto Narodnog muzeja imenovala redom sve same muzejske štihove: kao svoju zamenicu imenovala je Tatjanu Bošnjak, kao operatovnog direktora imenovala je Bibiku Đorđević, bivšu sekretaricu prethodnog direktora Nikole Tasića. Tu je, naravno, stigla i doživotna šefica upropašćenog Odeljenja za dokumentaciju Neda Jevremović, inače autorka skupo plaćenih neupotrebljivih programa za obradu muzejskih predmeta. Kako bi sve ostalo u krugu šire porodice, u Velikoj loži Tatjane Cvjetićanin našla se i njena kuma, izvesna Elijana Golubović, inače šefica pedagoškog odeljenja, kao i Ljiljana Čubrić, direktorka parazitskog Muzeja Vuka i Dositeja. Naravno, kao mirođija u svakoj čorbi, tu se našla i Mila Popović-Živančević, doskorašnja šefica Centra za preventivnu konzervaciju, koji već poodavno arči pare na teoretisanje o preventivnoj konzervaciji, ali se zato u Muzeju konzervacija maltene i ne radi, jer je Tatjana Cvjetićanin uspešno rasturila i samo Odeljenje za konzervaciju, što rečito potvrđuje činjenica da u rekonstruisanoj zgradi za konzervatore uopšte nije predviđen radni prostor.

Ovakvo ponašanje Tatjane Cvjetićanin dozlogrdilo je i najvećem broju zaposlenih u Narodnom muzeju, jer već godinama iz štampe doznaju šta se tamo dešava, jer sva važna obaveštenja ostaju u uskom krugu direktorkinih intimusa, u njenoj Velikoj loži najupućenijih među upućenima. O tome kakva je zapravo atmosfera u samom Muzeju najrečitije govori činjenica da je zaposlenima zabranjeno davanje bilo kakvih izjava o radu Muzeja. Samo u ovako hermetizovanim kulturnim ustanovama moguće je raditi razne neverovatne stvari, a posledice se uspešno zataškavaju i niko ne kontroliše ni izveštaje o radu ni programe koji su godinama isti, ni kvalitet projekata ni obavljenih radova. Sve je na bazi prijateljskih usluga i dogovora i svima je lepo osim objektima na kojima se radi. Samo za poneke probleme sazna javnost, a onda se neistomišljenici izvan klanova prekorevaju. Samo zahvaljujući kićenju  tuđim perjem, odnosno prisvajanjem rezultata tuđeg rada, o čemu svedoče vredne izložbe kako u inostranstvu, tako i u Srbiji, Tatjani Cvjetićanin doskora je uspevalo da zamajava stručnu i širu javnost. Ipak, napokon je došao trenutak i počelo je pranje Augijevih štala Narodnog muzeja, što je veoma težak zadatak pre svega jer Vlada Srbije pod hitno mora da prelomi preko kolena i smeni Tatjanu Cvjetićanin i sve članove njene Velike lože. Pošto je Tatjana Cvjetićanin za nepoznate zasluge dobila čak i francusku Legiju časti, možda bi najbolje bilo da se ona pridruži Zorici Tomić u Parizu, pa bi onaj apartman koji se mesečno plaća 7.000 evra bio racionalnije iskorišćen.

 

 

 

 

 

Stanje raspadanja

 

Prethodni Upravni odbor Narodnog muzeja, na čelu sa predsednicom prof. dr Maricom Šuput, i članovi Dragomir Acović, muzejski savetnik Tatjana Bošnjak, prof. dr Aleksandar Palavestra i dr Mila Popović-Živančević, svako iz svog ugla, svojim nečinjenjem pokazali su zavidan nivo slugeranjstva i dodvoravanja Tatjani Cvjetićanin, o čemu najbolje svedoče detalji iz pisma upućenog Vladi i Ministarstvu kulture, u kome su kao razloge svojih ostavki izneli problem dalje rekonstrukcije Muzeja, koja je, inače, već odavno blokirana, problem eksponata kojima preti propadanje, a sve navodno zbog toga što Ministarstvo kulture mesecima nije pristajalo ni na kakav razgovor sa njima, a kamoli da pomogne rešavanje problema. Naime, kada je postalo belodano da su u pitanju mahinacije, Ministarstvo kulture je od polovine 2007. zaustavilo plaćanje radova na rekonstrukciji, a "ovaj zastoj pretvorio se u potpunu paralizu polovinom 2008, od kada je članovima Upravnog odbora postalo nemoguće da uspostave bilo kakav dijalog s Ministarstvom kulture. Nakon odobrenog budžeta za 2008, mi kao telo nismo više ništa mogli da očekujemo. Šta može da se uradi sa šest miliona dinara"??? Nešto je sigurno moglo, a moglo je dosta - makar da se izvrši najnužnija popravka krova i čišćenje oluka, da se slapovi ne bi slivali po fasadi nakon svakog pljuska! Jer, dok se o rekonstrukciji Narodnog muzeja raspravlja decenijama, sadašnje stanje krova i fasade je katastrofalno. Bukvalno je u stanju raspadanja.

 

 

 

 

 

 

Cela koncepcija načinjena je tako da više nemamo muzej nego dobijamo modernu galeriju opterećenu raznim restoranima, tako da u nekom trenutku podseća na moderne šoping molove i time gubi svaku vezu sa zgradom koja je sazidana početkom prošlog veka.