Druga strana

 

Državni vrh potpuno dezorijentisan

 

Ima li predsednik pravo na rupu

 

Zbog serije neuspeha u poslednje vreme, Tadić je na pragu odluke da privremeno i formalno zamrzne "evropski put" i sve intenzivnije radove na njemu, dok se ne steknu isto tako formalni uslovi da se gradnja nastavi.

Ali, onda i on i njegovi demokrati postaju suvišni!

 

Ana Borković

 

Mnogo se čudnih stvari desilo za kratko vreme, a sve idu u prilog pretpostavci da se država našla u nekoj vrsti slepe ulice, mračnom ćorsokaku, iz kojeg se nikakav izlaz ne vidi ni uz pomoć demagoške lojanice predsednika Republike ni uz pomoć istrošenih bakljica njegovih glasnogovornika.

Šepureći se u procepu između lepote regionalnog Apolona i lokalnog Narcisa, predsednik Tadić se iznenada našao u mrtvom uglu bez predstave kuda, kako i zašto, a u tome su mu svesrdno pomogli oni koji su ga uljuljkali u uverenju, ili je on barem tako shvatio, da mu se sva vrata, onako lepom, sama otvaraju te da ne mora ništa suvislo ni da radi - dovoljno je da se značajno smeška i prosipa medne misli dok ispija turske kafe po regionu.

Prvi šamar dobio je od Angele Merkel, koja je, preokupirana dubokim vlastitim unutrašnjim problemima, diskretno poručila Tadiću da je "džaba krečio" i da posle Hrvatske, do daljeg, u Evropsku uniju neće niko, ponajmanje sa brdovitog Balkana. Balkanska dekintirana Grčka toliko je sela na glavu Nemačkoj da joj svaki pomen ne samo Srbije i Balkana nego i kompletnog evropskog juga (a Španija i Italija, koje su takođe na granici finansijskog kolapsa, i pogotovo Turska, bile su glavne Tadićeve diplomatske uzdanice i ulaznice za Evropu) unapred pravi kiselinu u želucu, a to joj, vidi joj se to po izrazu lica, ni najmanje nije potrebno.

Dospevši preko noći iz statusa regionalnog lidera u status napuštene pudlice, Tadić to shvata previše lično osetivši se uvređenim i poniženim do te mere da mu se do juče smešeća Evropa odjednom čini nedostižnom, besmislenom i čak suvišnom. Na "njegovom" Kosovu dešavaju se stvari koje ga direktno konfrontiraju sa Amerikom, koja mu ionako vršlja po glavi. Sa Rusima odavno ništa nije kako treba. Na Dan nezavisnosti demonstrativno se ne pojavljuje u američkoj ambasadi ("demonstrativnost" proističe iz činjenice da se nije pojavio ni bilo ko drugi iz vrha Demokratske stranke), što je mali korak za njega i njegovo shvatanje trenutka, ali veliki za zemlje od kojih Tadić traži bilo kakvu podršku i za bilo šta. (Taj čin, "američki faktor", sasvim je uporediv sa proglašavanjem kreditnih sposobnosti i investicionog rejtinga za neku zemlju od strane nadležnih svetskih finansijskih centara moći.)

Možda je najbolji indikator dubine Tadićeve psihološko-političke rupe poslovično razigrani i na visokim notama raspevani Vuk Jeremić, koji, valjda prvi put otkad je dobio priliku da zuji planetom, spuštenih brka govori o "nepobitnoj činjenici da je izuzetno negativan sticaj spoljašnjih okolnosti, ekonomskih i političkih, doveo do efekta drastičnog otvrdnjavanja stava jednog broja zemalja članica kada je reč o nastavku proširenja" te da je kosovski kontekst odjedanput postao nekako nerešiv. Jeremićev stav o evropskoj budućnosti preko noći je od optimistično-lepršavog prerastao u gotovo komemorativan, oproštajan.

Čini se da je Srbija, uz sve Tadićevu i Jeremićevu diplomatsku stahanovštinu, upravo ovih dana videla u ogledalu svoj lik koji nije želela da vidi. Tadić će zbog toga pod hitno potražiti alibi koji bi mu pomogao da još neko vreme ostane na vlasti, a da se privremeno i formalno zamrzne "evropski put" i svi intenzivni radovi na njemu dok se ne steknu isto tako formalni uslovi da se gradnja nastavi. Ukoliko dobije "garancije" da je Srbija zaista danas mnogo dalje od Evrope nego što je to bila juče, te da se ionako dugi rokovi dodatno i neodređeno prolongiraju, to institucionalno zamrzavanje pristupanja Evropi moglo bi čak i da ga osveži, pošto je pretpostavka da Evropa ne bi sasvim digla ruke od Srbije, a ova bi bez grča mogla da se polako spasava od davljenja. Jedini tako vladajuća garnitura mogla bi da se ponaša kao regularna, odnosno negubitnička.

Spoljnopolitički kontekst tada svom žestinom prerasta u unutrašnjopolitički, gde su vladajući demokrati izgubili većinu raspoloživih akreditiva, a na spoljnopolitičke više ne mogu da računaju. Zbog toga onaj Dan nezavisnosti može da im se - ne samo metaforički - slomi o glavu, jer je umesto demokrata na travnjaku rezidencije američke ambasadorke bila udarna trojka Srpske napredne stranke, koja se tako preporučila i promovisala em kao stranka u ekspanziji em kao prozapadna.

Ne treba izgubiti iz vida ni, po svemu sudeći, kulminaciju tihog nezadovoljstva i previranja unutar DS-ovog značajnog koalicionog partnera SPS-a. Priznanje Ivice Dačića, jednog od "neplaniranih", ali najstabilnijih oslonaca vladajuće koalicije, da u njegovoj stranci ključa sukob između pristalica "muzejskih" i "novostvorenih" vrednosti, te da se to u najskorijoj budućnosti može odraziti i na njegov status u stranci, može dodatno da zagorča život i Tadiću i demokratama, jer postoji mogućnost da im se koalicioni kapacitet preko noći sruši kao kula od karata.

U svakom slučaju, ni na vidiku nema osnova za verovanje da će se pojaviti neki tračak nade za efikasno izvlačenje vrha države iz rupe. Ako jedina nada i nije da u njoj što duže ostane.

 

 

 

Jeremićev stav o evropskoj budućnosti preko noći je od optimistično-lepršavog prerastao u gotovo komemorativan, oproštajan.