Kontranapad

Strahota: Oni koji nemaju ideju kuda i kako dalje, vole da su na vrhu i da se pitaju

Ministarka i njen pič

  Ministarka sporta Snežana Samardžić-Marković nastavlja sa marketinškom promocijom i misijom svoje ličnosti. Umesto da podnese ostavku zbog toga što srpski sport produbljava sopstvenu agoniju sa nerešenim svojinskim statusom

Miroslav Vislavski

I bez adekvatnog zakona o sportu koji ga definitivno gura u ambis, ministarka Snežana Samardžić-Marković koketira sa javnošću poturajući "rezultate" koji su nužda i minimum jedne državne organizacije, makar ona bila i Srbija! Nastavlja da se krije iza reprezentativnih rezultata srpskog sporta, bez obzira na to što on crpi poslednje atome svoje vrednosti iskovane u inostranim uslovima rada. Kada bi u Srbiji bilo manje narkomana i delinkvenata, manje nasilja na sportskim borilištima i drugim javnim mestima, manje kriminala, kada bi u Srbiji bio zaustavljen odliv talenata i najpotencijalnijeg stvaralačkog resursa koji poseduje mladost ovog podneblja, kada bi školska omladina imala dužnu pažnju i brigu države i lokalne samouprave za potrebe mladih, pa naravno i u sportu, kada bi se u Srbiji mogao prepoznati ili barem nagovestiti sistem kome teži, analogno tome i u sportu, možda bi se našle reči opravdanja i razumevanja za sve ono kroz šta prolazi vrhunski sport a sa njime i njegova najšira osnova - sport u celini.

 

Bira uz koga će

 

Ništa od toga ne doživljava svoj preporod ili valjan nagoveštaj boljih dana i vremena koje nam kreira postoktobarska vlast. Vreme je učinilo svoje, pa su pozivanja i optužbe na račun Miloševićeve vlasti kao opravdanje sporosti u promenama na svim nivoima i sadržajima, uključujući i položaj mladih i sporta, postale besmislene. "Demokrate" sa svim svojim koalicionim partnerima u minuloj deceniji su pokazale, a kako vreme odmiče sve više i naglašenije pokazuju svoj karakter i obraz. Oni se ne razlikuju ni po čemu od ortodoksnog i tvrdog vlastodržja koje karakteriše režim koji su obarali. Građaninu kome je nada i vera poslednje uporište smislenosti života, bolnije pada njihova laž i prevara iza koje manifestuju svoju despotiju od direktne autokratske vladavine onog koga se danas zarad vlasti odriču čak i njegovi sledbenici. Za razliku od "sledbenika", Miloševićevi protivnici i kritičari koji su sa svojom pameću, nalaze opravdanje za njegovu pogrešnu politiku u spoljnom faktoru, koji je doveo "demokrate" da nam vladaju, a njega da slepo slušaju!

Ovih dana je Snežana Marković-Samardžić otvorila Mini pič teren za mali fudbal u Futogu i brže-bolje se pojavila na lokalnoj televiziji da javnosti predoči rezultate Ministarstva za sport i omladinu u periodu njenog ministrovanja. Pohvalila se da je u tom periodu sagrađeno preko sto sedamdeset raznih objekata za potrebe fizičke kulture i sporta i štošta je još revitalizovano! Voditelj emisije nije iz sportskog miljea, pa ju je pitao svašta što je mogao da nađe na veb-sajtu Ministarstva. Bilo je priče o strategiji fizičke kulture i sporta, o kojoj niko od relevantnih činilaca u sportu ne bi znao reći više od činjenice da ju je Ministarstvo usvojilo! O sadržaju i finansiranju njenog sprovođenja - ni govora. Govorila je ministarka o dopingu i svojoj visokoj poziciji u Antidoping komisiji Evropskog parlamenta, o investiranju i infrastrukturi u sportu, nasilju na sportskim borilištima i drugim opštepoznatim tezama i frazama. O privatizaciji sporta, naravno, nije bilo reči, kao ni o zakonu o sportu. O problemima vrhunskog sporta, samo onoliko koliko se opravdala za nečinjenja, pre svega prema onima koji su "iskočili" iz "projekcije" propasti srpskog sporta poput plivača koje simbolizuju nabolji: Čavić, Higl, Silađi, Lenđer... uz koje se ministarka, ko zna zbog čega, ne pozicionira.

I pošto je kao prva u državnoj hijerarhiji sporta u Srbiji, "imala posebnu čast" da otvori Mini pič teren u Futogu, vredan nekoliko desetina hiljada evra, setih se kako su nekada državni funkcioneri ili visoki zvaničnici sporta otvarali velike sportske objekte od kapitalnog značaja, vredne milionskih iznosa u dolarima. Na primer, novosadski SPENS je sagrađen sredstvima samodoprinosa građana i radnika Novog Sada, grada Novog Sada i podrškom SAP Vojvodine! Otvarajući Svetsko prvenstvo u stonom tenisu (SPENS) 1981. godine, istovremeno je otvorio i taj kapitalni objekat za sport ondašnje SFRJ tadašnji predsednik Saveznog izvršnog veća Veselin Đuranović. U malom Vrbasu je otvoren sjajan Centar za fizičku kulturu 1980. godine, sa halom i salom, bazenima i pratećim sportskim i ugostiteljskim sadržajima. Otvorio ga je Obrad Rašković, u to vreme predsednik omladine u Vrbasu, po zanimanju metalostrugar u fabrici šećera Bačka! A davne 1968. u Mesnoj zajednici Crvenka sagrađen je i otvoren jedan od najmodernijih otvorenih bazena olimpijskih dimenzija u tadašnjoj Jugoslaviji, koji je otvorio u to vreme direktor crvenačke Šećerane, investitora ovog kapitalnog objekta, Milorad Džomba. Toliko za podsećanje i ilustraciju infrastrukturne ambicije i vrednosti prošlog veka, njihovu materijalnu osnovu i - kapacitete i moral političara i državnih funkcionera!

A od predsedenika...

 

Za razliku od onog i današnjeg doba, svesti i odgovornosti predstavnika naroda i upravljača određenim delatnostima, prva ličnost srpskog sporta danas otvara ograđena dečja igrališta za loptanje, a lokalnim samoupravama koje žive samo od komunalnih delatnosti i crkavice iz državnog budžeta delegira nadležnost da grade spoljne bazene koji se greju! To je "mudar" odgovor na pitanje o obezbeđivanju boljih uslova za pripremu Nađe Higl posle osvajanja dva zlata i srebra na Otvorenom prvenstvu u Francuskoj, kao i drugih velikana našeg plivanja koji su se svrstali u red poštovanih na međunarodnoj sceni.

Istovremeno, vaterpolisti ne prestaju da pobeđuju i dominiraju evropskim i svetskim bazenima. Mada ne mogu da se pohvale da su miljenici institucija i sportsko-državne politike, sponzora i "autoriteta", oni ne odstupaju od načela da samo najbolji traju. Njihovo trajanje je preraslo pola veka, a i dalje se ne saginju. Zato su stalno u borbi sa elementarnim uslovima funkcionisanja. Ne čudi onda rezigniranost jednog od najboljih, među kojima je Andrija Prlainović, koji se pita: "Ima li smisla da mi vaterpolisti uopšte osvajamo medalje kad nas niko ne poštuje! Ministarstvo nam je prepolovilo budžet, nemamo bazen za trening, a u fudbal se ulažu ogromne pare. Pitam se samo na osnovu čega?" On tvrdi da naša selekcija na predstojećem Evropskom prvenstvu u Zagrebu, koje počinje 29. avgusta, u konkurenciji drugih favorita kao što su Crna Gora, Hrvatska, Španija, Mađarska i Italija, ima neuporedivo slabije uslove za pripreme. Ostalo je da maštaju o nekoj destinaciji koja nije vezana za neki od većih gradova u Srbiji. Najnoviji trijumf u Svetskoj ligi, izboren u Nišu nakon pobede u finalu nad izvanrednim Crnogorcima, od države je propraćen telegramom kojim je Snežana Marković-Samardžić čestitala vaterpolistima pobedu u ovom komercijalnom takmičenju. Poručila im je: "...Pokazali ste sa koliko požrtvovanja i upornosti treba da se bori za svoju zemlju, koja će vas kao i do sada, svim srcem bodriti na predstojećim takmičenjima!" Sa druge strane, šef države nije uputio ni telegram čestitke onima iz čijih redova je izrastao kao sportska ličnost. Boris Tadić je čestitao odbojkašicama osvajanje Evro lige i treće mesto odbojkaša u Svetskoj ligi. "Svojim" vaterpolistima ni čestitku! Treba li komentar?

Ne treba! Svaki je suvišan! Njihova činjenja su njihova, ali nažalost i naša slika! Ali moraju da znaju: dok su i kada su na poziciji, odgovorni su i dužni da stvaraju uslove i obezbeđuju sredstva za uspešne! Njih nema mnogo u našem vrhunskom sportu, mimo nekoliko pojedinaca i nekoliko selekcija, među kojima su vaterpolisti zacementirani kao najtrofejniji u srpskom sportu!

Šta bi sa sistemom

Ministarka nekoga ko je decenijama najuspešniji obavezuje na patriotizam i upućuje mu patriotske poruke podrške, a drugome kao što je Fudbalski savez Srbije, stavlja na raspolaganje i budžetske pare koje bi dobro došle najuspešnijima. Jer, fudbaleri to nisu i pored popularnosti koju taj sport nosi i pored kapitala koji se u tom sportu u svetu vrti. Kod nas je odavno nestao taj novac. Ostao je možda kod privilegovanih ili snalažljivih pojedinaca. Legalan ili ne, manje je važno! U tom pogledu ipak postoji sistem u Srbiji - sistem koji je uspostavljen van ideoloških okvira, ali sa pragmatičnim modelom i drp-formulom!

Ovih dana se pojavila izjava Dragana Kapičića, predsednika Košarkaškog saveza Srbije, povodom  finansijskog beznađa u kome je zaglibljen jedan od najuspešnijih sportova u Srbiji: "JAT je u finansijskim problemima pa ćemo morati skupo da platimo čarter za odlazak na Svetsko prvenstvo. Druga opcija je da u Tursku idemo peške!" Da ne poverujemo da je košarka na kolenima, jer je nepoznanica odakle će platiti 30.000 evra FIBA (15.000) na ime obaveza članstva i KS Poljske (15.000) za cehove koje su na minulom Evropskom prvenstvu prošle godine načinili oni koji su bili pratnja (gosti, "sponzori", novinari...). Uz to, ovih dana treba državi platiti PDV u iznosu od 2.800.000 dinara! O neisplaćenim nagradama za srebro na minulom Evropskom prvenstvu u Poljskoj i neisplaćenim zaradama u KSS, ovom prilikom nećemo jer je to znatno više! Postojeća obaveza koja bi u neka vremena stala u vrednost petominutnog nastupa Vlade Divca za Crvenu zvezdu, danas je skoro nepremostiva barijera Draganu Kapičiću, čelniku nekada najmoćnije sportskog saveza.  

Informacije kažu da je "uskočio" Dragan Đilas, gradonačelnik Beograda. Učinio je on to i kada su u pitanju Crvena zvezda i Partizan, pa što ne bi kada je u pitanju reprezentacija Srbije koja treba da donese novu radost srpskoj košarci. A šta bi sa ministarkom? Šta bi sa sistemom? Da li nam je interes da od onih koji su dizali bunu protiv Miloševićevog režima pravimo ili se oni sami mimo svoje volje prave isti moćnici kakav je bio onaj koga krive za sva nedela i naše nesreće. Oni koji nemaju ideju kuda i kako dalje, ali vole da su na vrhu i da se pitaju.

 

 

 

 

Za pljuvanje je tu

 

Koliko je pronikla u fudbalske tajne i odnose, bez obzira na to što donedavno nije gledala nijednu fudbalsku utakmicu, Snežana Marković-Samardžić iznenađuje javnost svojim angažmanom u fudbalu. Otvara mini pič terene, finansira Kuću fudbala, protivzakonito pije šampanjac na stadionu, putuje sa reprezentacijom u jednom pravcu, a nakon "neuspeha" (Tomislav Karadžić) na Svetskom prvenstvu, vraća se inkognito... Otuda i pravo da javno zahteva: "Ne treba menjati ni selektora Antića ni predsednika FSS Karadžića, jer nam to daje šanse za Evropu!" Ona ne razmišlja da su dvojica prvih kao rogovi u vreći! Da će njihova sujeta pojesti i to malo što je ostalo od Radomira El Grande, koji je vođenjem selekcije vratio veru u srpski fudbal! Sve dok pametni Tole nije požurio da popljuje Radomirovo delo, već nakon prve utakmice sa Ganom, a posebno po završetku prvog kruga takmičenja.

 

 

 

Andrija Prlainović: Ima li smisla da mi vaterpolisti uopšte osvajamo medalje kad nas niko ne poštuje! Ministarstvo nam je prepolovilo budžet, nemamo bazen za trening, a u fudbal se ulažu ogromne pare. Na osnovu čega?"