Nova klasa

Đilas, Pajtić i Šaper: trojica jahača srpske političke i privredne apokalipse

 

Dok četvrti ne sjaše

 

   Jedan bauk kruži Srbijom. To je bauk manjine u čijim rukama su novac i moć. Dragan Đilas, Srđan Šaper i Bojan Pajtić danas predstavljaju sinonim za odnarođenu grupu licemera koja je pretvorena u vladajuću oligarhiju, dovoljnu sebi samoj. Što je njihov konto veći, to je razdaljina između stvarnog života i života kojim oni žive sve veća. Na sceni je svojevrsni aparthejd. Kako se osloboditi njih, a istovremeno osloboditi nas?

 

M. Grabež

 

 

Nedavno je predsednik Srbije našao za potrebno da pozove tajkune na novi patriotizam, tako što će svako od njih sagraditi po jednu zadužbinu, baš kao što su to nekada radili najbogatiji ljudi između dva svetska rata. Snašli su se brzo i srpski tajkuni, pa su mu hitro odgovorili da je, zbog zuluma koje sprovodi država nad njihovim imperijama, život postao nemoguć, te da mnogi od njih moraju da uzimaju kredite kako bi isplaćivali obaveze prema zaposlenima. Jadni tajkuni, našalio bi se narod, ali problem je znatno dublji nego što izgleda, ako je notorna istina da je te multimilionere stvorila ista ova korumpirana državno-politička birokratija, koja bi sad da ih smakne i koja je odjednom ljubomorna, te bi da im nešto otme i na taj način pribavi sebi još neku godinicu, uvek slatke vlasti.

Ali, ako je većini ovdašnjih multimilionera postalo teško da održavaju svoje kompanije, pa mnogi od njih pokušavaju na razne načine da sačuvaju ono što su stekli, postoje i oni čiji novac i moć niko ne može da sabere a još manje da oduzme...

Ubitačnom kombinacijom političke i finansijske moći, oni danas predstavljaju opasnu grupu potencijalnih zaverenika protiv partijskih oligarhija koje su ih i dovele na vrh piramide. Opasni su i zato što tolikom količinom novca i uticajem na funkcionisanje države (koja barem zvanično stremi slobodnom protoku robe, ljudi i kapitala) predstavljaju, prema svim merilima zapadnih demokratija, opasnost po nacionalnu bezbednost.

Sa takvom količinom novca moguće je likvidirati (ili postaviti na presto) svaku vlast ili istaknutu ličnost, moguća je kupovina ljudi, čitavih stranaka, birača, medija, kompanija, pa čak i stranih diplomata (a bilo ih je u poslednjoj deceniji koji su dobro zaradili na kurvanju sa lokalnim prekupcima moći i uticaja)...

 

Neverovatni apetiti

 

Trojica vlasnika nedodirljivog kapitala i političke moći (do granica potpune superiornosti), Dragan Đilas, Srđan Šaper i Bojan Pajtić, nisu samo puki sinonimi za apsolutnu vlast nego je reč o grupi "nezavisnih talenata", koji deluju po liniji do sada neviđene subverzije. Prva dvojica, Đilas i Šaper, raspolažu stotinama miliona evra, što na računima i u poslovima sopstvenih kompanija, što u takozvanim državnim poslovima, od kojih uvek dobro može da se zaradi. Upućeni tvrde da toliko novca imaju u kešu!

"Zadužićemo Beograd do gornje granice", uskliknuo je nedavno Dragan Đilas, gradonačelnik Beograda, prvi tajkun prestonice, čovek koji je slavu stekao rekavši Slobodanu Miloševiću svojevremeno da podnese ostavku. Ali, čak ni taj zločesti vladar, koji je umro ne stigavši da vidi kako bivši režimski oponenti haraju nasleđenom imovinom, nije mogao ni da sanja kakvi su apetiti te tadašnje omladine. I ne samo apetiti, nego i neverovatan talenat za pljačku pokrivenu demagoškom retorikom o svetim interesima naroda i države, u ime kojih je sve moguće, pa čak i zgrtanje kriminalno velikog bogatstva koje prevazilazi sve što je prosečan Srbin do juče mogao da zamisli.

Mada je skraćeni kurs iz ekspresnog bogaćenja Dragana Đilasa i Srđana Šapera uglavnom poznat, količina novca kojom raspolažu ove dve perjanice najvećeg demokratskog preduzeća, sasvim je nepoznat najširoj javnosti.

Samo tokom 2008. godine, Dragan Đilas je zaradio 83,8 miliona evra, a prihod njegove kompanije povećan je skoro 50 odsto za samo jednu kalendarsku godinu. Kad je odlučio da krene u trku za mesto gradonačelnika Beograda, nakon zaludnog ministrovanja (bez portfelja) i nikad umrle želje da bude predsednik srpske vlade, već je bio prebogat čovek, kome je visoka državna i partijska funkcija mogla samo da pomogne u munjevitoj multiplikaciji stečenog bogatstva.

Sa druge strane, ono što je sam Đilas pre nekoliko godina ponudio kao "imovinsku kartu", treba smatrati nedovoljnom informacijom. Jer, Đilas, zvanično, poseduje stan na Vračaru veličine 110 kvadratnih metara, ušteđevinu od ( ...evra!) i oko milion dinara, automobil saab iz 2003. i vlasništvo u firmama Multikom (50 odsto), BBDO Sarajevo (48 odsto), MDI internacional Prag (28 odsto). Njegova supruga ima kuću od 250 kvadrata na Senjaku i automobil sitroen C3. Koliki je taj njegov udeo u firmama koje je spomenuo?

Rijaliti šou, ali realan

    Ovde treba podsetiti da je 2001. godine građanin Dragan Đilas osnovao firmu Dajrekt medija, koja je bila nastavljač poslova marketinške agencije Ovejšn, sa kojom je i ušao u reklamni prostor medija u Srbiji koristeći svoj "prvoborački status", blagonaklonost nekoliko interesnih grupa i makar jednu od brojnih stranih "obaveštajnih zajednica". Nije Đilas imao novac, nego je imao dar za matematiku. Taj dar prepoznali su njegovi tadašnji (spoljno)politički mentori. Kako bi drukčije od osnivačkog uloga na računu svoje prve agencije, ne većem od par hiljada evra, za nekoliko godina postao jedan od najbogatijih ljudi u Srbiji?

Ili, ako je zdrobljena država bila toliko zaposednuta družinom novih osvajača, a on toliko talentovan, onda je takođe reč o retkoj vrsti, jer, nesumnjivo, nije bio jedini u tom klubu sa impresivnim apetitom.

Već 2005. godine, kad je bio prilično "overen" i na menadžerskom terenu, osnovao je takozvani poslovni sistem, kompaniju Multikom Group, sa osnivačkim ulogom od blizu 1,5 miliona evra, ili 49 odsto vlasništva. U sastav Multikom group ušla je njegova firma Dajrekt medija i firma Emoušnprodakšn, koja ima licencu za sve "rijaliti-šou" programe vodećih srpskih televizija.

Multikom group je osnovan 2005. godine, a osnivači su bili Dragan Đilas, Dragoslav Ilić i Nebojša Garić. Đilas je uložio oko 1,4 miliona evra, Ilić 1,3 miliona, a Garić oko 200.000 evra. Multikom group je već 2006. godine zaradio tačno 55 miliona evra, čime je ulazi među nekoliko najprofitabilnijih firmi u državi, a Dragan Đilas postaje jedan od najbogatijih ljudi u Srbiji! Odatle pa do apsolutne vladavine medijskim i političkim tržištem "iz senke", bio je samo jedan korak.

Istina, Multikom group nije ni krio od javnosti da je 2006. godine zaradio 55 milion evra, pa je čak obznanio i da je Đilasova Dajrekt medija u istom periodu imala ukupan prihod oko 43 miliona evra!

Šta znači fatalan zagrljaj političke moći i uticaja sa državnog vrha, najbolje govori i spisak komintenata koje u medijima promoviše i zastupa Dajrekt medija Dragana Đilasa. Tu su se odmah našle velike kompanije poput Telenora, Henkela, Bajersdorf Hamburga, Apatinske pivare, Bambija, Nektara, Loreala, Knjaza Miloša, Podravke, Štarka, Kraftfudsa, Delte DMD, Frikoma, Imleka, Banke Inteze, Efes Vajferta, EFG Eurobanke, Džonson i Džonsona i brojnih drugih. Da je Dragan Đilas danas neprikosoveni gazda (zajedno sa Šaperom) najvećeg dela medijskog prostora u Srbiji, govori i podatak da je u pitanju 55 odsto celokupnog reklamnog tržišta!

Gopodin Đilas je, samo na monopolu, i partijskom uticaju, zaradio stotine miliona evra, a da nije uložio ni dinar u isplatu zarada zaposlenima, koji se mogu na prste nabrojati. Bez ikakvog rada, znanja i talenta, gospodin Đilas je postao milioner. Sa neoporezovanim novcem.

Svejedno je da li je glupost ili namera

    Srđan Šaper, sin slavnog Radomira Šapera, praoca jugoslovenske i srpske košarke, i bivši član bivše muzičke grupe "Idoli", našao se na na vrhu političke piramide istovremeno kad je i Demokratska stranka preuzela sve ključne funkcije u državi. Nekadašnji epizodni glumac u kultnom filmu Slobodana Šijana, "Davitelj protiv davitelja", sa ulogom frustriranog epigona jednog velegradskog manijaka (Spiridon Kopicl), postaće, mnogo godina kasnije, takođe epigon današnjem neprikosnovenom vođi Borisu Tadiću, a njegova moć i uticaj na čoveka broj 1 biće od presudnog značaja za celokupnu spoljnu i unutrašnju kalvariju koja se upravo dešava pred nemoćnim i detaljno očerupanim građanima Srbije.

Da je to zaista tako, postalo je jasno mnogo ranije, ali je počelo da "bode oči" tek kad je Šaper počeo da radi stvari koje su štetne po ovu državu. Kao i sve štetočinske rabote, i ova je imala oznaku "državne tajne", a kolika je "tajna" bila u pitanju najbolje govori to što je usred Skupštine Srbije, celu priču ispričala Vesna Pešić, verujući, očito, da je reč o gluposti a ne o zloj nameri. Naime, tražeći od Vlade Srbije da obznani detalje ugovora koji je potpisan sa jednom lobističkom firmom iz Čikaga, koji je oštetio srpske poreske obveznike više miliona dolara, postavila je i pitanje da li je Vlada Srbije imala opravdanog osnova da stavi oznaku "strogo poverljivo" na takav ugovor, ali je, istovremeno, i prozvala koga treba:

"Rekla sam ambasadoru u Vašingtonu Vladimiru Petroviću da neće moći ništa da rešava preko Bele kuće, već mora sve da ide preko Stejt departmenta, ali oni, ipak, idu posredstvom lobista, što je politika kako je zamišlja mali Đokica. Lobiranje za poboljšanje imidža (čijeg imidža, primedba autora) je besmisleno, ukoliko imate takvu spoljnu politiku koja na svakom koraku radi kontra sopstvenog dobrog imidža. Šta vredi plaćati lobiste, ukoliko glasate protiv rezolucije EU o kršenju ljudskih prava u Iranu? Glavni problem u celoj priči je što javnost nije obaveštena o tome šta rade ljudi koji su izabrani da nas vode. Od kada to sekretarka Vlade može da potpiše jedan takav netransparentan dokument za koji svi ministri tvrde da ga, navodno, nisu u životu videli?"

Na tom mestu i tom prilikom, pomenut je i Srđan Šaper kao ključni pregovarač sa tom lobističkom firmom, pa je prvi put u Skupštini Srbije rečeno ono što je čaršija već odavno znala, da "Šaper vodi spoljnu politiku umesto Borisa Tadića".

Jedan od onih koji znaju šta je lobiranje i ko upravlja njime, tih dana je objasnio da nigde u svetu niko ne lobira tajno, da svi zakoni koji regulišu tu oblast, a imaju ih sve ozbiljne države, govore o tome da se uvek mora znati ko i za koga lobira, u kojim oblastima, koji su ciljevi, da mora biti poznato i koje aktivnosti lobiranje obuhvata, koliko sve to košta, da je svaki lobista dužan da državnim organima na tri meseca dostavlja izveštaje o rezultatima svoga rada i ciljevima koje je postigao, te da ga nekoliko subjekata u državi mora stalno kontrolisati...

Kako je bilo moguće da oznaku državne tajne dobije nešto što bi po prirodi stvari, i prema zakonskim rešenjima svih civilizovanih zemalja, trebalo da bude poznato - narodnim poslanicima makar, ako je narod već oguglao na pljačku i na samovolju svake vrste? Odgovor treba potražiti u lopovskom duhu koji je potpuno zavladao među domaćim vlastodršcima ovoga vremena. Toliko ličnih interesa, privatnih firmi, toliko selektivne primene zakona, bahatosti i samoljublja, stvorilo je jedan sektaški odnos ovih "samostalnih talenata", prema svemu i svakome ko im nije makar približno ravan u milionima dolara i evra.

Nova vrsta nebeskih Srba priznaje samo nebesko bogatstvo, a tu im je, izgleda stvarno, samo nebo granica.

Počelo od kokošarske naknade

 Ako u Beogradu "drmaju" Đilas i Šaper, u Novom Sadu i celoj Vojvodini rođen je novi kult ličnosti koji se ne zove Nenad Čanak, nego Bojan Pajtić. Svi Pajtićevi prethodnici su apsolutni amateri za njega u pogledu sticanja milionskih dobara. Za razliku od Đilasa i Šapera, Pajtić sebe nije obogatio raznim advertajzing firmama nego je krenuo direktno da vrši sistemsku korupciju, smenjujući i postavljajući (zadužujući one koje postavlja da mu budu slepo odani).

Čim je Pajtić svog starog poznanika sa Novosadskog univerziteta, Dragoslava Petrovića, postavio za sekretara za nauku i tehnologiju Vojvodine, bilo je jasno da će krenuti "novi investicioni ciklus" prepun nepodopština, bezakonja, urbanističkog haosa, otimačine i neuhvatljivih puteva novca. Naime, Petrović je u tom smislu bio i ostao autoritet za Pajtića. Čuvene su njegove provizije za razne usluge, pa je tako svojevremeno uspeo da istera iz džepa jednu "kokošarsku nadoknadu" od 100.000 evra iz džepa profesora Radovanovića iz Sremske Kamenice, kao garanciju da će biti čuvan i sačuvan kao "doživotni direktor".

Ali, kako je Pajtić, do tada nedovoljno poznat i bez harizme, imao takođe nesagledivo velike ambicije, sklonio je Petrovića iz blata amaterske otimačine i smestio ga na najbolju moguću poziciju u Vojvodini, kao ključnog čoveka Fonda za kapitalna ulaganja. Od tada do današnjih dana, suštinski gazda ove vreće prepune para postao je Bojan Pajtić, a njegova politička igranka traje skoro sedam godina i kraj joj se ne vidi. Oko njega se dešavao neopisivi kriminal (samo pljačka vojvođanskog Fonda RZZO bila je dovoljna makar za njegovo političko smaknuće). Poslednji finansijski cirkus jeste izgradnja megalomanskog Kliničkog centra Vojvodine, koji je do te mere grandiozan i opremljen najsavremenijom tehnikom, da će proći dugo vremena dok u njemu bude popunjena i polovina potrebnog lekarskog osoblja, specijalizanata, medicinskih sestara, pa čak i obučenih nemedicinskih radnika. Izgradnja vojvođanskog KC koštala je građane Vojvodine 3,7 milijardi dinara, a sam Pajtić se hvalio kako je "vojvođanska vlada" (ne kaže poreski obveznici, narod, građani, nego kaže "mi iz vojvođanske vlade"!), za pet godina u zdravstvo uložila blizu 13 milijardi dinara. Lako je izračunati da je Pajtićeva družina potrošila najmanje dvadesetak milijardi dinara za razne izgradnje, obnove, rekonstrukcije samo u zdravstvu. Ko su i kakvi su bili izvođači, podizvođači, ko je tu zarađivao i ko se bogatio u okolnostima kad samo jedan čovek, Bojan Pajtić, vodi autokratsku politiku, ni to nije teško zaključiti. Teror Pajtićeve Demokratske stranke na terenu u Vojvodini teško je spoznati dok ga čovek ne oseti na svojoj koži. Širom Vojvodine raspoređene su njegove gazde i gazdice koji imaju monopol na život i za to plaćaju uredne provizije, rekete i donacije, što u novcu što u naturi. Da li je Pajtić lično bogat čovek? Ovaj podatak bi lako utvrdio neki nezavisni tužilac, ali takvih danas i ovde nema. Novac kojim Pajtić raspolaže iz kase Fonda za kapitalna ulaganja najčvršća je garancija da se takav neko neće pojaviti. Kupljen je svako ko nešto znači. Konačno je mirna Bačka. Ali, koliko dugo, to je već druga priča...

Kad bi, konačno, jedan takav nezavisni tužilac istražio poslovanje samo Pajtića, Đilasa i Šapera, trojice jahača ovdašnje Apokalipse, bio bi to posao epohe. Četvrtog jahača mogao bi sam, na bazi slobodne procene, da izabere. Kandidata ima dovoljno, ali predsednik države uvek nudi najviše. U Americi je prošle decenije nezavisni tužilac Kenet Star doslovno skinuo gaće tadašnjem predsedniku Klintonu. Ovde je sve drukčije, a opet demokratski, pa nije jasno da li su ovdašnji tužioci toliko sramežljivi ili su srpskom predsedniku gaće same spale.

I dok mi u Miškovića, Beka, Drakulića i druge vlasnike kompanija gledamo kao na pljačkaše, politički mešetari iz vrha Demokratske stranke, bez firmi, bez objekata, fabrika, bez hiljade zaposlenih radnika, bez ogromnih kredita, gotovim novcem stežu omču oko Srbije.

Kada je Boris Tadić pozvao tajkune da postanu zadužbinari, Milan Beko mu je odgovorio da su on i njegove kompanije zadužene do guše. Tadićeve stranačke pajtose ne more ti problemi. Onu uzimaju keš, bez uloženog truda. I sve su agresivniji i pohlepniji.

 

 

 

Mit o jahačima Apokalipse

 

Prvi konjanik je jahao na belom konju. Nosio je luk, a na glavi mu je bio venac. On je osvajač i pobednik.  Prvi jahač se često smatra antihristom. On je imitator Hrista, koji bi takođe trebalo da dođe na belom konju. Iako ga često vezuju za antihrista, u Otkrovenju Jovanovom nije pomenut pod tim nazivom.

Drugi konjanik je jahao crvenog konja. Crvena boja simbolizuje krv koja se proliva u ratovima. Jahač je imao veliki mač. Za njega se kaže da će oduzeti mir sa zemlje i naterati ljude da se međusobno ubijaju. On ukazuje na strašne ratove do kojih će doći pred kraj sveta.

Treći konjanik jaše crnog konja i nosi vagu u ruci. On predstavlja glad, jer se spominju male količine pšenice i ječma. Doći će do nestašice hrane, verovatno kao posledica ratova do kojih će dovesti drugi jahač.

Četvrti konj je bledunjav. U originalnom tekstu se navodi da je zelene boje, čime se ukazuje na boju teško bolesnih i nedavno umrlih ljudi. Ipak, u većini biblijskih prevoda upotrebljava se izraz bled da bi se označio truljenje. Poslednji jahač je jedini imenovan - njegovo ime je smrt. Neobično je da ga prati pagansko božanstvo starih Grka, Had, koji simbolizuje pakao. Ovaj jahač je kao spoj prethodnih. On ubija ratom, glađu, bolešću i divljim zverima.

 

 

 

 

Teror Pajtićeve Demokratske stranke na terenu, u Vojvodini, teško je spoznati dok ga čovek ne oseti na svojoj koži.

 

 

 

Ubitačnom kombinacijom političke i finansijske moći, oni danas predstavljaju opasnu grupu potencijalnih zaverenika, a prema merilima zapadnih demokratija - opasnost po nacionalnu bezbednost.

 

 

 

Bez ikakvog rada, znanja i talenta, gospodin Đilas je postao milioner. Sa neoporezovanim novcem.

 

 

 

Kako od osnivačkog uloga ne većeg od nekoliko hiljada evra na računu prve agencije, za nekoliko godina postati jedan od najbogatijih ljudi u Srbiji?