Razaranje

Manastir Sopoćani: Danas strada kao i posle Kosovske bitke

 

Kad crkva liči na šaku u oko

 

Kako je već 40 godina najvredniji spomenik srpskog srednjovekovnog slikarstva najstručnije uništavan od same službe zaštite? Kako se projektant obnove nije mešala u svoj posao? Kako su se zidovi crkve napili kapilarnom vlagom? Kome je smetao projekat zaštite fresaka od propadanja? Kome zlatna koka već više od 40 godina nosi zlatna jaja?

 

Stanislav Živkov

 

Manastir Sopoćani sagrađen je između 1243. i 1276. godine, u blizini stare srpske prestonice Ras, čiji se tačan položaj ni do danas tačno ne zna. Sam naziv manastira Sopoćani potiče od staroslovenske reči Sopot, što znači izvor. Manastirski kompleks sa crkvom posvećenom Svetoj trojici sagradio je kralj Uroš Prvi, sin Stefana Prvovenčanog, unuk Nemanje, osnivača dinastije koja je Srbijom vladala više od dvesta godina. Istorija je zabeležila kralja Uroša kao mudrog i obrazovanog vladara, koji je veštom unutrašnjom i spoljnom politikom umeo da sačuva i osnaži državu. U to vreme srednjovekovna Srbija bila je multietničko društvo, a sam kralj je održavao dobre odnose i sa Pravoslavnom i Katoličkom crkvom. Za takvu politiku je imao i interesa i mogućnosti. Njegov brat Sava Drugi je bio arhiepiskop, majka Ana Dandolo - ćerka mletačkog dužda, a supruga Jelena je bila Francuskinja poreklom iz dinastije Anžu. Ekonomskom razvoju Srbije snažno su doprineli i nemački doseljenici iz Saksonije, uz čiju pomoć su otvarani brojni rudnici bakra, olova i srebra.

Poput svih prethodnih kraljevskih zadužbina i Sopoćani su zamišljeni kao mauzolej kraljevske porodice. Tu su sahranjeni Ana Dandolo, Stefan Prvovenčani i brat od strica knez Đorđe. Deceniju pred kraj trinaestog veka u kameni sarkofag u ovoj crkvi je položen i sam ktitor. Verovatno da je Uroš Prvi zamislio Sopoćane kao katedralnu crkvu.

Nije zabeležena tačna godina osnivanja Sopoćana. Pretpostavlja se da je hram podignut između 1263. i 1270. Nije sigurna ni godina kad je crkva oslikana, ali se smatra da je to moglo da bude oko 1265. Na prstenu tambura kupole krupnim slovima je označeno vreme živopisanja crkve. Razaznaju se ostaci te poruke: "... utvrđenje onih koji se u tebe uzdaju, Gospode, utvrđuju ovu crkvu tvoju..." Nažalost, deo natpisa, gde je ispisana godina, potpuno je uništen, delom zahvaljujući slikarima konzervatorima koji su ga totalno prečistili.

 

Dva veka bez života

 

Manastirska crkva sagrađena je od blokova šupljikave sige, koja je sama po sebi vrlo kvalitetan građevinski materijal, ali koja propušta vodu te su stoga sve fasade prvobitno bile omalterisane, čime je sprečen prodor vlage u unutrašnjost zida.

Gledano spolja, manastirska crkva ima izgled trobrodne bazilike, koju natkriljuje masivna kupola. Unutar spoljne trobrodne ljušture vešto je ugrađena krstoobrazna crkva sa četiri kapele, pevnicama i trodelnim oltarskim prostorom. Spoljna priprata takođe je bila trobrodna, a ispred nje sagrađen je zvonik na tri sprata. Nema podataka o tome ko je bio protomajstor Sopoćana, ali po stilu građenja očigledno je kako je on došao iz zapadnih krajeva, verovatno s obale Jadrana. Čitava arhitektura crkve predstavlja kvalitetno ostvarenje provincijalne romanike, tipično za srednjovekovnu Srbiju.

U posao je uložio mnogo truda, malterisane zidove je ukrasio manjim pravougaonicima u raznim bojama. Izdaleka je crkva izgledala kao da je zidana od raznobojnog mermera. Ništa od toga danas više ne može da se vidi. Vekovi i tuđinska nedela su uspeli da skinu svu boju sa spoljnih zidova.

Unutrašnjost sopoćanskog hrama nekada je potpuno bila ispunjena freskama za čiju izradu su korišćene najskupocenije mineralne boje koje su se dobijale mlevenjem raznih vrsta poludragog kamena. Najlepše freske su naslikane u naosu hrama i u oltaru. Zlato je korišćeno za pozadinu najznačajnijih i vernicima najbližih slikarskih kompozicija. Vremenom je otpalo, ili je oljušteno, i na tim mestima su ostale samo tamne mrlje.

Monumentalno "Uspenje Bogorodice" je naslikano na površini većoj od trideset kvadratnih metara. Veličanstvena je to scena usnuća Majke božje, koju dopunjuju stojeći likovi kraj odra, s Hristom na čelu, lepi i snažni, skrušeni u svom bolu. Jedna od najlepših i najtužnijih novozavetnih priča slikarski je predstavljena na način kako su to mogli da urade samo vrhunski umetnici onog vremena... Među brojnim novozavetnim scenama i likovima iz srednjovekovne srpske istorije izdvajaju se posebno, u sceni Poklonjenja agnecu, tri prva srpska svetitelja - sveti Sava, sveti Arsenije i sveti Sava Drugi. Na taj način su predstavljeni prvi i poslednji put u srpskom crkvenom slikarstvu. Moguće je da su u specijalnim nišama obe strane oltara bile i ikone u mozaiku ili ikone-reljefi u kamenu, kao one u crkvi svetog Marka u Veneciji. Raskošnom izgledu oslikanog enterijera doprinosili su i prozori sa oknima u ružičastoj, ljubičastoj, žutoj i plavoj boji. O takvom njenom izgledu svedoči model crkve u rukama ktitora kralja Uroša na jednoj fresci, kao i fragmenti obojenog stakla, nađeni prilikom arheoloških iskopavanja.

Stradanje ovog zdanja počinje posle Kosovske bitke. Turci su u jednom naletu porušili i spalili manastirske zgrade. Obnovi se pristupilo već u vreme srpske despotovine. Nemirna vremena su nalagala da se ceo kompleks bolje zaštiti. Dograđen je glavni ulaz, otvorena je jedna kapija, dozidana kula.

Između šesnaestog i sedamnaestog veka kompleks se u više navrata obnavljao. Crkva je dobila nov krov, prepravljeni su zvonik i spoljna priprata. Po obimnim radovima na pomoćnim zgradama veruje se da je tad u Sopoćanima bilo mnogo monaha.

Tako je bilo do 1689, kad su Turci porušili i spalili manastir. Skinuli su olovo s krova i pretopili ga u municiju. Manastirski kompleks je zapusteo i više od dva veka tu nije bilo života.

 

Konzervator bez mišljenja

 

Crkva posvećena Svetom trojstvu obnovljena je između 1927. i 1929. godine. Prema projektu profesora Pere Popovića obnovu je izveo inženjer J. Biliška. U potpunosti su obnovljeni srušeni svodovi nad samom crkvom, čime je enterijer sa freskama makar privremeno bio zaštićen od dejstva atmosferilija. Naime, obnovljeni svodovi prekriveni su krovom od ćeramide te je već tada bilo jasno da će krov biti potrebno pokriti trajnijim materijalom.

Tokom Drugog svetskog rata Nemci nisu imali mnogo obzira prema starom svetilištu te su hram pretvorili u konjušnicu, iz koje je nakon rata izvučeno nekoliko mrtvih mazgi. Odmah posle rata su urađene najhitnije popravke. Skinut je crep s krova i postavljen olovni lim. Italijan Rigobelo je obavio prve konzervatorske radove na freskama i upozorio na činjenicu da ih je već tada ugrožavala vlaga.

U crkvi je nešto kasnije postavljen nov mermerni pod. U vreme obeležavanja sedamstogodišnjice manastira 1965, obavljene su najnužnije popravke. Očišćene su pojedine freske, uređena je porta, rekonstruisani sarkofazi Uroša i arhiepiskopa Joanikija. Više od jedne decenije su trajala arheološka istraživanja. Posle njih je mogla da se dobije izvesna slika kako je manastir izgledao u srednjem veku.

Naporedo sa njima obavljeni su i najnužniji konzervatorski radovi na arhitekturi crkve. Skinut je i prethodni olovni lim s krova i zamenjen debljim, koji je ostao do danas. Po raspoloživim podacima, obnovljeni su i manastirski zid, ulazi, stara česma ispred glavne kapije. Dograđen je i novi konak.

Danas manastirska crkva predstavlja najidealniji primer kako se zahvaljujući nemešanju u svoj posao i hohštapleraju može upropastiti kapitalan spomenik svetske kulturne baštine.

Naime, u široj javnosti vlada mišljenje da je nakon višedecenijske obnove spoljne priprate crkve Svetog trojstva njena obnova time i završena. Međutim, malo je poznato da skoro četrdeset godina traju intenzivni napori sistematskog sprečavanja kompletne graditeljske obnove crkve, a samim tim i još intenzivnije uništavanje preostalih fresaka u enterijeru crkve! Postoje dva osnovna građevinska problema koja ni do danas nisu uopšte rešena: kompletna rekonstrukcija spoljne priprate na osnovu pouzdanih podataka i malterisanje fasada crkve kako bi se sprečio prodor vode i uništavanje fresaka u enterijeru.

Navodna obnova spoljne priprate je rezultat dugogodišnjeg (ne)rada arhitekte konzervatora Olivere Marković-Kandić, koja tokom više od trideset godina navodnog istraživačkog (ne)rada nije bila u stanju da na osnovu jasnih i pouzdanih podataka na samom spomeniku obnovi spoljnu pripratu samo zato jer zapravo nikada nije ni imala svoje mišljenje o tome, već se za mišljenje obraćala raznoraznim sivim eminencijama službe zaštite spomenika kulture, a pre svega svom mentoru Vojislavu Koraću, čije je ideje svojevremeno pretočila u svoj magistarski rad posvećen arhitekturi spoljnih priprata u srednjovekovnoj Srbiji. Vojislav Korać inače je odavno poznat kao najodaniji epigon sive eminencije srpske službe zaštite spomenika kulture Đurđa Boškovića, koji je pak bio zagovornik konzervatorskog gesla "konzervirati a ne restaurirati", na čemu je kasnije insistirao i sam Korać, a svesrdno na spomenicima primenjivala Olivera Marković-Kandić. Naime, pre prve obnove crkve dvadesetih godina, od spoljne priprate ostali su samo delom sačuvani stupci sa nekoliko lukova, ali i dovoljno podataka za kompletnu obnovu crkve. Pošto u prvoj obnovi na spoljnoj priprati ništa nije urađeno, mnogo kasnije raznorazni stručnjaci su u nekoliko navrata razmatrali prvobitni izgled spoljne priprate da bi je mogli obnoviti. Iskristalisalo se mišljenje da nedostaju podaci o izgledu njenog srednjeg dela što naprosto nije istina. O tome kolika je uopšte kompetencija raznoraznih sivih eminencija i kojekakvih velikih loža najbolje svedoči svojevremena izjava Olivere Kandić povodom navodne obnove spoljne priprate.

 

Epilog uvek u nečijem džepu

 

"S obzirom na to da je manastir Sopoćani kulturno dobro od izuzetnog značaja i nalazi se na listi zaštićene svetske baštine, svi radovi na njemu podležu prethodnoj naučnoj raspravi na Velikoj komisiji za srednji vek. Odabrani vrhunski eksperti iz svih oblasti (istoričari umetnosti, arhitekte, arheolozi, akademici, profesori univerziteta) odlučuju o predlozima stručnjaka Zavoda koji će se radovi izvoditi i kako, i na ovom i na sličnim manastirima. Oni, u stvari, odobravaju dobijene projekte. Ove godine bilo ih je nekoliko predloženih za rekonstrukciju bočnih delova hrama, za koje postoje nesporni podaci o prvobitnom izgledu, a na srednjem delu priprate predlog izrade zaštitne konstrukcije. Meni se učinilo da sam stekla dovoljno podataka da predložim projekat obnove tog dela, ali se Komisija nije složila, pa je prihvatila moju drugu ideju za neutralnu arhitekturu, kojom će se zaštititi preostale freske na zidovima priprate". Ova i ovakva izjava Olivere Kandić svojevrstan je skandal, jer se postavlja pitanje kako se jednog trenutka nekome može učiniti da za nešto ima dovoljno podataka, a odmah potom mu se to isto više ne čini.

Ovim se samo potvrdilo da o našim najznačajnijim spomenicima i njihovoj sudbini zapravo odlučuju po pravilu sasvim nekompetentni ljudi, u ovom slučaju arheolozi i istoričari umetnosti, koji uz retke izuzetke nemaju nikakve veze sa graditeljskom rekonstrukcijom spomenika kulture, po svom ćefu su rešavali šta će se i kako raditi na spoljnoj priprati sopoćanske crkve.

Tako je, umesto da se nakon kompletne obnove kupolastih svodova, u bočnim delovima obnove i svodovi srednjeg dela i time ponovi trobrodan gabarit crkve, sagrađena prava neomalterisana kamena sandučina, koja je još, poput šake u oko, popreko nasađena između crkve i zvonika.

Pod izgovorom da će se time sačuvati od daljeg propadanja freske koje su na prvobitnim spoljnim zidovima crkve, a živopisi se nalaze i na zvoniku crkve (kralj Dušan sa kraljicom Jelenom, na jednoj strani, a na drugoj Nemanja, kralj Uroš i kraljica Jelena), crkva danas izgleda krajnje zapušteno sa ogoljenim fasadama od blokova šupljikave sige iz kojih se voda cedi kao iz sunđera. Kada se pogleda kompletan radni učinak Olivere Marković-Kandić u Sopoćanima postavlja se pitanje šta je tamo zapravo urađeno kako treba. Naime, u više navrata izveštavano je da su rekonstruisani sarkofazi u enterijeru, popravljani prozori, rekonstruisan ikonostas i pod, a prema sadašnjim planovima Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture predviđeno je da svi ti poslovi treba ponovno da se izvode. Samim time se nameću dva prosta zaključka: ili su poslovi na ovim restauracijama izvedeni nestručno, pa sada treba popravljati raznorazne greške, ili se novac traži za već urađene poslove kako bi završio u nečijem džepu.

Ni ostatak manastirskog kompleksa nije bio bolje sreće. Naime, kako je svojevremeno u manastiru obnovljen i monaški život, kao nužna potreba ukazala se izgradnja novog konaka. Po dobrom crkvenom običaju, sagrađen je pravi mastodont naslonjen na mali stari konak, pravo arhitektonsko remek-nedelo, a da bi se ambijentalna devastacija kompletirala, pored glavnog ulaza u manastir, prema projektu Miladina Lukića, sagrađena je manastirska prodavnica koja je uspešno sasvim zaklonila pogled na manastirsku crkvu, verovatno jer je manastirskom bratstvu i Lukiću bilo važnije da posetioci najpre vide prodavnicu i dive se Lukićevom remek-nedelu a potom nešto i pazare i time dopune manastirsku kasu. Srećnim sticajem okolnosti sprečena je gradnja još jednog nakaznog konaka po Lukićevom projektu, koji je trebalo da liftom za hranu bude povezan sa trpezarijom, već je malo manje nakazan konak projektovala sama Olivera Marković-Kandić.

Ono što Sopoćane čini veličanstvenim, a što je već davno znano, jeste umeće manastirskih živopisaca, kojim su zauvek obogatili svetsku kulturnu baštinu. O slikarstvu manastira eminentan stručnjak za srednjevekovnu umetnost Desanka Milošević je zapisala:

"Lišena skupocenog mermera u obradi spoljašnjih zidova i raskošne reljefne dekoracije u ukrasu portala i prozora, u svojoj jednostavnosti stroga do siromaštva, crkva Svete trojice čuva u svojoj unutrašnjosti jednu od najlepših i najmonumentalnijih galerija slika XIII veka u Evropi..."

Svi protekli vekovi i razaranja, sunce i nepogode koje su dugo zasipale crkvu bez kupole, nisu mnogo naškodili bojama u unutrašnjosti. Ne samo što su freske umetnički izvanredno urađene već su slikari bili i pravi majstori da im obezbede dug život.

Sigurno je da su slikari ove velelepne galerije bili upoznati s novim duhom što se budio na zapadu. Može u njihovom delu da se oseti klica renesanse, koja je nadirala preko mora, kao i sve ono oduševljenje antičkom kulturom. Sačuvani zapisi govore da su oni bolji srpski slikari mahom bili sinovi velmoža, školovani u Carigradu. Duhovni učitelj srpskih umetnika tog vremena bio je Domentijan, pisac "Žitija svetog Save" i "Žitija svetog Simeona". Opisujući srpsko crkveno slikarstvo tog vremena, naglasio je kako je ono "sastavljeno bogomisaonim razumom i izvajano presvetlom maštom, i prekrasnim bojama izumljeno".

Nažalost, malo je poznato da ove, možda najznačajnije freske u korpusu srpskog srednjovekovnog slikarstva, propadaju više od 40 godina, pre svega zahvaljujući diletantizmu i štetočinstvu Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture, čiji slikari konzervatori već decenijama troše enormne iznose novca na sanaciju štete koju čini sam arhitektonski odsek istog zavoda.

 

 

 

 

Faktor honorara i dnevnica

 

Slučaj propadanja fresaka u Sopoćanima ima i svoju predistoriju koja počinje sada već daleke 1968. godine, kada je tadašnji rukovodilac radova na konzervaciji arhitekture Marija Jovin započela istraživanja kako bi se ustanovio razlog za enormnu vlažnost zidova crkve i freskoživopisa na kojem se već u to vreme sve više pojavljivalo isoljavanje i stvaranje skrama od soli koje je atmosferska vlaga prodirući sa ogoljenih fasada istaložila na površinu fresaka. Kako bi se ustanovio razlog, tadašnji direktor Republičkog zavoda Veljko Đurić angažovao je Institut za ispitivanje materijala pri Građevinskom fakultetu u Beogradu, koji je sproveo dugotrajna ispitivanja na samom spomeniku tokom kojih su istovremeno šmrkovima prskane površine zidova sa malterom i bez njega i meren prodor vlage u dubinu zidova. Sva ova složena ispitivanja nedvosmisleno su pokazala da vlaga praktično odmah prolazi kroz neomalterisan zid, a da malter na fasadi zadržava najveći deo vlage. Osim toga, ustanovljeno je i da postoji i drugi razlog za pojavu isoljavanja na freskama. Naime, tokom radova na obnovi crkve sredinom dvadesetih godina, nije izvršeno kompletno uklanjanje razdruzganih delova originalnih zidova, sa kojih je čak raslo žbunje i drveće, i čišćenje svih spojnica od nataloženog humusa, tako da je vlaga koja je prodirala kroz zidove usput i odozgo spirala soli i istaložavala ih na površini fresaka. Stoga bi bilo potrebno izgraditi zaštitnu konstrukciju iznad čitave crkve, demontirati rekonstruisane delove arhitekture, očistiti stare zidove sve do zdravih struktura, što je opet bilo nezamislivo raznoraznim sivim eminencijama, po kojima su Sopoćani bili primer idealno rekonstruisane crkve.

U zaključku izveštaja Instituta jasno je navedeno da je jedino rešenje zaštite živopisa manastira Sopoćani od daljeg oštećenja dejstvom eflorescencije i vlage u spoljnom malterisanju manastira.

Ovakav izveštaj Instituta izazvao je do tada neviđenu pometnju u samom Republičkom zavodu jer bi se malterisanjem fasada prekinulo dalje propadanje fresaka, a samim tim bi slikarima konzervatorima iz ruke izmakla svojevrsna zlatna koka koja već četrdeset godina redovno nosi zlatna jaja od honorara i dnevnica.

 

 

 

 

 

 

 

Kokošja posla

 

Iako su na ovim ispitivanjima učestvovali najeminentniji i najkompetetniji stručnjaci iz tadašnje SFRJ: Đorđe Lazarević iz Beograda, Fedor Šprung iz Zagreba, prof. Premelj iz Ljubljane, po starom običaju njihovo mišljenje osporile su sve same kunsthisteričarske i arhitektonske eminencije okupljene u tadašnju "veliku ložu" koja je verifikovala projekte na obnovi spomenika izrađivanih u Republičkog zavodu. Svoj glas digli su redom sve sami konzervatori diletanti, sa jedne strane istoričari umetnosti Gojko Subotić, Vojislav Đurić, Bata Petković "Ameba", svi redom totalno nekompetentni za konzervaciju i restauraciju spomenika graditeljskog nasleđa i zaštitu materijala, dok su na drugoj galamili zagovornici nemačke škole obijanja fasada, redom sve sami pripadnici "velike lože" Đurđa Boškovića i najveće štetočine u istoriji srpske službe zaštite: teoretičar bez ikakve konzervatorske prakse Vojislav Korać, arhitekti konzervatori Milka Čanak-Medić, Bojko Pavlović, Slobodan Nenadović... Svima njima bilo je nezamislivo svako malterisanje ogoljenih fasada, jer je sa njih verovatno već tada trebalo sagledati mučnu istoriju srpskog naroda. Na tadašnjeg direktora Republičkog zavoda Veljka Đurića započeo je nezamisliv pritisak, pa je on zatražio mišljenje uglednog italijanskog Centralnog instituta za konzervaciju, koji je u Sopoćane poslao dva svoja eksperta koji su nedvosmisleno potvrdili mišljenje Instituta za ispitivanje materijala iz Beograda. U međuvremenu Marija Jovin je nastavila sa ispitivanjem kompleksa manastira Studenica, što je rezultiralo senzacionalnim otkrićima, a Olivera Marković-Kandić uspešno je započela svoj višedecenijski rad na daljoj devastaciji Sopoćana, potpomognuta brojnim slikarima-konzervatorima Republičkog zavoda kojima je zlatna koka do danas nastavila da i dalje nosi zlatna jaja. Samo za radove tri faze konzervatorsko-restauratorskog projekta na zidnom slikarstvu crkve Svete trojice u Sopoćanima za period 2009-2011, finansijskim planom Republičkog zavoda predviđeno je ni manje ni više nego sedam i po miliona dinara, pri čemu se čitav posao svodi na popravljenje štete koju je zahvaljujući uticaju raznih diletanata proizveo isti taj Republički zavod! Za isti period takođe je predviđeno da se za radove na ikonostasu, koji je rekonstruisan pre tridesetak godina, potroši dodatnih tri miliona dinara. Sve u svemu, sopoćanske freske danas su nesagledive od skrame nataloženih soli, sa njenih vodom natopljenih fasada se sagledava mučna istorija srpskog naroda, a slikarima konzervatorima zlatna koka i dalje nosi zlatna jaja.