Zadnja strana

 

Volim i kasu i masu

 

Piše: Tomislav Karadžić,

prvi čovek srpskog fudbala

 

 

Moje pleme Karadžića je stalno na nekom iskušenju! Ili prosvećujemo nesprosvećene, ili predvodimo i patimo u ime čitavog naroda, ili robijamo po evropskim standardima, i sve tako.

Ali ja bih ovde samo u moje ime da pričam... Imao sam nekad neku benzinsku pumpu, dobro mi je radila, fine pare sam zarađivao.

Istina, nisam ja neki šeik. Pa šta može jedan Crnogorac kolonista da zaradi u Subotici, gde ima sirotinje svih nacija i vera?

Ali, nekako ti se ja obogatim...

Bila mutna voda, mutno vreme, a u takvim se vodama i vremenima ponajbolje snalazim. Evo, kako onda, tako i danas. Hvala bogu velikome i svetome Vasiliju, ovo će da potraje. Mislim, ove promene, prevrati i te stvari. E, ništa mi milije nema nego kad čujem da će neko smaknuće da dođe, da će neka sila državna odozgo da padne. Ja sam takve vazda najsrdačnije dočekivao! Malo budem jatak, neku godinicu-dve, pritajim se, pa ti onda izađem sa mojim političkim štićenikom, to jest on sa mnom. Isprsimo se tako, pa onda moj politički štićenik kaže da je gospodin Karadžić jedna dika i ponos našeg fudbalskog pregalaštva.

Prihvatam i ja te visoke ocene s visokih mesta. Uglavnom, imam običaj da kažem kako je divno raditi u fudbalu. Kako i ne bi? Svi su tu. I popovi i lopovi, i predsednici, i državni sekretari, i najgori kurvini sinovi, i najšarmantnije barabe! Zaista, nema života van fudbala, ja vam to odgovorno tvrdim!

Evo, ako ćemo pravo, ima li išta lepše nego kad huligani naprave skandal međunarodnih razmera, i to toliki skandal da je čak i mene strah bilo pa sam morao u policiji da propevam o čemu je reč, i da je to sve bilo jer čovek čoveku duguje za neki transfer koji nije naplaćen.

 E, sad, ko je kome menadžer i ko je kome tu gazda, ja ne bih da ulazim. Ne ovom prilikom. Ovaj, ako bih da potrajem još neku godinicu na ovom mestu i u ovoj zemlji, onda stvarno mislim da ja nemam ništa s tim. 

Rekla mi je jedna poverljiva osoba: Tole, ti si kriminalac, to se odmah vidi, ali ništa se ne sekiraj, ima ovde i gorih od tebe. Pa još reče: Tole, ti vidi da nešto uradiš, idi na neku operaciju da ti promene lični opis, to je toliko očigledno da si šef fudbalske mafije da se ne može sakriti ni finim rečima (a uzgred, kad si davao izjavu iz Đenove za televiziju, zamalo ti duša nije ispala iz nosa, usrao si se od straha, nisi bio živ dok se kuće nisi dokopao, a ni sad nisi načisto).

Eto tako... Mislim, nije meni lako. Ako obrćeš neke pare, driblaš neke ljude, voziš neke džipove, kriješ neke račune, glumiš neku veličinu i važnost, onda tebi nema druge nego da se držiš na vrhu. Vrh, brate, a ne blato, brate! Je li tako? Jeste, naravno, lično sam na iskušenju i nema potrebe da neko traga za novim istinama.

Evo, stiglo mi je nedavno i jedno anonimno pismo od nekog amaterskog guslara. Piše ovako, evo čitam vam: "Mili Tole, mnogo me zabole, što ćeš brzo u tamnicu dole"... I tako dalje, da ne citiram, ima toga, nego hoću da kažem, kako ovo ljudi imaju dušu, kako su surovi, zašto ovako na čoveka, to jest mene, koji sam svoj život posvetio fudbalu, i od fudbala uzeo samo koliko mi treba a ne koliko dušmani misle da sam uzeo. Pa je posle Tole majka i otac fudbalskog podzemlja. Nije tačno, to sa ovoga mesta poručuje! Jednostavno, sve što obavljam i sve što sam do danas obavljao, obavljao sam odozgo! Kakvo podzemlje, molim vas, kakve gluposti mi pričate! Ja mrak očima ne mogu da vidim, podrume, ćelije i te stvari! Nemoj da mi neko to još jednom pomene, goniću ga putem građanske parnice!

I još nešto...

Ja bih nekako da ovo malo potraje. Zašto da ne?! Baš nam je divno. Igramo u Evropi. Gospodin predsednik navija za Partizan, koji je takođe u Evropi. Šta nam to fali pa ne možemo da se složimo da ja budem još dugo tu gde jesam? Ako neko misli da mu nisam dovoljno platio, slobodno neka se javi, ja mu tvrdu veru dajem da ću izvršiti dokapitalizaciju gde god treba.

Pa mene su ovde izabrali "...da postrižem gdje je predugačko, da odlijem gdje je prepunjeno", a ja sam jadan sve suprotno radio. Napunio kasu, zapustio masu. Možda je trebalo da odvojimo jedan fond za finansiranje nenaplaćenih potraživanja divljih i pitomih menadžera? Ozbiljno mislim. Što da ne?! Ja sam imao tih ideja, kad već poslujemo s ljudima raznih vera i običaja. I sigurno bih se u taj posao ugradio, da se ne lažemo, ali bih ja rešio problem. Nego neće da me puste, a da su pametni i da kažu: "Ajde ti, Tole, preuzmi sve komande, i gazduj kako ti tvoj preostali moral kaže", ja mislim da bih sve doveo u red. Ne bi bilo nemira na stadionima ni na ulicama. Što se parama plati nije skupo.

Ali ne sluša mene više niko. Oće da me smaknu. Govore da sam pećinski čovek, kromanjonac, da nosim buzdovan preko leđa i saterujem ljude u pećinu. Svašta se priča.

A ja vam kažem da vi poštenijega lopova od mene nećete videti još dugo. Pa sad me smenjujte koliko vas volja.

Kad bi se sad postrojili ovi moji Crnogorci, i ja s njima, recimo, Bata Kan Kan Buturović i drugi znani i neznani, ja mislim da bi oni imali razumevanja za mene, ali ne preko zemljačke linije niti po babu i stričevima, i sigurno bi mi rekli: batali, Tole, nije ovo 'ođe za tebe da se sekiraš, no se ispravi, provjeri račune, podmiri bitange i idi na odmor u bratsku Italiju, pa odatle sitnu knjigu piši, i pomeni svakoga koga si potpalio, te im prijeti odatle, iz Mletaka (oni se tijeg Latina najviše straše!).

Bog me ubio ako ja ne bih imao njihovu podršku, i to plebiscitarnu, jednoglasnu. I svi su, da pošteno rečem, nekako snalažljiviji od mene. Ja sam se malo previše otvorio. Sako mi je stalno raskopčan, a leđa slabo čuvam. A to nije dobro za jednog visokog fudbalskog radnika stalno zaposlenog između fudbala i budala.

Eto, ovo mi je bilo negde na duši, i morao sam da izgovorim dok je još imam, jer kako je krenulo, ni nju više neću imati. Dosta mi je milosrđa. Niti kome verujem, niti tražim da mi se veruje. Uostalom, lopta je okrugla, to svi znamo.