Tabloid istražuje

Ucenjivački kapacitet Vlade Srbije: ministri i premijer Cvetković moraju da odrade svoj bivši život, na štetu države i naroda

 

Dođeš nam toliko ili ćemo mi doći tebi

 

   Propaganda o hvatanju lopova u Srbiji ipak je samo propaganda. Ključne ljude u državnom vrhu koji su kompromitovani ili su uhvaćeni u krivičnom delu, pa je to negde prećutano, lako je držati ucenjene i pod kontrolom. Zato su idealni i nesmenjivi. Zato niko nikoga ne sme da napadne. Zato je voz stao. Zato su na vlasti i pri parama samo oni najkvalitetniji, oni s najvećim ucenjivačkim kapacitetom

 

Nikola Vlahović

 

Svaki politički prestupnik u Srbiji mogao bi da se pozove na hrišćansko milosrđe, jer je i Isus Nazarećanin bio blagonaklon prema prostitutkama: ko je bez greha, neka prvi baci kamen na njih!

Ovdašnji vlastodršci, po svemu sudeći, snažno veruju u tu biblijsku pravdu, ali samo zato da bi svoja topla koruptivna gnezda učinila još dubljim i zaštićenijim, a svoje račune i svoje partije još bogatijim.

Odlazeća vlada Tadić-Cvetković i jedan broj njenih značajnih funkcionera koji već deset godina stalno "ministruju" a bliski su državnoj blagajni, ucenjeni su i kompromitovani, u stvari, idealni u rukama onoga ko njima suštinski komanduje.

Preciznije rečeno, niko nije bolji garant stabilnosti ove srpske vlade od njenih ucenjenih ministara! Niko, na primer, nije bolji mandatar te vlade od bivšeg (kompromitovanog) direktora Agencije za privatizaciju!

Retka je vrsta ljudi poput Mirka Cvetkovića, koji je uspeo da postane predsednik vlade uprkos tome što su i on i njegova nekadašnja revizorska kuća CES Mekon, doslovno upropastili 88 privatizacija, od kojih je barem pola osporeno na sudu!

Ali, nije Mirka niko pitao. Morao je - kao i svaki vojnik partije, na predlog neprikosnovenog vođe i u duhu pređašnjih "narodnih demokratija". Imao je i lep politički pedigre. Bio je prethodno ministar finansija u Vladi Srbije (svečano imenovan 15. maja 2007. godine), gde je pokazao zavidnu lojalnost, snishodljivost i brojne druge kvalitete, dovoljne da ga Boris Tadić u trenutku panične potrage za formalnim mandatarom, izabere lupivši se po čelu: "Kako se njega nisam setio!" A izbor je više nego logičan jer je upravo Cvetković birokrata s izuzetno visokim ucenjivačkim kapacitetom!

 

Kako se kalio konsiljere

 

Kadrovski rasadnik odakle su nastali svi Cvetkovićevi mentori i tutori bile su takozvane konsultantske kuće, poput Ces Mekona, Citadela, Dilojt & Tuša, a pre svih Ekonomski institut, koji je sarađivao s Agencijom za privatizaciju kada je u pitanju bila procena i prodaja najboljih srpskih preduzeća.

Odavde su kadrovi političkim kanalima odlazili u državne institucije. Tako je i Cvetković prešao iz Rudarskog instituta u Ekonomski institut (i tu ostao šest godina), što ga je preporučilo za dalje napredovanje po liniji partijske lojalnosti.

Bivši ministar za privatizaciju Aleksandar Vlahović, potom državni sekretar u Ministarstvu za ekonomiju Nebojša Ćirić, pa Danko Đunić, dugogodišnji direktor i jedan od vlasnika Instituta i suosnivač beogradske filijale revizorske firme Dilojt i Tuš, kao i mnogi drugi koji su iz ove ustanove samo uskočili u državne institucije, međusobno su povezani ili finansijskim transakcijama ili dobrim uzajamnim poznavanjem prljavog veša, što je garantovalo jednu dugoročnu spregu zasnovanu na nepisanom zakonu o ćutanju, nenapadanju i nužnoj saradnji po potrebi.

Na primeru Aleksandra Vlahovića, bivšeg direktora Agencije za privatizaciju, koji je i glavni arhitekta zavođenja liberalnog kapitalizma u Srbiji putem jednog skandaloznog, a po svemu sudeći i kriminalnog modela privatizacije, može se sagledati kako su formirani ucenjivački kapaciteti u vrhu srpske politike.

I on je, kao i njegove manje-više poznate kolege, stigao u Dilojt i Tuš sa Ekonomskog instituta, i to još davne 1992. godine, gde je postao partner i direktor za Jugoslaviju da bi tek 2001. godine postao ministar za privatizaciju, i na toj funkciji potrajao sve do 2004. godine. U međuvremenu, za njegovog mandata, rasprodato je sve što je bilo vredno i što je moglo lako i brzo da bude prodato.

Njegova matična kuća, taj famozni Dilojt i Tuš, zaradila je ogroman novac, mada u vreme ministrovanja u njoj nije imao nikakvu funkciju. Ali, lako je zaključiti u kom smeru se novac kretao. Izvedena je dokapitalizaciji Imleka, procenjena vrednost Sartida i Hemofarma, a u momentu kada je procenjivan Hemofarm u Upravnom odboru ovog preduzeća sedeo je niko drugi nego njegov partner u konsultantskoj kući, Danko Đunić. Njihova neraskidiva veza krunisana je osnivanjem zajedničke firme Eki investment, koja se bavi povereničkim i investicionim fondovima.

 

Sve sami laki zaključci

 

Dok je ministrovao, Aleksandar Vlahović je "učinio" i Ekonomskom institutu. Pred kraj njegovog mandata ova ustanova je zaradila 26,5 miliona dinara, najviše u poslednjoj deceniji.

Koliko je dobro postavljena mreža za hvatanje para govori i podatak da je konsultantska kuća Dilojt i Tuš u 2008. godini naplatila od Agencije za privatizaciju više od 78 miliona dinara, u 2009. godini 56 miliona dinara, a potom je radila i procenu vrednosti kompanije NIS.

Takođe, u vreme dok je Aleksandar Vlahović bio ministar, direktor Agencije za privatizaciju bio je sadašnji premijer Mirko Cvetković (2002-2004, dakle, u vreme najvećeg broja privatizacija).

Tako se i desilo da Mirko Cvetković kao direktor Agencije isplaćuje konsultantskoj kući Dilojt i Tuš više od pola milijarde dinara, što je bila druga po veličini zarada od privatizacije za deset godina stravičnih razaranja srpske privrede po konceptu koga se odrekao sav civilizovani svet!

Ne treba ni podsećati na to da je Mirko Cvetković istovremeno vršio dužnost izvršnog direktora konsultantske kuće Ces Mekon i dužnost direktora Agencije za privatizaciju!

Naravno, lako je zaključiti, zaradio je velike pare i Cvetkovićev Ces Mekon koji je radio na privatizaciji beogradskog Semena i Veterinarskog zavoda Zemun. Obe privatizacije su odmah izazvale pometnju, ocenjene su kao sumnjive, a Savet za borbu protiv korupcije ukazivao je na sukob interesa Mirka Cvetkovića. Treba znati i to da je osnivač firme Ces Mekon bio Zvonimir Nikezić, dugogodišnji saradnik Mirka Cvetkovića, čiji je sin Dušan najpre bio Cvetkovićev zamenik u Agenciji za privatizaciju, pa je kasnije, kada je Cvetković postao premijer, postavljen za njegovog savetnika.

Više saradnika Mirka Cvetkovića iz Ces Mekona i još nekih konsultantskih kuća s kojima je sadašnji premijer Srbije sarađivao u vreme najsurovije rasprodaje državne imovine, kasnije su postali članovi Cvetkovićevog "ekonomskog tima" čim je on postao premijer (Milojko Arsić i Boško Živković kao članovi ekonomskog tima premijera, ali i Jurij Bajec kao njegov savetnik, koji je istovremeno i član UO Ekonomskog instituta).

Mada je u javnost dospela i priča o vezama Mirka Cvetkovića sa bugarskim ekonomistom Vladimirom Tamburkovskim, s kojim je sadašnji srpski premijer osnovao zajedničku konsultantsku firmu BRG doo, a Tamburskovski je, kako je poznato, u Makedoniji osuđen na više od deset godina zatvora za ekonomski kriminal, srpska se javnost nije mnogo potresla. Naprotiv! Poslovi koje su Cvetković i Tamburkovski započeli kao predstavnici Ces Mekona nisu smeli da "trpe".

 

Mali Boža postao velmoža

 

Slučaj konsultatske kuće Citadel, priča je za sebe, jer je reč o firmi kojoj su bile poverene najveće privatizacije u Srbiji. Tako je Citadel učestvovao u privatizacijama Mobi 063, duvanskih industrija u Nišu i Vranju, Vojvođanske i Panonske banke, Nacionalne štedionice, Robnih kuća Beograd, Knjaza Miloša i mnogih drugih. Zvuči neverovatno da je vrednost transakcija u kojima je ova konsultantska kuća učestvovala nešto veća od - 6,5 milijardi evra!

Mada je zvanična provizija u takvim poslovima dva odsto, sasvim je moguće da je u okolnostima prave karnevalske atmosfere koja je vladala prilikom prodaje dotadašnje državne imovine, bilo i nezvaničnih čašćavanja. Interesantan podatak je, na primer, da je Pavle Kavran, suvlasnik Citadela, prethodno radio kao savetnik ministra za ekonomske odnose s inostranstvom.

Za Citadel je povezan i jedan skandal u kome je glavnu ulogu igrao Božidar Đelić, ali i Zoran Janjušević koji je optužio Đelića da je "u sukobu interesa", što je bila "šifrovana poruka" koju je poslala jedna druga interesna grupa iz Demokratske stranke i oko nje.

Jer, kada je na narodni jezik prevedeno šta je to Janjušević zamerio Đeliću, pojavilo se ime izvesne Jelene Milenković, potpredsednice menadžmenta Citadela, na koju je pala sumnja da je u intimnoj vezi s tim nesmenjivim ministrom, te da Đelić, "...čija devojka radi u jednoj od vodećih brokerskih kuća i kojoj namešta velike poslove ne bi trebalo da priča o sukobu javnog i privatnog interesa!" Teškim optužbama da je Božidar Đelić s visoke državne pozicije nameštao velike poslove pridružila se i tadašnja ministarka za saobraćaj Marija Rašeta-Vukosavljević, koja je doslovno rekla da "...postoji brokerska kuća koja dobija svaki drugi tender...", misleći, naravno, na Citadel. Odatle pa do velikog broja akcija Meridijan banke nije bilo daleko. Đelić, naravno, ni reč nije progovorio kada je direktor te banke bio uhapšen zbog niza krivičnih dela, ali je neposredno potom, od govorljivog ministra za sve namene postao diskretni potpredsednik Vlade za evropske integracije i ministar za nauku i tehnološki razvoj.

Koliko god da Mirko Cvetković kao mandatar ove vlade ima razloga da ćuti i da radi šta mu predsednik države i partije kaže, toliko ima razloga da ćuti i Božidar Đelić.

I njima dvojici, kao i najvećem delu Vlade Srbije ne pada na pamet da zahtevaju "punu autonomiju" u radu, sve dok su međusobna robna i novčana potraživanja uvezana na relaciji partija - kabinet -konsultantska kuća - upravni odbor javnog preduzeća, eventualno sportski klub i slično.

Lako je, dakle, zaključiti, da je takvo "zarobljavanje" državnih funkcija od strane organizovanih grupa iz nekoliko lepo negovanih konsultantskih agencija, ali i odlazak u te agencije nakon isticanja ministarskih i drugih važnih državnih mandata, jedan običaj koji već deset godina upražnjava takozvana nova demokratska vlast (jedinstven je samo slučaj Danka Đunića, koji je uspeo da u dva režima radi slične stvari).

Mada manjim intenzitetom, taj običaj i danas traje, ali zbog toga što ničega više značajnog (osim Telekoma) nema za prodaju, savremeni glodari srpskog govornog područja danas su sakriveni u svojim starim ili novootvorenim konsultantskim kućama, i čekaju dalji razvoj događaja. Srbija je, kako je savremena istorija pokazala, najblagorodnija zemlja za velike prevare. Od ideoloških do finansijskih, zavisno od epohe i globalnih okolnosti. Tu istinu i oni znaju.

 

Dokaz da nam nema leka

 

Đelićev Mefisto, Mlađan Dinkić, čovek koji je video "kiparske pare", pa ih onda uopšte nije video, deset godina hara srpskom ekonomijom. Mada je kao autor knjige Ekonomija destrukcije ukazao na model pljačkaške države Slobodana Miloševića, čak je i laicima jasno da je on lično taj isti postkomunistički model u najvećoj meri primenjivao tokom svih svojih dosadašnjih mandata. Kada mu je bila potrebna dogovorna ekonomija "zavodio" ju je, kada mu je bio potreban liberalni kapitalizam imao ga je. Sve što je moglo da posluži opstanku političkih koalicija rođenih 5. oktobra 2000. godine primenio je na očerupanom građanstvu.

Njegov motiv bio je više nego jasan: tako mala stranka i njegova slabašna harizma morali su velikom bratu iz Demokratske stranke stalno da dokazuju nužnost svoga postojanja.

Ali, Dinkić je za razliku od mnogih u ovoj vladi, čovek koji ima čime da trguje. Na vreme je demontirao nekadašnji bankarski sistem, zaveo jedan pravi zelenaški, instalirao je u, i oko tog sistema, najznačajnije menadžere iz članstva ili bliske članstvu takozvanih demokratskih koalicija, te se na taj način dodatno obezbedio od mogućeg političkog potonuća.

Dinkićev ucenjivački potencijal je ogroman u oba smera. Njega mogu da ucene (i to čine) tajkuni, strani lobisti ali i sam predsednik Tadić. On lično može da uceni (i to čini) svakoga ko njega ne može a stoji mu na putu. Tu je negde i odgovor na pitanje zašto se toliko dugo održao u ministarskim foteljama i zašto je, takoreći, bio neizbežan u svakoj dosadašnjoj vladi.

Među onima čiji je ucenjivački kapacitet nesagledivo veliki, svakako je i ministar zdravlja Tomica Milosavljević, kome je pohapšeno toliko direktora domova zdravlja i zdravstvenih centara da je sasvim prirodno zaćutao, sigurno ne po nalogu agencije za negovanje imidža i sprečavanje loših vesti, nego po preporuci onoga ko komanduje koalicijom. Ima i on koga da ucenjuje, ali je to "niži kadar" od njega.

Ostao je četiri mandata na mestu ministra zahvaljujući ekonomskim i političkim akrobacijama Mlađana Dinkića, ali i ulozi koju mu je dodelio veliki farmaceutski lobi.

 Direktori predstavništava nekoliko najjačih svetskih kompanija, koji su sarađivali s njim, pre svega, Astra Zeneka i Roš - pohapšeni su. Da li mu je, uprkos svemu, strani "poverilac" pomogao da bude ministar u četvrtom mandatu do kraja (i da dobije važan petogodišnji mandat u Svetskoj zdravstvenoj organizaciji), ili mu je šef svega u Srbiji sačuvao poziciju, manje je važno od činjenice da je i on karika u lancu onih s ogromnih ucenjivačkim kapacitetom, dakle žestoko ucenjenih.

A lanac je podugačak.

Ucenjeni su, ili sami ucenjuju, čelni ljudi Ministarstva pravde, Agencije za privatizaciju i brojni drugi predstavnici državnih institucija. Jedino poreski obveznici nemaju čime da ucene vlastodršce.

 

 

 

 

 

Zna se koje su veze stabilne

 

 

Uzajamni ucenjivački kapacitet srpskih ministara, državnih sekretara, vladinog menadžerskog establišmenta i cele političke garniture u poslednjih 10 godina toliki je da je prelazak iz sadašnjeg korumpiranog društva u neki pošteniji sistem u takvim okolnostima - nemoguć proces.

Takav ambijent je bio jedan od ključnih motiva zbog kojih je i predsednik Tadić zaveo ličnu vlast putem stalnog sukoba interesa. Jer, kada je prvi put otišao u zgradu Predsedništva kao najbolji poznavalac prljavog veša svojih stranačkih kolega, ali i koalicionih partnera, mogao je sa pozicije predsednika države, partije, vlade i svega što mu padne na pamet da uceni bilo koga od njih ili da ih svede na nivo amebe, što uglavnom i čini. Zato je propaganda o stabilnoj vladi koja će izdržati ceo mandat malo više od propagande.

Jer, ne treba zaboraviti - jedine stabilne međuljudske veze su one dužničko-poverilačke prirode.

 

 

 

Dinkićev ucenjivački potencijal je ogroman u oba smera. Njega mogu da ucene (i to čine) tajkuni, strani lobisti ali i sam predsednik Tadić.

 

 

 

Samo vrednost transakcija u kojima je učestvovala konsultantska kuća Citadel iznosi više od - 6,5 milijardi evra!