Milojevićeve strane

Kad nema ni lustracije ni kastracije: štrajkovi kao način da se oseti malo luksuza

 

Zar sad kad se Dinkić preseljava!

 

Krajem novembra, u po bela dana, radnici kragujevačke firme Metal sistemi svoj su dvomesečni štrajk iz kruga fabrike preselili u zgradu poreskog centra, gde ostaju do ispunjenja svojih zahteva

 

Radosav Lazić

 

Lokalna kragujevačka televizija prikazala je punačku gospođu koja u ime poreskih organa govori nervozno i nepovezano. Radnici tu nemaju šta da traže. Prikazani su i radnici kako mirno sede na drvenim klupama u mermerom optočenoj zgradi. Punačka, osiona, nervozna gospođa, sa jedne, i spečeni, dostojanstveni gubitnici, sa druge strane. Poniženi i gladni s jedne strane i punački na  državnom koritu sa druge. Dve Srbije u istoj zgradi.

Dok idem na lice mesta razmišljam o izmenjenoj radničkoj kreativnosti. Radnici su prvo upozoravali i štrajkovali u krugu fabrike. Treba li reći: niko ih za to vreme "nije zarezivao". Ni poslodavci, ni vlast, ni mediji. Kao da je u Srbiji sramota objaviti da neko štrajkuje kraće od šest meseci. Tek kada radnici počnu da seku prste, štrajkuju glađu, blokiraju pruge i mostove - vlast ih primeti. Sa primećivanjem je isti slučaj i ovde.

Razlika je u tome što su radnici počeli više da cene sebe, a manje (i sve manje) one iz druge Srbije. Izašli su iz kruga fabrike posle dva meseca. Nisu se odlučili da gube ionako narušeno zdravlje, nego da sede u toploj mermernoj zgradi poreskog centra.

- Tu smo - kaže jedan od štrajkača u poverenju - da nas gledaju, da ih nerviramo i da im samo malo smetamo.

Zaista, bez ikakvog razloga poreske šićardžije pomeriše otvaranje šaltera sa osam na devet. Radnici ustaju u pet. Vraćaju dušeke u podrum i čekaju. Ko li to plaća, pitamo se beznadežno? Može im se, naš je konačni odgovor.

 

Degutantni Guta

 

Prepoznajem većinu štrajkača. To su radnici nekadašnje industrije Filip Kljajić Kragujevac. FKK je zapošljavao preko 2.500 radnika. Izvozili su preko 90 odsto celokupne proizvodnje. Redovan izvoz, redovne plate, rad u tri smene. Svake četvrte godine deljeno je po stotinak stanova i bezbroj stambenih kredita. Kasnije je Filip otišao u stečaj, podeljen po celinama i jedva prodat na kredit. 

Prepoznajem i onu punačku (već mi je simpatična) sa početka priče. Radila je u Filipu u finansijama. Sad je siva eminencija republičkog poreskog direktora Dragutina dr Radosavljevića Gute. Njena sreća nije tema, inače bi i o njoj imalo štošta. Ona je, izgleda, savetnica, ali voli da se slika za novine i predstavlja kao zamenica direktora. Zove se Slobodanka. Sad ne prepoznaje filipovce i muka joj je od njih. To je normalno. Slobodanka nije gubitnik. Ona je (zasad) na pravoj strani.

- Vi samo gledate da l' je uplaćen PDV, da ima za vas - kažu radnici. - Nama se ni doprinosi ni plate ne isplaćuju mesecima.

- Samo izađite, odmah ćemo nekog da pošaljemo u kontrolu.

Radnici nisu izašli. Toplo im je i nekako lepo. Gradski samostalni sindikat im svakodnevno donosi po kiflu, sa malo kajmaka i listom kupusa (ili salate). U krugu razbucane fabrike je hladno. Čučavci su na otvorenom. Promaja. Novine lete po krugu... Ljubav prema mermeru je pobedila.

Vlada je odgovorna, stav je radnika. Kako za način prodaje, tako i za odsustvo kontrole posle toga. Sad se od Vlade traži rešenje.

U pola jedanaest uveče radnike obilazi direktor Republičke poreske uprave dr Guta. On zabrinuto i slatkorečivo, u zamenu za izlazak iz Centra, nudi lobiranje i sastanke po Beogradu. Predlog je odbijen a radnici se raspremili za spavanje.

- De je bio dva meseca? Kao, ne zna da nam je ovo drugi štrajk ove godine! 

 

***

Gradonačelnik Verko je radnicima dao podršku čim su izašli u grad. Stavio im je na raspolaganje Vladu Vučkovića Fazana, zaduženog za resor privrede i auto. Verko i Guta su lobirali, mediji su progovorili, Verkov vozač je šofirao. Pregovori su počeli.

Na pregovorima Jugoslav Ristić Juga, predsednik gradskog sindikata (onaj što je radnicima dao kifle i dušeke), Miloš Tanasković Tanasko, predsednik sindikata u Metal sistemima, i u ime grada Vlada Fazan. Sa druge strane predstavnici Ministarstva ekonomije i regionalnog razvoja Mišela Nikolić i Nenad Mijajlović. Dinkić je izgleda uzeo slobodan dan. Nešto oko preseljenja.

Rezultat pregovora, po Tanaskovim rečima, jeste da rezultata nema. Šokantni rezultat je da Vlada nema rešenje za neuspele privatizacije. Radnici traže podržavljenje. Može, kažu u Vladi, al' tek kad vam nađemo novog kupca!? Radnici pristaju i da se odreknu neprimljenih plata. Dajte nam fabriku da radimo pa šta uradimo. Radnici traže formiranje novog preduzeća u kojem bi radili samostalno.

 

Samo odvažno

 

Slobodan Radulović, bivši košarkaš, vlasnik Metal sistema, nema rešenje, ne učestvuje u pregovorima ali pristaje na sve. Radulović je 2008. od strane Regionalne privredne komore proglašen za menadžera godine.

Radulović početkom godine od Fonda za razvoj uzima kredit za dovršavanje investicija od par miliona evra. Novac je uglavnom otišao na servisiranje dugova. Radnici ni tad nisu viđali svoje pare, već su kupovali na karticu u Srbijinim prodavnicama. Onda im je isplaćeno po 6-7 hiljada, za prvih deset dana marta. Polovinom jula im je data plata za april. Od tad ništa.

U razrušenoj fabrici nema termičke obrade, laboratorije ni komprimovanog vazduha. U bušnim nedovršenim halama ostala je samo primitivna tehnologija s kraja 19. veka. Uz takvu proizvodnju radnički predlog je vrlo odvažan. Radnici hoće da uzmu sudbinu i egzistenciju u svoje ruke.

Radnicima Filip Kljajić iz stečajne mase duguje po dve hiljade evra na osnovu neisplaćenih zarada. Novi vlasnik im duguje još hiljadu evra. Spremni su da se odreknu svega i preuzmu pogon (radnicima izgleda niko nije rekao da Dinkić strancima za otvaranje radnih mesta u Srbiji plaća hiljade evra u kešu).      

Kad država ne ume, radnici su izneli predlog i ne pristaju da neograničeno dugo čekaju da Dinkić, kao, traži kupca, a u stvari se preseljava. U Ministarstvu su zatražili dodatno vreme za konsultacije. 

Sa druge strane, dok čekaju, radnici se privikavaju na luksuz. Njima je u poreskoj dobro. Toplo im je. Imaju kiflu, imaju sve. Ljudi ih prepoznaju. Izašli su na televizor. Malo ih peče savest. Zbog dece. Možda i njih usele. Zašto da ne?

Kako god, nastaviće se.

 

 

 

 

Radnicima je u Ministarstvu rečeno da mogu slobodno da seku prste i uši, da štrajkuju glađu, buše ruke i noge i šta im god padne na pamet... para nema (a njih čuva narodna milicija)