Zakonopravila

Nova privredna grana: otimanje imovine po dogovoru s osumnjičenim

 

Kupoprodaja slobode na obostranu zadovoljstvo

 

Skandalozni pokušaj srpskog pravosuđa da presudi Draganu Džajiću, i to mimo zemaljske i nebeske pravde, a za nešto što nikad nije dokazano, tema je kojom se bavi Tabloidov urednik Josip Bogić, bivši pukovnik uprave za borbu protiv organizovanog kriminala i stalni konsultant OEBSA-a

 

Josip Bogić

 

Svaka dobra ideja ukoliko je sprovodi nekompetentno lice, može da doživi sasvim drugačiji epilog od onoga kako je prvobitno zamišljeno. Svojevremeno je Broz u jednom od svojih govora rekao:

"Teorija marksizma i lenjinizma je dala teorijske odgovore na sva pitanja savreme nog čovjeka. Na nama je ostalo samo to da primjenimo!" Samo to i ništa više! Na prvi pogled bi se reklo da je to sitnica. Međutim od zamisli do realizacije je dug put baš kao od jednog dela tela do mozga...

Slično je i sa našim zakonodavcima. Oni donesu zakone a da uopšte nemaju predstavu kako će oni funkcionisati u realnom svetu. Pri tome u ne malom broju slučajeva bukvalno i prepisuju tuđe zakone a naročito američke, tako da scene iz američkih filmova i sudnica polako ulaze i u naše sudove. To je najviše vidljivo sa novim izmenama ZKP kada je reč o sporazumnom priznavanju krivice i Zakonu o „otimanju imovine" stečene krivičnim delom.

Najsvežiji primer pokušaja zloupotrebe zakonskih odredbi je slučaj u suđenju Draganu Džajiću kome je ponuđeno da prizna krivicu i dobije kaznu zatvora od dve godine a da državi nadoknadi dva miliona evra umesto da mu se oduzme sva imovina. Predlog je bio da se na osnovu zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnih dela sa Džajićem i njegovim advokatskim timom sačini dogovor i da se bivšem predsedniku Zvezde oduzme imovina u vrednosti od samo dva miliona evra.

Kako je rekao dobro upućeni i neimenovani izvor iz pravosuđa, a preneli mediji "želja je bila da se proces skrati i da se postigne dogovor na obostrano zadovoljstvo. Džajić bi dobio minimalnu kaznu za krivično delo za koje ga tužilaštvo tereti, a bila bi mu ostavljena i većina imovine. Smatram da su Džajićevi savetodavci pogrešili što su odbacili ovu nagodbu". 

Izvini se bratu Đuri, pa da vidimo

Dragan Džajić, čovek koji je proslavio bivšu državu i Srbiju, odlučio je da ne prihvati nagodbu, već da sačeka odluku suda! Zašto bi i pristao na bilo kakav sporazum jer sigurno zna da nije kriv. Da li je moguće da pravosudni organi nemaju mogućnosti da dokažu krivicu, da veštačenjem ustanove visinu navodnog oštećenja, nego se pogađa kao na pijaci.

Povodom ovog slučaja nameću se mnoga pitanja.

Kako je moguće da državni organi oduzimaju svu imovinu Džajiću, da je on optužen za jedno krivično delo zloupotrebe službenog položaja, koje je, navodno, izvršio u ovom milenijumu, a da mu oduzimaju imovinu koju je stekao u prošlom.

 Ukoliko je to tačno, a još nije dokazano, sud bi mogao da zapleni samo onoliko imovinske koristi koliko je pribavljeno tim krivičnim delom, jer u krivičnom postupku bi se moglo oduzeti samo ono što je pribav ljeno krivičnim delom! Ovakvim predlogom da se nakon pokrenute finansijske istrage oduzme sva imovina, jer tobože postoje osnovi sumnje da poseduje znatnu imovinu proisteklu iz krivičnog dela, predlagač je samo pokazao neznanje i nemoć. Kog to krivičnog dela?

 Koje je to krivično delo Dragan Džajić izvršio pre 15 i više godina da bi mu se oduzela imovina iz tog perioda a koja ima veze sa ovim krivičnim delom?

Prema navodima tužilaštva, postoji očigledna nesrazmera između njegovih zakonitih primanja i vrednosti imovine, čime su se stekli uslovi za njeno privremeno oduzimanje, tim pre što su okrivljeni pre pokretanja postupka prodali neke nekretnine. Tužilaštvo je zatražilo da Džajiću budu oduzeti kuća površine 243 kvadratna metra u elitnom beogradskom naselju Dedinje, kao i automobili pežo 206 i terenac tojota, a njegovoj supruzi stan u centru Beograda i stan na Novom Beogradu, kao i plac na Dedinju. Ne zalazim u to da li je Dragan Džajić kriv ili ne, to će utvrditi sud. Kojim to dokazima raspolaže tužilaštvo i tvrdi da sva ova imovina proističe od krivičnog dela?

 

Pitanje očigledne nesrazmere između njegovih zakonitih primanja i vrednosti stečene imovine, nije predmet krivičnih organa. Nije sama nesrazmera istovremeno i dokaz da imovina potiče od krivičnog dela. Odavno postoji obaveza svakog građanina da nakon svake kalendarske godine, prijavljuje svoje zakonito stečene prihode, ukoliko oni prelaze određeni cenzus, koji se dodatno oporezuje. To bi trebao da bude predmet organa poreske uprave i upravnog postupka. Kada bi sve ovo što zahteva tužilaštvo i sud, zahtevala Poreska uprava to bi bilo normalno, zbog same svrhe kažnjavanja u krivičnom postupku i odredbe "da niko ne može da zadrži imovinu koju je stekao krivičnim delom".  

Delioci pravde nude poravnanje umesto pravde? Ako je nekome dokazano da je izvršio krivično delo, čemu opraštanje bilo čega i po kom osnovu? Ako se dokaže da je neko krivičnim delom stekao imovinu onda ne ma nagađanja. Takva imovina mora da se oduzme. Ali ako nema dokaza da je pribavljena krivičnim delom, tada nema ni oduzimanja. Samo zato što postoji nesrazmera između legalnih prihoda i imovine koja lako nože da se vidi krajnje je pravno neutemeljeno, što bi rekao jedan od tvoraca najnovije reforme. Takvi slučajevi su predmet poreske uprave, a ne krivičnog postupka. U mnogo uređenijim zemljama poreklo imovine ispituje se u upravnom postupku, i to samo za poslednjih pet godina unazad. A kod nas? Od rata pa naovamo?  

Organi tužilaštva i pravosuđa na indirektan način vrše pritisak na okrivljene da priznaju krivicu kada već oni nemaju dokaze, pa kad oni priznaju, tada se na obostrano zadovoljstvo rešava slučaj. „Najpre ti nama priznaj da si kriv, a onda ćemo mi tebi oprostiti imovinu". Zašto bi neko sam sebe teretio da je izvršio krivično delo pa da mu se onda oduzima imovina koja nema veze sa konkretnim krivičnim delom. Ovako ispada priznaj delo da ne bi ostao bez celokupne imovine. Ako po važećem Ustavu i ZKP postoji pretpostavka nevinosti zašto je onda krše oni koji treba da vode računa o njoj? Sada kada su zabrljali sa Džajićem, traže kompromis da izađu iz te tragikomične situacije, ništa manje nego da prizna da je kriv, da kaže koje je to krivično delo izvršio, da imaju osnov da oduzmu imovinu pošto nisu dokazali uzročno posledičnu vezu između imovine, za koju tvrde da potiče od krivičnog dela i bilo kog drugog krivičnog dela koje se goni po službenoj dužnosti. Baš kao u Balkanskom špijunu: Ako se izviniš Đuri što te Đura tukao, može Đura i da ti oprosti što te tukao.

Epilog

 

Bojim se da ćemo mi, pored ovako „čvrstih" dokaza, da plaćamo neosnovano lišenje slobode, kao što i plaćamo za mnoge druge brljotine „nekompetentnih stručnjaka". Kako država može da se nagađa o visini kazne. Izgleda da je neko propisao instrukciju kako napuniti državnu partijsku kasu, a krivične procese rešavati pogodbama kako bi se napunila prazna kasa. Tačnije, onaj ko ima para imaće slobodu, a ko nema para ide u zatvor!

 

Lopove i bitange koji su samo na javnim nabavkama pokrali milijarde niko i ne pominje. Dragan Džajić ispade najveći lopov u Srbiji. Da nije strašno, bilo bi smešno. Koliko su imovine prijavili svi koji su na funkcijama bili od godinu do 10 godina. Treba li očekivati da po nalogu izvršne vlasti jednog dana sude i Đokoviću, Ani Ivanović, Jeleni Janković, Peđi Stojakoviću, Divcu, Daniloviću i drugima koji su svoje pošteno zarađene novce uneli u ovu osiromašenu zemlju.

Kakva glupost tužioca da nudi zatvor na „obostrano zadovoljstvo"! Ako tužioci i sudije rade u ime narodu, dele pravdu i osuđuju one koji krše krivične norme, o kakvom je onda obostranom zadovoljstvu reč? U krivičnom postupku treba da se zadovolji pravda? Čini se da su u pravosuđu ostali samo oni koji nemaju pojma sa poslom ili previše gledaju američke serije. Po „mišljenju" tužilaštva, Džajić nije mogao da zaradi par miliona evra, do 1991, iako je pre toga imao 800.000 nemačkih maraka. A na osnovu čega su ti eksperti došli do takvih kvalitetnih dokaza i po kojoj metodologiji? Da li po sistemu bruto ili neto vrednosti?

Da li će kupoprodaja slobode u budućnosti postati pravilo pa možemo očekivati da će samo oni koji budu imali pare moći da otkupe i slobodu, a oni koji nemaju pare imaće obezbeđen siguran apartman u nekim novosagrađenim kazamatima u demokratskoj Srbiji.

Uostalom, kakvo sudstvo, tako i tužilaštvo! S obzirom na to ko ih je postavljao, nije ni čudo.

 

 

 

 

 

Čuj, otkud Džaji pare

 

Dragan Džajić je dugi niz godina bio najveći pojedinačni poreski obveznik u ondašnjoj SFRJ. Gde su njegova ukupna primanja za 40 godina radnog veka? Džajić je imao šest igračkih ugovora, od kojih dva u inostranstvu, sponzorske ugovore, bio je najbolje levo krilo na svetu, promoter Koka-Kole, imao je svoju robnu marku kopački „Džaja". Pod pretpostavkom da je sve tačno što tvrdi tužilaštvo, pitanje je da je u Brazilu bio takav slučaj sa Peleom ili u Argentini sa Maradonom da li bi te legende prošle kao Džaja. Svi znaju šta je sve Maradona radio pa ništa! Džajić je 1991. godine na deviznoj knjižici pre propasti banaka početkom rata imao 800.000 nemačkih maraka. I danas pitaju nekadašnjeg najboljeg fudbalera sveta i najboljeg menadžera koji je sa Zvezdom osvojio prvenstvo sveta otkud mu toliki novac.