Agresija

Povodom napada na Libiju: pogledi u različitim pravcima  

 

Počeli su da tuku žene

 

Evropske zemlje sve više razmišljaju svojom glavom, što američku administraciju dovodi u poziciju vođe bez vođenih. Ako iz poslednjih diplomatskih neuspeha ne izvuče odgovarajuće pouke, Vašington će svoje evropske saveznike da otera od sebe i to koliko još u ovoj deceniji

 

Fridrih Emke

dopisnik iz Frankfurta

 

Da li se sećate Najire, petnaestogodišnje devojke iz Kuvajta i njene priče kako su irački vojnici u bolnici Al-Adan iz inkubatora povadili novorođenčad i pustili ih da umru na podu?

Iako je 1991. bilo više nego jasno da je Irak povredio međunarodno pravo okupirajući nezavisni Kuvajt, za potrebe dobijanja snažne podrške javnosti za vojnu intervenciju bila je angažovana PR firma Hill & Knowlton, u čijoj je režiji izmišljena ova stravična priča.

Da bi se sopstvenoj javnosti objasnilo zašto NATO napada Jugoslaviju, jednu evropsku državu, koja taj isti savez ni na koji način ne ugrožava, u pomoć su 1999. pozvani Vilijam Voker i Helena Rante sa izmišljenom pričom o masakru u Račku.

Pred konačnu okupaciju Iraka američki i britanski mediji su bez prestanka izveštavali o izmišljenim brojnim skladištima u kojima Sadam Husein navodno lageruje oružje za masovno uništenje, koje je spreman da upotrebi ne samo protiv agresora već i protiv sopstvenog naroda.

Uoči agresije na Libiju, sve što su zapadni manipulatori javnog mnjenja uspeli da ponude kao opravdanje, jeste nekoliko tankih izveštaja pobunjenika o navodnim masakrima nad civilnim stanovništvom, koje sprovode trupe lojalne Moameru el Gadafiju. Ono što je skeptičnoj javnosti, navikloj da ih vlade lažu, odmah upalo u oči: danas Zapad raspolaže desetinama satelita i AWACS-letelica, koje iz minuta u minut snimaju teritoriju Džamahirije, pa i pored toga ne postoji ni jedan jedini snimak navodnih masakara ili masovnih grobnica.

 

Ništa nije kao nekad

 

Još dan uoči izglasavanja rezolucije 1973 u Savetu bezbednosti, kojom je odobrena upotreba sile protiv režima u Tripoliju, Sjedinjene Američke Države su pod pritiskom pojedinih afričkih zemalja, kao što su Južnoafrička Republika, Nigerija i Gabon, javno iskazivale sumnju u celishodnost vojne intervencije.

Analitičari još uvek pokušavaju da otkriju ko je i zašto uspeo da u samo jednom danu preokrene mišljenje američke administracije. U ovom trenutku su na prvom mestu osumnjičeni despotski arapski režimi, najveći američki saveznici, čije su trupe u danima uoči početka napada na Libiju umarširale u Bahrein da bi tamo otvorile vatru na mirne i nenaoružane demonstrante.

Agresija na Libiju tako je poslužila kao dimna zavesa iza koje je sakriveno bahreinsko krvoproliće. Istovremeno, arapski despoti Gadafija oduvek smatraju i svojim ideološkim protivnikom koji potencira arapski model socijalizma na uštrb starih monarhija kojima pripadaju najverniji američki saveznici.

Da u slučaju napada na Libiju ništa nije urađeno onako kako se to obično radi na Zapadu kada se priprema neka vojna intervencija, pokazuje i reakcija samog američkog Kongresa. Sam trenutak početka agresije Obamina administracija je vešto postavila u dane prolećnog odmora Kongresa da bi izbegla nezgodne rasprave na Kapitolu.

Uprkos tome, mnogi kongresmeni su se oglasili i iz svojih odmarališta, a neki su i prekinuli svoje odmore i vratili se u Vašington, da bi od predsednika zatražili objašnjenje kako je moguće da se on upusti u vojnu avanturu bez ikakvih konsultacija sa najvišim predstavnicima naroda. Da li je to Obama uveo predsedničku diktaturu u SAD?

Ništa manje bolno nije ni iskustvo američke administracije sa svojim evropskim saveznicima. Veliku Britaniju već skoro dve decenije niko ozbiljan u Vašingtonu ne smatra suverenom državom, već pre nekom vrstom američkog "malog od palube". Zato je njena solidarnost i u ovoj avanturi bila očekivana i nikoga nije iznenadila.

I Sarkozijeva Francuska ima sličan, polukolonijalni status kao i Gordi Albion, pa ni njena reakcija nije bila iznenađujuća. Jedino je posmatrače začudila agresivnost sa kojom je Sarkozi nametao svoj stav o neophodnosti vojne intervencije, ali ni to nije čudno za one upućene koji su svesni da najveći deo svojih energetskih potreba Francuska zadovoljava baš iz Severne Afrike, gde je još jedino Libija izvan uticaja Zapada.

Belu kuću su najviše iznenadile nedvosmislene, negativne reakcije dva veoma značajna saveznika iz NATO pakta - Nemačke i Turske.

 

Gledaju svoja posla

 

Neuobičajeno jasna u svom odbijanju i same pomisli na vojnu intervenciju bila je nemačka kancelarka Angela Merkel. Nemačka je, istina, učestvovala u NATO agresiji na SR Jugoslaviju, bez obzira na nezapamćene zločine koje su nemački vojnici u toj zemlji počinili tokom Drugog svetskog rata. Nemačka je i jedan od najvažnijih američkih saveznika u okupiranom Afganistanu.

Ali, već prilikom druge agresije na Irak zvanični Berlin je uskratio podršku svom prekoatlantskom savezniku. Indikativno je bilo i njegovo ponašanje za vreme političke krize izazvane planiranim postavljanjem raketnog štita u Poljskoj i Češkoj i mnogi veruju da je baš nemačka diplomatija odigrala značajnu ulogu u odustajanju od ovog plana koji je iritirao Rusiju.

Nemačka, očigledno je, ima drugačije strateške ciljeve od SAD i Velike Britanije, ali i od većine drugih članica NATO pakta. Iako ima moćnu i modernu armiju kojoj u arsenalima jedino nedostaje atomsko naoružanje, Nemačka svoju politiku ne gradi na oružanim pretnjama, već na ekonomskom dijalogu. Jedan od nezaobilaznih spoljnotrgovinskih partnera Nemačke je Rusija koja sa nelagodom gleda vojno širenje Zapada u arapskom svetu.

Pored Rusije, Nemačka kao značajnog partnera ima i Kinu. Može se čak reći da je za Peking Berlin najvažniji zapadni sagovornik, ne samo zbog velike privredne saradnje dve države, nego i zbog razumne, neagresivne nemačke politike u svetu. Pošto ni Kini nije drago što Zapad svoje interese sve češće nameće oružjem, očigledno je da je Merkelova i u libijskom slučaju procenila da bi slepo praćenje američke politike njenoj zemlji donelo više štete nego koristi.

Saradnja sa Rusijom i Kinom, kao i sa čitavim nizom zemalja koje odbacuju američko liderstvo, za nemačku politiku predstavlja kamen temeljac.

Turska ima, posle SAD, najbrojniju armiju u sastavu NATO-a. Zbog ovoga, ali i zbog svog geografskog položaja i činjenice da je jedina islamska država u zapadnom vojnom savezu, ona je veoma značajan američki saveznik. Zato je Vašington zabolelo nedvosmisleno i nimalo diplomatsko odbijanje Ankare da podrži vojnu avanturu u Libiji.

Ni ovo nikoga ne treba da iznenadi, jer je u pitanju treća uzastopna vojna intervencija u jednoj islamskoj zemlji, a u samoj Turskoj postoje i dosta radikalne verske grupe kojima ovakva situacija pogoduje da bi regrutovale nove članove. Zvanična Ankara mora mnogo više pažnje da posveti njima nego američkim strateškim interesima.

Sve u svemu, Amerika postaje lider bez onih koji ga prate. Sledeći nemački primer, u NATO-u se polako kristališe grupa zemalja, u koju treba ubrojati još i Španiju i Italiju kao još uvek velike ekonomske sile, koja privredne ciljeve postavlja ispred onih vojnih. Američko tržište je još uvek najznačajnije na svetu, ali ono odavno nema onu ekskluzivnost koju je posedovalo pre samo koju deceniju.

U većini evropskih prestonica zato su sve svesniji činjenice da Amerika svoju privrednu posustalost želi da kompenzuje militarizmom, kao što impotentni muškarac svoju muškost dokazuje tukući ženu. Nemačka, Italija, Norveška, pa čak i Španija, svoju privredu ne vide u tolikom posrnuću da bi nova tržišta morali oružjem da osvajaju.

Ova razlika će u budućnosti biti sve uočljivija zbog čega možemo da očekujemo, osim ako se američka administracija u poslednjem momentu ne dozove pameti, da će SAD sve češće biti vođa bez vođenih i sve usamljeniji lider na svetskoj sceni. Libijska avantura bi u tom smislu lako mogla da bude prekretnica u svetskoj politici.

  

 

 

 

 

Sve američke vojne intervencije od II svetskog rata

 

Kina 1945-46, Koreja 1950-53, Kina 1950-53, Gvatemala 1954, Indonezija 1958, Kuba 1959-60, Gvatemala 1960, Belgijski Kongo 1964, Gvatemala 1964, Dominikanska Republika 1965-66, Peru 1965, Laos 1964-73, Vijetnam 1961-73, Kambodža 1969-70, Gvatemala 1967-69, Liban 1982-84, Grenada 1983-84, Libija 1986, El Salvador 1981-92, Nikaragva 1981-90, Libija 1986, Iran 1987-88, Libija 1989, Panama 1989-90, Irak 1991-2002, Kuvajt 1991, Somalija 1992-94, Hrvatska 1994 (protiv Srba u Krajini), Bosna 1995, Sudan 1998, Afganistan 1998, Jugoslavija 1999, Afganistan 2001. do danas, Irak 2002. do danas, Libija 2011.