Njihovi Turci

Balkanski mat: Ko je pristao na to da Srbija uđe u novi vek sa Turcima ali bez Kosova

 

Sa Turcima na Evropu

 

Na pomen Turaka i Kosova, svakom Srbinu je prva pomisao onaj slavni srednjovekovni boj gde je konačno određena sudbina balkanskih hrišćana. Punih šest vekova kasnije, i Turci i Kosovo su opet glavna srpska tema. Jer, Turci dolaze, ovaj put bez bitke, uz međudržavne sporazume, a Kosovo odlazi, uz pregovore

 

Nikola Vlahović

 

Ni u vreme kad je moćna Otomanska imperija vladala na tri kontinenta, Turska nije mogla da dođe do Beča. Ali, ono što nije mogla onda kad je bila najjača transkontinentalna sila, mogla bi u ovom veku, i to uz pomoć Srbije, svoje omiljene okupacione zone i potomaka sirotinje raje. Barem tako veruje današnja vlast u Srbiji koju u svim oblastima života predstavlja njen neprikosnoveni vođa Boris Tadić, jedan od učesnika nedavnog tursko-srpsko-bosanskog samita u Karađorđevu.

Da ta njegova proturska politika nije od juče, govori i ono što se u aprilu 2010. godine dešavalo u Istanbulu, tačnije na sastanku Silajdžića, Tadića i Gula, a povodom nekih "otvorenih pitanja" i najavljenih investicija Turske u ovom delu Balkana (sandžačka magistrala, trgovinski centri...).

Još ranije, 2009. godine, jedan događaj je trebalo da simbolično obeleži povratak Turaka na ovaj deo Balkana, i to na inicijativu gradskih otaca Novoga Sada: da na brdu Vezirac, između Petrovaradina i Sremskih Karlovaca, bude podignut spomenik u čast poginulih vojnika Otomanske imperije u čuvenoj Bici kod Petrovaradina 1716. godine!

 Ovu ideju je srpskim demokratskim vlastima dao Ahmet Siha Umar, ambasador Turske u Srbiji, a oni su to, kako i red u kuću genetskih slugeranja nalaže, radosno prihvatili. Među prvima Igor Pavličić, gradonačelnik Novog Sada, koji je sa tim ambasadorom iste godine, na dan 5. avgusta, obeležio godišnjicu poraza Turaka na Vezircu (1716. godine). Odmah potom je Gradsko veće predložilo i nacrt za podizanje spomenika! Srećom, novosadska opozicija je sprečila ovaj sramni naum te stvar nije odmakla daleko, a jedan istoričar je tom prilikom izneo podatak da su Turci u povlačenju masakrirali 10.000 Srba, te da bi podizanje takvog spomenika bio ravan podizanju spomenika nacistima iz Drugog svetskog rata!

 

Pušenje čibuka

 

Čudno, ali niko se od demokratskih evroljuba nije setio da pozove austrijskog ambasadora da na istom mestu postavi spomen obeležje veličanstvenoj pobedi svojih predaka nad osmanlijama, što bi bio razumniji i hrišćanskoj Evropi prihvatljiviji čin, ako je ideja da Srbija, kako oni vele, bude deo "evropske porodice".

Da stvar nije za šalu i da istorija, ma kako daleka bila, kroji i sadašnjost i budućnost, govori i podatak da je nedavno državni vrh Austrije najavio održavanje referenduma o prijemu Turske u Evropsku uniju, čak i ako pregovori Evropske unije i Turske ikada budu uspešno završeni! Ovu vest je zvanično potvrdio i austrijski kancelar Verner Fajman, te ne treba sumnjati kakav bi ishod tog referenduma bio. A slično nešto bi mogle da urade i neke druge države EU koje se protive bilo kakvom pomenu pridruživanja Turske ovoj zajednici.

Nemoguće je da Boris Tadić ne zna za sve ovo, pa ako zna, onda mora da je izopštenost njegove politike takve prirode da mu je i "pušenje čibuka" sa Turcima politički uspeh bez presedana?

Kako tumačiti ovaj novi dolazak Turaka na Balkan, znajući davnu, ali i noviju prošlost, tumačeći sadašnjost i neizvesnu budućnost? Srpskom predsedniku i srpskoj državi jasno je stavljeno da znanja, prilikom svakog susreta sa turskim državnicima, da Turska smatra štetnim i remetilačkim srpski entitet u Bosni i Hercegovini, da se protivi bilo kakvom referendumu Srba u BiH i da zahteva od Srbije apsolutnu neutralnost kad je ova bivša jugoslovenska republika u pitanju. I kao po komandi, odmah su padale izjave predsednika Republike Srbije o tome kako se Srbija neće mešati u unutrašnje poslove BiH (a Turska očito može i sme!), umesto da se kao državnik od formata odredi prema ovoj nečuvenoj drskosti i da podseti svoje sagovornike iz Turske da je Srbija bila i ostala jedna od zemalja koje su garant sprovođenja Dejtonskog mirovnog sporazuma.

Nažalost, i poslednji susret srpskog predsednika sa turskim, nazvan "samitom u Karađorđevu", prošao je u potpuno istom duhu i raspoloženju. Zamenica generalnog sekretara Saveta za regionalnu saradnju Jelica Minić (kći pokojnog Miloša Minića, javnog tužioca na procesu Draži Mihailoviću u Beogradu 1946. godine, prim. aut.) tom prilikom je izgovorila nešto krajnje neprikladno i za okolnosti i za mesto događaja: "...Imajući u vidu da je upravo Karađorđevo bilo mesto gde je dogovarana podela Bosne između Miloševića i Tuđmana, zaista bi veliku simboliku imalo slanje dobrih i pozitivnih poruka ka Bosni i Hercegovini sa ovog sastanka." Šta je smisao ove rečenice ako ne afirmacija "avnojevskih tekovina", što ne bi bilo sporno da nije bilo rata i njegovih strašnih posledica. Već na površini te izjave jasno je da gospođa Minić vidi Borisa Tadića kao onoga koji je tu da u ime celog jednog naroda, prihvati istorijsku krivicu za rat u BiH, primi je na svoja leđa i popravi ako može jednom pokajničkom porukom!

Čemu treba da nauči ova komsomolska politička škola jedne bivše drugarice? Da se rat nije desio? Da su Srbi okupirali Bosnu i Hercegovinu? Da je sjajno, bezgrešno začeto, socijalističko društvo bivših Jugoslovena popravljivo? Da je Titov austromarksizam bio bolji od naučnog socijalizma ali ga takođe niko nije razumeo? Da su Srbi dobili istorijsku priliku da u prisustvu Turaka zatraže oprost od svoje braće muhamedanske vere za rat koji je svima bio nametnut?

 

Prećutane deklaracije

 

Lako je doći o zaključka da je Tadićeva savetnička logistika politički promašena kao uostalom i on u ovom vremenu i okolnostima, i da će posledice njihovog daljeg postojanja na najdelikatnijim državnim funkcijama biti iz dana u dan sve gore. Jer, ako naivni posmatrači veruju da je dobar primer saradnje Srbije i Turske i hapšenja pripadnika kurdskog Hezbolaha na Horgošu, onda državni organ ove zemlje ne bi smeli da se zavaraju da će im taj "poklon" iz Ankare dobra doneti. Ovakvo posredno stavljanje u službu interesa unutrašnje politike Turske, poslednje je što bi Srbiji trebalo, nakon svega što je prošla u poslednjih dvadesetak godina.

Konačno, nakon što je Turska priznala nezavisnost Kosova, čime je pokazala da ne poštuje suverenitet i teritorijalni integritet Srbije, više ne postoji reciprocitet u međudržavnim odnosima dve zemlje a svaki mogući dijalog bi morao biti uslovljen revizijom tog priznanja.

Ali, ako predsednik Republike Srbije ne zna šta čini, onda vlada Milorada Dodika savršeno zna šta sme a šta ne sme da uradi u susretu sa turskim političarima. Zbog prećutane istine u većini medija u Srbiji, treba reći da je u onom diskretnom Karađorđevu spremana jedna deklaracija po modelu slične, Istanbulske deklaracije, i da je taj papir odbio da potpiše predstavnik Republike Srpske Nebojša Radmanović, koji je kasnije saopštio javnosti da je: "...Republika Srpska odbila da potpiše deklaraciju u kojoj se pominje da je cilj Srbije, Turske i BiH da budu u NATO paktu".

Šta je smisao te nesuđene deklaracije? Turska je inače članica tog pakta već decenijama, Bosna i Hercegovina je posle rata skrojena kao entitetska država sa međunarodnim tutorom koji kontroliše funkcionisanje te tvorevine, a Srbija je zvanično, svojim Ustavom, proglasila vojnu neutralnost. Čiji onda zadatak sprovodi Turska, ako ne zadatak te vojne alijanse, a usput koristi taj "mandat" da malo popravi svoje "istorijske pozicije" na teritoriji koje je vekovima osvajala ognjem i mačem? 

Mogla bi Turska i vojno da se pojavi u sred Srbije, prvi put posle 1912. godine i Balkanskih ratova! Naime, početkom 2011. godine, američki ambasador u Prištini Kristofer Del najavio je odlazak američkih snaga iz vojne baze Bondstil kod Uroševca, i to zbog troškova koji prevazilaze važnost njihove "misije".

Prema poslednjim informacijama u bazi Bondstil ima manje od 500 ljudi, i vrlo je izvesno da će do početka 2012. godine taj američki kontingent biti zamenjen za NATO vojnike, na čijem čelu bi stajali oficiri turske vojske. Ako se to desi, a ima ozbiljnih znakova da hoće, biće to tačno na stotu godišnjicu Balkanskih ratova i konačnog oslobođenja Srbije od turske okupacije! Istorija bi se tako i zaista ponovila, ali ovaj put kao jedna vojno-politička farsa smišljena u Vašingtonu kao poklon Turskoj od glavnog imperatora današnjice. Naravno, u zamenu za prećutno savezništvo u direktnom ili indirektnom ratu protiv pola islamskog sveta.

 

Pregovor za američko Kosovo

 

U isto vreme dok predsednik Republike Srbije čini Turcima "čapraz divan" (izvorno, čapraz-divan, znači ulagivati se, ugađati nekome, zabavljati razgovorom, prim. aut.), njegov "mladoturčin", politički direktor Ministarstva spoljnih poslova Borko Stefanović, vodi, po svemu sudeći, međudržavne pregovore sa nepriznatom tvorevinom kosovskih Albanaca. Jasno je da preostali Srbi na Kosovu ne mogu više biti taoci političkih sukoba u Beogradu i da je vreme da neko sa Albancima počne razgovore o rešavanju osnovnih životnih pitanja, bez kojih nema ni minimuma normalnog suživota.

 Ali, kriti od sopstvene javnosti činjenicu da je pristanak na razgovore druga strana dala samo uz obavezu da to bude susret dvaju državnih delegacija, da se tu pregovara "o dobrosusedskim odnosima", uvredljivo je za svakog građanina Srbije i govori koliko je mizeran državnički kapacitet sadašnje vlasti i njenih "mladoturaka", kakav je Borko Stefanović.

Konačno, u sred tih i takvih pregovora, njegov neočekivani ispad osvrtom na podelu Kosova, te da njemu ni takvi razgovori nisu strani (što je na Kosovu odmah protumačeno kao provokacija), govori o jednom uvredljivom odnosu prema svima u ovom konfliktu, jer je dobro poznato da niko neće odstupiti od svojih stavova i da je jedini način da se nešto suštinski menja na bolje, razgovor o životnim pitanjima za Srbe koji su ostali da žive na Kosovu.

Ali, ako je sve počelo mnogo godina pre nego su današnji naraštaji političara uopšte i rođeni, to ne treba da ih amnestira od odgovornosti za odsustvo ozbiljnosti u problemu koji zahteva najviši stepen diplomatskog opreza. Na žalost, pokazalo se da pregovaračka ekipa iz Prištine radi ono što hoće, a ova iz Beograda, ono što mora. I to ne bi bilo sramota ukoliko bi neko javno rekao da ništa nije počelo od juče, da su poznate posledice albanskih pobuna i velikoalbanskih težnji tokom celog prošlog veka završno sa događajima iz 1981. godine i dalje, ali i posledice Miloševićevih ratova, te da su razgovori, makar i u neravnopravnim uslovima, jedna nužnost zbog svakog preostalog Srbina na Kosovu i zbog svake svetinje koja je tamo danas ostala na čuvanje retkom i nezaštićenom sveštenstvu. Ali, umesto toga, javnost u Srbiji se suočava sa jednim neopisivim medijskim mrakom, ili, još bolje, propagandnim uspavankama u kojima nema ni pomena od gorke istine: Srbija ne priznaje nikakvu državu Kosovo, ali pregovara sa njom, ravnopravno, kao da je u pitanju punopravna članica UN!

Zapravo, sadašnja vlast, ni pod kakvim okolnostima ne želi da se suoči sa činjenicom da je prihvatanjem Euleksa, koji je novi arhitekta kosovske državnosti, sama sebi stavila omču oko vrata. Jasno je i da je Euleks i došao na Kosovo stavljajući Srbiju pred svršen čin, ali, umesto da i to bude na sva zvona saopšteno ovom narodu, stvar je predstavljena kao pitanje istorijske nužnosti.

 

Vreme za nove uštede

 

O čemu Albanci hoće da razgovaraju sa Srbima? Govori se da je najlakše, ono što je izgledalo najteže, a to su matične i katastarske knjige. Ali, kad su u pitanju telekomunikacije, carinski pečati i električna energija, sve je problem! Kao da je sve ono što predstavlja kosovski infrastrukturu palo sa nebesa, kao da je umesto srpskog radnika i seljaka neko drugi uzimao one silne kredite, vraćao ih i još od plate odvajao za pomoć "nerazvijenim područjima i Kosovu"! Kao da nije cela ondašnja Jugoslavija sagradila makar po jednu fabriku, most ili put na Kosovu! Tako da albanska strana danas popravlja svoje pregovaračke pozicije trgujući bivšom zajedničkom imovinom, što je jasno iz rečenice jednog suvoparnog saopštenja: "...Beograd i Priština složili su se da za telekomunikacije i snabdevanje strujom EU predloži rešenje koje bi sjedinilo pregovaračke stavove!

Kad je prve pregovore o Kosovu vodio Marti Ahtisari, službenik najgore strane globalizma, odmah je ponuđeno kosovskim Albancima da dobiju sudsku, zakonodavnu i izvršnu vlast.

Čim je Stefanović počeo pregovore na način na koji je iznuđeno da ih vodi, još jednom je "overena" Ahtisarijeva država pod nazivom Kosovo. Da bi stvari bile jasnije, treba se setiti njegovog martovskog sastanka sa predstavnicima "nevladinog sektora" kome su prisustvovali Nataša Kandić, Sonja Biserko, Marko Blagojević, Vladimir Todorić i još nekoliko njih, gde je, valjda, proveravao ispravnost svojih političkih uverenja. Kad već nije "strani faktor" prisutan, da makar posredno sazna šta mu je činiti i sa Kosovom i oko njega. Jer, kako je dobro poznato, američka vojna sila drži Kosovo pod okupacijom, i metaforično govoreći, nije pametno ići protiv novih gazda baz dobre odeće i obuće, naoružanja, logistike i saveznika čak ni u diplomatske pregovore.

Jedan takav, nepripremljen, odmah je smaknut sa mesta direktora Zdravstvenog centra u Kosovskoj Mitrovici (reč je bila o Marku Jakšiću), i kako piše u bivšim tajnim dokumentima do kojih je stigao Vikiliks, bilo je to na hitan zahtev administracije u Vašingtonu, a izvršilac "oporuke" beše tadašnja otpravnica poslova ambasade SAD u Beogradu Dženifer Braš.

Taj isti "američki faktor" sprema dovođenje NATO trupa u Bondstil i radi na realizaciji "uvođenja Turaka u posed". Mnogo je ratova na sve strane sveta ta sila započela, te je vreme za nove uštede u naoružanju i ljudima, ali ne i u posrednom prisustvu.

 

 

 

 

Auuuleks

 

Nisu samo Amerikanci u bekstvu sa Kosova. Tu je i Euleks, najpre zamišljen kao moćan simbol Unije koji košta oko 100 miliona evra godišnje i koji je, prema pisanju londonskog Gardijana dao po jednog policajca, sudiju i tužioca na svakih 1.000 stanovnika Kosova i Metohije, što je do sada trebalo da ojača vladavinu prava i stabilnost političkih prilika na Balkanu! Za tri godine je pokrenuto samo nekoliko istraga a lokalno sudstvo nije poboljšano.

Nestabilnost prilika na Kosmetu samo delimično objašnjava ovaj neuspeh, a glavni uzroci su unutrašnji - nesposobnost, slab menadžment, ali i nelojalnost misiji EU.

Jedan od ubedljivih dokaza da je Euleks iznutra jedna trula ogranizacija, bio je i ostao slučaj hapšenja guvernera centralne banke Kosova Hašima Redžepija, koji je najpre bio uhapšen, i sad mesecima sa slobode čeka na suđenje. Dokazi koji su u tom slučaju praktično neodrživi, samo dokazuju šokantan nivo nemara i nesposobnosti koje pokreće pitanje propusta u odabiru pripadnika Euleksa.

 

 

 

 

Šta je stvarno a šta moguće

 

Vlada samoproglašenog Kosova ima ozbiljne namere da protiv Srbije podnese tužbu Međunarodnom sudu pravde zbog zločina počinjenih devedesetih  "čim to postane moguće". Ovo je potvrdio i ministar pravde Hajredin Kuči, onaj isti koji je kazao da će "kosovska vlada odobriti ulazak Borku Stefanoviću" nakon njegove najave da bi došao u Prištinu. Ali, da bi tužba stigla pred Međunarodni sud pravde protiv neke zemlje potrebno je ta zemlja članica Ujedinjenih nacija (što sa Kosovom nije i neće biti slučaj). Zato je Kuči i dodao: "Čim to postane moguće".

Srbija, sa svoje strane, nije tužila nijednu od država koje su priznale Kosovo, a mogla je sa punim pravom.

 

 

 

O premijeru Turske

 

Džamije mu kasarne, minareti bajoneti...

 

Svoju političku karijeru premijer Turske Rečep Tajip Erdogan je počeo u partiji Napretka, koju je januara 1998. zabranio turski Ustavni sud, a njenom lideru Nedžmetinu Erbakanu zabranio političko delovanje u trajanju od pet godina. Partija je do tada bila poznata po svom verskom i nacionalističkom ekstremizmu.

   Aprila 1998. sud za državnu bezbednost u mestu Dijarbakir osuđuje Erdogana na kaznu zatvora od deset meseci i doživotnu zabranu bavljenjem politikom po članu 312/2 tadašnjeg turskog krivičnog zakona (Širenje mržnje na osnovu klasnih, verskih, rasnih ili regionalnih razlika).

Povod je bio jedan Erdoganov govor u istočnoanadolijskom gradu Siirtu u kome je citirao stih iz pesme Zije Gekalpa, u kome se kaže: „Demokratija je samo voz u koji ulazimo da bismo stigli do cilja. Džamije su naše kasarne, minareti bajoneti, kupole naši šlemovi i vernici naši vojnici."

   Kaznu je izdržavao u samici jednog zatvora najviše bezbednosti u koji se upućuju najteži prestupnici. Zbog zabrane bavljenja politikom Erdogan nije mogao odmah da postane premijer posle pobede njegove stranke na izborima 2002, pa je to mesto privremeno prepustio Abdulahu Gulu, sadašnjem predsedniku Turske. Posle promene ustava 2003. vlada njegove stranke ga je amnestirala i izabrala za premijera.

   Dok u politici prema inostranstvu zastupa tezu da je asimilacija turskih gastarbajtera zločin, u zemlji primenom kontroverznog člana 301 krivičnog zakona (Uvreda turske nacije, države ili njenih institucija i organa) guši kritične poglede na progon Jermena za vreme Kemala Ataturka. Nedavno je naredio i rušenje spomenika tursko-jermenskog pomirenja u pograničnom gradiću Karsu prebacujući Jermenima da su oni mučili i ubijali Turke, a ne obrnuto.

   Erdogan iranskog predsednika Ahmadinedžada javno naziva prijateljem, Hamas za njega nije teroristička organizacija, već je štaviše Izrael teroristička država, a povodom podizanja optužnice protiv sudanskog predsednika Al Bašira zbog zločina protiv čovečnosti u sukobima u oblasti Darfur, Erdogan je izjavio: „Musliman ne može da počini genocid."

   Među stranim priznanjima koje je dobio skoro isključivo iz islamskih zemalja, nalazi se i počasni doktorat Univerziteta u Sarajevu iz 2008, kao i Međunarodna nagrada za borbu za ljudska prava fondacije Moamera el Gadafija iz 2010. godine. Erdogan je i počasni građanin Teherana.

   Za Erdoganove vladavine Turska je na Press Freedom Index-u pala na 138. mesto od ukupno 176 zemalja rangiranih po slobodi medija.

 

 

 

 

 

 

 

Mogla bi Turska i vojno da se pojavi u sred Srbije, prvi put posle 1912. godine i Balkanskih ratova! U bazi Bondstil ima manje od 500 ljudi, i vrlo je izvesno da će do početka 2012. godine taj američki kontingent biti zamenjen NATO vojnicima, na čijem čelu bi stajali oficiri - turske vojske.