Pljačka

Kažnjeni što žive u Srbiji ili kako poreski zakoni štite tajkune

 

Poreži me nežnije

 

Teror nad Srbima uvek su najbolje sprovodili srpski vlastodršci. Dokaza za to ima bezbroj. Ali, najnoviji prilog tom sadizmu dobio je i zakonsku formu! Novi Zakon o planiranju i izgradnji kojim je država dala sebi i svojm tajkunima slobodu da otimaju od naroda, savršeno govori o prirodi današnje vlasti i njenim daljim namerama

 

N. Vlahović

 

Pre godinu dana, Ministarstvo zaštite životne sredine, rudarstva i prostornog planiranja Republike Srbije je, u saradnji sa Ministarstvom finansija, najavilo kako će preko Zakona o porezu doneti model prema kome će vrednost građevinskog zemljišta i imovina biti oporezovani po tržišnim kriterijumima.

Ko poznaje prirodu srpskih vlastelina, mora da je odmah posumnjao u njihove časne namere. I zaista, čim su ove godine najavljene izmene Zakona o porezu na imovinu (usvojene odmah u Skupštini Srbije) nastala je prava uzbuna, jer poreske stope koje će biti primenjivane uveliko prevazilaze ekonomsku moć građana Srbije.

I ne samo to, nego je taj već usvojeni zakon u direktnoj suprotnosti sa Ustavom Republike Srbije i članom 91, koji glasi: "Obaveza plaćanja poreza i drugih dažbina je opšta i zasniva se na ekonomskoj moći obveznika"!

Zemljište na kome se nalaze kuće u kojoj stanuju građani nije fabrika na koju treba da se plati porez. Ispada da je Zakon o planiranju i izgradnji, koji je građanima "vratio" građevinsko zemljište iz prava korišćenja u pravo svojine, poslužio samo da država otme od naroda ono što još nije! Ovoga puta, kroz naplatu poreza na imovinu koju vlasnici građevinskog zemljišta i stanova neće moći da plate, otvorena je nova sezona legalne otimačine zemljišta i stanova na kojima i u kojima neko živi.

O pravima iz Ustava Republike Srbije niko i ne razmišlja, niti se ko na njega poziva, mada je članom 58. Ustava Republike Srbije zagarantovano mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona. No, takozvanim poreskim zakonom, onemogućeno je upravo to što je Ustavom zagarantovano: vlasnik imovine je nateran da bez utvrđenog javnog interesa napusti tu svoju imovinu. Ako se državi tako hoće.

 

Asocijalno ispravna

 

Usvajanje poreskog Zakona pratila je velika neizvesnost, jer predlagalo se jedno, raspravljalo o drugom, a usvojilo treće. Tadašnja ministarka finansija Dijana Dragutinović rekla je tom prilikom da "nije očekivala usvojeni tekst Zakona". I nju je izgleda iznenadilo ono u čemu je učestvovala i zbog čega je trebala da digne svoj glas, pa čak i da ostavku podnese, ali, to tako u Srbiji ne funkcioniše.

Kada su usvajani raniji zakoni, pa i ovaj, svi su isticali nedorečenost predloženih rešenja i uticaj tajkuna u njihovom pisanju. O tome niko nije vodio računa. Važno je bilo da se zakon usvoji onako kako odgovara tajkunima.

Po novom Zakonu zaduženje ne može da bude veće od 60 odsto u odnosu na prošlogodišnje da bi u narednoj godini to bilo ukinuto, navodno zbog toga što se očekuje porast rasta zarada, proizvodnje, što će omogućiti građanima urednost izmirenja poreskih obaveza.

Manipulacije da se građanima u ovoj godini daju određene olakšice, a u narednim ukidaju, može imati i imaće imati za posledicu izbegavanje plaćanja poreza od strane vlasnika.

Prikazivanje tabela po kojoj će se stopi vršiti obračun poreza na imovinu samo je unelo konfuziju među građane, kojima tek tada nije više bilo ništa jasno. Tek kada počnu da dobijaju prva rešenja o zaduženju poreza na imovinu, biće im jasno po kojim je kriterijumima utvrđivana poreska osnovica za vrednost imovine koja podleže oporezivanju.

Pokušaj gradonačelnika Beograda Dragana Đilasa da uveri građane da će grad Beograd umanjiti poreske osnovice, u ovim okolnostima deluje kao čin kontrarevolucije, uperen protiv ideologije svojih demokratskih saboraca!

Ali istina je malo drukčija: Beograd je iskoristio zakonsku mogućnost i svojim građanima odredio porez po progresivnoj stopi koja se kreće od 0,4 pa čak i do dva odsto. To je signal i drugima gradovima, pogotovo u siromašnijim delovima Republike, pa bi skandalozni zakon mogao da se primenjuje selektivno, ostavljajući mogućnost opštinskim i gradskim samoupravama da, udruženi sa urbanističkom mafijom, oduzimaju stanove jednima da bi ih dali drugima!

U ovom trenutku niko od građana ne zna kolika im je stvarna vrednost imovine koja se oporezuje, jer se ovim Zakonom uspostavlja državni monopol, a ukida tržište. Predstavljajući Zakon o porezu na imovinu svi su isticali da oni koji imaju najviše, najviše treba i da plate. Pokušaj da se ovakva inicijativa predstavi kao socijalno ispravna nije prihvatljiva.

Usvojena zakonska rešenja daju olakšice onima koji imaju najviše s obzirom da se vlast opredelila da štiti interese najbogatijih. Jer, vlasnici nekretnina bez sigurnih primanja i praznih džepova, a da bi izmirili poreske obaveze, moraće da prodaju svoje nekretnine po ceni nižoj od tržišne onima koji raspolažu velikim kapitalom, a koje narod naziva tajkunima.

Zanimljiva je izjava Mlađana Dinkića u vezi sa naplatom poreza na imovinu kada je rekao kako je savetovao svoga poznanika da imovinu koja se nalazi na "dobroj" lokaciji proda, kupi drugu manju na periferiji i da od te razlike u ceni u budućnosti izmiruje svoje poreske obaveze. Ovakav licemeran i ružan stav nosi jasnu poruku - sve je urađeno u interesu tajkuna, a protiv svog naroda. Ako vlasnik ne prodaje svoju nekretninu po slobodnoj volji, već je na to primoran zbog nerealnog poreza, onda je to ozakonjena pljačka.

Neprimereno je da vlast preko Radio-televizije Srbije prikazuje svoj narod kako plače pred kamerama, jer mu poreski organi prete plenidbom stana radi namirivanja poreskih i stambenih dugovanja. A tu istu državu koja ih je sasvim osiromašila, građani ne tuže kako bi plenidbom državne imovine naplatili svoja potraživanja koja bi im bila dovoljna da mogu da izmiruju svoje obaveze.

 

Bogati na sigurnom

 

Bitno je napomenuti da plaćanju poreza ne podleže samo nepokretna imovina. Porez je predviđen i za pokretnu imovinu - motorna vozila, koji je u Srbiji određen prema snazi motora.

U zemljama okruženja, Hrvatskoj i Sloveniji, ovaj porez daleko je pravedniji, jer se stopa poreza određuje prema tržišnoj vrednosti automobila. Logično je da veći porez plati vlasnik skupog automobila vrednog 20.000 eura, nasuprot praksi u Srbiji gde vlasnik automobila starog preko 10 godina, čija je tržišna vrednost 2.000 eura, a prelazi neku utvrđenu zapreminu motora, plaća veći porez, u koji je uračunata posebna stavka "porez na luksuz", nego za tržišno 20 puta skuplji automobil.

U Srbiji koja je osiromašena, sa najnižim primanjima u regionu, gde narod nema para za hleb, a pogotovo ne za nove poreze, vlast svoju nesposobnost u krpljenju budžeta treba da traži u smanjenju državne i javne potrošnje, smanjenju nelegalnih tokova novca i striktnim oporezivanjem tajkuna.

Za razliku od toga, vlast je ostavila mogućnost da tajkuni, koje je država ovim zakonom zaštitila, izbegavaju plaćanje poreza na sasvim legalan način.

Povlašćeni kao pravna lica (koja poseduju najviše i najvrednije imovine u Srbiji), dobili su mogućnost da svoje skupe vile prevode na firme i plate porez po stopi od 0,4 odsto, te prevode građevinske parcele iz prava korišćenja u pravo svojine po rešenjima poreskih veštaka i iznosima po više puta manjim od tržišne cene.

Prosta računica govori da bi ovim tempom država za 50 godina građanima potpuno oduzela svu imovinu pa je ovaj takozvani poreski zakon zapravo rigidna kaznena mera, jer je porez toliko visok da niko nije u stanju da ga plati. Tako je svaki ovdašnji poreski obveznik kažnjen što živi u Srbiji!

 Svako drugo tumačenje ima manje smisla.

 

 

 

 

Prave se gluvi i slepi

 

Ni pozivanje na poreska rešenja zemalja iz okruženja i Evrope, kako ih vlast predstavlja - nisu tačna. Činjenice su drugačije: porez na imovinu ne postoji u Italiji, Irskoj i Portugaliji. U Hrvatskoj obveznici plaćaju porez na vikendice od 0,67-2,07 evra po kvadratnom metru, zavisno od opštine ili grada. U Sloveniji plaćaju porez na stan veći od 160 kvadratnih metara u iznosu od 0,2 odsto. U BiH porez plaćaju na iznajmljivanje stanova, a poreska stopa u Nemačkoj iznosi 0,25 odsto.