Struja

Energetska mafija: električna energija je pitanje provizije a ne potrebe

 

Struju je lako proizvesti, mito i proviziju sve teže

 

Izgradnja kapaciteta za proizvodnju čiste energije u Srbiji najlakše prolazi pomoću prljavih računa preko kojih se peru pare i namiruju potrebe srpske političke vrhuške. Posle veći deo te čiste struje odlazi u inostranstvo, a Srbiji ostaje da manjak nadoknađuje povećanjem kapaciteta termoelektrana. Još jedna priča o uzajamnom odnosu Ćara i Vajde iz koga se u ovoj zemlji obavezno rađa - Šteta.

 

Milan Malenović

 

Nemci na Moravi, a Italijani su u južnoj Srbiji. Nije to nova podela okupacionih zona, već raspodela prirodnih resursa Srbije između velikih evropskih sila. Već dva veka se ratovi vode zbog energenata: na početku industrijalizacije bio je ugalj, od sredine dvadesetog veka pa do danas su nafta i prirodni gas objekti težnje, a danas to počinju da budu izvori obnovljive energije, na prvom mestu rečni tokovi.

U Srbiji postoji već decenijama fama o gotovo neiscrpnom hidropotencijalu koji može da se iskoristi u proizvodnju električne energije. To neiscrpno ne treba uzeti strogo bukvalno, jer su svi potencijali, pa i vode, ograničeni. Srbija sada na godišnjem nivou dobija između 10 i 12 milijardi kilovat-sati električne energije iz reka. To je nešto preko trećine svekolike struje koju godišnje proizvede EPS.

Po mišljenju stručnjaka, iz domaćih hidropotencijala bi moglo da se izvuče još sedam do osam milijardi kilovat-sati godišnje, ako bi se gradile nove hidrocentrale. To bi značilo da bi, pod uslovom da potrošnja ne raste, Srbija i do dve trećine potrebne električne energije mogla da dobija iz svojih reka.

Skoro četvrtina tako dobijene struje dolazila bi iz malih hidroelektrana. Do pre samo neku godinu u Srbiji se iz malih hidroelektrana dobijalo tek nekih 150 miliona kilovat-sati, dakle zanemarljiva količina. Danas se situacija nešto poboljšala, ali ne značajno.

 

Kako god uzmeš, uvoz

 

Pre dvadeset godina Institut za vodoprivredu Jaroslav Černi i Energoprojekt izradili su katastar lokacija podobnih za izgradnju malih hidroelektrana i na njemu obeležili oko 850 mesta. Zato zvuči paradoksalno da smo do danas iskoristili manje od pet odsto predviđenih lokacija i da struju još uvek moramo ponekad da uvozimo.

Komplikovani propisi, oklevanje lokalnih vlasti kod izdavanja prostorno-planskih uslova i nejasnoće koje blokiraju izdavanje vodoprivrednih uslova, neki su razlozi što u Srbiji do sada nije izgrađeno više malih hidroelektrana. Nezainteresovanost države i stranih investitora su drugi, još bitniji razlozi zašto se kasni sa povećanjem koristi od malih hidrocentrala.

Da bi se dobio jedan kilovat-sat električne energije godišnje u izgradnju male hidroelektrane treba u proseku da se uloži pedeset centi. Kao što se vidi dalje u tekstu, po ovim cenama je Srbija daleko skuplja od zemalja u okruženju.

Od pre godinu dana cena jednog kilovat-sata ovako proizvedene struje može da iznosi i 9,7 centi, što znači da se ulaganje u malu HE vlasniku isplati za oko pet godina. Ovo se u svetu smatra odličnom renditom, ali je problem što je do leta prošle godine pomenuta otkupna cena kilovat-sata bila tri puta niža, pa je malo ko video računicu u ulaganju u male hidroelektrane u Srbiji. A i danas ova subvencionisana cena važi samo za izuzetno male kapacitete, a ne za sve male hidroelektrane.

Italijani u Srbiji u pogledu proizvodnje elektroenergije nastupaju na dva koloseka: primarna im je izgradnja malih hidroelektrana, ali se ne libe ni od većih zahvata. Razlog je što Italija tek 2020. može da dosegne nivo od 17 odsto električne energije proizvedene u energanama na obnovljive izvore, iako je Evropska unija do tada propisala najmanje 20 odsto. Razlika bi trebala da pristiže i iz zajedničkih srpsko-italijanskih elektrana.

Februara ove godine generalni direktor EPS-a Dragomir Marković i predsednik italijanske kompanije Seći energije Gaetano Makaferi potpisali su protokol o saradnji na izgradnji hidro-elektrana na srednjoj Drini. Potpisivanju ovog sporazuma, vrednog 820 miliona evra, prisustvovali su i tadašnji srpski ministar energetike Petar Škundrić, italijanski ministar ekonomskog razvoja Paolo Romani, kao i italijanski ambasador u Beogradu Armanda Varikija.

U projekat planirane izgradnje tri elektrane na srednjoj Drini, ukupne snage preko 300 megavata, učestvovaće i Elektroprivreda Republike Srpske. Cena proizvodnog kapaciteta za jedan megavat dosegla je ovde skoro neverovatnih tri miliona evra.

Tri meseca kasnije, a na osnovu međudržavnog sporazuma o saradnji u oblasti energetike, italijanska kompanija Seći energije i domaći EPS formirali su i zajedničko preduzeće Ibarske hidroelektrane sa sedištem u Kraljevu. Ovo preduzeće, u kome srpski partner ima 49 odsto učešća, dok su Italijani većinski vlasnici, trebalo bi da izgradi 10 hidroelektrana na reci Ibru ukupne snage 85 megavata. U projekat bi italijanska strana uložila 285 miliona evra. Cena proizvodnog kapaciteta za jedan megavat ovde je već uveliko premašila tri miliona evra.

Kako su stranci većinski vlasnici i veći deo ovako proizvedene struje pripašće njima. Da li će je oni izvoziti ili plasirati na srpskom tržištu zavisiće od ekonomske računice. Struju, kao i svaku drugu robu, dobija onaj ko najviše plati.

 

Korisno ali nenaplativo

 

Još aprila 2009. jedna druga italijanska firma, Hidro-one, započela je kupovinu zemlje  pokraj reke Ljutine u opštini Priboj. Italijanski plan je tada bio da se tu sagrade tri male hidroelektrane, a da bar još jedna bude na reci Uvac u istoj opštini. Pre toga je dobro obaveštena opštinska vrhuška započela kupovinu do tada skoro bezvrednog zemljišta na lokacijama koje će biti dodeljene Italijanima za izgradnju pomenutih elektrana, kao i na mestima kuda će da budu trasirani putevi koje će opština da izgradi o trošku budžeta.

Tadašnji predsednik opštine Priboj Lazar Rvović energično je demantovao glasine koje su se pojavljivale u javnosti da dobro informisani čelnici opštine i njihovi rođaci zemljište kupuju na osnovu saznanja o dolasku stranih investitora koja su običnom narodu u to vreme bila nedostupna.

Opet jedna italijanska kompanija, ovog puta pod nazivom Envord, krenula je u realizaciju izgradnje ukupno šest malih hidroelektrana na reci Limu, ali u opštini Prijepolje. I ovde su po javnosti kolale priče da su dobro obaveštene osobe bliske vlasti na vreme kupile parcele na mestu gde će nići buduća energetska postrojenja ili biti izgrađeni pristupni putevi. Bez nekih većih problema italijanski investitori su i za ovaj projekat težak ukupno 120 miliona evra dobili sve neophodne dozvole.

Izgleda da su po mentalitetu nama bliski Italijani dobro shvatili kako se posluje u Srbiji (dovoljno je setiti prve prodaje srpskog Telekoma Italijanima) i da se ne bune kada im se od strane lokalne vlasti ukaže na zemljište koje bi trebali da otkupe radi izgradnje hidroelektrane. Sasvim je drugačija priča sa poslovnim predstavnicima iz zemalja u kojima mito ne spada u poslovne običaje.

Kanadska firma REV je u istraživanja hidropotencijala i traženje najpogodnijih lokacija za izgradnju dve male hidroelektrane na reci Lim u opštini Prijepolje uložila 7,5 miliona evra. Pošto su našli najpogodnija mesta za izgradnju podneli su zahteve za dozvole i planove za otkup zemljišta. Problem je, međutim, bio u tome što to nisu bile baš one lokacije od čije bi prodaje i lokalni moćnici imali materijalnu korist, pa su Kanađani posle silnih peripetija odustali od svog projekta vrednog 140 miliona evra i novac preusmerili u Crnu Goru i Bosnu i Hercegovinu.

 

Čudnovata paralela

 

Obaveza da sve zemlje EU najkasnije do 2020. najmanje dvadeset odsto svojih energetskih potreba zadovoljavaju iz obnovljivih izvora dobra je prilika za dolazak stranih investitora u Srbiju. Odnosno, bila bi to dobra prilika kada bi se državna administracija odlučila da uvede red u svoj rad.

Koliko je komplikovano dobijanje raznoraznih dozvola potrebnih za početak izgradnje pokazuje i to što su američka i nemačka ambasada izradile čak četiri vodiča kroz šumu srpskih propisa iz pomenute oblasti. Ovo je urađeno tek krajem prošle godine, a pre toga se ni jedna domaća institucija nije dosetila da uradi sličnu stvar, jer se vlastima najviše isplati poslovanje u mutnom, gde ne pomažu nikakve "mape puteva" ili "vodiči".

Zbog netransparentnosti propisa i isprepletane nadležnosti raznoraznih državnih i organa lokalne samouprave, strani investitori mogu ili da mesecima, pa i godinama obijaju pragove, ili da vlast oraspolože i ubrzaju novčanim donacijama.

Ovo stanje je zaslužno za to što investicije u energetski sektor u Srbiju pristižu veoma sporo. Samo u korišćenje rečnog potencijala moglo bi za oko godinu dana da bude uloženo dve milijarde evra. Skoro potpuno neiskorišćeni potencijal vetra mogao bi, da nema birokratskih prepreka, da donese strane investicije od preko jedne i po milijarde evra i to samo od kompanija iz Severne Amerike.

Krajem maja i nemački energentski gigant RWE Innogy odlučio je da krene na srpsko tržište. Nemačka posle nuklearne katastrofe u Japanu planira brz i neizostavan izlazak iz atomske energije. Kako je dobijanje čiste energije u Nemačkoj državni program već četvrt veka, tamošnji resursi su najvećim delom već iscrpljeni, pa je rešenje nađeno u otvaranju proizvodnih kapaciteta u inostranstvu. Jedan od ciljeva je i Srbija.

RWE i EPS su zato krajem maja potpisali ugovor o osnivanju zajedničkog preduzeća Moravske hidroelektrane. Pored direktora Dragomira Markovića (EPS) i Frica Farenholda (RWE) potpisivanju su prisustvovali predsednik srpske vlade Mirko Cvetković, ministri Dušan Petrović i Oliver Dulić, kao i Petar Škundrić, ovog puta u ulozi premijerovog savetnika za energetiku.

Pomenuto zajedničko preduzeće trebalo bi da izgradi ukupno pet hidroelektrana na Velikoj Moravi ukupne snage 150 megavata. Projekat je procenjen na više od 350 miliona evra.

I u ovom slučaju stranci su većinski vlasnici novog preduzeća, pa će srpskoj strani pripasti manje od polovine tako proizvedene struje, osim ako se ne odluči da ostatak otkupi po tržišnoj vrednosti koja trenutno u Evropi iznosi više od onoga što u Srbiji plaćaju potrošači. Srpski hidropotencijal tako će opet da bude iskorišćen za zadovoljavanje potreba evropskih potrošača.

Da ni  u ovom projektu nešto nije kako treba vidi se iz prostog poređenja sa susednom Bugarskom. Tamo konzorcijum nemačkih kompanija planira izgradnju više malih hidroelektrana ukupne snage 45 megavata, što je, znači, trećina ovde planiranih kapaciteta. Kako je objavio Dojče vele, Nemci će u taj projekat investirati do 20 miliona evra, a to predstavlja - petinu sume koja će biti uložena za istu snagu u Srbiji. Kada pogledamo italijanske projekte vidimo da je proizvodnja u Srbiji i do šest puta skuplja nego u Bugarskoj. Da li su naše reke skuplje od bugarskih ili je trik u nečemu drugom?

 

Strani uzor

 

I priča o tome da je ovako dobijena energija čista, isto tako ima svoju drugu stranu. Male hidroelektrane, za razliku od giganata kao što je na primer HE Đerdap, ne zahtevaju promenu toka reka, niti uzdizanje njihovog nivoa, te tako malo ili gotovo nikako ne utiču na živi svet u rekama. Problem se pojavljuje na obalnoj strani, jer betonski silosi teško da predstavljaju prirodno okruženje za većinu biljaka i životinja.

Zbog ovakvog narušavanja prirodne sredine pojavili su se snažni pokreti ekološki svesnih građana koji upozoravaju da je izgradnja malih hidroelektrana u krajevima koji su pod zaštitom itekako utiče na životnu sredinu. Čak je izgradnja velikog broja malih hidroelektrana u samo jednom kraju faktički gore rešenje od izgradnje jedne velike hidroelektrane.

O ovome, naravno, u Srbiji nema ko da razmišlja. Mogućnost dobijanja stranih investicija od preko dve milijarde evra i iz toga proisteklih provizija u visini od nekoliko desetina miliona evra, domaće političare više interesuje nego zaštita prirode. Na Zapadu se, međutim, strogo vodi računa o tome da se male hidroelektrane ne prave u nizu na jednoj lokaciji ili čak na jednoj reci, kako bi prirodna sredina što je moguće više ostala nedirnuta.

Kada sve ovo uzmemo u obzir, kao i činjenicu da će do hidroelektrana biti izgrađeni putevi kojima će prolaziti vozila koja u do tada netaknutu prirodu izbacuju štetne gasove, ne čudi da su se u mnogim krajevima Srbije stanovnici pobunili protiv izgradnje ovakvih postrojenja za proizvodnju "čiste" energije.

U konačnom rezimeu vidi se da će Srbija u narednim godinama svoj hidropotencijal iz koga dodatno po sadašnjoj tehnologiji može da se dobije najviše osam milijardi kilovat-sati električne energije - iznajmiti strancima. Ako se trend zajedničkih ulaganja nastavi, onda će Srbiji od svega pripasti manje od četiri milijarde kilovat-sati, a to je tek nešto malo iznad deset odsto sadašnje godišnje potrošnje struje u Srbiji, odnosno ispod polovine one količine struje koja bi uz postojeće kapacitete obezbedila trajno stabilno snabdeveno tržište.

Razlika između tako malo povećane proizvodnje i neophodne količine struje bila bi nadoknađena iz drugih izvora. Solarna i energija vetra, već je rečeno, daleko se manje koriste u Srbiji od hidropotencijala, a u budućnosti nisu ni planirana veća ulaganja. Neophodna razlika biće zato najvećim delom nadoknađena u termoelektranama, a one su najveći zagađivači životne sredine. Time će biti anulirano blagotvorno dejstvo hidroelektrana, pa se postavlja pitanje čemu sve to?

Srbija nema jasan plan razvoja energetike za narednih deset, dvadeset ili čak pedeset godina, bez obzira na bombastično promovisane raznorazne bele knjige, jer joj nedostaju finansijska sredstva. Evropska banka za obnovu i razvoj je nedavno, istina, odobrila kredit od 45 miliona evra za izgradnju 18 novih i revitalizaciju 17 starih malih hidroelektrana u Srbiji, ali je to samo deo novca potreban za ovaj projekat vredan preko 80 miliona evra. Kako EPS već godinama posluje na samoj granici rentabilnosti, pitanje je iz kojih sredstava će se namaći razlika.

Ono što ukazuje na svu slabost domaće elektroprivrede jeste činjenica da će snaga ovako što obnovljenih što novoizgrađenih 35 malih hidroelektrana za koje muku mučimo da skrpimo pare iznositi jedva 80 megavata, što će reći tek polovinu snage pet elektrana koje Nemci planiraju da podignu na Velikoj Moravi. Prva u nizu čisto domaćih hidroelektrana biće Prvonek na Banjskoj reci kod Vranja, ukupne snage manje od jednog megavata.

Primera radi: Radoje Radojković iz Raške planira izgradnju sopstvene male hidroelektrane istovetne snage. Radojković je, međutim, sa proizvodnjom struje počeo dosta davno puštanjem u rad prve privatne hidroelektrane u Srbiji snage samo 45 kilovata. Do prošlog leta on je jedan kilovat-sat struje EPS-u prodavao za 3,25 dinara, a onda je potpisao dugoročni ugovor kojim je obezbedio povlašćenu cenu od 9,7 dinara.

Interesantno je to što će za izgradnju i obnovu proizvodnih kapaciteta za jedan megavat EPS  potrošiti samo milion evra, i do tri puta manje od onoga što se naplaćuje strancima koji iz nekog razloga pristaju da plaćaju - reket ovdašnjoj vlasti. Ili je i tu, kao i u mnogim drugim poslovima, u pitanju obično pranje para preko naduvanih faktura?

Kada se sve sabere, Srbija će zahvaljujući nerazumnoj energetskoj politici koja se uporno i dalje sprovodi, i pored nesumnjivih potencijala ostati u energentskom ropstvu naspram razvijenih zemalja. Naše reke će poslužiti za snabdevanje čistom strujom razvijenog Zapada, a domaćem tržištu će ostati struja iz prljavih termoelektrana, koja je i najskuplja. Kakva je to računica nikome nije jasno, ali je očigledno da će siromašno srpsko tržište i nadalje koristiti skupu struju koju ne može da plati. EPS-ova finansijska dubioza tako će narednih godina još više da se povećava, pa ostaje i dalje otvoreno pitanje da li će ovo javno preduzeće moći da bude uspešno privatizovano.

 

 

 

Pitanje podsticaja

 

"Država je odredila atraktivne tarife, ali povlašćeni moraju da poštuju propise", kaže Dejan Stojadinović, pomoćnik ministra energetike za obnovljive izvore. "Ako se utvrdi kršenje obaveza, proizvođač gubi status i raskida ugovor sa EPS-om."

U Ministarstvu ukazuju da ograničenja za podsticaje postoje samo za vetar i solarnu energiju, jer će samo pet megavata solarne dobijati 23 evrocenta za kilovat. Kod vetra podsticaji će biti sve dok se ne dostigne kapacitet od 450 megavata.

 

 

 

Dobit nebitna?

 

"Bićemo srećni da odgovorimo na sva vaša pitanja, da zapišemo sve vaše komentare i da vam omogućimo prijem kod apsolutno svakog službenika i državnog funkcionera, kako bi vam pomogli da ta pitanja rešite", rekao je Bojan Đurić iz Ministarstva životne sredine i prostornog planiranja na skupu održanom krajem prošle godine sa stranim predstavnicima iz energetskog sektora.

O eventualnoj seči nerazumnih i komplikovanih propisa i uvođenjem jasne nadležnosti niko iz vlade nije ni reč rekao. Svi vodiči, pa tako i oni koji rade u džungli propisa, svoj rad naplaćuju, a to je, izgleda, i poenta zašto je u Srbiji sve komplikovano umesto da bude jednostavno.

Samo tako može strancima da se objasni da oni plaćaju daleko više od domaćih firmi, iako je veliko pitanje da li se kod novca iz inostranstva radi o čistom kapitalu. Pitanje je sasvim na mestu kada pogledamo cene koje stranci plaćaju ovde i u okruženju, a njihova potreba da ipak i kod nas investiraju navodi na zaključak da im je dobit nebitna.

 

 

 

 

Malo malih

 

Do 2007. u Srbiji je bilo iskorišćeno manje od deset odsto mogućih kapaciteta malih hidroelektrana. Do tada je malo ko uviđao potencijal ovih proizvođača struje, jer se stalno išlo na megalomanske projekte. Te godine je na velika zvona objavljena vest o izgradnji HE Banjica kod Niša, ukupne snage od samo 2,5 megavata i vrednosti od oko pet miliona evra.

Jedan megavat snage proizvede dovoljno struje za snabdevanje oko hiljadu domaćinstava.