Pljačka

Štetočinsko haranje državnim budžetom: dok narod živi ispod elementarnih potreba, predatori iz vlasti potamaniše čak i preko svojih mogućnosti 

 

Mesožderske kreature kao iz doba jure

 

Samo u segmentu zapošljavanja, dok je, navodno, 5.000 ljudi otpušteno u skladu sa onim što je, navodno, MMF tražio,  istovremeno je oko 10.000 novih radnika primljeno na državne jasle, ali ovog puta iz redova vladajućih stranaka i pod maskom privremenih i povremenih poslova

 

Milan Malenović

 

Srpski budžet bi, po sporazumu sa Međunarodnim monetarnim fondom, u minus smeo da ode još samo dodatnih milijardu evra. Kako najavljuje Fiskalni savet, minus će u sledećoj godini biti skoro duplo veći - 1,75 milijardi evra. Posao Saveta je da ukazuje na probleme, ali ne i da nudi rešenja. Međutim, svako iole pismen shvata da postoje samo tri varijante koje republičkoj vladi stoje na raspolaganju.

Prva je da se pravi luda i ignorišući savete MMF-a budžet zaduži više nego što je preporučljivo i da doštampavanjem para pokrije deficit i zemlju gurne u novu hiperinflaciju. Drugo rešenje je da se smanje troškovi, odnosno da se krene u rigoroznije mere štednje od dosadašnjih. Treći scenario bi bio povećanje fiskalnih prihoda kroz povećanje poreza, dažbina i nameta.

 

Nema odakle nego od naroda

 

Prvi scenario bi nas za još najmanje dve decenije udaljio od proklamovanog cilja ove vlasti - ulaska Srbije u Evropsku uniju. Moguće je da to i ne bi bilo tako loše, ako ništa drugo a ono jer bismo kao novajlija u EU odmah dobili nove namete na vilajet, odnosno i sami bismo morali da snosimo teret finansiranja onih lukavijih država koje su ranije pristupile Uniji samo zato da bi ona danas morala da plaća njihovo izvlačenje iz krize. O ostalim negativnim aspektima ulaska u ovaj multinacionalni birokratski konglomerat, kao što je završni udarac našoj ionako polumrtvoj poljoprivredi, ne treba mnogo ni govoriti - sve je odavno poznato.

Tako bi ulazak u novu hiperinflaciju bio i sasvim zgodan scenario, kad trošak opet ne bi snosio - narod. Inflatorni udar bi ponovo promašio one na vrhu koji svoje prihode obračunavaju u stabilnim valutama u kojima i čuvaju svoju ušteđevinu. Običan radnik bi ponovo dobijao platu za koju bi sledećeg dana u najboljem slučaju mogao da kupi metar kanapa da se obesi. Ostatak bi gutala inflacija, isto kao i početkom devedesetih prošlog veka.

Nepogoda koju ovakva inflacija vuče sa sobom je i bolni izlazni scenario koji zahteva kompletnu finansijsko-privrednu obnovu sa kojom, da je takve uopšte bilo, do pomenute inflacije ne bi ni došlo. Zato je razumnije te reforme odmah sprovesti bez novog tamanjenja naroda, naravno, ako je vlast uopšte zainteresovana da sačuva živote svojih podanika. Time se vraćamo na druga dva scenarija koja Cvetkovićev kabinet može da izabere.

Povećanje nameta i poreza ne izgleda uopšte kao primamljiv model, jer je pitanje koliko privreda u recesiji, kao što je srpska, može da podnese dodatno oporezivanje. Industrijska proizvodnja u Srbiji učestvuje sa manje od 20 odsto u bruto domaćem proizvodu (BDP), što je već alarmantno stanje, budući da ova zemlja nije ni turistička destinacija ni bankarski raj pa da može da preživljava samo od uslužnih delatnosti kao što to, na primer, čini Švajcarska.

Da bi se povećala industrijska proizvodnja, između ostalog, potrebno je povećati i domaći konzum, a uvođenjem dodatnih poreza (na PDV, primera radi) ionako osiromašeni domaći kupac dodatno bi bio uskraćen za mogućnost trošenja svojih para. Ako bi se umesto povećanja PDV-a pribeglo povećanju poreza na prihode smanjio bi se već dosta istanjeni kućni budžet, jer poslodavci u Srbiji imaju običaj da teret dodatnih troškova prebacuju na zaposlene, te bi se time opet smanjila potrošna moć stanovništva. U slučaju da poslodavci ipak prihvate da dodatni namet ispeglaju kroz povećanu cenu svog proizvoda, on bi bio još manje konkurentan na zahtevnom stranom tržištu, čime bi se smanjio izvoz.

Kako god, povećanje državnih nameta u bilo kom obliku bi samo još produbilo deficit i pospešilo recesiju. Privredama u poziciji u kojoj se nalazi Srbija treba povećanje potrošnje i zaposlenosti - sa naglaskom na:  i jedno i drugo.

 

Dobrotvori pri - kasi

 

Najnormalnije bi, zato, bilo da ova vlast prihvati treći mogući scenario, a to je smanjenje javne potrošnje, na čemu ne samo da insistira MMF, već je i vlada pre samo godinu dana na to i pristala. Objašnjenje gde bi moglo da se uštedi jeste, ustvari, priča o tome kako je napravljen ovaj budžetski deficit i kako je Srbija, faktički, došla na prag bankrota.

U toku navodne racionalizacije, odnosno smanjenja broja zaposlenih u administraciji, a inače uvođenja partiokratije, otpušteno je preko 5.000 ljudi u skladu sa onim što je, opet navodno, MMF tražio. Istovremeno, nekih 10.000 novih radnika je primljeno na državne jasle, ali ovog puta iz redova vladajućih stranaka i pod maskom privremenih i povremenih (PP) poslova.

Ovakvo zapošljavanje em je neophodno da bi se mobilisala partijska masa vlasti pred izbore, em je, suštinski, pucanj u sopstvenu, državnu nogu. Srbija ima preskupu i potpuno nedelotvornu administraciju, koju pod hitno treba da redukuje.

Kao primer kako se štedi gde ne treba, a troši gde ne sme neka posluži i najnoviji izveštaj Izvršnog veća Vojvodine da, zbog racionalizacije, fitosanitarnih inspektora ima samo na najvažnijim graničnim prelazima. Bez potvrde ove službe, međutim, nemoguć je izvoz prehrambenih proizvoda. Eto kako u realnom životu izgleda navodno vladino zalaganje za poboljšanje poljoprivredne proizvodnje.

Ta ista državna administracija ne samo što ničemu ne doprinosi, ona ovaj narod još i papreno košta svojim megalomanskim prohtevima u koje je ugrađen i procenat zarade za one na vlasti. Sledi nekoliko primera kako je vlast uz pomoć potkupljene administracije opljačkala državnu kasu.

Po izveštaju Trezora Narodne banke Srbije u 2010. prihod svih lokalnih jedinica samouprave iznosio je 220,95 milijardi dinara. Od toga na grad Beograd otpada 59,68 milijardi, što će reći da je nešto više od svakog četvrtog dinara pristiglog u državne kase poreklom iz prestonice.

Zvanično, po poslednjem popisu u Beogradu živi 1.281.801 stanovnik. Nezvanično, stanovništva ima skoro dvostruko više. I kada bi nezvanične pretpostavke bile tačne, Beograd bi u ukupnom zaduženju lokalnih samouprava, računajući i AP Vojvodinu, smeo da učestvuje sa manje od jedne trećine. Nasuprot tome, on učestvuje sa više od dve trećine!

Na dan 31. decembra 2010. sve lokalne samouprave u Srbiji imale su po izveštaju Trezora NBS ukupna preostala zaduženja u visini od 66,38 milijarde dinara. Gradonačelnik Beograda Dragan Đilas i njegova klika, međutim, sve nas su zadužili sa 48,48 milijarde dinara!

Na dan obračuna, odnosno u poslednjem danu 2010. godine, Trezor NBS je konstatovao da su sve lokalne samouprave u Srbiji poslovale u plusu od ukupno 44,10 milijarde dinara, i pored toga što je prestonica zabeležila nepokriveni gubitak od 18,64 milijarde dinara. Pravno posmatrano, grad Beograd je bankrotirao!

Ovde ćemo navesti samo nekoliko najdrastičnijih primera kako je Đilas, zarad sopstvene i dobiti svojih saigrača, ispraznio republičku kasu i tako dao svoj doprinos neverovatno velikom deficitu republičkog budžeta.

Lepše je kad je skuplje

 

U novembru 2009. Grad je zajedno sa JKP Gradske čistoće, svojom ćerkom-firmom, kupio zgradu Ineksa za milijardu i trideset hiljada dinara, odnosno nekih 12,5 miliona evra. Da bi isplatio tu sumu Beograd je uzeo kredit, a krediti, zna se, imaju nezgodnu osobinu da moraju da uredno budu otplaćivani. Anuiteti za ovaj potpuno nepotreban luksuz godišnje opterećuju gradsku kasu za preko 1,5 miliona evra, odnosno sadašnjih 150 miliona dinara.

Pomenuta suma koja je plaćena da bi se namirili neki od Đilasovih najvernijih saboraca i on sam, kao najvažniji poverioci počivšeg Ineksa, samo je preludijum za najveću pljačku koja se ikada odigrala na ovim prostorima.

Reč je o mostu preko Ade, već ozloglašenoj Žirafi, koja u beogradskoj verziji nije dobroćudni biljojed, već pomahnitali predator. Ono što je gradska uprava izvela u tom poslu zastrašujući je primer kako se kradu pare iz državne kase, a onda sve to prebacuje u budžetski deficit koji ćemo svi da otplaćujemo.

U gradskoj komisiji koja će izraditi idejno rešenje na osnovu kog će biti raspisan konačni konkurs za izgradnju mosta kod Ade sedeo je isti čovek čiji će kasniji projekat biti i prihvaćen - Peter Gabrijelčić iz Slovenije.

Nemačka ponuda za pomenuti most je bila teška između 45 i 50 miliona evra, ali je komisija na čelu sa Nikolom Hajdinom, u kojoj je od devet članova samo njih troje imalo blage veze sa mostogradnjom, prihvatila ponudu konzorcijuma okupljenog oko pomenutog Gabrijelčića, vrednu 60 miliona evra. Ova razlika od petnaestak miliona evra, odnosno provizija koju će sposobni Slovenac da ponese u Deželu, što je za potrebe srpskih vlasti opljačkao ovdašnji budžet, pravdana je navodno lepšim izgledom mosta koji se sada i gradi.

Daleko od očiju javnosti, tada kreće pljačka čije efekte već osećamo u budžetskim deficitima. Prvo: da bi Beograd uopšte mogao da finansira ovakav projekat, morao je da se zaduži kod komercijalnih banaka. Prestonica je to i učinila, ali ne za prvobitno najavljenih 60 miliona evra, već za najmanje duplo veću sumu.

Gradska komisija, koja je odobravala projekat na tenderu, dozvolila je, naime, još u startu izvođaču da probije predračun ne za uobičajenih 15, već za celih pedeset odsto, tako da je već na potpisivanju ugovora most umesto 60 vredeo 90 miliona evra. U međuvremenu su i beton i čelik pojeftinili, ali je Žirafa poskupela i danas se iz gradske skupštine špekuliše sa cenom od 120 miliona evra, odnosno duplo više od odobrene vrednosti prihvaćenog projekta. Daj Bože da je bar to poslednja cifra!

Da bi finansirao ovu krađu gradskih otaca Beograd se kod banaka u svetu zadužio za dodatnih 100 miliona evra, odnosno desetinu milijarde dinara. To je petina sveukupnih dugova srpske prestonice!

Beogradski bankrot tako ima svoje ime - Žirafa. I bez obzira što zbog predstojećeg gradskog stečaja sutra niko od Beograđana neće moći da dobije socijalnu pomoć ili bar besplatni prevoz javnim saobraćajem, svi ćemo moći da budemo ponosni na faraonsku građevinu koja je prekoračila Savu i celu prestonicu zavila u crno. Mi smo prolazni, mostovi su večni!

 

Slovenački Koreanci

 

Kada se ovako krade na lokalnom nivou, a sve to se na kraju obija o glavu poreskim platišama, možemo samo da zamislimo kako izgleda na nivou republike. I tu je poznato ime palikuće: Mlađan Dinkić i G17 plus. Metod preko koga se konstantno iz budžeta isisavaju pare u ovom slučaju jeste već dobro uhodan. Radi se o takozvanim subvencijama za otvaranje novih radnih mesta.

Uzmimo da je tačno da je država na ovaj način otvorila desetak hiljada radnih mesta, kao što se hvali. To znači da je Fijatu, Gorenju i ostalim preduzećima iz doba jure prebačeno stotinak miliona evra samo na osnovu njihovog obećanja da će da zaposle predviđeni broj radnika.

Jedan od najdrastičnijih primera desio se pre samo nekoliko dana. Potpredsednica srpske vlade Verica Kalanović i gradonačelnik Leskovca Slobodan Kocić slavodobitno su objavili da će južnokorejski konglomerat Jura u Srbiji svoju četvrtu fabriku da gradi u Leskovcu.

Ništa ovde ne bi bilo čudno da Kanghan Jun, direktor Jure za Evropu, nije izjavio da će ukupna Jurina investicija u ovu fabriku iznositi 13 miliona evra i da će tako posao da nađe 1500 Leskovčana. Kako je do sada južnokorejska robovlasnička kompanija, poznata po tome što negira bilo kakvo pravo radnika na sindikalno organizovanje, u proseku od Srbije dobijala 10.000 evra po zamišljenom otvorenom novom radnom mestu, ispada da će Koreanci uložiti 13.000.000 evra da bi dobili državne subvencije od 15.000.000 evra.

Odmah je Mlađan Dinkić, koji više nema nikakvu funkciju u vladi, ali je spreman da se utrti gde god se dele pare, pokušao ovu konstataciju da relativizuje tvrdnjom kako će Juri ukupno biti dato desetak miliona evra i to za izgradnju hale od 20.000 kvadratnih metara, pa će tako pare ostati u Srbiji!? I po ovoj računici koreanska kompanija odlično prolazi, jer investira samo tri miliona evra svojih para za vlasništvo nečega što već u izgradnji košta preko sedam miliona.

O kragujevačkom Fijatu, odnosno nekadašnjoj Zastavi a današnjem Fijat automobili Srbija (FAS) ne vredi više ni pisati. Tu su italijanski maheri uložili manje od 100 miliona evra da bi dobili garancije srpske države za kredit od preko 200 miliona evra. Ni trgovina drogom ne donosi toliku renditu.

Ništa manje uspešni u izvlačenju para iz Srbije nisu ni Slovenci, odnosno njihova firma Gorenje. Početkom ove godine slovenački proizvođač bele tehnike za domaćinstva odlučio je da svoj drugi pogon u Srbiji sagradi u Zaječaru. Prvu proizvodnu halu već su ranije sazidali u Valjevu.

Najavljujući potpisivanje sporazuma sa Slovencima gradonačelnik Zaječara Boško Ničić je obelodanio da će Gorenje kupiti prazne hale nekadašnje fabrike Porcelan u Zaječaru i da će tako posao da dobije 300 Zaječaraca. Mlađan Dinkić, tada još ministar u republičkoj vladi, potvrdio je da će za svako novo radno mesto otvoreno u Zaječaru Gorenju iz srpskog budžeta biti plaćeno 10.000 evra, jer će celim, zamišljenim projektom, Gorenje za istočnu Srbiju postati ono što je Fijat za centralnu.

Potvrda ovih reči o sličnosti dva pomenuta belosvetska muljatora, ali i hladan tuš za sve koji veruju da preko Republičke agencije za podsticanje investicija SIEPA ovoj zemlji može i nešto korisno da se desi, stigla je odmah iz Velenja, odakle su poručili da u novi pogon planiraju da ulože 2,9 miliona evra.

Možda mi, zaista, i jesmo onoliko glupi kako nas Slovenci gledaju, ali bar imamo digitrone koji pravilno računaju. SIEPA, odnosno srpski budžet, Gorenju će da da tri miliona evra subvencija, a ono će da uloži 2,9 miliona!? Uz to će za zaradu koja i pre početka poslovanja iznosi 100.000 evra vispreni Slovenci da dobiju 18.000 kvm proizvodnog prostora i 14 hektara zemljišta iz zaostavštine nekadašnje fabrike Porcelan.

 

Zna se čije je to parče

 

Gorenje je u Valjevu pre tri godine potpisalo sa Direkcijom za urbanizam, građevinsko zemljište i izgradnju Valjeva ugovor o zakupu 4,81 hektara zemljišta na 99 godina, za šta je izdvojilo 180 miliona dinara, odnosno oko dva miliona evra. Slovenci su preuzeli obavezu da do kraja ove godine izgrade novu fabriku, gde bi do 2016. godine bilo posla za 500 radnika. Član četiri ugovora je, međutim, nedorečen pa nije sigurno na šta su se Slovenci u Valjevu zaista i obavezali, tako  da je veliko pitanje da li ugovor može da bude raskinut u slučaju da Gorenje ne ispoštuje pomenute rokove.

Da ne bi morali da idemo na međunarodnu arbitražu, ali i da bi neka opština koja nije u Dinkićevom sistemu Ujedinjenih regiona Srbije dobila pare iz budžeta, SIEPA je odlučila da sa 400.000 evra subvencioniše otvaranje 200 novih radnih mesta u već postojećem pogonu Gorenja u Valjevu.

Facit: Slovenci za budzašto dobijaju skoro pet hektara zemljišta na izvanrednoj lokaciji pored već postojećeg pogona, ali uz obavezu da tu uposle novih 500 radnika. Zatim, da bi mogli da ispune ugovornu obavezu, oni iz srpskog budžeta dobijaju novac koji sami, očigledno, ili nemaju ili ne žele da investiraju.

Zašto se ne bismo odmah kolektivno svi obavezali da besplatno radimo za Gorenje? Bilo bi tako jednostavnije a i efekat bi bio sličan.

Iz pomenutih primera, koji su samo delić sveobuhvatnog programa pljačkanja Srbije, vidi se da bi uštede u budžetu i smanjenje deficita najlakše mogli da se postignu kada bismo prestali da masnoj guski mažemo rep. Umesto što plaćamo navodna otvaranja novih radnih mesta za iste pare možemo u sklopu džoint-ventura da otvorimo sopstvene pogone za snabdevanje sadašnjih, navodnih stranih investitora. Ti pogoni bi bili u domaćem vlasništvu i njima ne bi upravljali stranci po sopstvenom, najčešće pljačkaškom nahođenju.

Umesto takvog, domaćinskog razmišljanja, vlada najavljuje nove mere štednje preko grbače naroda. Kako da Slovence, Koreance ili Italijane u ovom trenutku svetske krize ostavimo bez subvencija iz Srbije? Po zamisli srpske vlade - to ne bi bilo u redu!

Pošto je nemoguće da su svi domaći političari koji su potpisivali ovakve ugovore kompletni imbecili, sigurno je da je dobar deo na taj način iz budžeta izvučenih para završio na njihovim računima. To je veliko parče one budžetske rupe od 1,75 milijardi evra o kojoj govori Fiskalni savet.

  

 

 

Šta ima ko da se meša u njihov posao

 

Budući da je jedan od najvećih investitora srpske putogradnje Evropska unija, na posredan način preko EBRD (Evropske banke za obnovu i razvoj), i to kroz povoljne kredite i bespovratna sredstva, iz Brisela je sa punim pravom više puta upozoren državni vrh Srbije kako je ova delatnost prepuna korupcije, i kako je upravo taj državni vrh uključen u to, što kao odgovorna adresa, što kao direktni saučesnik.

Sam projekat izgradnje Evropskog koridora 10 u Srbiji nije ni zastao ni "zapeo", kako neko hoće da predstavi, nego je jednostavno - neuspeo! Došlo je dotle da se Milica Trifković, inače generalna direktorka privatnog preduzeća za gradnju puteva Geoput, obratila predstavnicima Evropske komisije i poslanicima Evropskog parlamenta sa namerom da im opiše kako se njena firma sa stotinak zaposlenih ljudi provela u pokušaju da pošteno posluje sa državom Srbijom. Govoreći o svom iskustvu, i o činjenici da je prednost nelegalno data dvema državnim kompanijama i da su zapravo sve deonice izgradnje Koridora 10 dodeljene ovim kompanijama, gospođa Trifković je zapravo hotimično skrenula pažnju na relaciju javna preduzeća - partijske kase, i protok novca na tom "koridoru". Usput je ispričala nadležnima u EU kako su je u domovini šetali u nameri da ne prođe ni na jednom konkursu ili tenderu...

Najpre su joj rekli da nema neophodne preporuke, pa onda da joj nedostaje neka dokumentacija, i sve tako dok se nije obratila Komisiji za zaštitu prava ponuđača, što je inače najviše stručno arbitražno telo koje je formirala država, pa je ono presudilo da je njeno preduzeće Geoput na nezakonit način izbačeno iz posla na Koridoru 10.

Presecanjem sprege između nekih privrednih činilaca i partijskih kasa sigurno da bi se uštedelo dovoljno za drastično smanjenje budžetskog deficita.

 

 

 

Kovanje profita na primeru Kovačice

 

Na lokalu se krade na nivou, pokazuje primer opštine Kovačica, za koju mnogi ne znaju ni da postoji, a oni koji su za nju i čuli, nisu sigurni gde se tačno nalazi.

Do avgusta 2010. Fond za kapitalna ulaganja Vojvodine opštini Kovačica je za izvođenje radova na lokalnom bazenu odobrio 835.783.065,97 dinara, od čega je uplatio 687.660.547,72 dinara, a sve to na osnovu lažne dokumentacije, koju, po sopstvenom priznanju, Fond nije ni proveravao, kako je pisao Tabloid u broju 235.       

Da sve bude jasnije: Kovačica ima po zadnjem popisu samo 6793 stanovnika, a prošle godine je po izveštaju Trezora Narodne banke Srbije zvanično prihodovala 325.769.201 dinara.

Od pokrajinskog Fonda plaćeni bazen tako vredi skoro tri godišnja opštinska budžeta, odnosno preko 100.000 dinara po glavi stanovnika!?

Uz sve to, ova minijaturna opština u 2011. godinu je prenela neotplaćeni dug od 87.008.469.42 dinara.

 

 

 

 

 

Zašto ne ako će drugi da vraćaju ili ispaštaju

 

Ukupan spoljni dug Srbije već se približio granici visoke zaduženosti. Javna, državna i privatna spoljna dugovanja iznosila su krajem prošle godine skoro 80 odsto bruto domaćeg proizvoda.

Ono što posebno zabrinjava jeste tempo zaduživanja. Za samo tri godine aktuelna vlast je za više od 15 procentnih poena uspela da poveća državnu zaduženost u inostranstvu, odnosno da sa dotadašnjih oko 25 odsto BDP-a dogura na sadašnjih 40 odsto. Time se dospelo u položaj da Srbija ili ne može da se dalje zadužuje ili, ako to hoće, mora da prihvati rigorozne mere nametnute od MMF-a.

Pošto je BDP u 2010. iznosio 79.940.000.000 dolara ispada da je u proseku svake godine vlast Srbiju dodatno zaduživala za oko četiri milijarde dolara.