Sunovrat

Američka tragedija: kriza uslovila da milioni ljudi samo čekaju pravi momenat da naprave masakr

 

Samoubice na usijanom limenom krovu

 

Sve je više Amerikanaca koji izlaz iz krize ne vide na ovom svetu, zbog čega pribegavaju drastičnim rešenjima. Petina naroda gladuje, ali nacija još uvek nema snage da se suoči sa realnošću

 

Marko Vasić

dopisnik iz Vašingtona

 

 

Geri D. je radio u kompaniji koja je savetovala investitore. Jedno od mnogobrojnih takvih radnih mesta u bezbrojnim američkim preduzećima koja su novac zarađivala savetujući druge gde da ulažu. Geri potiče iz afro-američke porodice, odnosno njegovi preci su nekada davno iz Afrike dovedeni u Severnu Ameriku da bi kao robovi radili za svoje bele gospodare. U vreme predsednika Abrahama Linkolna i građanskog rata koji je 60-ih godina 19. veka besneo u Sjedinjenim Američkim Državama, američki crnci su oslobođeni i postali skoro punopravni građani zemlje u koju su dovedeni mimo sopstvene volje. Tako se slobode dočepala i Gerijeva porodica.

Gerijev deda je odmah po povratku iz Drugog svetskog rata počeo da se bavi trgovinom u Virdžiniji, jednoj od saveznih država SAD na istočnoj obali. Bio je poznat po poštenju i skromnom životu. Posao je napredovao, i on je odlučio da svog sina pošalje na skupe studije. Pošto je diplomirao, Gerijev otac je uspeo da se zaposli u jednoj od državnih škola u predgrađu Vašingtona, američke prestonice.

U tu školu su išla deca iz siromašnih afro-američkih i latino porodica iz okoline. Posao nije bio lak, ali je državna plata bila sasvim dovoljna za pristojan život. Uz to, kada je umro deda, Gerijev otac je nasledio porodičnu firmu sa nekih pedesetak zaposlenih. Pošto nije bio trgovac, on je preduzeće ubrzo prodao, a novac uložio u školovanje svog sina Gerija i njegove dve sestre.

 

Nigde lako

 

Kada je Geri pošao u školu imao je sreću da je to bilo vreme neposredno posle uspešne borbe rasnih manjina u Americi da se omogući besplatan prevoz dece od kuće do škole njihovog izbora. Državne škole su bile otvorene i ranije za svu decu, ali samo na papiru. Postojali su kvartovi u kojima su živeli samo belci i tamošnje škole su po kvalitetu nastave bile daleko ispred onih u kvartovima sa žiteljima obojene kože. Da bi neki crnački učenik mogao da pohađa kvalitetniju školu u belačkom kvartu, neretko je morao da prelazi desetine kilometara, bukvalno sa kraja na kraj grada.

Organizacije za prava rasnih manjina, a na prvom mestu one vođene afro-amerikancima započele su pred kraj Vijetnamskog rata veliku kampanju da država na sebe preuzme troškove prevoza đaka u škole po njihovom izboru. Najbrojniji vojnici u Vijetnamu, ratu koji je Amerika upravo pokušavala da ne izgubi, bili su crnci. Da li zbog toga, ili iz nekog drugog razloga, tek vašingtonska administracija je popustila pred zahtevima za prevoz učenika. Tako je i Geri mogao da pohađa školu u drugom delu Vašingtona, koja mu je omogućila nesmetani upis na studije.

Gerijev otac je prodavši staro porodično preduzeće sakupio kapital dovoljan da deci obezbedi studije na skupim privatnim univerzitetima. Džordžtaun je bio jedan od takvih, prestižni univerzitet u Vašingtonu, na kome su diplomirali, a kasnije i predavali i Ričard Nikson, predsednik SAD, njegov sekretar za spoljne poslove Henri Kisindžer, a i Srbima dobro poznata Medlin Olbrajt. Tu je Geri stekao diplomu koja će mu otvoriti vrata jedne od najboljih kompanija u Vašingtonu.

Pošto se zaposlio, Geri se i oženio svojom ljubavlju iz studentskih dana. Kupili su prostranu, iako ne i luksuznu kuću na periferiji Vašingtona, u kraju u kome je bilo mnogo više belačkih porodica. Dobili su i dvoje dece. Jedna obična američka porodica, koja bi takva i ostala da nije došla 2008. godina i ekonomski slom.

Kompanija za koju je Geri radio veoma brzo je osetila krah finansijskog tržišta, jer je sve manje bilo osoba i preduzeća kojima su trebali saveti za investiranje. Niko, jednostavno, više nije hteo da investira. Već početkom 2009. došlo je do prvih otpuštanja zbog ušteda na personalu. U početku su odlazili pomoćni radnici i oni tek primljeni. Konačno, mere štednje su zahvatile i sprat sa šefovima i direktorima. Tako je red došao i na Gerija.

Početkom 2010. direktori su odlučili da odeljenje na čijem je čelu bio Geri pripoje jednom drugom i da otpuste višak zaposlenih. Odluka je pala da se kao šef novog, fuzionisanog odeljenja zadrži Gerijev kolega. Za Gerija i njegovu porodicu, tragedija je upravo počinjala.

Kuća od oko 300 kvadratnih metara sa duplom garažom i prostranim dvorištem još uvek nije bila otplaćena. Upravo te 2008, u zoru svetske krize, Geri je odlučio da ispuni svoj davnašnji san i kupi mercedes, za Amerikance statusni simbol mnogo više nego za Evropljane. Ni taj kredit nije bio isplaćen do početka 2010.

 

Brzo propadanje

 

Odmah posle otkaza Geri je još mislio da će, zahvaljujući preporukama koje je imao, lako i brzo da nađe posao, makar i slabije plaćen od onog prethodnog. Nije uspeo da nađe nikakav, jer je cela branša iz koje je poticao bila u dubokoj krizi. Mesecima je Gerijeva porodica živela trošeći ušteđevinu, koja je isto tako najvećim delom nestala izbijanjem krize.

Kao i ogromna većina zemljaka i Geri je najveći deo ušteđenog novca pretvorio u akcije različitih preduzeća. Najstabilnije su izgledale one u sektoru nekretnina, a one su prve propale kada je izbila kriza. Bukvalno preko noći, Geri i milioni njegovih sugrađana ostali su bez ušteđevine. Svi oni su tada prvi put otkrili da špekulisanje na berzi znači i mogućnost gubitka, a ne samo dobitka.

U jesen 2010. Geri je morao da prestane da banci plaća rate za kredit kojim je kupio kuću. Još od proleća on je pokušavao da svojevremeno 450.000 dolara plaćenu kuću proda i da tako namiri banku, a da za razliku kupi daleko manju i jeftiniju kuću u kojoj bi živeo sa porodicom. Ponude koje je dobijao nisu bile dovoljne za ostvarenje tog cilja.

Konačno, krajem 2010. iz banke Geriju stiže pismo da će kuća biti prodata na licitaciji, ukoliko on odmah ne isplati zaostale rate i nastavi sa urednom otplatom. Još pre toga, Geri je prodao i svoj i ženin automobil, kako bi bankama platio rate uzete za ta vozila i sada je porodica imala samo jedan stari auto, kupljen na pijaci polovnih vozila. Počeli su da prodaju i nameštaj iz kuće, kreditne kartice su im bile ukinute. Decu su ispisali iz skupih privatnih škola i prebacili u mnogo jeftinije, ali i nekvalitetnije škole koje je država subvencionisala. Mesecima nisu išli ni kod lekara ni kod zubara, jer nisu imali para da ih plaćaju. Stajali su na pragu gladi.

Američki socijalni sistem je, kao i sve u SAD, tržišno orijentisan. Amerikanci nerado priznaju da i u njihovoj, najmoćnijoj državi sveta, postoje oni koji nisu u stanju da zarade za život. Pomoć najsiromašnijima doskora je bila isključivo u obavezi humanitarnih društava koja su najnesrećnijima obezbeđivali kolektivne smeštaje, neki obrok dnevno i nešto odeće iz dobrovoljnih priloga bogatijih građana.

Kada se razbuktala kriza administracija u Vašingtonu je povećala broj kupona za besplatne obroke. Po poslednjim izveštajima, oko 40 miliona Amerikanaca se prehranjuje na ovaj način. Obroci se dobijaju u restoranima koji su potpisali sporazum sa službom za socijalnu pomoć i sastoje se od najnekvalitetnijih namirnica, kojih uz to u porciji nema dovoljno. Kontrole kvaliteta takvih obroka, koje je nekada redovno sprovodila služba za socijalnu pomoć, u međuvremenu su postale farsa, jer je sve manje vlasnika restorana koji su spremni da na ovakav način sarađuju sa državom. Svima je opao promet, a sada bi još trebalo da hrane socijalno ugrožene i to tako što će im biti plaćeno kroz smanjenje poreza koji je, usled pada prodaje, ionako minimalan.

Osim kolektivnih, u velikim gradovima postoje i pojedinačni smeštaji u delovima koji su predviđeni za rušenje i gde osim kriminalaca, socijalnih slučajeva i pacova nikoga drugog nema. Čak i policija izbegava da tu zađe.

 

Nikad se neće saznati

Geri nije mogao ni da zamisli da sa svojom porodicom pređe u takav jedan život. Zato je odabrao najdrastičnije rešenje. Šta se tačno desilo tog dana na samom početku decembra 2010. dok su retke pahulje snega padale na Vašington, niko više sa sigurnošću ne može da kaže. Američki list US tudej koji je objavio ovu priču, tvrdi da su iz izvora bliskoj porodici saznali da je Geri tog dana ponovo išao na jedan od neuspešnih razgovora za novi posao. Put ga je naneo kroz centar Vašingtona, pored impozantne građevine Kongresa, Bele Kuće, prošao je i pored monumenatalnih spomenika očevima-osnivačima, kako Amerikanci nazivaju vođe pobune protiv engleske kolonijalne vlasti. Tu je, pored prelepog jezera, i spomenik Abrahamu Linkolnu, američkom predsedniku, najzaslužnijem za ukidanje ropstva.

Gledajući te spomenike idealima slobode i prosperiteta kojima je ova nacija težila dva veka, verovatno je Geri spoznao i svu stravičnu dubinu propasti koja je obuhvatila njegovu porodicu. Ideali slobode i prosperiteta, u koje su se Amerikanci zaklinjali, nikada nisu obuhvatali i solidarnost. Svako se bori za sebe, svako propada za sebe. Na vrhu je svako usamljen, na dnu još usamljeniji.

Šta je te večeri bilo u polupraznoj Gerijevoj kući iz koje je rasprodat već skoro sav nameštaj, niko nikada neće saznati. Da li je porodica uopšte razgovarala, i o čemu? Da li su plakali, molili se, grlili i ljubili? Da li su se sećali, Geri i njegova supruga, dana kada su poleteli u novi, bolji život? Da li su se sećali svojih snova iz zajedničkih studentskih dana? Možda su i jedno drugom prebacivali greške zbog kojih su dospeli u ovakvu mizeriju?

Poznato je jedino da je sledeće veče jedan komšija, zabrinut zašto ceo dan niko ne izlazi iz kuće i što stalno gori svetlo u prizemlju, nazvao Gerijevu porodicu. Kada mu niko nije odgovorio na poziv, pozvao je policiju koja je jedino mogla da konstatuje da su svi članovi porodice mrtvi. Po zvaničnom izveštaju, Geri je iz pištolja ubio prvo svoje dvoje dece, zatim svoju ženu, na kraju i sebe. Nikakvih tragova borbi nije bilo, kao da je cela porodica smireno i dobrovoljno učinila poslednji korak ka smrti.

 

Tepih postao premali

U Americi svake godine preko 10.000 ljudi izvrši samoubistvo iz istih ili sličnih razloga kao Geri i njegova porodica. Finansijski kolaps, ekonomska kriza, visoka stopa nezaposlenosti, podivljale cene osnovnih životnih namirnica - mnoge navode na pomisao da izlaza nema, bar ne na ovom svetu.

U junu je u Nju Meksiku, saveznoj državi koja se graniči sa Meksikom i ima najviši procenat ilegalnih došljaka iz Latinske Amerike, uhvaćene dve devojke, ilegalni emigranti, jedna od 18 godina, druga još maloletna, kako se prostituišu. Ovo ni ne bi bila nikakva vest, da one prikrivenom isledniku policije nisu ponudile seks u zamenu za bonove za topli obrok koje dele socijalne službe.

Da li smo toliko pali, zapitao se tim povodom novinar Njusvika. Dženifer Henkok, sociolog sa Univerziteta Pensilvanija,  tvrdi u tom listu da su Amerikanci od svih nacija najmanje spremni da se izbore sa ovako dubokom recesijom u kojoj se ceo svet nalazi već treću godinu. "Mi smo gajili mentalitet pobednika", objašnjava Henkokova. "U njega se nije uklapala slika siromašnog, bednog i gladnog stanovnika divljeg naselja. Zato smo mi takve slike uporno potiskivali, a to i danas činimo. Mi se ne borimo protiv problema, mi ih guramo pod tepih."

Poslednja strana invazija na teritoriju SAD desila se 1812. godine, kada su Englezi u rušilačkom besu spalili i Vašington. Poslednji rat na tlu SAD bio je građanski rat šezdesetih godina 19. veka. Poslednja velika ekonomska kriza ovu državu je zapljusnula 1929. godine.

Zbog svega ovoga, stanovnici SAD nisu naučeni kako da se izbore sa problemima koji su ih ophrvali. Već decenijama, bolje  rečeno generacijama, oni žive u snu koji se zove "svet bez problema". Kada, kao u sadašnjoj krizi, naiđu na teškoće koje jednostavno ne mogu da se odmah otklone, Amerikancima često pregori neki osigurač u mozgu i posegnu za iracionalnim rešenjima, kao što je to učinio Gari.

Politikolog i psiholog Endrju Volker zato je nedavno na televiziji NBC apelovao: "Nacija mora da se suoči sa realnošću da smo u problemima". Njegov apel, međutim, kao da niko nije želeo da čuje. Ni američka administracija nije sklona jednom ovakvom priznanju.

Uz teške muke, uoči izbijanja aktuelne super-depresije, američki predsednik Barak Obama je na jedvite jade u Kongresu progurao svoj paket obaveznog zdravstvenog osiguranja za sve američke građane. Ovo je bilo njegovo glavno predizborno obećanje, a sličan plan je pre pola veka imao i Džon Kenedi. Kenedi nije uspeo u tome, a Obama je platio visoku cenu, kao što će tek da se vidi.

 

Pobeći od dolara

 

Amerikanci su do sada imali veoma jednostavan sistem dobrovoljnog zdravstvenog osiguranja: ko ima plaća, ko nema trpi. Prvi put u istoriji oni su dobili ono što je svakodnevica za svakog Evropljanina: mogućnost da budu u sistemu zdravstvene zaštite iako ne poseduju milione dolara ili ne pripadaju onim petnaestak odsto ekstremno siromašnih koji su mogli da o trošku države odu do lekara.

Problem sa kojim se Obamina administracija suočila odmah po izglasavanju ovog zakona je - cena. Sa početnih 40 stiglo se na 80, a sada već i na celih 100 milijardi dolara. Za američki budžet ovo i ne bi bila neka prepreka, posebno jer se sve ne plaća u jednoj godini, ali je depresija učinila svoje. SAD su u privredu već upumpale bilion (1.000 milijardi) dolara najhitnije pomoći koja je sprečila dalje propadanje finansijskog sektora. Pokazalo se da to nije dovoljno i da će morati još da se investira. Pitanje je samo odakle.

Realizacija plana obavezne osnovne zdravstvene zaštite zato sada zavisi od toga da li će ministarstvo finansija uspeti da pronađe nove izvore prihoda. Dosadašnji omiljeni bunar iz koga se zahvatalo kada god je budžet naginjao deficitu - presušio je.

Dolar je glavno obračunsko sredstvo u međunarodnoj trgovini. Ako se neka cena dogovara u dolarima, ona se u toj valuti i plaća, a to znači da kupac na berzi mora da se snabde ovom valutom. Pošto je potražnja za dolarima bila visoka, američka Centralna banka je mirne duše mogla da štampa onoliko sivo-zelenih novčanica koliko joj se htelo. Svaka od njih bi nalazila svog kupca i nije bilo opasnosti od izbijanja inflacije zbog štancovanja para bez realnog pokrića. Pokriće je, u slučaju dolara, uvek bila potražnja.

Vremena su se promenila. U bilateralnim odnosima sve više zemalja izbegava obračunavanje u dolarima. Koriste se sve češće evro, rublja, juan, jen, funta, pa čak i indijske rupije. Razmišlja se i o uvođenju veštačke svetske supermonete čija bi se vrednost određivala iz korpe najznačajnih valuta i zlata. Bilioni dolara tako prete da se vrate onome ko ih je izdao, ali ovog puta kao bezvredni šareni papirići.

Samo u trezorima kineskih banaka, koje su sve listom pod državnom kontrolom, leži brdo od preko 2.000 milijardi dolara. Kada bi Kinezi počeli da se rešavaju ovih para, menjajući ih za neku drugu valutu, makar to činili i oprezno i polagano, dolar bi uleteo u hiperinflaciju goru od one kroz koju je dinar prolazio početkom devedesetih prošlog veka.

Već i sada, iako je dolar još uvek naznačajnija obračunska valuta sveta, prosečni Amerikanac oseća breme inflatornih oblaka koji se skupljaju nad Vašingtonom. Za samo godinu dana cene hrane u maloprodaji su skočile za 13 odsto. Ovakva poskupljenja se nisu dogodila ni za vreme čuvene depresije iz dvadesetih godina prošlog veka, kao ni za vreme Drugog svetskog rata, čiji je teret, u ekonomskom smislu, najviše snosila američka privreda.

 

Spremni za masakr

 

Prosečna realna zarada je u istom periodu pala, odnosno oni koji još uvek imaju tu sreću da rade i primaju platu zarađuju manje nego pre godinu dana. Prosečan Amerikanac nije navikao da u megamarketu mnogo zagleda cene namirnica koje mu se jedu. Jesti, to je prirodno pravo svakog čoveka, misle u Americi. Danas to postaje privilegija.

Pritisnuti problemima za koje do juče nisu ni znali da postoje, američki državljani sve češće pribegavaju najdrastičnijim rešenjima. Po mišljenju Volstrit žurnala, po pitanju lakog pešadijskog naoružanja Amerikanci su bolje opremljeni i od sopstvene armije. Ustavom je svakom slobodnom Amerikancu zagarantovano pravo da poseduje lično naoružanje u skladu sa zakonom, a to se najčešće svodi na to da bilo gde možete da kupite poluautomatsko oružje uz zakletvu prodavcu da niste osuđivani i da vam oružje treba u svrhu odbrane ili lova. Niko ništa ne pita, još manje proverava.

Zato nije ni čudo što su SAD na vrhu liste zemalja u kojima se zloupotrebljava vatreno oružje. Tako se sva civilizacijska razlika svodi na to da se na Balkanu komšije ubijaju motikama, a u Americi koltovima ili vinčesterkama.

Nije problem nabaviti ni automatsko oružje. Još se nije desilo da na Balkanu, koji prosečan Amerikanac doživljava kao pravu džunglu, neko sekirom počini masovna ubistva u tržnom centru. Takve scene se, na žalost, u SAD često viđaju, ali se kao oružje koristi neki pištolj ili automat.

Američka nacija, umesto da se suoči i rešava svoje probleme, iste potiskuje i sklanja daleko od svojih očiju. Sve je više onih koji razmišljaju kao Geri, da je jedini izlaz iz lične krize pobiti najbliže i na kraju ubiti i samog sebe. US tudej ovog nesrećnog afro-amerikanca prikazuje kao prototip miliona koji samo čekaju pravi momenat da naprave masakr.

 

 

 

 

Crveno svetlo

 

Običan Amerikanac život ne može da zamisli bez automobila, klima uređaja, televizora i telefona. Uz to, u poslednje vreme dolazi i internet, ali i nešto na šta se u istočnoj Evropi obraća malo pažnje - kreditna karta.

U Americi ne postoji lična karta, već se umesto nje koristi vozačka dozvola, koju svaki odrasli Amerikanac može da ima, socijalna karta sa brojem koji bi bio ekvivalent našem jedinstvenom matičnom broju građana, a u poslednjih nekoliko decenija i kreditna kartica.

Nemati kreditnu karticu je u Americi isto kao i nemati na sebi odeću dok u podne prelazite ulicu. To je nezamislivo za prosečnog Amerikanca. Bar doskora.

Zahvaljujući krizi mnogi Amerikanci su ostali bez prihoda, nisu bili u mogućnosti da vraćaju kredite i njihov bonitet je sveden na nulu. Shodno tome oduzeta im je mogućnost da poseduju kreditnu karticu, plastični novac, kako je nazivaju.

U lokalima u njujorškom Menhetnu, piše Njujork tajms, postoji nova društvena igra. U barovima gde se sreću "usamljena srca" osobe koje bi da se upoznaju prvo kelneru daju svoje kreditne kartice da ih provuče kroz naplatnu mašinu. Ako je sve u redu, budući partneri započinju razgovor. Onaj čija kartica aktivira crveno svetlo može da zaboravi flert, bez obzira kako izgledao.

Slično se već dešava i u Londonu i nekim drugim velikim evropskim gradovima.

 

 

 

 

 

Petina bednika

 

Pored 40 miliona ljudi koji se hrane u takozvanim javnim kuhinjama, ima bar još toliko njih gladnih i ekstremno siromašnih, koji iz nekog razloga nisu u sistemu ionako oskudne socijalne zaštite. Procenjuje se da oko 15 odsto stanovnika SAD živi ispod granice ekstremnog siromaštva, dok ima onih koji tvrde da je takvih čak petina stanovništva.

Rupu u statistici prave ilegalni emigranti, čiju brojku niko ni približno ne može da navede. To su došljaci iz ruinirane Centralne i Južne Amerike, čije su privrede decenijama radile po diktatu multinacionalnih korporacija iz SAD. Privrede takvih zemalja poslednjih godina su se svele na čist kriminal. Najmanje deset odsto bruto domaćeg proizvoda Meksika, jedine države na jugu sa kojom SAD ima kopnenu granicu, potiče iz prodaje droge, oružja i belog roblja. Kompletna ostala privredna delatnost u ovoj centralnoameričkoj državi je zamrla, a svi oni koji nisu u mogućnosti da se uključe u neki od mafijaških kartela izlaz traže bekstvom na sever, kod suseda za koga veruju da je dovoljno bogat da može i njih da izdržava.

Pristigavši u SAD mnogi od njih se suočavaju sa činjenicom da od dnevnice koju mogu da zarade perući sudove u nekom restoranu ili radeći na tuđem imanju teško mogu i sami da prežive, a o finansijskoj pomoći porodici ne mogu ni da sanjaju. Ovi emigranti na crno nisu obuhvaćeni nikakvim sistemom u SAD, osim što ih progone službenici ureda za strance, pa tako nisu uključeni ni u pomoć koju dele službe socijalne zaštite.