Tabloid istražuje

Tetanus i antitetanus: bolje da te ujede "besno" kuče, nego da te "leči" savremena medicina

 

Babaroga uvek prepozna naivne

 

Vakcinacija protiv tetanusa je kod nas obavezna, dok je strah od ujeda nepoznatog psa ili mačke postao poslednjih godina masovna pojava upravo zbog straha od tetanusa. Ali, malo ljudi zna za stvarne efekte ove vakcine

 

Piše: Ivona Živković

 

 

Psi lutalice i briga komunalnih službi u rešavanju ovog "problema" poslednjih godina tema je koja se često u Srbiji otvara u informativnim medijima. Dramatičan način na koji se izveštava o tome kako je neki pas (koji uglavnom i nije lutalica već veštački "rasni" hibrid koji ima vlasnika) ujeo nekog čoveka, posebno dete, doprineo je da se među građane, naročito roditelje, useli paničan strah od ovih životinja, čak do nivoa histerije, ako se samo pojave na ulici.

Iako su hiljadama godina domaći psi prisutni u ljudskim naseobinama (kao i mnoge ptice, insekti, mačke, goveda itd.) kao prirodni čistači otpadaka ljudske ishrane, kao da je zavladala moda da se susret sa ovim životinjama doživljava sa nelagodom i strahom. A strah kod ljudi upravo i menja prirodan odnos čovek - pas, jer je poznato da se psi, kada osete strah kod ljudi, osile i - kidišu.

Malo je, međutim, poznato da je ovakvo dramatično izveštavanje medija samo diktirano plansko izveštavanje kao deo jedne šire perfidno smišljene psihološke operacije. Ona se vešto diktira iz nevidljivih poslovnih centara moći i njihovih agenata (preko podobnih urednika i neupućenih novinara).

Ko od toga ima koristi?

U ovom slučaju farmakobiznis i proizvođači vakcina protiv tetanusa i "besnila". Jer, ljude najviše plaši  mogućnost da od ugriza pasa ili mačke dobiju "opasno" besnilo ili "opasan" tetanus. Obe ove bolesti se u medicinskoj literaturi i poslednji 100 godina opisuju kao dve najopasnije bolesti koje izazivaju određeni virusi, odnosno mikroorganizmi.

O tome da virus besnila ne postoji i da je "besnilo" čista izmišljotina, pisali smo u jednom od prethodnih brojeva. Sada ćemo vam predstaviti i šta je tetanus i koliko je on zaista opasan. U stvari ono što je u čitavoj priči najopasnije je upravo vakcina protiv tetanusa.

 

Šta je tetanus?

 

U jednoj od mnogih popularnih brošura za zdravstvene radnike i roditelje koje je napravljene u skladu sa podacima i stavovima koje zvanično proklamuje Svetska zdravstvena organizacija, i koje je finansirala država, za tetanus stoji ovakav natpis, bolje reći proglas:

Tetanus je teško, često smrtonosno oboljenje, koje se lako i sigurno sprečava vakcinacijom!

Vakcinacija protiv tetanusa je zato zakonom obavezna za decu. To valjda treba da znači brigu države o deci. Nažalost, videćete da je u pitanju čist zločin prema deci.

Istina je međutim, da je tetanus veoma retko oboljenje, ne postoji test koji pokazuje da je u pitanju baš tetanus, a ne neko drugo trovanje, procenat smrtnosti je oko 50 posto kada se pojave simptomi za koje se vezuje ova bolest, i ne postoje nikakvi naučni dokazi da se vakcinacijom može sprečiti niti izlečiti (kako se to od strane Svetske zdravstvene organizacije tvrdi). Ali, postoje brojni pokazatelji da antitetanus vakcine mogu indukovati mnoge druge bolesti.

 

Bakterije clostridium tetani su potpuno bezopasane

 

Postojanje tetenusa se dugo vezivalo za nalaženje u organizmu bakterija Clostridium tetani.

Ova teorija o bakterijama je u medicinskim knjigama više puta menjana i razvijana. U vreme kada je u modi bila teorija Luja Pastera o patogenim mikroorganizmima verovalo se da je uzročnik bolesti sama bakterija, pa su i mnogi medicinski udžbenici tada tako pisali.

Ali, savremena mikrobiologija nastoji da zna šta se tačno događa na ćelijskom nivou i u samim ćelijskim organelama (jer ljudski organizam je samo skup ćelija) kad dođu u dodir sa ovakvim bakterijama. I našli su da se ne događa ništa, pa je još 1920. ser Leondard Hil u jednom izveštaju Medicinskom istraživačkom komitetu napisao: "Bacili tetanusa i gasne gangrene koji su očišćeni i ubrizgani u organizam su - bezopasni".

Takođe, u elaboratu objavljenom u A System of Bacteriology (Vol III, strana 307) doktori Bosanquet i Eyre tvrde: "Bakterije (clostridium tetani) u čistoj živoj kulturi su nesposobne za vegetiranje. To znači da se u takvom okruženju ne mogu ni razmnožavati".

U knjizi Zvanična istorija rata (Patologija) iz 1923. navodi se: "Tetanus bacili su pronađeni u 20 posto ratnih rana, ali simptomi tetanusa nisu bili prisutni. U 50 posto nesumnjivih slučajeva tetanusa bacili nisu mogli da budu pronađeni."

Takođe se navodi u medicinskoj literaturi i slučaj da su clostridium tetani bakterije uzete od osobe koja nije bila zaražena tetanusom i veštački su kultivisane u laboratoriji 882 dana. Izveden je tada dobro poznat zaključak da ove bakterije i njihove spore mogu biti prisutne u ranama, a da ne izazovu tetanus, odnosno da su u čistoj kulturi potpuno bezopasne.

I, ove bezopasne bakterije su zaista svuda oko nas. Ima ih u zemljištu, posebno poljoprivrednom (medicinska nauka ovakvo zemljište i dalje dramatično naziva "tetanogenim"), nalaze su u životinjama i kod ljudi, uglavnom u crevima, a mogu se naći i na koži.

Dakle, da samo prisustvo ovih bakterija u ljudskom organizmu ne predstavlja opasnost odavno je poznato. Ono što može da izazove tetanus je toksični produkt ovih bakterija, i to samo ako se on nađe u određenim uslovima, odnosno ukoliko nema kontakt sa kiseonikom koji ga sagoreva. U zavisnosti od efekta koji takav toksin izazove, definisana su dva tipa toksina: tetanospazmin, koji napada ćelije nervnog sistema, i tetanocilin, koji napada crvena krvna zrnca. I jedan i drugi tip toksina spadaju među najotrovnije toksine (ukoliko do njih ne dopire kiseonik).

U slučaju da tetanospazmin ne sagori, on se preko krvnih sudova prenosi do nervnog sistema i tada nastaje bolest nazvana tetanus, koja se manifestuje grčom mišića, paralizom pojedinih organa i ishod može biti smrtonosan.

Sam način delovanja ovih toksina nije dovoljno poznat, neki tvrde da uopšte nije poznat, ali u svakom slučaju simptomi tetanusa su simptomi trovanja krvi.

Zanimljivo je da ne postoji ni specifičan test kojim se utvrđuje baš prisustvo ovog toksina, pa se tetanus i dalje utvrđuje samo na osnovu prisustva bakterija clostridium tetani, što ne znači da je njihov toksin uvek i uzročnik onoga što se dijagnostikuje kao tetanus.

 

Mali je broj obolelih od tetanusa

 

U svakom slučaju, svaki lekar danas zna da je uzrok mnogih bolesti, pa i tetanusa - nehigijena, prodor u organizam prljavštine, koja zatvori put kiseoniku i dovede do nagomilavanja ovog toksina, koji je, opet, produkt života opšteprisutnih bakterija clostridium tetani. Zato je tetanus izuzetno retko trovanje u civilizacijski razvijenim zemljama, u kojima kod ljudi postoji znanje i svest o higijeni.

U SAD se registruje samo oko 50 slučajeva godišnje, a u Nemačkoj je 1994. bilo samo 17 obolelih. U Australiji se godišnje ne registruje više od 12 slučajeva, a polovina obolelih je prethodno bila i imunizovana protiv tetanusa. Očito - neuspešno.

Po zvaničnim podacima Instituta za javno zdravlje Srbije, 2007. je od tetanusa umrlo sedam osoba, a obolelo 11.

U Vojvodini, koja se smatra izuzetno "tetogenim" područjem (!), na 100.000 stanovnika procenat obolelih je "čitavih" - 0,3 posto. Koliko njih je bilo prethodno imunizovano ne postoje podaci. U svakom slučaju, radi se uglavnom o starim ljudima, higijenski nedovoljno prosvećenim, koji se na nešto ubodu i to im se inficira.

U zemljama sa veoma lošom higijenom oboli od tetanusa godišnje oko 33 posto, i to su uglavnom Afrika i Azija. Najviše trovanja od tetanusa je kod beba kojima se pupčana vrpca seče prljavim makazama ili nožem, i gde se žene porađaju često u štalama pored stoke.

Dakle, ako je higijena danas na visokom novou, ako svako zna čemu služi alkohol, vodonik-peroksid, jod, voda i sapun, i ako je mali broj obolelih, zašto se onda vrši masovna zakonom obavezna "preventivna" vakcinacija protiv tetanusa? Još bolje pitanje je koliko ona zaista ima efekta? Jer, poznato je da onaj ko preživi trovanje tetanusom ne ostaje imun na pomenuti toksin nakon toga, pa se logično svako ko razmišlja mora zapitati - kako se ta imunost stiče vakcinom?

Odgovor je - nikako.

Čitava ujdurma oko tetanusa je samo vešto smišljena propaganda farmaceutskog biznisa.

 

Formiranje antitela ne predstavlja imunizaciju

 

Da bi se lekari što više zamajavali, perfidno su u medicinske naučne krugove plasirane izopačene teorije o imunizaciji koja je povezana sa aktivnostima antitela koja se proizvode u krvi kod svakog čoveka u određenim okolnostima u manjoj ili većoj koncentraciji.

I, napravljena je teorija o antitelima kao važnim faktorima imunizacije, bez ikakvih dokaza, da bi se onda iz ove teorije izmislili i plasirali razni testovi za utvrđivanje koncentracije ovih antitela u odnosu na prisustvo neke supstance.

Po ovim testovima su utvrđivani efekti raznih vakcina i medikamenata.

Ova laž je u pre dvadesetak godina došla do apsurda, kada je veštački indukovana bolest AIDS (gde je ubačena sintetizovana mikoplazma određenoj rizičnoj populaciji) počela da se vezuje za jedan ovakav test. Tako je po testu definisano da je izuzetno visoka koncentracija antitela preduslov za sticanje bolesti AIDS (pozitivan test). Kod imunizacije se međutim upravo povećavanjem antitela u krvnoj plazmi smatra da je rizik od dobijanja bolesti smanjen. Pa se i opravdanost i efikasnost vakcina merila brojem stvorenih antitela. Ako se antitela stvore nakon ubrizgavanja seruma, organizam je zaštićen, a ako se ne stvore vakcina nije efikasna. O tome da pojedina stanja organizma, kao na primer trudnoća, uvek pokazuju veliki broj antitela, tvorci AIDS histerije su prećutkivali.

I to je očito bila jedna perfidna izmišljotina. Jer, nezavisna istraživanja su dovela do drugačijih zaključaka.

Ono što se zapravo nalazi u vakcinama protiv tetanusa je takozvani toksoid. To je upravo toksin bakterije clostridium tatani koji i izaziva tetanus, ali se on specifičnim tretmanom (titracijom) na neki način "oslabi", odnosno dovoljno razblaži tako da mu trovačka moć drastično opadne, ali ne savim već ostaje dovoljno otrovan da može da izazove neku reakciju organizma (!) Ovaj najmanji iskazani efekat trovačke snage su "stručnjaci" nazvali titre.

Dakle, on i dalje mora da ima efekat toksina (da izazove reakciju organizma u koji se ubaci) ali naučnici kažu da je u toj i toj koncentraciji on bezopasan (!) I to je još jedan apsurd. Jer, ako je "bezopasan" on nema nikakav efekat, ako pak ima efekat on je znači i dalje otrov. Ako je nešto otrovno i dalje je otrovno bez obzira koliko je razblaženo i organizam taj otrov može razgraditi i eliminisati ga ili ne može. Dakle, "mudra" teorija da imuni sistem ovako razblažen otrov ne razgrađuje već ga valjda "stručno analizira" i "zapisuje" sve podatke o njemu, vodi evidenciju u svojoj bazi podataka o otrovima i sl, samo je zatupasta vizija onih lekara koji prihvataju ovu nebuloznu teoriju o tome da se ubacivanjem "oslabljenog toksina" indukuje imunitet. Nažalost, mnogi naučnici, a posebno obični lekari, jednostavno veruju svojim knjigama koje im se plasiraju kao skupi udžbenici i zaslepljeni "velikim" naučnim istraživanjima i teorijama uopšte ne uključuju sopstveni mozak i ne razmišljaju logički. Još ako im farmaceuti za tu "zaslepljenost" plate skupa turistička putovanja na razne simpozijume za još veće zatupljivanje, onda su posledice takve da sumanute ideje i teorije postaju naučne smernice u dugom nizu godina. Tako su se i vakcine protiv tetanusa nametnule kao primarni lek i profilaksa, daleko ispred higijene.

Ali, kada je u pitanju ubacivanje toksina organskog porekla u krv, efekat je mnogo razorniji nego kada su u pitanju hemikalije. Jer, poznato je da je u prirodi sve povezano (planeta Zemlja je jedan živ organizam), pa će se organska supstanca kad-tad u nešto u živom ljudskom organizmu (koji stalno stvara i u kome se stalno vrše elektrobiohemijski procesi) u nešto ugraditi. Dakle, organski otrov se u organizmu može negde smestiti i dugo može biti neaktivan, a može se u određenom trenutku aktivirati. Sve organske čestice primaju prirodni energetski impuls. Koja je frekvencija impulsa na kojoj će on (organska čestica) početi da radi, a na kojoj da spava, najveći je izazov današnje vrhunske nauke koja se time bavi, ali se od javnosti takva istraživanja i dalje skrivaju. Posebno, treba istaći da svi otrovi posebno organski deluju kumulativno, a antitetanus serum je upravo toksin koji se iz više puta vakcinacijom i revakcinacijom unosi u organizam. I to je neko perfidno smislio.

 

Medicinska propaganda

 

Za spravljanje ovog seruma (gajenje toksina bakterije clostridium tetani) koristi se konjska plazma (pročišćena od crvenih krvnih ćelija), ali su u ovoj plazmi itekako nalaze brojni proteinski parčići. I oni nisu mrtvi (ništa nije mrtvo što je priroda stvorila), već samo "uspavani" proteini bez dovoljnog energetskog impulsa, ali čim ga dobiju oni se aktiviraju i počinju sa stvaralačkim radom. Lekarima je poznato da upravo ovi konjski serumi proizvode više anafilaktičkih reakcija (teške alergijske reakcije), nego drugi serumi. Nije ni čudno, jer se očito tada jedna životna forma aktivira u drugoj. I tada se rad napadnutog organizma mora maksimalno pojačati - ubacivanjem adrenalina. To je propisana terapija kod anafilaktičkog šoka.

Takozvane alergijske manifestacije pojavljuju se nekad odmah nakon ubrizgavanja seruma ili mogu sa zakašnjenjem do 14 dana. Rane reakcije na antitetanus vakcinu uključuju anafilaktički šok, gubitak svesti i, ne retko - smrt. Kasnije reakcije mogu biti groznica, jeza, urtikarija, anginoneurotični edem, natečene limfne žlezde, bolovi u mišićima i zglobovima.

Da medicinska pseudonauka i Svetska zdravstvena organizacija lažu i obmanjuju najbolje pokazuje to što se za ovakve reakcije organizma na razne vakcine i njihove toksine krivica uvek prebacuje na sam organizam pacijenta pa se kaže da je neko više ili manje "senzitivan". Ako neko baš burno odreaguje na neki toksin ili hemikaliju na kojoj stoji naziv "lek", pa od nje i umre, onda se za njega u ovoj medicinskoj pseudonauci kaže da je bio hipersenzitivan ili da se lekar nije držao propisane doze. Kakva glupost! U svakom slučaju farmaceutski otrovi nikada nisu krivi za nečiju bolest ili smrt, to je zakon koji nameće farmaceutski biznis preko svojih plaćenih pseudonaučnika. Lekari koji ovu perfidnu i ubitačnu igru ne prihvate ne mogu dobiti licencu za rad.

Da se formiranjem antitela stvara imunost organizma najobičnija je izmišljotina koja nikada nije dokazana. Inače, antitela se nakon primanja antitetanus vakcine počinju stvarati tek nakon četiri dana.

Neke studije su pokazale da je koncentracija antitela koja su stvorena nakon vakcinacije daleko manje od one koja bi se stvorila prirodnom infekcijom. Toksini ne reaguju u organizmu samo svojom koncentracijom, već njihovo aktiviranje zavisi i od drugih faktora, na primer prisustva i nekog drugog toksina koji takođe može da utiče na stvaranje antitela. Odavno je otkriveno da postoji različit, ali specifičan odnos toksina koji je kritičan za svaku pojedinu vrstu. Ono što je otrovno za čoveka nije i za majmuna i pacova i sl.

Svako statističko prikazivanje smanjenja broja obolelih od tetanusa zbog primene antitetanus vakcina je samo obična propaganda i ona nema veze sa stvarnom medicinskom naukom.

 

 

 

 

 

Vakcinacija je trovanje i ništa osim trovanja

 

Takozvana imunizacija je ustvari mehanizam za kvarenje imunog sistema. Jer, imuni sistem ima dva režima rada, kao dva pola (celularni i humoralni), i oni su u recipročnom odnosu. Kada je jedan stimulisan da se aktivira i kada ćelija proizvodi antitela, koliko god se ona više stvaraju drugi pol radi slabije, a upravo na njemu su citotoksične T ćelije (ubice toksina).

Tako je, ustvari, ubrizgavanje agensa (toksoida) sa vakcinom koji podstiče stvaranje antitela, rezultira time da čitav organizam postane onesposobljen da toksine neutrališe pomoću T ćelija i oni se talože.

Dr Rebeka Karli na ovo skreće pažnju i kaže: " Mimoići mukozni aspekt imunog sistema i ubrizgati toksin ili mikroorganizme direktno u krv vodi razaranju samog imunog sistema, pri čemu se IgA (imunoglobulin A) transmutira u IgE (izotop odnosno antitelo) i B ćelije postaju hiperaktivirane i počinju da proizvode patološke količine antitela koja napadaju sam organizam, a zaustavlja se rad citotoksičnih T ćelija "potajno adaptiranih" (mutiranih).

"Ovakve ćelije (potajno adaptirane) su formirane kada su se virusi iz vakcine (čitaj proteinski genski parčići iz vakcina) kombinovali sa virusima (proteinskim genskim parčićima) iz tkiva upotrebljenog da se oni uzgajaju (životinjsko tkivo), ili kada bakterija izgubi svoj ćelijski zid, a što se događa kada neko pije antiobiotike i transformiše ćelijski zid u L formu. To vodi do nedostatka važnih antigena koje celularni sistem normalno mora da raspoznaje. Drugi primer su potajno adaptirani (mutirani) citomegalovirusi koji rastu na bubrezima afričkog zelenog majmuna u njihovim ćelijama i koje su bile korišćene da bi se na njima uzgajala kultura polio virusa za vakcine. Tako, ne samo da su mnoge vakcine bile inokulirane sa virusima polia, već i sa citomegalovirusima".

Vakcinacija očito nije ništa drugo do perfidno smišljano trovanje uz perfidno plasiranu teoriju o imunizaciji, ali koja je samo puka teorija. Teorije su samo izmišljotine i ništa više.

 

 

 

U Srbiji psi napadaju i grizu baš kad nema seruma protiv besnila

 

Aprila 2011, baš kada su zalihe vakcina protiv besnila bile u nekim ustanovama potrošene ili na izmaku (a neko je to evidentirao), usledilo je nekoliko dramatičnih napada pasa lutalica (ispostavilo se kasnije - samo jednog), najpre u Kuli (gde gluvonema majka nije mogla da objasni ko je napao njeno dete, a dete odlučilo da se "brani ćutanjam"), a zatim u Kuršumliji. Mediji su o tome senzacionalno izvestili, a ministar zdravlja Zoran Stanković je odmah naložio da se vakcine protiv besnila "hitno nabave". I građani su tako perfidno zastrašeni i uvereni da su troškovi oko kupovine vakcina nešto savim normalno i korisno, a besnilo, tetanus i psi su nešto od čega se treba plašiti kao od babaroge.

Ako se pitate kako to da ni jedan ministar zdravlja još nije podigao svoj glas protiv obaveznog zakonskog trovanja dece vakcinama (koje sadrže razne organske i neorganske toksine) ili pak upoznao javnost sa mogućim negativnim efektima vakcinacije, to je samo zato što ne bio bio ministar. Mogao bi samo da bude običan lekar, ali bez licence za rad.

A da su vakcine "majka" mnogih bolesti pokazuju i podaci dr Berta Klasena, imunologa iz US centra za kontrolu bolesti (US Centers for Disease Control) iznetih na jednom savetovanju o uzrocima nastanka dijabetesa u Kanadi 2000. Dr Klasen je izneo da sledeće vakcine procentualno učestvuju kao uzročnici stvaranja dijabetesa: vakcina hepatitis B (50 odsto), hemofilius (25 odsto), vakcina za tetanus (20 odsto), protiv difterije (devet odsto), protiv velikog kašlja (23 odsto). Sve ove vakcine, odnosno toksini u njima, imaju i kumulativan efekat, naglasio je dr Klasen.