Razaranje

Skandal: Kako je upropašćen najznačajniji praistorijski arheološki lokalitet u Srbiji

 

Ugasite svetlo zatrpajte Vinču

 

Kako je tokom prvih iskopavanja urađeno više nego tokom svih narednih. - Ko rukovodi projektom arheoloških iskopavanja. - Ko je rukovodilac Centra za digitalnu arheologiju. - Čiji je otac zloupotrebio funkciju kako bi sin došao do neobjavljenog arheološkog materijala. - Ko je u sukobu interesa. - Gde su završili dragoceni nalazi iz Vinče. - Kako je odron neobezbeđenog lesa proglašen za katastrofalno klizište sa ciljem da se straće pare

 

Stanislav Živkov

 

Arheološki lokalitet Vinča, nalazi se u istoimenom selu nadomak Beograda, pored puta Beograd - Smederevo, na desnoj obali Dunava, kraj ušća reke Bolečice, na 14 km jugoistočno od Beograda prema Smederevu. Praistorijsko naselje ima izgled niskog brežuljka. Na istočnoj strani presekao ga je Dunav i otkrio kulturni sloj debljine 10,5 m, gde se u gotovo pravilnom nizu ređa devet građevinskih horizonata, odnosno slojevi sa ostacima nekoliko naselja iz različitih perioda.

Vinča je naseljena u vreme starijeg neolita, oko 5500-5000 godina pre naše ere. Stanovnici su živeli u poluukopanim kolibama šatorastog izgleda (naselja prvog horizonta), a proizvodili su posuđe od pečene zemlje, kameno oruđe i oružje. U ostalih osam horizonata građene su ušorene prostrane kuće kvadratnog oblika, od drveta i blata. U zaleđu naselja bili su izuzetno povoljni uslovi za gajenje stoke i zemljoradnju. U to vreme (4500 do 3500 godina pre naše ere, mlađi neolit) Vinča je postala veliki privredni, kulturni i verski centar, koji je presudno uticao na kulturu svih zemljoradničkih zajednica srednje i jugoistočne Evrope.

Na oko 4,5 m u kulturnom sloju Vinče zapažaju se ostaci kuća srušenih u požaru i predmeti koji otkrivaju da je Vinča posle pronalaska bakra izgubila značaj. U Vinči je bilo malo naselje sve do početka istorijskog perioda, ali na manjem prostoru. Praistorijski lokalitet Belo brdo, čije istraživanje je započeo prof. dr Miloje Vasić davne 1908. godine, predstavlja ostatke neolitskog naselja sa kućama i zemunicama i ostacima materijalne kulture praistorijskog čoveka.

 

Ne klizi baš sve tako lako

 

Arheološko nalazište Vinča poznato je po nalazima izuzetne arheološke vrednosti: karakteristični su nalazi oruđa i oružja od kamena, roga i kosti, posuđa, raskošnih vaza, nakita od fosilnih školjki, a posebnu vrednost čini bogata i raznovrsna plastika valjkastih i pljosnatih statua. Na osnovu tih predmeta može se rekonstruisati ne samo život u praistorijskoj Vinči, nego i rana kulturna istorija Podunavlja.

Bila je u zenitu razvoja do 3800. godine pre naše ere, dakle do perioda kada su se razvili novi privredno-društveni odnosi, zasnovani na stočarstvu i obradi bakra i zlata. Otkriveni predmeti sa vinčanskog nalazišta leže u Narodnom muzeju u Beogradu, Muzeju grada Beograda i Vinčanskoj zbirci na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Iskopavanja dr Miloja Vasića do danas su ostala neprevaziđena i sva kasnija čeprkanja nikada nisu otkrila ništa što se po značaju može uporediti sa Vasićevim otkrićima. Vasić je početkom XX veka otkrio i tragove metalurgije, odnosno prerade cinabarita, rude žive iz rudnika Šuplja stena na Avali, kao i trgovačke veze sa praistorijskom Grčkom i njenim jonskim kolonijama, o čemu najbolje svedoče brojni nalazi istovetne keramike kako sa Vinče, tako i iz Grčke. Iako je kasnije čitava srpska arheologija po svaku cenu pokušala da obori zaključke dr Vasića, to im nikada nije uspelo.

Danas je po osnovu teritorijalne nadležnosti arheološko nalazište Vinča pod nadležnošću Muzeja grada Beograda, dok je rukovodilac naučno istraživačkog projekta Vinča dr Nenad Tasić, profesor Filozofskog fakulteta, zahvaljujući čijoj megalomaniji se na lokalitetu praktično ništa bitno ni ne radi, iako je taj projekat jedan od najvažnijih arheoloških projekata u Srbiji. Danas je lokalitet u katastrofalnom stanju i duže vreme je zatvoren za posete. Razlog je, bar kako se navodi, sanacija navodnog klizišta koje je prouzrokovalo da se 80 kubika zemlje sa nalazišta survalo ka Dunavu. Danas od radova na klizištu ni traga ni glasa, jer Vinča nije zatvorena da bi se tu nešto uradilo - zatvorena je da tu neko ne bi poginuo. Kada je u januaru 2010. navodno klizište proradilo, utvrđeno je da je zemljište u Vinči palo za sedam metara i da "klizište" obuhvata čak četvrtinu nalazišta. Istina, koja mnoge može iznenaditi, jeste šta je, između ostalog, pokrenulo navodno klizište?

Najlakši izgovor za pojavu svih klizišta je prebaciti krivicu na nekog drugog. Tako je izvesni Adam Crnobrnja, šef arheološkog odeljenja u Muzeju grada Beograda, pojavu klizišta pripisao fekalnim vodama, jer po njemu "Vinča nema kanalizaciju što može da doprinese da zemljište počne da kliza. Razlika je samo u tome što kada se savremena kuća sruši zbog klizišta, vi dobijete odštetu, ali kada kliza nešto što je staro hiljadama godina, izgubljeno je zauvek. Nalazište je kao mozaik, mi skupljamo neke deliće i krojimo sliku, što nam više tih delova nestane, mi teže dolazimo do nekih odgovora. Opet, taj materijal koji otpadne možemo da pokupimo, ali nećemo znati kom periodu šta pripada. To ostaje bez ikakvog naučnog konteksta".

Zaboravlja pri tome da kaže da su za pojavu klizišta pre svega krivi sami arheolozi koji su gotovo celo stoleće ostavili nesaniran arheološki profil visine 10 metara, da bi potom doživotno teglili radove, muzli sve moguće fondove samo kako bi se iskopavanja pretvorila u beskonačno čeprkanje uz primenu svih mogućih i nemogućih navodno neophodnih tehničkih dostignuća kako bi radovi što duže trajali. Čitava godina je straćena samo kako bi se izvršile samo procene koliko može koštati zaštita lokaliteta od klizišta, da bi se na kraju ispostavilo da se magična cifra kreće oko osam miliona dinara. O tome da je sasvim jasno da je u pitanju naduvan predračun u koji se neko debelo ugradio najbolje svedoči činjenica da je gradonačelnik Beograda svojevremeno na sajtu najavio odluku da će se sprovesti sanacija klizišta, ali je zbog naduvanog predračuna Grad Beograd očito od toga odustao, pre svega jer je postalo sasvim jasno da je problem sasvim druge prirode! Naime, tokom gotovo jednovekovnih iskopavanja zasečena je lesna greda, koja je decenijama stajala neobezbeđena, pri čemu su presečeni horizonti podzemnih voda te je les tokom vremena sav raspucao i na kraju se naprosto obrušio, jer su se iskopavanja vršila vrlo sporo i nije se smanjio pritisak lesne mase na donje slojeve. Tako je sasvim jasno da se ovde ne radi ni o kakvom klizištu, već o najobičnijem odronu, a još u trećem razredu srednje škole se uči da je klizište proces vezan isključivo za gline, a ne za lesne odseke, što je neko hteo da proda kao muda za bubrege i uzme 8, 5 miliona dinara za sanaciju odrona!

 

Tata sinu

 

Inače, sam projekat arheološkog istraživanja Vinče finansira Ministarstvo kulture, i to izdvajanjem 7,5 odsto od celokupnog budžeta za arheologiju za Vinču, što uopšte nisu mala sredstva, ali očigledno nije dovoljno. Doskora je na samom nalazištu bio aktivan tzv "vinčanski muzej" smešten u najobičnijoj drvenoj baraci koja prokišnjava. On je istovremeno bio depo i izložbeni prostor gde su posetioci mogli da razgledaju eksponate. Te barake su dobijene osamdesetih godina kao poklon od vojske kada je završena gradnja VMA i to jer su bile neki višak, otpad. Ipak, tada su svi bili srećni što će tu postojati konačno neki muzej. Onda je 2004. odlučeno da se napravi veća izložba, da se radi rekonstrukcija, urađen je projekat izložbe i odjednom je sve stalo. Potom je obećano da će se sagraditi nova baraka. A od 2004. godine postojeća baraka stoji u potpunom rasulu, sa neispravnom strujom, tako da su materijali i eksponati morali biti sklonjeni.

Pošto u teritorijalno nadležnom Muzeju grada Beograda, koji je decenijama u totalnom kolapsu, nema više mesta ni za najobičniju stolicu, solomonsko rešenje je pronađeno te su predmeti iz Vinče preneti u depo tri sprata ispod zemlje ispod parkinga kraj Univerzitetske biblioteke, iako je tamo veoma velika vlažnost i temperatura nije dobra za predmete. Inače, malo je poznato da se svi ranije iskopani uglavnom ne mogu videti jer su zatrpani među kubicima predmeta u lagumima Muzeja grada Beograda, Narodnog muzeja i na Filozofskom fakultetu.

Ovde se nameće jednostavno pitanje: zašto se ne napravi drugi, bezbedniji objekat? Jedan deo odgovora se krije u zabrani Zavoda za zaštitu spomenika kulture da se na nalazištu "od izuzetnog

značaja" ne sme ništa graditi. Drugo, arheolog Nenad Tasić, koji je i vodič terenskih istraživanja u Vinči, smatra da je bolje ulagati u iskopavanja, nego u izložbu, jer ni deo nalazišta ispod barake nije istražen, što ni najmanje ne čudi jer je Tasiću u interesu da se sa što više novca istraži što manje kako bi se radovi doživotno razvlačili. Osim toga, namerno se kamarišu i bitni ali bogami i sasvim trivijalni nalazi zdrobljene keramike samo kako bi se statističkom obradom dokazalo ne znam šta, pri čemu se nakon te obrade doslovce kamarišu kubici bezvrednih čapara sa kojima niko ne zna šta da radi osim da se seljakaju sa mesta na mesto.

Isti problem - pronalazak bezvrednog materijala, otkrivač Vinče dr Miloje Vasić rešavao je vrlo prosto i efikasno, tako što je sav škart naprosto bacao u Dunav. Inače, sama iskopavanja u Vinči su idealan primer za sukob interesa, jer je rukovodilac istraživanja prof. dr Nenad Tasić istovremeno i rukovodilac Centra za digitalnu arheologiju Filozofskog fakulteta, koji se posebno finansira, a sve najnovije digitalne tehnike se zapravo uglavnom koriste pri čeprkanju Vinče i to tako da se svaki pronalazak najobičnijeg komadića zdrobljene keramike veličine pet milimetara mora snimiti totalnom stanicom ili teodolitom, što ponekada traje beskonačno, te se na taj način radovi neviđeno razvlače.

Osim sukoba interesa u slučaju Vinča u velikoj meri je prisutan nepotizam, jer je u vreme svog direktorovanja Narodnim muzejem Nikola Tasić povremeno finansijski pomagao projektu Vinča odnosno svom sinu Nenadu Tasiću kako bi ovaj mogao da nastavi sa doživotnim razvlačenjem radova. Osim toga, Tasić senior je odmah po stupanju na direktorski presto direktno oštetio Narodni muzej tako što je naredio kustosu Dušanu Šljivaru, koji je dužio materijal sa Vasićevih iskopavanja u Vinči, da taj materijal preda Tasiću junioru kako bi ga on objavio.

 

Rangiranje sebe

 

Neverovatno zvuči činjenica da do samog arheološkog nalazišta Vinča uopšte nema nikakvog prilaza sa ulice. Jedini način da se dođe na lokalitet je da se sa obale Dunava popne uz sklepane lotre, što stvara probleme i za obične posetioce, jer su basamaci strmi, a za ljude sa hodalicama je praktično neizvediv dolazak. Pitanje prilaza arheološkom nalazištu Vinča je neverovatna trakavica koja se razvlači još od od 1986. godine i to baš oko parcele koja je jedini izlaz na put. Iako je nalazište ograđeno, i pored njega se nalazi još nekoliko parcela koje pripadaju nalazištu, između njih i puta nalazi se privatna parcela na kojoj komšija podigne žice i tu ne može da se prođe. Međutim, pitanje prilaza ne bi bilo toliko zabrinjavajuće da je ovde reč samo o poseti turista, jer u slučaju požara na lokalitetu vatrogasna kola ne bi imala načina da priđu nalazištu.

Iako je imovinsko-pravni spor za većinu parcela oko nalazišta rešen i one su prešle u vlasništvo opštine Grocka, one ne mogu da se koriste jer postoji neka čudna logika da dok se ne reši jedna parcela koja je pod sporom ne može da se koristi - nijedna. Sve to možda i ne bi bilo problematično da susedi imaju svest da se ti posedi, koje oni još uvek koriste, nalaze na nalazištu od svetskog značaja.

Tako, meštani oru, sade krompir, bacaju đubre, prave septičke jame na kulturnom dobru neprocenjive vrednosti. Na lokalitetu se mogu videti i ograde koje su podigle komšije koje su u više navrata porušile ogradu lokaliteta. Tako je ograda naručena za nalazište stojala godinama kod zanatlije i čekala da se svi ti sporovi reše. Problem okolnih parcela je zapravo u tome što je to zemljište meštanima oduzeto, nacionalizovano, a oni su za parcele dobili "bedan novac", a nije im objašnjeno šta oni mogu da dobiju od toga. Primera radi, ukoliko ima turista na arheološkom nalazištu, svaka kuća može postati hostel, uslužni objekat.

O tome da se novac na projektu istraživanja Vinče najčešće arčio nemilice jer su godišnje dodeljivane nepojmljive sume novca najbolje svedoči svojevremena žalopojka Nenada Tasića, koji se pred studentima požalio da ne zna šta da radi, jer je dobio svega četiri miliona dinara za tu godinu. O tome kakve se sve budalaštine istražuju i da tim nebulozama sve treba da bude podređeno najbolje svedoči Tasićeva izjava da su "napravili nekakve letke koje smo delili komšijama, a na kojima je pisalo šta po zakonu smeju, a šta ne na kulturnom dobru. Potrudili smo se da oni shvate šta znači imati kuću na spomeniku kulture i zašto je to važno. Ja, recimo, na osnovu procenta fosfora mogu da odredim da li su na određenom mestu u neolitu živeli ljudi ili životinje. Ali, to ne mogu ako komšija u zemljište istoči dve mašine praška za veš. To je kraj bilo kakve analize". Pri tom žali što se za ovakve prestupe niko ne kažnjava. Bilo bi stoga jako zanimljivo videti po kom je to zakonu privatnim vlasnicima kuća zabranjeno da koriste vodovod i kanalizaciju i peru veš, kao i što-šta drugo, ili Nenad Tasić zamišlja da je on iznad zakona?

O tome da su u upravi Grada Beograda shvatili da sa arheološkim istraživanjima Vinče nešto debelo ne valja takođe svedoči i činjenica da se u štampi po svaku cenu hteo napraviti nepostojeći tzv. slučaj uplata. Naime, desilo se da Grad Beograd nije namenio nikakva novčana sredstva za istraživanja i realizaciju projekata na arheološkom nalazištu Vinča. Gradska sekretarka za kulturu Ivana Avžner je sa pravom navela da je to zbog toga što su prvo potrebne konsultacije sa Ministarstvom za kulturu o "redosledu koraka", s obzirom da Vinča ima mnogo nerešenih problema, pre svega u vezi sa beskonačnim finansiranjem arheološke rupe bez dna. Naravno, ovim je najviše bio pogođen Muzej grada Beograda, čijim je godišnjim planom predviđeno mnogo toga, uključujući i prekopavanje Vinče, a šefu arheološkog odeljenja tog muzeja Adamu Crnobrnji jako je zasmetala činjenica da Muzej uistinu dobija neka sredstva od Grada, ali za opštu namenu, dakle za sve godišnje aktivnosti, pri čemu se novac prvenstveno daje za obradu materijala u Muzeju grada, što je po zakonu i osnovna muzejska delatnost, jer je prema važećem zakonu o kulturnim dobrima Muzej nadležan samo za obradu pokretnog muzejskog materijala, a ne za arheološka prekopavanja na nepokretnom kulturnom dobru poput Vinče. Osim toga Muzej grada Beograda ima više odeljenja - istorijsko, umetničko, etnološko, arhitektonsko, te muzeje Ive Andrića, Kneginje Ljubice, muzej u Mladenovcu, u Zemunu, legat Paje Jovanovića... ali je očito da je Crnobrnja zamislio da je arheološko odeljenje Muzeja ravnopravnije od svih ostalih!

 

Ni nama se ne piše dobro

 

Postavlja se pitanje da li je razlog propadanja Vinče taj što se ovo neprocenjivo kulturno dobro nalazi u posedu siromašne države koja tu ništa ne može pomoći? Ili nešto drugo? Fakat je da je naša država siromašna kada treba da odreši kesu za kulturno nasleđe, ali se vrlo lako nađe novac za plaćanje kazni siledžijama po Americi, ili, recimo, kada treba da se dotira za neke poznate koncerte. Spori smo i skupi za održavanje. Muzeji se bave čuvanjem baštine da bi neka buduća pokolenja to eksploatisala, interpretirala. Ali ovo je društvo spektakla. Finansira se ono što je ad hoc, gde možeš da se slikaš, a ono što je dugoročno, to političare ne zanima.

Evo i jednog primera tog "društva spektakla". Godine 2008. bila je stogodišnjica od prvih arheoloških istraživanja na Vinči. Tada je predloženo da se odužimo Vinči tako što će se novac utrošiti na sređivanje lokaliteta. To je odbijeno, jer je država htela da da novac za izložbu. Organizovana je velika izložba "Vinča, praistorijska metropola", na kojoj je bilo oko 55 hiljada ljudi. Na kraju se niko od političara nije pojavio na otvaranju izložbe. Za ostale se ne zna gde su bili, ali se zato zna da je Boris Tadić morao da bude na manifestaciju "Zlatni opanak" u Valjevu. Te godine uopšte nije dodeljen novac za iskopavanje, sa obrazloženjem da su pare date za izložbu a Tasić junior je ostao praznih šaka. Ipak, histerija oko navodnog klizišta i odrona lesa rezultirala je da je kao besplatnu radnu snagu Tasić junior dovukao gomilu svojih studenata pod izgovorom da pomažu spasavanju Vinče.

Ne treba da se iščuđavamo nad sudbinom Vinče. O njenom značaju znaju svi oni koji hoće da znaju. Ali, Vinča je opšte dobro, a njeno stanje najbolje podseća na stanje zajedničkih prostorija po stambenim zgradama... Na sve ono što je po defaultu zajedničko, dakle Srbe zabole uvo i za sopstvenu imovinu i prošlost. Pitanje je u čemu je problem, verovatno u nedostatku zdravog razuma. Kako sada stoje stvari, Vinča je definitivno propala stvar, pre svega jer je već poodavno nečija privatna prćija.

Nije ovde glavni problem što smo mi siromašna država. Strašan je naš odnos prema kulturnom nasleđu. I da imamo mnogo više para prema nekim stvarima bi smo se isto odnosili. To više nije ni nemarnost, nezainteresovanost, već bezobrazluk.

Zemlje koje su svesne kakvo bogatstvo poseduju kao prvo učine to dostupnim svima i, naravno, zarade još na tome. Zamislite šta bi to značilo i za našu decu, da se prave organizovane školske posete, a ovako o tome mogu samo da čitaju.

Ugasite svetlo u Vinči i zatvorite lokalitet, ma zatrpajte ga! Možda ga na taj način sačuvate za neka nova pokolenja i neke nove persone na vlasti koje će shvatati šta je Vinča. Vinča je definitivno zaslužila da se nađe u nekoj drugoj zemlji, gde narod brine o sopstvenoj istoriji.

Srbiji je neophodan železničko-drumski most kod Vinče, a kao deo pripreme tla tog projekta neophodno je višemilionsko istraživanje, iskopavanje i zaštita samog lokaliteta. Srbija malo šta unikatno turistički ima da ponudi, a zamislite da je tu stanica za brodski "tramvaj"! Arheološki park, uz riblju čorbu - milioni bi se vratili brzo. Ali, novac je u stvari skaradno i pominjati. I dok kod puteva, dalekovoda i sličnog ima mesta raznim imovinsko-pravnim petljancijama, ovde apsolutno nema. Prosto se mora isplatiti i iseliti nekoliko desetina kuća, formirati prostorna celina koja će se bar tri godine iskopavati uz dovoljno i studenata i mašina. Samo kada se radi nešto veliko kao most može se dobro rešiti i to ogromno klizište, plus ogromni zemljani radovi pravog iskopavanja, a tako i spasiti kulturno blago od kojeg Srbija nema veće.

Ima možda jedna dobra stvar u celoj priči: kada izumremo kao narod, biće ovo jako veliko arheološko nalazište za neke normalne kulture, narode i narodnosti, i na svu sreću neće biti partijskih drugova da određuju sve i svja, jer će u najboljem slučaju biti jedinke implemetirane u neke nove narode, ili mrtvi, pa će i njih istraživati i možda će uspeti da odgonetnu zagonetku za ovako bahato, nemoralno, samoživo ponašanje naših partijskih drugova. Jedino je velika šteta što nikada nećemo saznati šta ih je to zaposelo pa su oni takvi kakvi jesu, jer ćemo biti pod tom istom zemljom, ako ima ko i čime da nas sahrani.

 

 

 

Kako će da bude, ako bude

 

Generalnim urbanističkim planom razvoja Beograda, priobalni pojas Dunava u zoni Vinče proglašen je arheološkim parkom. Taj budući arheološki park u Vinči sastojaće se iz Muzeja neolita srednjeg Podunavlja, Međunarodnog centra za proučavanje neolita srednjeg Podunavlja, konzervatorsko-radioničkog bloka, kao i slobodne površine parka (autor projekta: arhitekt-urbanista Bratislav Stojanović, član Odbora pri SANU za arheološka istraživanja u Vinči).

Muzej neolita srednjeg Podunavlja treba da očuva odabrani deo samog nalazišta ("nalazište kao trajni eksponat"), da obezbedi muzejsku postavku predmeta nađenih u Vinči, da omogući izlaganje odabranih predmeta sa ostalih neolitskih lokaliteta u srednjem Podunavlju i da obezbedi prostor za tematske izložbe. Tako projektovan, muzej je delom "arhitektonska opna" koja štiti i prezentuje nalazište - vertikalni profil kulturnih slojeva od najvišeg do najdubljeg, visine od oko 10 m, i najstarije praistorijsko naselje u Vinči. Posetioci će se kretati rampama i stepenicama od jednog do drugog eksponata; biće to u stvari jedinstven prostor ispresecan platoima i galerijama, u kome će se omogućiti uvid u život koji se odvijao na ovom mestu u dalekoj praistorijskoj prošlosti. Ostali deo ima karakter klasičnog arheološkog muzeja u kome su izloženi odabrani eksponati.

Međunarodni centar za proučavanje neolita srednjeg Podunavlja treba da postane mesto za razmenu iskustava, saradnju i usaglašavanja naučnih dometa arheologa o neolitu jugoistočne Evrope. Tu bi se održavali odgovarajući međunarodni kongresi, simpozijumi, savetovanja, seminari i slični skupovi. Konzervatorsko-radionički blok obezbeđuje prihvatanje nalaza sa terena, njihovu klasifikaciju i rekonstrukciju, kao i crtanje i fotografisanje. Tu su i laboratorije za utvrđivanje apsolutne hronologije primenom fizičko-hemijskih metoda i laboratorije za paleozoološke i paleobotaničke analize. Takođe su predviđene i ostale radionice i laboratorije (konzervatorska radionica, fotolaboratorija itd.). Tu je i centralni arhiv: kartoteka, fototeka, filmoteka i ostali arhivski i dokumentacioni materijali. Slobodne površine - park zauzimaće najveći deo arheološkog nalazišta. (Ukupno zaštićena površina iznosi šest hektara na višoj koti i oko dva hektara priobalne zone.) Taj zeleni prostor, ispresecan pešačkim stazama, imaće odgovarajuću estetsku i dendrološku ulogu u okviru šireg pejzažnog uređenja priobalnih površina i zaštićene prirodne okoline grada. Ozelenjavanjem će se pratiti nedevalviran karakter pejzaža. Pri izboru zelenih kultura pokušaće se da se održi izvestan botanički kontinuitet, od praistorije do današnjih dana, u ovom delu Podunavlja.

Donji, priobalni plato, obaloutvrda i prostor do vertikalnog profila, urediće se kao korisna, zatravljena površina po širem gradskom konceptu uređenja dunavskog priobalja.

Tako će Arheološki park, iako celina za sebe, biti i svojevrsni izletničko-turističko-rekreativni sadržaj beogradskog priobalja. Zato će se i dalje negovati navika da se sa obale lovi riba, da se njoj pristupa čamcima kao i izletničkim i javnim gradskim plovilima. Na obali je predviđen i mali informativno-turistički objekat.

U veznim, poluotvorenim prostorijama, kao i po celom parku - biće izloženi i eksponati na otvorenom prostoru. Po pravilu to će biti rekonstruisane praistorijske kuće, odnosno delovi kuća, makete naselja, odnosno njihovih delova, a sve prema saznanjima kojima se raspolaže i do kojih će se dolaziti u toku istraživanja. Ti eksponati biće edukativnog karaktera; oni će se vremenom popunjavati, menjati, odnosno zamenjivati - na osnovu novih rezultata i saznanja.