Uvodnik

(Pr)osudite sami

 

Kult nasilja

 

Milovan Brkić

 

 

Prošle nedelje referisao sam o uređivačkoj politici lista. Referisanje je bilo u civilnim odelima.

Odgovarao sam na pitanja, trudeći se da se lišim osećanja, opisujući aktuelne prilike u zemlji, besprizornu pljačku političke elite okupljene oko srpskog predsednika, pominjao sam pad životnog standarda za šezdeset odsto u poslednjih godinu dana, pominjao sam stotine hiljada gladne dece koja na spavanje idu bez večere, nabrajao sam one koji imaju po pola milijarde evra stečenih u poslednjih deset godina...

Jedan od ispitivača tražio je od mene objašnjenje, jer smatra da u svim svojim tekstovima promovišem kult nasilja, da već godinama rešenje krize u mojoj državi vidim u šmajseru i puščanim rafalima, pozivajući na smaknuća državni funkcionera - štetočina.

Sležući ramenima odgovorio sam pitanjem: Da li je moguće u državi koja nema institucije, nezavisno sudstvo, nezavisnu policiju i tužilaštvo, privesti zakonu mafiju iz gornje strukture vlasti u Srbiji?

Mafija se ne može uništiti, što je istorija pokazala - odgovoreno mi je...

Razmišljajući kako da oborim ovu tezu ispitivača, setio sam se Benita Musolinija. Kada je preuzeo vlast u Italiji, upitao je saradnike ko su još preostali protivnici narodnoj vlasti. Odgovorili su mu da imaju nepobedivog protivnika - italijansku mafiju.

Ona je surova, naoružana, ima puno novca i svoje ljude u svim strukturama vlasti. Duče je zatražio spisak svih članova italijanskih mafija. Uveče su jake vojne snage, po spisku, rešile slučaj nepobedive italijanske mafije. Mafijaša više nije bilo.

Mafiju su u Italiju ponovo vratile američke trupe, iskrcavajući se na Siciliji. Tako su mafijaši ponovo došli na svoje - njihove zločine brane najskuplji advokati, koji znaju da podmite sudije, porotnike i višu vlast. Onima koji su žrtva mafije, nema ko da štiti. Oni su pod zemljom. Mrtva usta ne govore. Dodao sam, doduše, da Duče nije, zbog istorije, pravi primer, ali...

Od mene je tražen odgovor na pitanje kako vidim rešenje kriminalizacije srpskog društva i izvršne vlasti. Kao pozitivan primer naveli su mi Hrvatsku, koja je uhapsila bivšeg premijera Sanadera i nekoliko ministara.

Sve je to samo bacanje prašine u oči siromašnim i opljačkanim građanima u Hrvatskoj. Mafija je način života, odgovorio sam, i pomenuta hapšenja su preduzeta da se pljačkanje milijardi evra na taj način pokrije.

Italijani, na primer, kada idu na mafijaške porodice, na sud izvedu po nekoliko stotina mafijaša, koji završe na dugogodišnjoj robiji, a sva imovina im se konfiskuje. U Italiji premijera Berluskonija izvode na sud kao staničnu kurvu, čim ga uhvate u prestupu.

U Srbiji je šokantno za građane kada se objavi da je uhapšen neko od direktora javnih preduzeća, koji su članovi koalicionih partija.

Po mom mišljenju, incidentna hapšenja ljudi iz gornje strukture vlasti tu vlast čine samo vitalnijom i krvoločnijom.

Promena vlasti u  Srbiji podrazumevala bi, po mom mišljenju, masovna hapšenja cele mafijaške organizacije, što bi neminovno dovelo do zabrane rada Demokratske stranke, G17 Plus, Lige socijaldemokrata...

Osuda na dugogodišnje kazne nekolicine ministara iz sadašnje vlasti, značilo bi amnestiju za nekoliko hiljada mafijaša iz njihovih partija, koji su opasniji i suroviji od tih osuđenih ministara.

Na pitanje da li je takav scenario moguć u Srbiji, samo sam odmahnuo glavom. Tu operaciju ne može da izvede razbijena vojska, rasturena policija i korumpirana opozicija.

Pravdajući svoju ''promociju'' kulta nasilja, podsetio sam ispitivače na skorije događaje u Norveškoj, Britaniji, Španiji, Francuskoj...

Na ljutu ranu, ljutu travu. Ispitivači su se ćutke razišli.