Tortura

Slučaj Paunović, pravosudni kriminal ili pravosudni mentalni poremećaj

 

Kaži, sinko, koje gnusno ubistvo da potvrdim

 

Kada se spoje nestručnost, pohlepa, pijanstvo i stare ljubavi, i od istrage jednog stravičnog zločina naše pravosuđe napravi - sprdnju

 

Igor Milanović

 

 

Na Svetu Petku, u oktobru 2007, u beogradskom naselju Žarkovo ubijena je tročlana porodica Obradović i devojka koja je bila kod njih u gostima. Po tragovima na licu mesta ubica je poznavao ubijenu porodicu.

Policija nije imala nikakvih tragova koji bi ukazivali na to ko je ubica. Ubistvu nije prethodila nikakva borba, stanari zgrade nisu čuli pucnje, jer je, verovatno, korišćen pištolj sa prigušivačem, a ni motivi nisu bili poznati.

Trebalo je da se Obradovićevi dan kasnije usele u novi stan, u zgradi koja je nikla na mestu njihove stare kuće. Preduzimač koji je zidao pomenutu zgradu, Milan Paunović, priveden je 13. maja 2009. ispred SO Čukarica i odveden kući, gde su pripadnici interventne patrole 92, radnici UKP Trećeg odeljenja, već izvršili pretres.

Tek posle izvršenog pretresa policajci su pozvali "svedoke" da dođu i potpišu zapisnik o pronađenim stvarima, i to jednom pištolju za koji je Milan imao dozvolu i puške vinčester iz 19. veka, koja nije bila ispravna.

Komšije koje su poznavale porodicu Paunović kao časne ljude, redom su odbijale da naknadno daju legitimitet ovakvoj policijskoj intervenciji i zapisnik su potpisali tek na molbu samih Paunovićevih, koji su se nadali da će se tako okončati njihove muke sa policijom. Umesto toga, mučenje je tek počinjalo.

 

Setili se pogrešnog

 

O pronađenom oružju informacije policiji je dao sam Milan. Policajci su pušku i pištolj položili na krevet u sobi na spratu, a zatim iz prizemlja doveli "svedoke" u čijem su prisustvu fotografisali oružje. Činjenica je da je pretres vršen bez prisustva vlasnika i svedoka, kao i da je policija bez potvrde oduzela raznu tehničku dokumentaciju koja se odnosila na gradilišta u Žarkovu i Železniku.

Policija je usmeno obavestila Milana i da mu oduzima auto. Po rečima inspektora Savića iz Trećeg odeljenja UKP-a, Milan je načinio prekršaj jer je vozilo koristio na osnovu ovlašćenja prethodnog vlasnika, pošto još nije stigao da ga registruje na svoje ime.

Kasnije, dok je Milan bio u pritvoru, vozilo je dva puta pretresano bez prisustva vlasnika, njegovog punomoćnika ili bilo kakvog svedoka. Tom prilikom bez potvrde je policija oduzela štednu knjižicu Komercijalne banke, novac i celokupnu tehničku dokumentaciju za gradilište u Vodovodskoj 125, kao i glavne projekte za zgradu u Železniku sa pratećom dokumentacijom.

Prilikom prvog saslušavanja, koje su u policiji pokušali da krste informativnim razgovorom, inspektor Dragan Lazarević je Milanu Paunoviću rekao da je priveden kako bi dao informacije u vezi sa ubistvom porodice Obradović. Milan je povodom tog slučaja već bio saslušavan dve godine ranije, pa čak vođen i na poligraf, tako da nije imao ništa novo da saopšti policiji.

Nezadovoljan ovakvim odgovorima, Lazarević je počeo sa pretnjama, vređanjem i omalovažavanjem uz ono poznato policijsko "mi sve već znamo, potrebno je samo da još i ti priznaš". U toku "ispitivanja" Lazarević je Milanu govorio da se ovo neće dobro završiti i da će on lično da se pobrine da Milanovi žena i dete završe na ulici bez hleba. "Paziće i kako ulicu prelaze", zloslutno je poručivao inspektor.

Već drugog dana, 14. maja, u policiju dolaze Milanova supruga i njegov advokat, ali inspektor Savić, koji je zajedno sa Lazarevićem vodio ovaj slučaj, odbija da pusti advokata. I Milanu je rečeno da nema pravo na advokata. Isto tako, Savić odbija da od Milanove supruge preuzme terapiju, zbog čega Milan dobija nesnosne napade migrene prilikom saslušavanja. Policija ni tada ne dozvoljava lekarsku intervenciju niti uzimanje terapije, a hitna pomoć je bila pozvana tek pošto je Milan kolabirao.

U međuvremenu, saslušavanju se pridružuje zamenica Okružnog javnog tužioca Vera Stanić, ortodoksna pijanica, koja će svojim izjavama u kasnijem postupku pokazati ili da je nastupala u stanju delirijum tremensa ili da pravo nikada ozbiljno nije ni studirala.

 

Nebulozne konstrukcije

 

Policija je na sve načine pokušavala Milana da dovede u vezu sa svirepim ubistvom porodice Obradović, čak su mu nudili i status zaštićenog svedoka, tvrdeći da na vezi imaju specijalnog tužioca. Milanu, koji je i sam nekada radio u MUP-u, ni danas nije jasno zašto su inspektori od sebe pravili veće budale nego što ionako jesu. Lazarević i Savić su od njega tražili da upre prstom u bilo koju osobu koju je smatrao odgovornom za ubisvo, a oni će već da obave ostatak. Očigledno je ovo način na koji srpska policija rešava teška krivična dela.

Inspektor Lazarević u beznađu trabunja kako je Milanu ukazana čast, jer sedi na istoj stolici na kojoj je ranije bio Joca Amsterdam. Zatim priča kako je Milan još i dobro prošao, jer su Andriju Draškovića u toj istoj prostoriji razmazivali po parketu. Konačno, dolazi red i na saslušanje pred istražnim sudijom, kome je najzad prisustvovao i Milanov branilac. Kako je slučaj počeo da se odvija, Milan je posumnjao da će pijani tužilac i isto tako zagrejani sudija i ovoga puta odbiti da dozvole prisustvo advokatu okrivljenog.

Pošto je izjavio da sa ubijenim Zoranom Obradovićem ima jedino vezu tako što ga je tužio sudu za naknadu štete, Milan je zatražio da se pregledaju sva dokumenta, posebno njihovi uzajamni ugovori iz čega bi se lako izveo zaključak da on nije imao razloga da izvrši tako gnusno krivično delo. Na to je tužiteljka Stanić, do tada duboko zagnjurena u tekuća pitanja, odgovorila da jedino ona utvrđuje šta su dokazi, a šta ne, da je dokumenta uopšte ne zanimaju i pitala se ko uopšte čita ugovore!?

Milan se presavijao od bolova usled novog napada migrene, njegov branilac se krstio i levom i desnom rukom na istupe tužiteljke, a istražni sudija Pantelić je samo nazdravljao vinjakom natočenim u plastičnu čašu. Konačno je određen i jednomesečni pritvor.

Posle toga Milana vode u Centralni zatvor u Bačvanskoj, gde ga smeštaju u samicu pored vehabija i članova gnjilanske grupe.

Dva meseca kasnije Milan dobija prepis zahteva OJT-a za proširenjem istrage, ovog puta zbog krivičnog dela teškog ubistva podstrekivanjem. Konstrukcija tužilaštva sada je izgledala tako da je Milan zajedno sa Milijom Veljkovićem angažovao dva nepoznata lica da ubiju porodicu Obradović.

Milja Veljković je, inače, osoba koja je prva pronašla mrtva tela članova porodice Obradović i pozvala policiju. Milan i Milija su se samo površno poznavali, budući da je Milan jednom ili dva puta, mnogo pre ubistva porodice Obradović, svratio u lokal koji drži Milija.

Iz tih slučajnih i davnih susreta, tužilaštvo izvlači zaključak o organizovanoj grupi. U priču, kao optuženog, pripita Stanićka ubacuje i izvesnog Radeta Radojevića, koji se svojevremeno ponudio da od Milana otkupi sporne stanove sazidane na lokaciji Obradovićevih. Rade je, kao poznanik ubijenog Zorana Obradovića, sa njim jedno vreme pregovarao oko daljeg postupka, ali je na kraju odustao od kupovine objašnjavajući Milanu da mu je sve to previše komplikovano.

Rade se sa saučesnikom, kako tvrdi tužilaštvo, našao sa pokojnim Zoranom u lokalu u kome je bilo i drugih gostiju. Pokojni Zoran se za života nikome nije požalio da mu bilo ko iznuđuje novac. Kako se onda došlo do ovakve optužnice?

Pomoću mešavine smanjene uračunljivosti usled pijanstva, emotivnih vezanosti i beznađa usled kockarskih dugova.

 

Smišljanje u toku

 

Ključni, bolje rečeno jedini svedok tužilaštva da je Rade ucenjivao Zorana, bio je izvesni Rastko Lukić, direktor u Milanovoj firmi. Rastkov otac Radoslav Lule Lukić bio je nekada načelnik DB-a za Beograd i dobar Milanov prijatelj. Pošto mu je sin upao u kockarske dugove, Radoslav se obratio Milanu sa molbom da mu da neki posao.

Nešto kasnije, Rastkov otac je izvršio samoubistvo ostavljajući poruku porodici da ne može više da izdrži sramotu i pritisak zbog kockarskih dugova sina, koji su u međuvremenu narasli na 300.000 evra.

Rastko je do para za izmirenje kockarskih dugova pokušao da dođe i tako što je svojim prijateljima prodavao nepostojeće stanove. Kada se to saznalo i kada su osim kockara počeli da ga traže i prevareni kupci, on je došao na ideju da bi, pošto istisne iz posla Milana, mogao da prodaje njegove stanove. Tako je i došlo do toga da ga Stanićka, nekadašnja intimna prijateljica njegovog oca, proglasi "zaštićenim" svedokom u postupku u kome nije ni bilo nikakvog krivičnog dela.

Na glavnom pretresu Rastko, međutim, menja izjavu pod unakrsnim saslušanjem, i tvrdi kako je samo video pokojnog Zorana da razgovara sa Radetom. Da ne bi ispalo da je običan razgovor u kafani krivično delo, sudsko veće na čelu sa sudijom Zoranom Ganićem pribeglo je novoj konstrukciji: na kraju su optuženi osuđeni za pokušaj iznude, jer su Rade i njegov "pomagač" sa pokojnim Zoranom razgovarali u majicama kratkih rukava koje su isticale njihova razvijena tela, a nosili su i naočare za sunce. Time su, tvrdi sud, izazvali strah kod Zorana o kome ovaj, međutim, nikada nikome nije pričao. Ali, ne procenjuje oštećeni da li je uplašen, već sudija Ganić!

A gde je u međuvremenu nestala optužnica za teško ubistvo? Ona se razbila u paramparčad onog momenta kada je sudu pristupio još jedan "zaštićeni svedok", ovog puta jedna od Obradovićevih komšinica u zrelim godinama. Čim je ušla u sudnicu, ona se obratila sudiji rečima: "Kaži sinko šta treba da potvrdim." Posle burnog reagovanja branilaca, a na molbu sudije da objasni ovu rečenicu, "svedokinja" je pokazala rukom na tužioca Vjeru Stanić i kazala kako ju je ona prethodnog dana instruisala da treba samo da potvrdi sve što joj u sudu budu rekli. Posle ovoga, njena izjava više nije imala nikakvog značaja.

Presuda još nije pravnosnažna i ostaje da se vidi šta će alkoholom i starom ljubavlju inspirisana tužiteljka još da izmisli.

 

 

 

Idiotska logika

 

Ceo slučaj Milana Paunovića sa logikom i zakonom nema veze. Jedan od "svedoka" koji je naknadno potpisao zapisnik o pretresu, a koga je policija sama pronašla, bila je osoba sa očiglednim posebnim potrebama. Na kasniju pritužbu MUP-u, Milan dobija odgovor da je policiji značajno samo da svedok ima ličnu kartu, ostalo je ne zanima!?

Upitana u jednom trenutku na glavnom pretresu zašto ne odustane od optužnice protiv Milana, budući da ga ni jedan svedok ili dokaz ne terete, tužiteljka Vjera Stanić je prevrćući jezikom uzvratila kako nije posao tužilaštva da dokazuje nečiju krivicu, već je posao odbrane da dokaže nevinost optuženih!?