Pogled

Opet nam drugi pišu istoriju

Snobovska liturgija

Izgleda da smo mi genetski naštelovani da svima verujemo i da tradicionalno obožavamo strance, one koji nam sa svoje strane ukazuju čast da dođu u Srbiju, da s nama nešto meznu i ponešto kresnu, pa čak i da se učlane u naše klubove, saveze ili biblioteke. Da je živ Radovan III, presvisnuo bi od radosti

Mile Urošević

Dopisnik iz Pariza

 

U seriji ulazimo u Evropu i u bolje sutra... Samo što nismo... Ima mnogo važnih kulturoloških i političkih dogodovština koje jasno govore o tome ko smo, šta smo i kada nas vode. Tako je i naš zagađeni Beli grad imao više puta veliku čast i istorijsku privilegiju da ugosti, nahrani i napoji razne strance, prijatelje šljivovice i obožavatelje ćevapa, one koji o nama sve najlepše pričaju, pogotovo kada nam dođu u goste i donesu nešto da nam prodaju.

Primer koji je tipičan za priču o tome koliko nas cene i vole upravo su posete nekih uglednih belosvetskih građana, koji ne mogu, bre, više da izdrže ovu našu izolovanost i odsutnost iz evropskih tokova integracije. Evropa bez Srbije je k'o tiganj bez drške, kao Balkan bez Bosne. Neodrživa stvar. I tako, u haosu mnogobrojnih dolazaka i odlazaka, našu pažnju je privukao jedan događaj od pre par meseci, o kome se i danas priča i pominje u samom Parizu, pogotovu tamo gde je Srpski kulturni centar. Doduše, odatle je i potekla ideja da nam u zagađeni Beli grad pošalju jednog originalnog, pravog Francuza, od krvi i mesa, onog koji nosi beretku i ne može nikako da izgovori slovo "r".

Tamo gde leži zec

Pored toga što je po zanimanju Francuz, mesje je i novinar, pisac i nezvanični advokat za našu stvar. U Parizu radi kao urednik kulturne rubrike u listu Figaro Magazin. Prepoznali ste, naravno, Žana Kristofa Buisona, koji je napisao mnogo važnih knjiga o čiča-Draži ili o zagađenom Belom gradu. Došao čovek da nam održi jednu bla-bla govoranciju i u prostorijama Udruženja novinara Srbije održi čas iz istorije Belog grada, pre nego što su ga zagadili. Pored redovnih članova, bili su pozvani i članovi Udruženja frankofonih novinara, u prevodu - par žurnalista koji, kao, pišu svoje tekstove na književnom francuskom bez greške, ali to ne objavljuju. Neće da se to pročuje. Naravno, tu su bili i studenti novinarstva, koji na fakultetu za pogodne i politički podobne uče zanat za režimske laskavce. Ovom skupu visokih intelektualaca made in Srbija prisustvovali su i predstavnici prijateljske ambasade Francuske, Nađa Petrovski i Mišel Vilfer.

Mi smo u toj prepunoj sali primetili i mnogo zaludnih pesnika kao i buljuke nepoznatih ljudi za koje se veruje da su slučajni prolaznici-namernici, koji su se popeli da se malo ogreju i osuše cipele. Neki su se nadali da će usput i da nabodu nešto na najpoznatiju srpsku alatku, viljušku, ali su promašili temu.

U sali se uglavnom nabadalo o ulozi našeg cenjenog gosta u francuskim medijima i o fenomenalnom približavanju srpske kulture francuskoj javnosti. S obzirom da živim na licu mesta i pratim situaciju, morao sam da se i ja nepozvan umešam u tokove istorijskog približavanja svetu.

 Na primer, moram da vam kažem da se u francuskoj štampi nije ni slovce pojavilo kada je "vaterpolista dolazio u zvaničnu posetu patuljku". Ah, pardon, jeste, bila su dva reda i jedan bezvezni intervju, pogodili ste gde, u Figaru, naravno, tamo gde radi naš prijatelj i spasilac. Setih se kako su nekada, ono dok je na vlasti bio "ljudožder Sloba i njegova banda ubica", u našem gradu defilovali spasilac-filozof bez diplome Salvatore Šifer, ćata u pariskoj stambenoj zajednici opštine Žerar Bodson, pisci polu-jugoslovenskog porekla Patrik Beson i Peter Hanke, muž Mile Alečković i njihovi prijatelji, kao i mnogi drugi strani intelektualci prosrpski orijentisani. Ko jednom odsluša ove dobrotvore čovečanstva pomislio bi da su Srbi narod najvoljeniji na svetu, ali i mnogo šire.

E, tako je i danas. Ko pročita Buisonova dela pomislio bi da smo bogznakoliko cenjeni u zemlji slobode i ljudskih prava - Francuskoj. Radi se o poslednjem literarnom trijumfu sveznalice Buisona, romanu o Beogradu, koji je pomalo bajka za decu ili iz serije "pričam ti priču".

Nakon istorijskog predavanja koje su preneli svi vladini mediji, Buison je našao za shodno da postane skoro Srbin, pa čak i naš kolega, jer se i on učlanio u UNS. Novinarsku legitimaciju uručila mu je lično i personalno Ljiljana Smajlović. Niko ne pominje ko je platio članarinu, ako je uopšte i plaćena. Generalni sekretar Nino Brajović је, predstavljajući novog člana udruženja, rekao da je ovo "prvi upitnik za prijem u članstvo koji je popunjen na francuskom jeziku"... ha, ha, ha... i da je veliko zadovoljstvo što ga je popunio upravo Buison.

 Slično su naši ministri ljubili skute i preтhodnim intelektualcima koji su nam dolazili na čapras-divan kao sada ovaj gospodin Žbun. Na francuskom, naime, Buisson znači - grm ili žbun. Ono mesto gde obično leži zec.

Bombardujte ili da krečimo

Na početku ovog nezaboravnog predavanja Francuz je govorio na nekom približno srpskom jeziku i zahvalio se na ručku, kolačima i prijemu u članstvo dodavši da je to "najbolji dokaz da kolege u Srbiji cene i priznaju njegov rad". Naravno da Tabloid nisu pominjali, jer tamo pojma nemaju šta on radi, ni za koga radi. Najverovatnije radi za sebe i, kako nema mogućnosti da se probije na drugi način, on se brine o Srbima, jer tu nema konkurencije. Bolje prvi u selu nego zadnji u gradu. Tada je došao trenutak da vam krenu suze niz lice i da budete ponosni na Džaju, Šekija ili Skoblara. Bio je to momenat kada je pariski intelektualac objasnio genezu svoje naklonosti prema srpskom narodu.

Doduše, u detinjstvu, Buison nije toliko čitao Andrića ni Kapora, niti je znao da je Tesla izmislio struju, jer su njegovi Srbi idoli bili glavne zvezde u FK Lionu. Uf, dobro je da navija za Lion a ne za Tuluz, pomislili su organizatori i sledili se, samo da ne pomene Brisa Tatona i navijače Partizana. Ode mast u propast, a predavanje u protest i diplomatski incident. Na sreću, pisac nije ništa rekao, pa čak ni imena fudbalerа koji su pikali za Lion osamdesetih godina. Čini nam se da Sušić nije Srbin i da je igrao u Parizu, Džaja je bio u Bastiji, Skoblar i Piksi u Marselju, a Ćurković u Sen-Etjenu. Ko je onda igrao za Lion pre Pjanića, to nam zaista nije poznato. Nagradno pitanje. Ko zna nek javi, dobija Buisonovu knjigu o Draži. Ali nije bitno. Ono što je zaista važno, to su svetski mediji i slika o nama.

Zahvaljujući Buisonovom pisanju, ovog čuvenog pisca, mislim, za koga će tek da se čuje, Srbija je sada mnogo prisutnija na stranicama francuske štampe. Doduše, niko u sali nije naveo kada i u kojim novinama, ili na kojim TV kanalima, prolaze pohvale narodu najstarijem. Možda nas po čituljama i crnim hronikama ima više, bar kako tvrde zli jezici. Verujem da smo u haosu i ludom ritmu života na Zapadu propustili sve važne članke i divne emisiji o našem cenjenom narodu.

Čitajući pažljivo knjigu Žana Kristofa Buisona, inače bivšeg dobitnika Karićeve nagrade za srpstvo, primetili smo da pisac na više mesta citira arhitektu Korbizjea, koji je na svom putu kroz Srbiju primetio paradoks da je Beograd jako ružan grad na jako lepom mestu. Pisac koji o Beogradu baš nešto i nije dobro potkovan tvrdi da je Beograd svet i da se u njemu za tili čas iz jevrejskog kvarta pređe u muslimanski deo grada. Ovo je verovatno posebno drago francuskoj publici, ali totalno nepoznato Beograđanima. Ajde da se iz ličkog dela preko mosta pređe kineski kvart, al' Kinezi nisu muslimani, k'o što ni Ličani nisu Jevreji. Znači, postoji neki drugi Beograd koji mi ne poznajemo. Beograd koji liči na staro Sarajevo. Možda on to predviđa našu budućnost.

Treba naglasiti i to da su Srbi narod paranoičan, kako je to lepo primetio francuski gost a da nije pocrveneo. Da bi se izvadio iz situacije on kaže da su Srbi čudni, da oni nisu obnavljali svoju prestonicu između dva rata, jer iz iskustva znaju da će opet neko da ih bombarduje. Ha, ha... Verovatno je negde pročitao onu našu modernu poslovicu: bombardujete il' da krečim. Buison je takođe ubeđen da nas ne mogu da shvate racionalni ljudi već samo malo ćaknuti, kao što smo i sami. Koji kompliment. Hvala mu do neba sa kojeg su nas upravo oni i bombardovali. Pored ovakvih prijatelja nama neprijatelji uopšte nisu potrebni.

Dobar prevod para vredi

Francuski novinar i ekspert za našu prestonicu je u svojoj knjizi nad knjigama opisao Beograd kao "grad ni lep ni očuvan i u kome se na svakom ćošku vide tragovi svih naroda koji su u njemu živeli". Verovatno misli na zagađenost i prljavštinu iz doba Turaka, ili je možda samo obišao Kalemegdan i tamo sve to video u jednom cugu. Kelti, Rimljani, Bugari ili Mađari su jedino tu prisutni na gomili.

Jedino na Terasi tog Kalemegdana može da se brzo uoči da su, kako to pisac i cenjeni gost lepo reče, Srbi kao narod izuzetno gostoljubivi prema strancima i da čak prema njima imaju bolji odnos nego prema rođenim sunarodnicima.

Beograd je takođe i grad slavlja, u kome se mogu sresti najlepše devojke na svetu. E, to ako nas ne izvadi i ugura u Evropu ništa drugo neće. Drugim rečima, pičetine kao kod nas izgleda da nigde više nema. Bogami, vrlo originalno i lepo rečeno, baš na nivou kulture veka svetlosti, Voltera i Viktora Igoa. Mada pomalo izgleda kao da je u UNS-u gostovao Berluskoni, a ne Buison. Uostalom naše sponzoruše koje govore sve jezike sveta podsećaju pomalo i na nekadašnje pariske dame koje su za vreme onog rata takođe cenile strance i sa njima bile u veoma bliskoj vezi. Posle su ih šišali do glave. Ali ne budimo pogani jezici i nezahvalni bez razloga.

Čovek se trudio, pa iako nema pojma o temama koje obrađuje u svom romanu on ipak piše relativno pametne knjige, zahvaljujući saradnicima i naročito nekoj Selin iz svoje izdavačke kuće, koja mu je o Beogradu sve sažvakala. Znam, reći ćete da Buison nije Kapor i nema dušu čoveka koji je voleo i poznavao 011. Njegova veza sa nama je lične prirode, preko familija Masalević i Nedić.

Mesje Buison je potvrdio ono u šta se sumnjalo već duže vreme, da je on taj koji je lično napisao preko 100 pozitivnih članaka i skoro tri fenomenalne knjige o lepotama i dobroti majke Srbije.

On je kao primer žrtvovanja i patriotizma citirao našeg najvećeg sina i tata-matu za ekonomiju, voljenog ministra koji je kako reče: ostavio karijeru u engleskoj banci, veliku platu, svetla Pariza i svoju porodicu da bi za 1.200 evra mesečno Srbima spasao valutu i iskorenio korupciju. Kao šlag na tortu ove snobovske liturgije i zvanično je saopšteno da je njegova knjiga pod naslovom pozajmljenim od Crnjanskog, "Roman o Beogradu", prevedena na srpski jezik. Vauuuuuuu! Joj, radosti, joj časti, joj veselja, padanja u fras i skakanja u vis. Sada ćemo i mi moći da naučimo nešto o gradu u kome živimo hiljadu godina. Ma mi smo genijalci. Da se čovek pita dokle ide srpska glupost i želja da nas zavole oni koji nas mrze onako bez razloga.

Buison se nije zadovoljio Beogradom pa je svoj šou ponovio i za naše šnajdere u Srpskom kulturnom centru u Parizu. Ne bi nas iznenadilo da najesen krenu specijalne emisije na RTS-u, pa turneje po srpskim selima i školama, Ninova nagrada, večera kod patrijarha i roštiljanje u Belom dvoru, ako već i to nije obavljeno, a da mi pojma nemamo.

Mali savet, ako vas baš interesuje istorija Beograda ima jedna dobra knjiga Svetlane Velmar Janković, koja je pod bravarskim naslovom Kapija Balkana upravo izašla iz štampe.

 

 

Joj, radosti, joj časti, joj veselja, padanja u fras i skakanja u vis. Sada ćemo i mi moći da naučimo nešto o gradu u kome živimo hiljadu godina.

 

Slično su naši ministri ljubili skute i prethodnim intelektualcima koji su nam dolazili na čapras-divan kao sada ovaj gospodin Žbun. Na francuskom Buison znači grm ili žbun. Ono mesto gde obično leži zec.