Stav

 

MOST

 

Piše: Branko Dragaš

 

 

MOST - Ko sumnja da most na Adi nije najeftiniji i najlepši na svetu, da nam se zbog toga ceo svet divi, taj je neprijatelj grada Beograda, reakcionar, nazadni element, antireformator i lični protivnik gradonačelnika Beograda, inženjera bez radnog iskustva, medijskog tajkuna koji ne uzima platu, političara koji tvrdi da se ne bavi politikom, demagoga koji nam je otkrio genijalnu marketinšku misao da u cenu mosta nisu ušli pristupni putevi, jer se cena od 120 miliona evra odnosila samo na most, bez pristupnica, a ko hoće da dođe na most mora da plati i pristupnice, koje koštaju preko 300 miliona evra, tako da se ukupna cena mosta sa pristupnicama i drugim sadržajima penje na iznos preko 400 miliona evra. Odnosno, kada se u predizbornoj kampanji most bude otvarao to će biti i još više.

Ali, ko za novac mari? Gradonačelniku novac nije problem. Naročito od kada je ušao u stranku, postao direktor Narodne kancelarije, gradonačelnik prestonog grada i zamenik predsednika stranke. Novca u njegovim kompanijama ima napretek. Zašto tog novca nije bilo ranije pitanje je na koje će Đilas jednoga dana morati da odgovori. I izmanipulisani građani su u ekstazi. Ponovo se vraćamo u doba ljubljenog i nepogrešivog vođe. Sretni birači su oduševljeni što je most spojen. Presretni su izašli da prošetaju tim najvećim građevinskim poduhvatom megalomana gradonačelnika, koji nam je stručno i inženjerski, jer on nije političar, nije drugi čovek vladajuće stranke, nego je ekspert za reklame i uspostavljanje monopola, objasnio da samo neradnici, zlobnici i oni koji nisu ništa napravili u životu pitaju za cenu mosta. Cena nije važna, važno je da se nešto konkretno napravi. Dosta je bilo prazne priče! Treba preći na izgradnju mostova i obilaznica. Tu se vrti prevelika para, a tamo gde se vrte pare, tamo je tajkun gradonačelnik. Opljačkani i obespravljeni su progutali novu novinarsku udicu. Važno je da se, posle toliko decenija, napravi most u Beogradu. Važno je da taj most bude najveći i najlepši. Tako razmilja malograđanin Gradonačelnik, Inženjer bez ljudske duše, najveći kupac reklamnih sekundi na nacionalnim televizijama, pretendent na presto, Iznogud koji smišlja kako da svilenim gajtanom prekrati muke kalifu i koji sve sprema za preuzimanje stranke na vlasti. Most tu uopšte nije bitan. Most je samo dokaz bolesne ambicije inženjera bez radnog iskustva, koji prati istraživanje javnog mnjenja i zna da gladni narod ne interesuje gej parada i da drastično opada popularnost EU, pa je sada politički konjunkturno ograditi da se od jednih i drugih, pustiti narcisoidnog Manekena da se blamira i da se sam uruši, da bi tada, kada sve bude u programiranom haosu, inženjerski precizno, uz pomoć svojih medija, spinujući javnost, izvršio oceubistvo, jer su to pre njega praktikovali svi koji su preuzimali stranku. Tada ćemo dobiti novog demagoga na vlasti koji će se ograditi od svega što je radio Maneken tranzicije, proračunato će izdati nalog da se pohapse njegove partijske kolege koji su bili ministri, koji su učestvovali u privatizacijama, koji su nameštali poslove tajkunima, koji su stekli veliki kapital, ali koji se nisu bavili monopolskom preprodajom sekundi, jer to samo rade direktori Narodne kancelarije, provereni predsednikovi ljudi, koji vrebaju svaku priliku da postanu novi predsednici i tako zadovolje svoju bolesnu ambiciju. Most samo povezuje njegovu bolesnu ambiciju i pohlepnu sujetu. Most je dokaz njegove konačne pobede u stranci i zauzimanje liderske pozicije za novu deceniju.

Pisao sam da je Đilas opasan politički demagog i da je poguban za demokratiju. Obogativši se preko noći na privilegijama, zauzdao je sve medije i stavio pod svoju kontrolu, šireći propagandu o svojim grandioznim uspesima. Zato je most morao da bude najveći i najbolji. Njegova malograđanština i primitivizam mu razjedaju sujetu i zato je hteo da dobije spomenik za života, monumentalnu građevinu koja će podanike podsećati na njegovu vladavinu i koja će mu obezbediti, kako on misli, besmrtnost. Na kraju, kalkuliše i razmišlja, hraneći svoj ego, mostovi ostaju kao spomenik njegove vlasti, a buduće generacije neće pitati koliko je koštao taj most, jer u opštoj propasti i uništavanju Srbije, kada su dugovi toliko narasli da smo postali robovi naših kreditora, uopšte nije ni važno koliko most košta. Važno je da je most podignut. To danas kažu svi malograđani koji, zbog sopstvene praznine i kompleksa, likuju što smo napravili baš takav most i pokazali svetu da i mi konja za trku imamo. I to je prava suština malograđanštine u nas. Važno je da se pokažemo i da nam drugi zavide, da drugi pričaju, da nas ogovaraju, da budu ljubomorni, važno je da smo u središtu pažnje i da se prikažemo u boljem svetlu, pa makar država bankrotirala, makar se budžet potpuno ispraznio, makar nemali novca da vratimo kreditorima, šta to ima veze, ko o tome sada misli, malograđanima je najvažnije da mogu da se hvale, trtljaju, brabonjaju, da se prepričava i da grandioznost mosta nadvisi njihovu sitničavost i sebičnost. Malograđani su svesebice, samoživi i pogani skotovi, egocentrični manijaci, razmaženi poltroni i skorojevići, koji sve druge podređuju sebi i svojim prohtevima, koji nemaju sopstvenu širinu, moralnu visinu i duhovnu dubinu, pa zato prave takav grandiozan most preko bare da bi nekako nahranili svoju sujetu i ispunili prazninu. Otuda je razumljivo kada Đilas kaže - svi kažu da je most najlepši u Evropi. To je tipična izjava skorojevića i primitivca. Ta potreba da se dobije priznanje svih, da se dobije aplauz, da se svi oduševljavaju, da svi kažu, da svi pričaju o inženjerskim zahvatima marketinškog preprodavca sekundi, samo je dokaz neiživljenosti i bolesne ambicije. U istinski demokratskom društvu takav tip nikada ne bi predstavljao građane. U istinski demokratskom društvu ne bi se pravio ovakav megalomanski i skup most. Civilizovani gradonačelnik Beograda bi napravio efikasan i jeftin most koji služi građanima Beograda i rešava njihove svakodnevne saobraćajne probleme.

Da li su Beogradu potrebni mostovi? Jesu. Koliko mostova? Treba još najmanje pet mostova. Civilizovani i praktični gradonačelnik Beograda bi za isti novac napravio pet jednostavnih i funkcionalnih mostova koji bi rasteretili saobraćaj u gradu. Civilizovani gradonačelnik Beograda ne bi pravio glomazni most na pogrešnom mestu, sa šest traka, kada nema prilaznih ulica koji imaju šest traka. Ne bi pravio most sa pilonom od 200 metara nad rekom koja je duboka - svega četiri metra. Meni to izgleda kao kada bi neki dvometraš seo na dečiji tricikl i počeo sumanuto da vozi u krug, uveren da će privući pažnju zauzetih prolaznika. Ozbiljni ljudi se tako ne ponašaju. Odgovorni gradonačelnik ne bi trošio novac Beograđana i zaduživao buduće naše sugrađane u vreme velike krize, koja sada ulazi u svoju dublju fazu. Krize koja će dovesti do kolapsa svetskih finansija. Krize koja je Srbiju uvela u bankrot.

Zašto je most toliko skup? Most na Adi dužine 965 m i širine 45 m, visine iznad reke 22 m, visine pilona 200 m, košta nas već preko 400 miliona evra i još nije završen. Koliko će na kraju most koštati, ostaje da vidmo. Koliko koštaju mostovi u svetu? Pogledajmo nekoliko primera, radi poređenja. Most u američkoj državi Mejn, na reci Penoskog, izgrađen 2006, funkcionalan i skroman, dužina 646 m i visine 136 m, koštao je 65 miliona. Moglo je sedam mostova na Adi da se napravi na ovaj način. Zihumen most u Kini, dužine 2700 m i visine 211 m, najveći raspon 1.650 m, koštao je 289 miliona evra. Računato po dužnom metru most na Adi bi koštao ispod 100 miliona evra. Spounkarts most u Hongkongu, otvoren 2009, dužina 1596 m, visina 298 m, koštao 274 miliona evra. Most Balinge u Kini dužine 2237 m, raspona 1087 m, visine 375 m, koštao je samo 173 miliona evra. Most Pomipun, Bankok, Tajland, arhitektonsko čudo, most iz dva dela, saobraćajnica 50 m visi u vazduhu, dužine 1284 m, visine 173 m, koštao je 240 miliona evra. Mijo most u Francuskoj na autoputu Paris-Barcelona, dužina 2460 m, raspona 342 m, visine 343 m, ima sedam pilona i koštao je 400 miliona evra. Most u Kini dugačak 42 km, svetsko čudo, širok 35 m, oslanja se na više od 5000 stubova, napravljen je za četiri godine i koštao je 1,05 milijarde evra. Na kraju, pogledajmo most koji je na samom kraju izgradnje. Most kod Beške dužine 2,2 km i širine 11 m, što je 24.200 kvm, koštao je 40 miliona evra, što je 1.650 evra/kvm, dok je most kod Ade koštao, ako uzmemo zvanično objavljenu cifru, 120 miliona evra, sa svojih 44.000 kvm, čitavih 2.727 evra/kvm. Ako uzmemo tu računicu od mosta kod Beške, onda dobijamo da most na Adi može da se napravi za 73 miliona evra. Gde nestade razlika do 120 miliona evra? Gde nestadoše pare do 400 i više miliona evra? Na ta pitanja jednog dana će morati da odgovara Đilas. Budite strpljivi i glasajte protiv demagoga i uzurpatora.

Glasajte i protiv korumpirane opozicije. Trebaju nam novi ljudi i novi mostovi. Jednostavni, praktični i jeftini. Trebaju nam ljudi koji će pokrenuti srpsku proizvodnju i kompanije. Kada pokrenete proizvodnju, onda je lakše praviti mostove, obilaznice i metroe. Tada se mostovi prave iz realnih para koje smo zaradili, a ne iz kredita koji nam okove stavljaju u dužničkom zatočeništvu.

PRIVATIZACIJA - I šta sad? Sve što čitate danas o privatizaciji, napisao sam još krajem 2000. i na samom početku 2001. Tada sam tvrdio da je takva privatizacija zločin prema našoj državi i našem narodu. Bio sam usamljen u svojoj kritici privatizacije, jer sam video šta se sprema i koje su zadnje namere tržišnih talibana. Zbog toga sam se, na kraju, razišao sa dugogodišnjim prijateljem Đinđićem. Debilnu parolu - početak za imetak - shvatio sam kao početak zakonite pljačke države i građana od strane političara, tajkuna i kriminalaca. Niko nije imao kuraži da se suprostavi toj pošasti otvoreno, stručno i hrabro, osim mene. Niko nije imao moralne vertikale u sebi da odbije učestvovanje u organizovanom kriminalu. Tako je rasprodata srpska privreda. Organizovao sam Udruženje manjinskih akcionara Srbije i otpočeli smo opismenjavanje građana koji su dobili akcije i koji su postali žrtve za odstrel. Na jednoj strani su bili političari, tajkuni, kriminalci i državni aparat koji je stavljen u službu ove perfidno smišljene pljačke, a na drugoj strani su bili građani nepismeni za akcionarstvo i berzu, siromašni ljudi koji su prevareni, opljačkani i koje su nove gazde tukli, vadili pištolje, pretili, otpuštali i proganjali, samo zbog toga što su se usudili da se suprotstave banditskoj privatizaciji.

Preko hiljadu predavanja sam održao akcionarima po Srbiji, izvršili smo najstručnije procene kapitala na tržištu, matematički smo dokazali kako su društvena preduzeća opljačkana, hiljade dopisa smo poslali svim državnim institucijama i dokumentovano im pokazali da je pljačka na delu i niko se nije usudio da se suprotstavi samovolji političara, tajkuna i kriminalaca, koji su prljavi novac od droge prali kroz privatizaciju. Nakon pet godina rada uspeli smo da podignemo akcije vlasnicima akcija u preko 560 kompanija i učestvovali smo u 520 kompanija u raskidu kupoprodajnog ugovora. Samo mojim znanjem i zalaganjem, akcionari, radnici i penzioneri su uspeli da spasu od privatizacije PKB Korporaciju, RTB Bor i druga javna preduzeća. Sve vreme preplaćene konsultantske kuće za procenu kapitala i privatizacioni savetnici su uzimali stotine hiljada evra, ponekad i nekoliko miliona evra, za svoje savetničke usluge, dok su stručnjaci Udruženja manjinskih akcionara radili procene kapitala kompanija, finansijske analize, edukaciju, korespondenciju sa državnim institucijama za nadoknadu od 1000 do 3000 evra, skupljene članarine od vlasnika kapitala koji su bili ostavljeni na milost i nemilost lešinarima. Knjigu ću da napišem o tome šta se dešavalo u vreme privatizacije.

I šta sada? Svi pričaju ono što deceniju pričam. Očekujem samo da premijer Cvetković, koji je bio direktor Agencije za privatizaciju i imao interese u firmi koja je radila procene, izađe i kaže kako je privatizacija razbojnička pljačka. Šta treba da uradimo? Pohapsiti ministre za privatizaciju, direktore Agencije za privatizaciju, direktore Akcijskog fonda, ostale državne službenike koji su umešani u ovu organizovanu pljačku i konfiskovati im imovinu. Mora da se donese zakon o reviziji privatizacije, stečaja, restrukturiranja i dokapitalizacije. Mora da se donese novi zakon o privatizaciji i zakon o nacionalnom investicionom fondu. Mora da se ukine sadašnji zakon o podeli besplatnih akcija i da se donese novi zakon, koji sam pripremio pre četri godine. Mora da se nadoknadi šteta akcionarima koji su prevareni u procesu privatizacije, stečaja, restrukturiranja i dokapitalizacije. Mora da se konfiskuje imovina tajkuna, političara, državnih službenika i kriminalaca koji su učestvovali u organizovanoj pljački države. To je zadatak nove vlasti. I za takvu vlast treba glasati.