Legende

Velikani koje ne smemo zaboraviti

 

Prvi srpski Slobodan

 

Početak Jovanovićevog bavljenja politikom poklopio se sa početkom najtežih dana u novijoj istoriji srpskog naroda. Ulazeći u avion koji će ga, sa ostalim članovima vlade, odvesti u izbeglištvo, iz koga se nikada neće vratiti, on je, po svedočenju prisutnih, kroz suze rekao: "Ovo je najnesrećniji dan u mome životu!"

 

Nikola Vlahović

 

Slobodan Jovanović je rođen u Novom Sadu, 4. decembra 1869. godine, od oca Vladimira Jovanovića i majke Jelene Marinković. Vladimir Jovanović živeo je u Novom Sadu, tada u granicama Austrougarske, kao izgnanik iz Srbije kneza Milana Obrenovića, a po rečima istoričara Vladimira Ćorovića, bio je "jedan od najaktivnijih i najrečitijih vođa čitavog liberalnog naraštaja kneževske Srbije od Pariskog do Berlinskog kongresa".

Sin Vladimira Jovanovića prvi je Srbin koji je poneo ime Slobodan.

Od sredine 1872. godine porodica Jovanović se vraća u Beograd, u kome je Slobodan pohađao osnovnu školu, a potom i Prvu beogradsku gimnaziju. To je bila jedina puna gimnazija u Srbiji tog vremena, a Slobodan je maturirao 1886. godine.

Slobodan se u jesen 1887. upisao na Pravni fakultet u Ženevi, a ubrzo postaje i stipendista Ministarstva prosvete. Posebno se posvetio izučavanju javnog prava, a njegova prva mala teorijska rasprava sastojala se od 22 rukom pisane stranice o demokratiji. Diplomirao je 1890. godine, a potom je godinu dana u Parizu izučavao državno pravo.

Od 1892. do 1897. radio je u Ministarstvu inostranih dela, na mestu šefa odeljenja propagande. Na ovom mestu bavio se školskim i crkvenim stvarima naših sunarodnika u Turskoj. Istovremeno počinje da objavljuje i književne prikaze i pozorišne kritike, štampane u tadašnjim listovima Red, Srpski pregled (urednik i priređivač Ljubomir Nedić) i Zora (urednik lista je jedno vreme bio Jovan Dučić).

Jedini njegov objavljen rad iz oblasti političkih studija u to vreme bila je omanja studija o Društvenom ugovoru Žana Žaka Rusoa.

Godine 1897. Slobodan Jovanović je izabran za profesora državnog prava na Pravnom fakultetu Beogradske velike škole. Postao je profesor sa nepunih 28 godina, a u dva maha biran je za dekana Pravnog fakulteta (1904/1905. i 1909/1910).

Prvih godina rada na fakultetu objavio je više rasprava iz oblasti prava, a prva je njegovo uvodno predavanje održano 1897, O suverenosti. Tokom rada na fakultetu pripremio je i dva kapitalna dela naše pravne nauke, koja objavljuje 1906. i 1907. Prvo je Osnovi pravne teorije o državi, a drugo Ustavno pravo Kraljevine Srbije, koje je imalo karakter univerzitetskog udžbenika.

 

Definisanje nacionalnih interesa

 

U vreme Balkanskih ratova Slobodan Jovanović objavljuje studije Naše ustavno pitanje u XIX veku (1905), Makijaveli (1907), Pera Todorović (1908) i druge. Ipak, najznačajnija knjiga iz ovog perioda, kojom započinje sistematsko proučavanje ustavne i političke istorije Srbije od 1838. do 1903. jeste Ustavobranitelji i njihova vlada (1838-1858), objavljena 1912.

Za vreme ratova 1912-1919. Slobodan Jovanović prekida sa radom na fakultetu, pa kao vojni obveznik biva imenovan za šefa Presbiroa pri Vrhovnoj komandi srpske vojske, što će i ostati tokom oba balkanska rata. Istu ulogu ima i u Prvom svetskom ratu.

Posle povlačenja srpske vojske preko Albanije, Jovanović boravi na Krfu, potom u Solunu i, najzad ponovo na Krfu. Uklonjen je sa dotadašnje dužnosti zbog stava prema Solunskom procesu, a dodeljen je na rad Ministarstvu inostranih dela. Učestvovao je na Mirovnoj konferenciji u Parizu 1919. godine.

Za rektora Beogradskog univerziteta po drugi put je izabran 1920, a predsednik Srpske kraljevske akademije postaje 1928. Dvadesetak godina koliko je potrajala međuratna Jugoslavija, Slobodan Jovanović iskoristio je za objavljivanje svojih velikih dela. U tom periodu objavljuje Ustavno pravo Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca (1924), kao i dela Druga vlada Miloša i Mihaila (1858-1968), Vlada Milana Obrenovića (1868-1889) i Vlada Aleksandra Obrenovića (1889-1903).

U vreme između 1932. i 1936. izlaze, u izdanju Gece Kona, Sabrana dela Slobodana Jovanovića u 17 tomova.

Sve do pred kraj međuratne Jugoslavije, Slobodan Jovanović, nije bio aktivan učesnik ni u političkim borbama (nikada nije pripadao ni jednoj političkoj stranci), niti je učestvovao u stvaranju ustava i drugog osnovnog zakonodavstva. Njegovo političko neučestvovanje kao ustavopisca proizilazi iz želje da sačuva svoju naučničku objektivnost i nezavisnost u zauzimanju stavova i izricanju sudova.

Svojevrsno ulaženje u politiku nagovestio je krajem 1936, kada se približavao svojoj sedamdesetoj godini, podstakavši osnivanje Srpskog kulturnog kluba. Njegov predsednik postao je 1937. godine. Srpski kulturni klub je osnovan sa zadatkom da "radi na negovanju srpske kulture u okviru jugoslovenstva", a izričito je izjasnio da se neće vezivati ni za jednu političku ideologiju.

Klub je delovao do 1941. i uspeo da okupi znatan broj srpskih intelektualaca, ali i drugih javnih ličnosti i izvrši znatan uticaj na buđenje srpske nacionalne svesti, koja je između dva svetska rata bila zapuštena. Takođe, postao je i meta napada kako naših internacionalista, tako i hrvatskih nacionalista. Tadašnje vlasti su ga proganjale i ometale njegov rad zbog demokratskih i rodoljubivih ideja, koje je zastupao.

U vreme početka Drugog svetskog rata, kada je u Jugoslaviji delovala vlada Dragiše Cvetkovića i Vlatka Mačeka, Srpski politički klub intenzivira svoje političko angažovanje. Preko lista Srpski glas do izražaja su došle mnoge ideje Slobodana Jovanovića. Osnovni stav Srpskog kulturnog kluba bio je da treba održati Jugoslaviju kao državnu tvorevinu, ali da treba napustiti pogrešna shvatanja o integralnom jugoslovenstvu. Težilo se jasnom definisanju srpskih nacionalnih interesa.

 

Ipak rehabilitacija

 

Dvadeset sedmi mart 1941. godine, po rečima Slobodana Jovanovića, izražava "jedan od imperativa naše istorije", kada je narod "poslušao glas svoje savesti, glas svog istorijom određenog karaktera". Ovo je bio i datum početka stvarnog Jovanovićevog učešća u politici.

Posle demonstracija zbog pristupanja vlade tzv. Trojnom paktu, pučem je zbačena vlada Cvetković-Maček, knez namesnik Pavle Karađorđević prinuđen da podnese ostavku, i proglašeno je stupanje na presto kralja Petra II. Osnovana je vlada na čelu sa Dušanom Simovićem, u koju je, kao jedina vanstranačka ličnost stupio i Slobodan Jovanović, u svojoj 72. godini života.

Tako se početak Slobodanovog bavljenja politikom poklopio sa početkom najtežih dana u novijoj istoriji srpskog naroda. Ulazeći u avion koji će ga, sa ostalim članovima vlade, odvesti u izbeglištvo, iz koga se nikada neće vratiti, on je, po svedočenju prisutnih, kroz suze rekao: "Ovo je najnesrećniji dan u mome životu!"

Jugoslovenska vlada u izbeglištvu je prešla u London, a Slobodan Jovanović je bio njen potpredsednik, potom predsednik, pa ponovo potpredsednik.

U jesen 1944. komunisti su došli na vlast u Beogradu. Slobodan Jovanović tada nije bio predsednik vlade, niti njen član.

Marta 1946. uhvaćen je general Draža Mihailović, a posle višemesečnih saslušanja je podvrgnut sudskom procesu. Optuženi su i ministri u vladi generala Milana Nedića, šefovi i agenti beogradske Specijalne policije i - Slobodan Jovanović.

Stavljeno im je na teret da su pomagali okupatoru saradnjom sa Dražom Mihailovićem, te da su zajedno rukovodili izdajničkom četničkom organizacijom i bili inicijatori i saučesnici ratnih zločina u toku oslobodilačkog rata.

Proglašen krivim, Slobodan Jovanović je osuđen na kaznu lišenja slobode sa prinudnim radom u trajanju od 20 godina, gubitak političkih i pojedinih građanskih prava u trajanju od 10 godina, konfiskaciju celokupne imovine i na gubitak državljanstva.

Kada je rat završen Slobodan Jovanović imao je 75 godina, ostao je da krajnje skromno živi u Londonu, i nije prestao da stvara. Osnovao je Jugoslovenski narodni odbor i Udruženje srpskih pisaca, a takođe je završio i dve značajne studije, O totalitarizmu (objavljena u Parizu, 1952.) i Jedan prilog za proučavanje srpskog nacionalnog karaktera (objavljen u Kanadi, 1964, posle Jovanovićeve smrti).

Slobodan Jovanović preminuo je u petak 12. decembra 1958. u svojoj devedesetoj godini, u Londonu.

Godine 2007. rehabilitovan je odlukom Okružnog suda u Beogradu, a presuda kojom je osuđen na robiju i gubitak časti je proglašena ništavom.

 

 

 

Nepoželjan

 

 

Čovek koga je  posle Drugog svetskog rata pozvao tadašnji francuski predsednik Šarl De Gol i zamolio ga da rediguje Ustav Pete francuske republike, najbriljantniji je pravnik svoje epohe. Kao i mnogi srpski velikani,  umro je van domovine, u izgnanstvu. Štampanje njegovih dela osamdesetih godina u izdavačkoj kući BIGZ, zabranio je lično Slobodan Milošević preko tadašnjeg predsednika ideološke komisije gradskog komiteta Beograda, Dušana Mitevića. Ipak, ona su se kasnije pojavila u knjižarama i ubrzo postala neizostavni deo pravne literature i esejistike novim generacijama Srba.

 No, i pre toga i posle toga, dela velikog srpskog pravnika Slobodana Jovanovića bila su ili zabranjena ili na volšeban način zaobilažena. Takođe, i u takozvanim demokratskim vladama posle oktobra 2000. godine, Slobodan Jovanović ostaje prilično zaboravljen ili marginalizovan.