Top of Form 1

Oproštaj

Pokušaj političkog očajnika da preživi: umesto da hvataju lopove, traže državnog neprijatelja

 

Panika i poslednji dani

Dok Savet Evrope, ali i Evropska unija traže od Vlade Srbije da se hitno izjasni o tome kome je i kako prodavala velika državna preduzeća, ko je od toga uzeo milionske provizije, i na čijim se računima taj novac nalazi, u trenutku dok predsednik Srbije dobija još jedan šamar iz Brisela a pred vratima mu stoje izbori i smena, uznemirena lopovska manufaktura iz te familije pokušava da oživi mrtvi zemunski klan, slučaj "političkog inspiratora" Đinđićevog ubistva i slučaj pobune JSO...

Nikola Vlahović

 

Vlastodršci iz redova samozvanih demokrata troše poslednje dane, nedelje i mesece svoje vladavine. Teška bolest ove korumpirane i na svaki način kompromitovane vlasti, već je u odmaklom stadijumu i neizlečiva je.

Ali, bez obzira na to što je potrošio svoje vreme i prilike, ovaj politički pokojnik pokušava svim silama da se odbrani od odlaska u istoriju! Snažno je, sa vrha države, nanovo pokrenuta inicijativa da najveće hulje pljačkaške tranzicije, njihova partija i imovina, nekako prežive.

Međutim, kako kad nemaju nijednog bitnog saveznika u svetu, kad su upropastili sve, od ekonomije do diplomatije? Kako, kad ih i u domovini preziru?

Vrhovnik i njegovi ćosavi savetnici, u nameri da umaknu sudu istorije, a posebno redovnom sudu, odlučili su da podgreju priču o žrtveniku, o raspeću, da ponovo potaknu emocije kod naroda. A narod, to su glasovi! Glasovi su poslanička mesta, glasovi su ministarska mesta, javna preduzeća, javne nabavke, glasovi su milioni i milijarde evra...

Što su izbori bliži to je potreba ovdašnjih lažnih demokrata za adekvatnim neprijateljem sve veća. A provereni neprijatelj svake diktature je onaj skriveni, nepoznati neprijatelj, onaj koji može biti svako. Tako je najlakše širiti strah među ljudima, držati ih na lancu, upravljati njima...

Samo zato, i ni zbog čega drugog, nanovo je pokrenuta priča o potrazi za "političkim inspiratorima" ubistva nekadašnjeg srpskog premijera Zorana Đinđića i pobuni jedinice za specijalne operacije (JSO), od kojih su svi do sada uhapšeni do današnjeg dana bili revnosni službenici i ove sadašnje vlasti, zaposleni u MUP-u i BIA! Zašto se ta vlast setila da ih hapsi danas, a ne pre godinu, dve, pet ili sedam?

Samo zato, i ni zbog čega drugog, licemerna družina lažnih demokrata opet vrši istragu i lije suze nad čovekom, koji, da je danas živ, većinu njih ne bi želeo da vidi ni u svojoj stranci, ni u  državnim ustanovama, ni u privatnom životu...

Mnogi su i bili njegovi otvoreni protivnici, glasali protiv njega kad je jednom davno postojao i drugi kandidat za predsednika stranke (Slobodan Vuksanović). Ima ih podugačak spisak i svi su odreda u Demokratskoj stranci ili oko nje, i svi su dokazani prevaranti ili besprizorni lopovi.

Svedok-saradnik odlično sarađuje

    Odlazeća vlast Borisa Tadića čini stvari koje su činili i raniji gubitnici: traje tiha mobilizacija vojnih rezervista, traje medijska magla, traje beznadežna diplomatija bez saveznika...

Gadni simptomi za jednu vlast koja je, koliko juče, oholo i komotno nastupala na sve četiri strane sveta, nudeći se "partnerima".

Predizborna panika vladajuće stranke je otišla predaleko. Ona danas i ovde nanovo poteže Sablju, stvara atmosferu sličnu onoj koja je nastala posle 12. marta 2003. godine, zavodi na indirektan način jedno vanredno stanje i sprema se za obračun sa toliko potrebnim neprijateljima. Jer, nema drugog izlaza, niti može na drugi način da politički preživi ono što je čeka. Vlast ovdašnja je krenula da zavođenjem straha, stvaranjem predstave o stalnoj ugroženosti demokratije (koju su baš oni sahranili nezapamćenom pljačkom, medijskom kontrolom, i prevarama koje se graniče sa naučnim eksperimentima nad zdravim razumom), nekako preživi i potraje.

Ali, u brzini, dok pokušava da zatre tragove svojih nedela dižući dreku oko "političkih inspiratora" ubistva Zorana Đinđića, sve će učiniti da ih ne nađe ili da ih, ustvari, izmisli i tako dokaže" da je žrtva i da je bila u pravu. Ako je to put ka osvajanju glasova na sledećim izborima, onda taj put direktno vodi u deveti krug ovog demokratskog pakla, u kome će na kraju oni sami goreti! Jer nema nikakve sumnje da će na taj način samo ubrzati procese unutrašnje nestabilnosti koja je odavno vidljiva na svakom koraku.

Proces odumiranja izvornih principa Demokratske stranke, koji je počeo danom njenog osnivanja, bio je završen danom ubistva Zorana Đinđića u martu 2003. godine. Naime, to je bio trenutak u kome počinje ogorčena borba za vlast u stranci koja više nije imala nijedan autoritet. Na njen vrh jurnuli su marginalci, gladni i vlasti i para. Ako je za vreme mandata Zorana Đinđića još i bilo i ideje i ideologije, nakon njega je nastupila čista otimačina, i promocija jednog lažnog elitizma male grupe članova Demokratske stranke, iz koga je rođeno ovo što danas davi celu Srbiju: bahatost, glupost, banditizam, haos...

Ali, on sam bi se danas "prevrnuo u grobu" kad bi video ko i na kakav način koristi njegovo ime, njegove ideje, i ko pravi politički kapital od njegove likvidacije.

Mada ima više činjenica koje ukazuju da su, nažalost, "poslovni saradnici" ove vlasti uticali na tok događaja oko ubistva tadašnjeg premijera Đinđića, jedno svedočenje svakako zaslužuje posebnu pažnju...

 U vreme kad je bivši ministar policije Dušan Mihajlović saslušavan kao svedok u  istrazi koja se u Specijalnom sudu vodila protiv nekadašnjeg beogradskog okružnog tužioca Radeta Terzića, doslovno je kazao: "...On (Terzić) nije znao da mu je neko, iza leđa, iz zatvora pustio uhapšene kriminalce, koji su kasnije učestvovali u Đinđićevom ubistvu... Iz mera prisluškivanja smo videli da je najveći zagovornik da se zemunci puste iz zatvora bio Ljubiša Buha Čume".  Mihajlović je tom prilikom dodao da je premijeru Đinđiću u jesen 2002. godine "prekipelo", nakon čega je doneo odluku da "raščisti sa bandom" Milorada Ulemeka Legije i Ljubiše Buhe Čumeta.

Ponovio je to Mihailović i u vreme kad je trajao medijski obračun između njega i Vladimira Bebe Popovića, gostujući na Radio-televiziji Srbije, kad je takođe rekao da zna da je Rade Terzić bio protiv toga da se iz pritvora puste zemunci, ali da je "problem u onima koji su naterali sudije da ih puste".

Kako je "g. Čume" i danas na sceni kao "poslovni partner" ove države u gradnji puteva, kako ulaže u visoko obrazovanje i druge, njemu daleke delatnosti, jasno je zašto Savet Evrope pita srpsko pravosuđe i tužilaštvo: "Čije su ovo firme, gde su pare od prodaje..."

Hvatanje "inspiratora" umesto hvatanja lopova

    Ali, dok se Tužilaštvo za organizovani kriminal bavi već poznatim poslovima o "političkim pozadinama" ubistva Zorana Đinđića (i to prema potrebi vladajuće vrhuške, to jest, kad njoj zagusti), administracija Savet Evrope je još u junu 2011. godine poslala hitan nalog Vladi Srbije da utvrdi kome je prodala preduzeća Sartid, odnosno Ju-Es stil, Jugoremediju, Veterinarski institut, poslovne prostora Zavoda za opšte plaćanje ZOP (Nacionalna štedionica), Mobtel, Šinvoz, Tehnohemija, Srbolek, Keramika iz Kanjiže, Zastava elektro i još puno njih. Dok se to ne bude utvrdilo, rekoše u Briselu, niko neće ozbiljno razgovarati s predstavnicima srpskih vlasti ogrezlih u prevarama i korupciji. Materijal o tom šta administracija EU zna o svemu ovome, dostavljen je takođe i Tužilaštvu za organizovani kriminal! Evropska Komisija (EK) zahteva da Beograde istraži potencijalno ilegalnu privatizaciju 24 srpska preduzeća!

"Rezultat takvih privatizacija bili su nezadovoljni radnici, vlasnici koji su povukli kapital iz preduzeća ili su jednostavno prodali kupljene firme, posle čega su radnici izlazili na ulicu da se tuku sa policijom, demonstriraju ispred zgrade vlade ili blokiraju neku prugu. To ne sme da bude efekat dobre privatizacione politike", dodao je tih dana i potpredsednik vlade Dačić, očito praveći otklon od kriminalnog poslovanja svojih političkih koalicionih partnera.

Srpsko pravosuđe do današnjeg dana nije odgovorilo ni na jednu optužbu koja je na njen račun stigla ovim povodom. Upućeno je Savetu Evrope jedno pismo u kome piše da će "sve biti ispitano", što je još više razbesnelo administraciju celokupne Evropske unije. Propale reforme pravosuđa na delu su pokazale i zašto su propale...

Naravno, između potrage za "političkim inspiratorima" ubistva Zorana Đinđića i međusobnog hapšenja lopova na najvišim državnim funkcijama, znatno je lakše baviti se potragom za nevidljivim neprijateljem. To je poslastica koju nijedan pravi politički hohštapler ne bi smeo da propusti.

Osetivši valjda da je stvar više nego providna, državni sekretar u Ministarstvu pravde Slobodan Homen potrčao je da kaže kako istraga o oružanoj pobuni Jedinice za specijalne operacije (JSO), "koja se čekala godinama", ne treba da se politizuje i glavnu reč u njoj treba da vode pravosudni organi: "...Pošto je to bila tema više godina i pošto se nagađalo čiji je neki nadimak ili nije, smatram da tu prvu reč treba da vode pravosudni organi".

Ovako trapav pokušaj da se prikriju namere jedne odlazeće vlasti koja hoće da skrene pažnju sa realnih problema na hvatanje državnog neprijatelja, otvaranje sezone lova na neutvrđenog inspiratora Đinđićevog ubistva, samo je dokaz više u kakvom bednom stanju se nalaze sve srpske državne institucije.

Da ne bi bilo dileme, ako ovaj pokušaj propadne ili se desi nešto nepredviđeno, Homen je "...odbacio mogućnost da postupak protiv pripadnika JSO zastari, ističući da tužilaštvo sigurno ne bi ušlo u postupak ako on može da zastari, jer je samo tužilaštvo kvalifikovalo krivično delo za koje ih tereti."

Srpski imam ustvari je mula

    U međuvremenu, dok brod tone a vrh Demokratske stranke i njeni sateliti pokušavaju da zabave narod novim prepadima u vezi sa "političkim inspiratorima 12. marta", predsednik Srbije Tadić, uveren u svojstvo koje je nekada u Iranu imao verski vođa imam Homeini, dobio je još jedan šamar od Evropske unije posredstvom lejdi Ketrin Ešton, koja mu je jasno stavila do znanja da je vreme njegove politike isteklo i da bi bilo ozbiljnije kad bi se obratio svojoj naciji i kazao kakva je prava istina, nego da ih ta istina opet neprijatno iznenadi. Naravno, odmah su režimski mediji u Srbiji umesto toga objavili da su "razgovori bili teški" i da "predsednik Tadić "nije odstupio od principijelne politike".

No, na žalost svih onih koji su slepo verovali u tu "principijelnu politiku", administracija Evropske unije traži procesuiranje oko 2000 ljudi u Srbiji, mahom instaliranih uz sam vrh vlasti ili oko nje. Među njima se nalazi i bivši ministar zdravlja Tomica Milosavljević, koga ova vlast u slučaju uvoza vakcina nije označila krivim, ali samo zato što je došlo do intervencije iz Svetske zdravstvene organizacije (čiji je on funkcioner i lobista njenih poslova). Ta okolnost nije mnogo zabrinula EU, te će on za njih i dalje biti jedna protuva koja uživa privremenu zaštitu farmaceutskog imperijalizma. Privremenu, a ne stalnu!

Sudnji dan Tadićeve vlade desio se već odavno. Svaki dan njenog postojanja nakon toga bilo je puko političko preživljavanje sastavljeno od kontrole novca do kontrole najvećih elektronskih i pisanih medija. Novac je uglavnom sklanjan, kao i u prethodnom režimu, u strane banke (što dalje od Srbije to sigurnije), a mediji su bili zaduženi da pažljivo prate svaki predsednikov korak i da ga uzdižu do nebesa, ništa manje nego što su uzdizali i neke prethodne vladare.

Sunovrat takve politike vidljiv je po tome što srpskog "Homeinija" vozi najskuplji predsednički automobil u istoriji ove namučene i opljačkane zemlje, što je za njegove vladavine na svakih 100 evra donacije, investicije ili kredita, opljačkano 40 evra, što je omogućio da njegovi ministri i na godišnji odmor odlaze službenim kolima i obezbeđenjem, što je njegov zvanični predsednik vlade sve samo ne živ čovek, jedna sramota zbog koje niko ozbiljan neće više da investira u Srbiju nijedan dolar, što je i sam jedna problematična ličnost koja nema svoj stav mada tvrdi da "vodi principijelnu politiku", što je spreman da proda i crnome đavolu državne kompanije - samo ako nisu Rusi u pitanju!

Ne treba zaobići ni to da je, osim državnog kriminala koga ima u svakoj instituciji, za njegove vladavine regularno "poslovao" i onaj klasični kriminal, skoro mnogo bolje i komotnije nego u nekim prethodnim režimima.

Sve su ovo dovoljni argumenti nekoj ozbiljnoj opoziciji (koje u Srbiji nažalost nema), da svrgne vlast čija je on personifikacija. Da je porazi i pre izbora.

Poseban je paradoks da će upravo institucije Evropske unije suditi na redovnim sudovima onima kojima su usta danas puna te velike i neizvesne zajednice naroda. Trčeći prema njoj, sve su bliže njenim sudovima i tamnicama.

Neskrivene Sankcije Evropske unije

    Fanatično trčeći prema Evropskoj uniji bez ikakve nade da će u nju ući pod ovakvim okolnostima, Tadićeva vlada je dovela Srbiju u stanje jedne vrste međunarodne izolacije. Srbija jeste pod sankcijama u svakom smislu sve dok ne prizna nezavisnost albanskog Kosova. Ovo su i Amerika i Evropska unija na više različitih načina saopštavali i članovima vlade Srbije i samom Tadiću, ali to ili niko nije shvatio ili je laž do te mere postala manir ove vlasti, da će prava istina izbiti na videlo tek kad ona bude sklonjena.

Činjenice govore same za sebe: Srbija više ne može da povuče nijedan od značajnijih kredita sa odobrenjem iz Brisela, takozvani pretpristupni fondovi su godinama daleko, sve dok to priznanje ne usledi, sve agencije EU drže se prema Srbiji isto onako kako i za vreme višegodišnje potrage za Ratkom Mladićem. Razlika je samo u tome što je ovaj ultimatum o priznanju Kosova malo teži ulog od Ratka Mladića.

Kad se sve sabere, ova nazovi demokratska vlast, koja nezaustavljivo odlazi u istoriju, došla je do jednog zida koji ne može ni da preskoči niti da ga zaobiđe, a još manje probije. Ukratko, Tadićeva administracija je izolovana na jedan poseban način (nema zabrane prometa robe ali nema ni investicija, nema blokade računa u svetu, ali ima istrage kuda pare idu), pa su te evidentne, neslužbene sankcije, istovremeno okačene o vrat i narodu u Srbiji.

Kad je 1. juna 2011. godine u Zvorniku izašlo preko 2000 ljudi da poruči Tadiću da nije dobrodošao u Republici Srpskoj, ta je vest bila sakrivena u svim velikim i kontrolisanim medijima u Beogradu. Ali, neke se stvari ne daju sakriti. Došlo je dotle da su nedavno na stadionu Crvene zvezde navijači horski tražili njegov odlazak (zbog toga je klub ekspresno kažnjen od strane Fudbalskog saveza, a po nalogu jednog znatno manjeg ali ne i beznačajnog sportskog diktatora).

Ovakvo stanje traje predugo pa je samo pitanje kada i pod kakvim okolnostima će doći do incidentne situacije koju više niko neće moći da kontroliše. Možda baš zbog toga ove jeseni traju prave policijske kontrole u studentskim domovima, na snazi je najstrožija zabrana držanja "ilegalaca" u sobama, prebrajaju se i stanari i imovina, obezbeđenja su pojačana višestruko... Ko se to tako gadno uplašio pa ni studentima više ne veruje, niti u večnu slobodarsku narav univerzitetskog grada kakav je Beograd?

Ovo je samo deo razloga zbog kojih se Tadićeva vlast nanovo uhvatila za "političke inspiratore" ubistva Zorana Đinđića i za JSO, jer samo tako, podgrejavajući status večne žrtve, stvarajući atmosferu stalne zavere, ta vlast može još malo da opstajava. Ali, to su kratkoročni rizici koji uglavnom vode još gorem epilogu od onoga koji bi u mirnijim okolnostima gledali. Jedno je kad vlast smenjuju birači, a sasvim drugo kad ti birači uzmu motku i krenu u obračun sa vlastima koje su same sebi bile dovoljne.

 

Keti ne preti, samo kaže...

   Poslednji susret srpskog predsednika Borisa Tadića sa visokom predstavnicom Evropske unije Ketrin Ešton, koji se desio u Njujorku i trajao je skoro dva sata, bio je više nego mučan. Eštonova je rekla Tadiću da ga njegov trud da spasi "tekovine" one vlasti iz 1999. godine sve dublje guraju u propast, da je broj neprijatelja takve politike na Zapadu veliki, da su sve najveće zapadne sile protiv skandaloznog ponašanja njegovog ministra spoljnih poslova, da više niko neće uložiti nijedan evro u Srbiju dok Srbija ne prizna Kosovo, da je opstanak njegove vlade dalje nemoguć, da bi bilo pristojno da se obrat naciji i kaže kakva je istina...

Srpski izvor iz Londona koji je bio u tih dana u Njujorku potvrdio je ono što je Eštonova rekla, i dodao da je Tadić delovao "beznadežno izgubljeno" pokušavajući da joj objasni kako je moguć i sporazum oko Kosova i Evropska unija, što je ona odmah označila kao "nemoguću misiju" i preporučila mu da na to zaboravi. Nije pretila, ali je stavila do znanja gde mu je mesto. I njemu i takvoj politici.

Naravno, svega ovoga ne bi bilo da je na vreme napravljen jasan dogovor sa Rusijom, ali, to je priča koja još nije ispričana, a vreme ruskog faktora na Balkanu tek dolazi. Tačnije, on je tu, ali neće da utiče na važne procese dok jedna propala vlast ne ode sa scene.

 

 

 U brzini, dok vlastodršci pokušavaju da zatru tragove svojih nedela, diže dreku oko "političkih inspiratora" ubistva Zorana Đinđića i čini sve da ih ne nađe ili da ih, ustvari, izmisli, i  tako "dokaže" da je žrtva i da je bila u pravu. Ako je to put ka osvajanju glasova na sledećim izborima, onda taj put direktno vodi u deveti krug ovog demokratskog pakla.