Pogledi

Povodom teksta o naučniku Radivoju Pešiću

 

Priznanje od Đavola umanjuje Svetost Pravednika

Slavko Drinski

Sudbina svih velikih ljudi, kao Sokrata, Hrista, ili Galileja, je da su uvek prezreni ili proganjani. Tako je to i kod Srba, ako ne i najviše, sve od Vuka pa do Radivoja Pešića; što veće delo - to veće prezrenje i nipodaštavanje, ako je kako moguće i posle smrti. Trnov venac je najviše što Srbija daje svojim velikanima.

   Lav se prepoznaje po tome što ga uvek prate i okružuju hijene i lešinari, i što mu se, kako biva stariji i iznemogliji, sve više približavaju, ne bi li ga, ako je moguće, rastrgli na samrti, ili odmah posle toga.

   Autor teksta o Pešiću, Milan Malenović, sa preciznošću časnog profesionalca, raspolaže vrlo dobrim podacima, ali smeta što mu je osnovna ideja da treba priznati (i rehabilitovati) mrtvog velikana. Kao očevidac, i više puta neposredni učesnik, u životu i priključenijima Radivoja Pešića izjavljujem: On nikada nije čeznuo za priznanjima pseudo-intelektualne elite Srbije, bilo da se radilo o Akademiji nauka ili kakvom drugom skupu velikih titula. On je samo očekivao da mu ovakvi ne stoje na putu u njegovom naučnom radu.

   Lavu nije trebalo da mu odaju poštu oni koji su ga pratili iz senke. Priznanje koje dolazi od Lukavoga umanjuje svetost pravednika.

Početak Crnih Dana

Godina 1963. je bila vreme kada je Pešić pao u nemilost koja će ga pratiti do smrti, a i posle toga. Te godine je, kao urednik izdavačke kuće Kosmos, izdao ratni dnevnik pesnika Radeta Drainca Crni Dani. Time se za njega prilepila Drainčeva sudba: ne biti priznat ni za života, a ni dugo posle smrti. Tu su i Pešićevi crni dani počeli, i to sve zbog jednog Drainčevog pasaža u dnevniku:

"Otvorih jutarnje Novo Vreme i prvo, što mi se učini najglavnije, potražih da vidim ko uređuje tu propagandističku nemačku krpu. Kao grom iz vedra neba ošinula me je srdžba kad spazih da se obistinilo ono što sam jos trideset šeste pisao o Predragu Milojeviću, naime da je on običan nemački agent, jer spazih da njegovo ime figurira kao urednika.

Naime, kada su Crni dani izdati predrag Milojević je već bio jedan od Titovih najboljih prijatelja, a takođe i nedodirljivo božanstvo u kulturi tadašnjeg Beograda. Sva kulturna salonska elita je puzala pred nekadašnjim Geringovim i tadašnjim Titovim ljubimcem.

Milojević, najveći prevarant u istoriji jugoslovenskog novinarstva, isto kao i njegov prijatelj Broz, najveći prevarant u istoriji jugoslovenske politike, nije hteo da se Crni dani javno zabrane jer bi ga to javno inkriminisalo. Zaustavio je svako njeno dalje štampanje, a sve primerke, koji su se još mogli naći u knjižarama je otkupio i uništio. Tu je bio i početak kraja izdavačke kuće Kosmos.

Radivoje je tako dobio doživotnog neprijatelja koji će, kao živa mumija, pratiti sve što on radi, i zagorčavati mu život sa ostalom izvikanom ruljom puzavaca i lakeja Beograda. Sudbina je htela da Radivoju, negde pred kraj života, zagorča život još jedan od fašista, ovoga puta u Italiji.

Klika šarlatana

Pešić je bio usamljeni strelac; radilo se o strogom individualcu koji je gotovo sve sam uradio. Samo se ponekad dešavalo da su se, kao iz vedra neba, pojavljivali ljudi koji su mu se našli na pomoći.

Jednom su mu hrvatski speleolozi poslali ručnu kopiju natpisa koju su našli na zidu pećine na ogromnoj udaljenosti od ulaza. Slova su bila vinčansko-etrurska.

Drugom prilikom je dobio pismo od mladog arheologa iz Požarevca. U njemu je bila fotokopija opeke nađene u Viminacijumu. Mladi entuzijasta je u pismu objasnio kako je opeku slao Beogradskom univerzitetu, da su je profesori i akademici držali mesec dana, onda je vratili poštom sa komentarom da je bezvredna, i preporukom da je baci u Dunav. Na cigli su bila slova koja su očigledno bila preteča glagoljice i ćirilice osam vekova pre Ćirila, Metodija i njihovih učenika, što je ukazivalo da oni nisu izmislili nama poznate azbuke, već da su ih našli na terenu i samo sistematizovali za svoje potrebe. Dve reči na opeci su bile lako prepoznatljive: "vod vincu".

Bilo je očigledno da se nije radilo o zadrtim naučnicima koji su se, kao pijan plota, tvrdoglavo pridržavali svojih komotnih teorija. Radilo se o kliki šarlatana predvođenih lakrdijašem, jer šta bi drugo moglo da se kaže o glavnom među njima, velikom arheologu Srejoviću. On je važio za velikog naučnika koji je u privatnom životu bio homoseksualac; hteo je da se poredi sa velikim filosofima i umetnicima iz prošlosti koji su to stvarno i bili. Kod njega je to bilo potpuno obrnuto. Da li je to prvenstveno arheolog kada iskopava pradavne predmete tanjirastog oblika, onda ih fotografiše sa profila da izgledaju duguljasti, i na kraju ih objavljuje u knjizi kao predmete "falusoidne forme"?

Očigledno je bilo da su vladajući srpski naučnici bili spremni na sve, i da je njihov sledeći potez vrlo lako mogao da bude uništavanje arheoloških predmeta koji su mogli opasno da poljuljaju njihovu inferiornu nauku.. Trebalo je uraditi nešto da se ovo predupredi.

Slovenska Etrurija

Prvo je, za svaki slučaj, trebalo spasti jednu od najvažnijih, odnosno prvu knjigu iz oblasti etrurologije. Ovu knjigu je pod naslovom Slovenska Etrurija polovinom devetnaestog veka napisao Jan Kolar, Čeh, profesor Bečkog univerziteta - inače prijatelj sa Vukom Karadžicem. Na zahtev tadašnje Katoličke crkve knjiga je bila konfiskovana i spaljena. Kolar je odmah posle toga izbačen sa Univerziteta, a onda, posle godinu dana, misteriozno umro u četrdeset prvoj godini života. Primerci knjige su bili izgubljeni, a autor je u enciklopedijama ostao kao "tvorac jedne nenaučne teorije".

Za veliko čudo, postojao je primerak u Biblioteci Srbije, možda jedini na svetu. Knjiga je isfotokopirana u više primeraka, i Pešić ih je poslao svojim kolegama, časnim naučnicima u inostranstvu - kako se ne bi volšebno, uz pomoć "velikih srpskih naučnika", Kolareva knjiga ponovo našla na srpskoj, ovoga puta pravoslavnoj lomači, i nestala zauvek.

Svašta se moglo očekivati od vladajuće intelektualne male ISTOČNE zemlje Srbije, koji su sebe smatrali svetim čuvarima ZAPADNE kulture. Ostali su uporni u inferiornosti prema zapadnoj Evropi čak i onda kada je zapadna nauka počela ozbiljno da sumnja u užegle teorije o svom svetu, i da se široko otvara prema drugim pogledima na istoriju.

Nekoliko hiljada godina na dlanu

Naravno, Pešić nije mogao da se lično pojavljuje tamo gde bi to izazvalo alarm kod vernih pobornika ubuđalih naučnih teorija. To je morao da bude neko drugi (da se Vlasi ne sete), a Radivoje je davao precizne podatke od kakve važnosti je bio poduhvat.

Tako je to bilo i sa fotoregistrovanjem vinčansko-banjičke grnčarije koju je Miloje Vasić iskopao jos pre nekih sto godina.

U ovom slučaju se našao neko ko je bio mali beočug u hijerarhiji nedodirljivih, i ko je tajno hteo da pomogne.

Grnčarski delovi sa slovima naših pradavnih predaka su bili ostavljeni, i zamalo potpuno zaboravljeni, u starim kutijama za cipele u podrumu Beogradskog muzeja već više decenija; jedna kutija na drugoj, u potpunom neredu, i pravo je čudo da ovo neprocenjivo blago nije bacio neko od čistača, kao bezvredno đubre.

Kasno popodne, kada je radilo samo nekoliko administrativnih službenika, svi grnčarski delovi su pažljivo fotografisani. Bilo je to neopisivo osećanje držati na šaci zaostavšinu praotaca i pramajki od pre više hiljada godina.

Fotografije su kasno uveče bile urađene u Foto Vojnu. Pešić ih je preuzeo nešto posle ponoći da bi ih, čim se pošta otvorila ujutru, poslao u Milano. Sada je bilo malo teže da "nestane" nešto za šta je postojala fotografska arhiva kod naučnika druge zemlje.

Lepenska katastrofa

A onda je Radivoje Pešić, po jednom dolasku iz Italije, hteo da vidi ostatke Lepenskog vira. Čim je ne krijući izjavio želju - drevno arheološko nalazište je bilo zatvoreno za posetioce. Ovo je za naučnika značilo da treba da smanji broj poznanika, a da radoznalce potpuno isključi iz svoje blizine.

Otišao sam kod tadašnjeg direktora Narodnog muzeja, inače mog prezimenjaka. Rekao sam mu da postoje glasine kako je japanska delegacija, za koju niko u štampi nije znao za šta je dolazila, ustvari bila u Beogradu samo da otkupi originalne objekte iz Lepenskog vira, i pitao ga da li bi mi preporučio da nešto od toga objavim u štampi. A onda sam ga, bez ikakvog uvoda, pitao da li bi bio dobar da profesoru Pešiću izda dozvolu za ulazak na zatvorenu lokaciju.

Rekao mi je da tako nešto ne sme da uradi; naravno da nije smeo jer bi to za njega značilo gubljenje karijere i posla. Da bi se oslobodio bede, to jest mene, a da se ne bi zamerio jačima od sebe, dozvolu je napisao na moje ime - sa napomenom da mogu da uvedem koga hoću. Tako je Radivoje ušao kroz "zatvorena vrata".

Dunav i cela okolina oko Lepenskog vira izazivaju nekakav neobjašnjiv osećaj. Bilo je očigledno da su osnova lepenske kuće i trg bili istog oblika kao planina Treskavac preko puta Dunava - kojoj je neka pradavna katastrofa odrubila vrh.  Tresak kod starog srpskog stanovništva ovih krajeva znači grom, te ime planine bukvalno znači mesto u koje udaraju gromovi. Osnova kuće, planina, i činjenica da u nju češće udaraju gromovi, već davali nekakvu ideju kakva je mogla da bude religija predaka.

Bilo je impresivno gledati Pešića kako nežno dodiruje tri najstarija slova na svetu oko ognjišta gde se vatra ugasila pre više hiljada godina.

Ono što nije bilo impresivno je bilo stanje nalazišta, i to kako je bilo nezaštićeno; konstrukcija skloništa nad nalazištem je bila više nego slaba: i talasasti krov, i tanka plastika kao zidovi. Sve u svemu, dobar dunavski vetar je sve ovo mogao da sruši i raznese. Velika kiša, koja je mogla da se slije sa okomite litice iznad samog nalazišta je mogla da spere i odnese najznačajnije arheološko nalazište Balkana u Dunav.

Ovo je značilo da bojazan o uništenju nezamenljivog nije bila neopravdana. Kako bilo, ili namerno, ili iz krajnje nebrige, lepenskoj kulturi, koju je zemlja sačuvala hiljadama godina, pretilo je da je oni koji su važili za njene čuvare unište za kratko vreme.

Raselov Sud pravde

Radivoje Pešić nije bio nacionalista, ali je bio nacionalan čovek. Nacionalisti uzvikuju parole, drže vatrene govore, optužuju sve druge za izdaju, a nacionalni ljudi, tiho i bez pompe, rade za svoj narod, često ostajući nezapaženi i u senci.

Kada su u svoje vreme konačno počele cureti prave vesti sa Kosova odjednom je, gotovo niotkuda, došla i vest da je Raselov Međunarodni sud pravde osudio tadašnji jugoslovenski aparat za ohrabrivanje i podržavanje Albanaca u maltretiranju i nasiljima nad Srbima na Kosovu. Javnost nije znala ko je za ovo delo bio zaslužan.

Ovo delo je izveo profesor Radivoje Pešić. Učinio je da Srbe sa Kosova na ovom sudu zastupaju Italijani. Ovome je pomogla i činjenica da je u Rimu bilo više ratnih veterana koji su se dobro sećali da su balisti, kada je Musolinijeva vojska kapitulirala, za jednu noć na spavanju pobili pet hiljada italijanskih vojnika.

Dokumentaciju je trebalo skupljati tajno, praktično krijući od samih Srba, jer smo mi narod koji sa entuzijazmom sve prijavljuje policiji, pa i ono što njemu samome može smrtno da naškodi. Naročito je ovo trebalo obaviti u tajnosti od Srpske crkve koja je tada, a i sada, bila samo istureno odelenje tajne policije. U ovom slučaju smo napravili samo tri izuzetka:

Prvo je to bio sadašnji odbegli srpski vladika Damaskin Davidović; boravio je u kosovskom paklu više godina, a bio je prisutan i u Pećkoj patrijaršiji kada su savremeni "balisti" podmetnuli požar. Priložio je dokumentaciju od neprocenjive vrednosti.

Drugi čovek kome smo verovali je bio vladika Danilo Krstić. Prvo što je bio "Lot", to jest jedini pravednik u Patrijaršiji - Sodomi i Gomori. Drugo, on i Pešić su duboko poštovali jedan drugog, počevši poznanstvo studirajući zajedno sanskrt.

Treći izuzetak je učinjen pri kraju skupljanja dokumenata. Sadašnji vladika Atanasije Jevtić je bio zamoljen da prilozi svoju dokumentaciju. Ovaj šabacki kalderaš, čija se porodica odrekla svojih Roma još dok su se zvali Cigani, ovo je bezobrazno odbio, da bi se, posle odluke Raselovog Suda, licemerno hvalio istom.

Koliko je osuda bila ispravna za to vreme, osuđivanjem jugoslovenskog državnog aparata, kao organizatora i potstrekača, a ne Albanaca, kao izvršitelja, vidi se iz ovog događaja: Jugoslavija je tada imala bolnicu u Švajcarskoj koja je formalno bila na ime zloglasnog doktora Medenice. Preko nje se vršilo pranje novca koji je dostavljan jednoj od švajcarskih opozicionih partija kako bi ga uložila u pobedu na izborima. Ova ista partija je, nafatirana jugoslovenskim novcem, zastupala Albance na Raselovom sudu.

Kako bilo, imali su dokumentaciju koja je mogla da se uhvati između dva prsta, dok su Pešić i njegovi saradnici skupili dokumenata koje su teško mogla da ponesu dva čoveka.

Prezren od svojih - poštovan od tuđih

Radivoje je, i kao naučnik i kao gospodin, uživao veliko poštovanje kod plemenitih i časnih ljudi u inostranstvu. Za ove ljude je bilo normalno da misle kako je bio poštovan i u sopstvenoj zemlji, pa su zbog toga imali pogrešno lepu sliku o ustanovama iz zemlje iz koje je dolazio.

Preko njega je jedan od poslednjih italijanskih plemića hteo da Srpskoj pravoslavnoj crkvi pokloni veliku crkvu i još veći konak i imanje, jer je u crkvi bila sahranjena njegova supruga, Grkinja i pravoslavka, takođe iz plemićke porodice. Radivoje je osećao da je sramota Srpske crkve i njegova, te je imao muke da ovo izbegne, to jest da spreči da se bruka doda na sramotu. U vezi ovoga čak se i Filaret pojavio nezvan na vratima njegovog stana u Trstu. Za Fikicu je ovo bila prilika da u drugoj zemlji napravi istureno odelenje feminiziranog dela srpskog monaštva. Naravno, otpao je kao zrela kruška.

Radivoje Pešić je, kao i vrlo mali broj Srba sklon razmišljanju, znao više godina unapred o jugoslovenskom građanskom ratu koje su velike sile pripremale. Zato je imao u planu da se od italijanske države traže natrag dvadeset sedam palata oduzetih od srpske kolonije još pre Drugog svetskog rata. Cilj je bio da one posluže kao pribežište za buduće ratne izbeglice.

Koliko god je ovo bio human poduhvat, toliko je bio i taktički pogrešan.

Čudni posetilac u Beogradu

Ovo je bilo vreme kada se u Trstu naglo budio i uzimao maha neofašizam. Pravljeni su mitinzi na kojima su govornici tražili da se iz ovog grada isteraju Sloveni (Slovenci) i Italijani. Da bi se lakše shvatile ove izjave treba znati da su većina Tršćana uvek sebe smatrali Austrijancima koji govore italijanski, a da su, samim tim, i njihovi fašisti sebe smatrali Hitlerovim, a ne Musolinijevim. Njima nije padalo na pamet da dolazeći na vlast u nekim institucijama, imajući ideju o svojoj potpunoj renesansi, ispuste plen od dvadeset sedam palata. Prvo što su uradili preuzimanjem Univerziteta je bilo da ukinu srskohrvatski kao predmet. Tako je Radivoje izgubio mesto profesora kao tehnički višak. Odmah posle toga je uveden novi predmet - hrvatski, za koji su neofašisti imali svog profesora.

Tehnički je ovo značilo mnogo više vremena za ozbiljan naučni rad. Radivoje je nakratko došao u Beograd da odahne. Posle nekoliko dana su mu prijatelji iz Itaje javili da u Beograd takođe dolazi fašista koji je uveo one pretumbacije na Tršćanskom univerzitetu.

Ovaj čudni posetilac je odseo u hotelu koji je bio najbliži Pešićevom stanu na Dorćolu. Vođa puta mu je bio ni manje ni više  nego sveštenik Srpske pravoslavne crkve. Počasni gost je celog jednog dana bio počašćen u Srpskoj patrijarsiji. Čak su mu otvarali i mošti Kneza Lazara da ih dodirne. Onda je posetio Beogradski univerzitet i Akademiju nauka, gde je imao prijatne razgovore sa svim Pešićevim "domaćim izdajnicima" u ovim "srpskim" institucijama.

Tada je Radivoje počeo da posustaje po prvi put u životu. Bilo je jasno da je Italija za njega bila mnogo bezbednija - tamo je imao veliki ugled. Tamo su njegovi prijatelji, priznati naučnici iz Rima i Milana takođe imali veliki ugled, i bili njegova zaštita. U Beogradu nije imao nikakvog ugleda, nikakvog priznanja, i njegov voljeni grad za njega isključivo postao minsko polje posejano ljudskom pokvarenošću onih koji nisu imali nikakvih skrupula.

Više nije bilo pitanje da se najbliži prijatelji nađu skromnom naučniku u njegovoj usamljenosti; bilo u šetnji ili u restoranu preko puta njegovog stana, imajući beskrajne razgovore o poeziji ili nauci, jer Radivoje je bio i naučnik i pesnik. Neko ja sa njim, radi bezbednosti, uvek morao da bude na ulici, naročito uveče. U tome je prednjačio jedan od njegovih najvernijih prijatelja, grmalj, uvek naoružan. Ovaj prijatelj je bdio nad njim sve do njegovog poslednjeg daha, na samrti, u bolnici...

"Tako se Srbija ponela…"

Da li je to samo slučaj da su i Vuk Karadžić i Radivoje Pešić bili hromi na isti način, i bili gotovo iste kobne sudbine? U slučaju bestidnosti sa kojom se sa njima postupalo mogu da se uporede sa jednim primerom u Americi: Helen Keler, gluvonema i slepa, velika spisateljica, jedno od najvećih imena među intelektualcima svoga vremena, bila je stalno praćena od policije, pod sumnjom da može da izazove socijalističku revoluciju; nadgledali su onu koja ne može da vidi, prisluškivali su onu koja ne može da čuje.

Kad čovek piše o javnoj ličnosti treba da bude objektivan. Više treba da bude sa činjenicama nego sa emocijoma, čak i onda kada je javna ličnost bio prijatelj. Priznajem da je ovo poslednje vrlo teško. Jednom je Radivoje, posle dužeg ćutanja, ispričao najbolniju priču svoga života, vise kao za sebe, a manje za prisutne:

"Nas tri stotine ubogaljene dece smo danima i danima hodali iz južne Srbije prema Kraljevu. Samo naš vodič nije bio ubogaljen. Hranu koju smo poneli smo jeli na mrvice. Hranili smo se divljim voćem i kupinama pored puta. Pili smo vodu sa potoka. Ponekad bi nas nemački avioni zasuli rafalom jer su mislili da smo partizani. Molili smo seljake da nam daju hleba ili vode sa bunara. Izlazili su na nas sa vilama, kosama, lovačkim puškama i psima da nas oteraju. Tako se Srbija ponela prema svojoj obogaljenoj deci."

I tako je to sa Radivojem bilo celoga života. Od srpskih seljaka do srpskih intelektualaca stalno je na njega iz svog komotnog dvorišta neko napadao sa nekakvom vrstom vila, kose, puške prelamače i psima. Ponekad im psi nisu bili potrebni, pa su na njega oni sami lajali i ujedali ga. Ponekad je ujedanje bilo i bez najavljivanja lajanjem, nego onako mučki, iz potaje.

Kako je on, slaboga zdravlja, slabe telesne konstrukcije, izdržao sve ovo, a da je u isto vreme ostvario takvo veliko životno delo? Njegov život potvrđuje prastaru istinu da Nebo nagrađuje pobedom one koji imaju nadljudsku snagu u svojoj slabosti.

Nezavršeni rad

Radivoje Pešić nikada nije završio svoj rad. Ljudi koji ispisuju knjigu svoga života nesebičnošću uvek ostavljaju da poslednju glavu za njih ispiše neko drugi.

Neumorni neimar je puno radio na rekonstrukciji likijskog jezika (starog naroda na teritoriji sadašnje Turske), misleći da su lingvisti jako podbacili u ovom slučaju. Njegov metod je bio da nikada ne daje sve adute. Ako bi završio knjigu to bi značilo da je jos uvek imao najmanje isto toliko podataka koje nije dao u javnost. Šta je od svega toga ostalo zapisano?

Voleo je da se smeje kada se govorilo o tvrdnjama istoričara da su postojale bezbrojne seobe naroda po Evropi, tamo i amo, i sve u krug, u vrlo kratkom vremenu za to doba, kao da je to bila letnja turistička sezona; kao da su davni narodi imali vozove, autobuse, kamione i avione, a nisu išli Pešiće sa gomilom nejači, ženama uvek trudnim, i starcima teško pokretnim.

Naročito ga je zabavljala budalasta teorija o takozvanoj masovnoj seobi Slovena na Balkan u sedmom veku. I pre sedmog veka, i posle, bez ikakve razlike je dominantni tip lobanje bio dinarski. "Izgleda das u Sloveni, kada su došli na vrhove Karpata, odvrtali sa svojih ramena tip lobanje iz stare postojbine, a onda navrtali dinarske kako bi mogli neopaženo da se uvuku na Balkan."

Lepenska tri slova, kao i vinčansko pismo, dokaz su o velikoj praevropskoj kulturi. Pismenost je uvek pratilac velikih ekonomskih uspeha i velikih imperija. Ovaj beočug je stalno nedostajao. Ova misterija je konačno rešena nešto posle Pešićeve smrti kada su satelitski snimci dokazali da su mnoga brda (i planine) u Podunavlju ustvari piramide koje su Praevropljani gradili. Sva svetska štampa je donela ovu vest.

Da li će srpska vladajuća i naduvena intelektuala, kada se jednoga dana piramide naših davnih predaka istraže, tvrditi da one ne postoje samo zato što se ne uklapaju u njihove pahuljaste teorije?