Feljton

Peta kolona džihada: ko je odgovoran za začarani neprekinuti krug islamskog nasilja (6)

 

Islam je mnogo više od religije

 

Da li pravoverni musliman može da bude lično i politički lojalan nemuslimanskoj državi? Sa blizu 25 miliona muslimana u zemljama zapadne Evrope i sa preko tri miliona u SAD, pitanje lojalnosti državi zemlje-domaćina postaje veoma važno. Ovo su pitanja kojima se bavi knjiga Senka džihada Srđe Trifkovića (SKZ, 2007, Beograd) iz koje Tabloid u nekoliko nastavaka prenosi završno poglavlje pod nazivom Peta kolona džihada

 

Srđa Trifković

 

Pre 1914. i hrišćanski i islamski svet mogli su se odrediti jedan prema drugom u kulturnom smislu. Sekularizam je, od zamene hrišćanstva kao vodeće svetlosti "Zapada", odbacio svaku pomisao na hrišćan- ski društveni, geografski i kulturni prostor koji bi trebalo da bude zaštićen kao takav. Boljševizam je isto, ili još mnogo gore, odradio na Istoku.

Islam, "ekstremni" ili "umereni", evropski, azijski, afrički ili američki, nije pak omekšao. Posledice nespoznaje biće bolne i veoma krvave. Naravno, one mogu biti izbegnute ako se muslimani "pozapadnjače" - tj. postanu spremni da, kao i formalni hrišćani, relativizuju svoju religiju, da joj se po potrebi izruguju i ignorišu njene zapovesti - ili pak da se hristijanizuju, što se, naravno, ne može dogoditi ukoliko ne dođe do zakasnelog, masovnog i krajnje neočekivanog oporavka duhovne i moralne snage Zapada.

Ako se nijedan od ovih frivolno optimističkih scenarija ne ostvari, kao što neće, svet se danas suočava sa dve jasne alternative: sa nekakvom improvizovanom odbranom, premda pod bljutavo mlakom multikulturalnom stegom, ili sa potčinjavanjem Proroku.

Činjenice su neumoljive. Šta god korifeji multikulturalizma propovedali, suštinski izazov jeste kako sprečiti tvrdu teokratsku nepomirljivost džihada da koristi demokratska, postmoderna pluralistička društva kao oruđe svoje ekspanzije.

Kako sprečiti džihad da se kamuflira iza fraza o sekularnoliberalnoj toleranciji? Zadatak iziskuje promenu karaktera samog Zapada. Samo jedan moralno i duhovno preporođeni Zapad može da spozna ono šta žrtve džihada, poput Srba, znaju već stolećima: da je islam mnogo više od religije, da on mržnju prema nevernicima čini obaveznom.

Islam treba da bude shvaćen kao ono što za sebe tvrdi da jeste. Shodno tome, islam treba da bude podvrgnut istom nadzoru i zakonskim ograničenjima koji se primenjuju na druge kultove koji su skloni nasilju, od Čarlsa Mensona do Luisa Farakana.

 

Sopstveno verovanje

 

Dva veka staro kolektivno stremljenje američke deklaracije o nezavisnosti izraženo u uvodnim rečima "Mi, narod", nema nikakvog smisla ukoliko ne postoji odrediv "narod" koji deli ocećaj zajedništva, istorije, kulture ili morala. Islam nema nikakvog srodstva s takvim stremljenjem i nikakve veze s tim "narodom", izuzev neiznenađujuće želje da zgrabi komad njegovog bogatstva.

Međutim, uprkos dubokom preziru prema institucijama zemalja domaćina (baš kao što je bio slučaj sa članovima komunističkih partija pre njih), muslimanski aktivisti u zapadnom svetu pozivaju se na ove institucije kada traže svakojake specijalne privilegije za svoja verovanja, navike i običaje. Oni traže pune demokratske privilegije za organizovanje i propagiranje svojih stavova. Pri tom su arogantno svesni da bi, ako im zapadne moć da to urade, nametnuli sopstvena verovanja i običaje i eliminisali ostale.

Kada se jednom shvati da "pravi islam" ne priznaje apriorno pravo bilo kojoj drugoj religiji ili pogledu na svet da postoji - ponajmanje ateističkom sekularnom humanizmu vladajuće elite - konačno će biti moguća ozbiljna antiteroristička strategija.

Teroristička pretnja zapadnom svetu dolazi skoro isključivo od pripadnika muslimanske zajednice.

Za smanjenje šansi od napada u budućnosti bitno je da se odmah uvede moratorijum na sva useljavanja iz rizičnih zemalja, da se pojača patroliranje granica do nulte poroznosti i da se radikalno smanji broj viza pripadnicima država koje štite ili stvaraju teroriste, kao i da se izvrši deportacija svih ilegalnih stranaca.

Žitelje zapadnog sveta elite indoktriniraju u dogmu da je ovo nemoguće, da je demografski trend neminovan, da je ekonomski motivisana, neprestana imigracija na širokom planu nezaustaviva zato što je uslovljena neumoljivim tržišnim silama. To nije tačno. Slobodni građani ne smeju da potčine svoju sudbinu, niti sudbinu svojih potomaka, istoričnoj zabludi.

Doseljavanje iz islamskih država može i treba da bude podložno demokratskoj volji naroda evropskih i severnoameričkih zemalja. Ti narodi imaju sva prava da brane sebe i svoj način života, po cenu ukidanja fatamorgane multikulturalizma i opsene političke korektnosti.

 

Pohlepa tajkuna

 

Prava borba protiv terorizma počinje sa upoznavanjem neprijatelja, sa novom paradigmom o islamu, migracijama i evrohrišćanskom identitetu. Tada i samo tada, preimućstva inventivnog neislamskog uma biće adekvatno uposlena da identifikuju i potom unište sve ključne pojedince i njihove mreže posvećene uništenju ostataka civilizovanog sveta. Sve će biti uzalud, međutim, ukoliko ubitačni islamski ekstremizam, tako ubedljivo ispoljen 11. septembra 2001, ne označi kraj još jedne vrste ekstremizma: tvrdoglavog insistiranja vladajućeg liberalnog establišmenta zapadnog sveta na tome da je islam religija mira i da svakog došljaka sa tih strana treba smatrati jednako topljivim u loncu postmoderne.

Smanjenje i postepeno okončanje nepotrebne i štetne zavisnosti od bliskoistočne nafte je verovatno najlakše ostvariv preduslov za politiku opstanka. Pohlepa, međutim, oduvek zaslepljuje nosioce vlasti u pogledu opasnosti, što je i sada slučaj: Pohlepa tajkuna koji promovišu globalizam daleko je veća no rasponu i uticaju na čovečanstvo od bilo koje druge pohlepe u istoriji - i isto tako je slepa. Ona je odnegovala neprijatelja koji ima dubok verski poriv da utvrdi svoju superiornost nad nevernicima. Poruka istorije glasi da će Sjedinjene Države biti nesposobne da zaustave plimu islama u XXI veku ukoliko ne napuste globalizam i ne počnu da tretiraju islamske države kao potencijalne neprijatelje čija strateška preimućstva i značaj moraju da se smanje pre nego što bude prekasno.

Nakon 11. septembra okviri "pretnji nacionalnoj bezbednosti" SAD morali bi najzad da počnu da slede neko jasno određenje iole racionalno definisanih nacionalnih interesa. Potrebno je šire pomeranje paradigme, zasnovano na potrebi za nužnom Severnom alijansom Rusije, Zapadne Evrope i Severne Amerike. Preduslov je revidiranje Samjuela Hatingtona, koji pogrešno stavlja pravoslavlje u istu ligu sa islamom u odnosu na "Zapad". Daleko od toga da se tretira kao pretnja, Rusiju treba tretirati kao bitnog saveznika. Ona je jedini ozbiljan branik Zapada od pretnje zajedničkoj bezbednosti koja se proteže duž ranjivog istočnog boka civilizacije od Kavkaza do Pacifika. Ovo je bitno sagledati jer ulazimo u stoleće koje će doživeti ponovni napad militantnog islama na oslabljenu Evropu.

 

Duhovna malaksalost

 

Alternativa je konačno otvaranje kapija. U funkcionalno nihilističkom zapadnom svetu iskušenje da se odustane od otpora pojačano je posle američkog crnog septembra, a islamski apologeti svesni su te činjenice. Prividno osuđujući sam čin, ali ne i ciljeve njegovih izvršilaca, oni se ponašaju kao da je islam samo još jedan od mnogih takmaca na tržištu ideja i životnih stilova. Oni ulaze u novi milenijum sa jakim kartama. Pre svega, islam je "nebeo", neevropski i antihrišćanski, što ga čini prirodnim saveznikom vladajućih zapadnih elita. U isto vreme, on ima suštinsku prednost u odnosu na mlaku ideologiju multikulturne osrednjosti po tome što nudi Alaha umesto... ničega. On takođe ima prednost nad većinom hrišćanskih denominacija savremenog Zapada budući da one ne nude Boga kao alternativu, već mešavinu psihoterapije i socijalnog rada. Voljne da prepuste stara svetilišta došljacima koji imaju tvrdu veru ali nemaju džamije, one su u najboljem slučaju neupotrebljive.

Talas preobraćanja u islam u zapadnom svetu posle 11. septembra, naročito među bogatim, mladim belcima, svedoči da je džihadistička strategija oslonca na duhovnu malaksalost Zapada sasvim opravdana. "Zelene brigade ne predaleke budućnosti sve više će se sastojati od klonova Džonija Vokera Linda. Za postmodernog zapadnog nihilistu, koji mrzi sam sebe i odriče se svojih predaka, Bin Laden je ličnost dostojna poštovanja: čovek sa idealom za koji su njegovi sledbenici spremni da umru. Čemu se baktati oko zagonetki kao što su Sveto Trojstvo i Prvobitni greh, pitaju oni, kada alternativa zvana islam daleko više zadovoljava?" Nasuprot njoj, postmodernistima hrišćanstvo deluje odveć složeno i opskurno.

Islam ne treba kriviti za ono što jeste. Moramo, međutim, da okrivljujemo sebe zbog nespremnosti da, shodno činjenicama, sačinimo procenu naših opcija.Na sličan način ni Evropljani sredinom tridesetih godina prošlog veka nisu ozbiljno shvatali Majn kampf.

Podsticaji Kurana vernicima da pokoravaju ili ubijaju nevernike, da im plene imovinu, da im porobljavaju žene i decu, direktni su i otvoreni, a plodovi vidljivi kroz vekove.

Neki dobronamerni kritičar možda će zameriti da ovaj prikaz islama ne posvećuje dovoljno pažnje umerenosti mnogih sledbenika Muhameda, želji običnih muslimana za mirnim životom. Međutim, premda takvi umerenjaci nisu brojčano retki, oni niti su uticajni niti sposobni da utiču na globalne trendove islama kao svetskog procesa i džihada kao radikalne ideologije. Sve političke ideologije, pa i islam, formiraju se novcem i malobrojnim ali visoko motivisanim pripadnicima "avangarde". Unutar islama, novac (bilo iranski ili saudijski) služi radikalizaciji, da o manjini džihadističke avangarde ne govorimo. Ovo je činjenica koju ostali svet mora pod hitno da shvati i izvuče odgovarajuće zaključke.

 

Kako čovek razmišlja, takav je

 

Problem Zapada nisu "predrasude" u vezi s islamom, nego naivnost, defetizam ili neverica u suočavanju sa džihadističkim nasiljem i surovošću. Spremnost manjine "umerenih" da budu objektivno loši muslimani jer odbacuju ključna učenja istorijskog islama - učenja koja nameću institucionalnu diskriminaciju šarije i razuzdano nasilje džihada - može da bude vredno hvale, ali time se ne doprinosi izmeni islama kao doktrine.

Islam bi danas verovatno bio manje opasan da postmoderni, posthrišćanski Zapad nije odobrovoljavao ili štitio njegove najopasnije eksponente. Islamizam je bio izložen razornoj krizi kredibiliteta, pre svega unutar arapskog sveta, sredinom XX veka. Sile sekularne modernizacije bile su naizgled jake. Međutim, Amerika im se suprotstavljala na svakom koraku jer su nosioci sekularizma - Naser pre svega, ali i BAAS u Siriji i Iraku, NFL u Alžiru - nastupali pod socijalističkom oznakom, imali prijatelje u komunističkom svetu i naizgled ugrožavali američke ekonomske (pre svega naftne), na samim tim i "nacionalne" interese.

Kratkovido formulišući svoj odgovor takvom izazovu, Amerika je 50-ih i 60-ih godina prošlog veka dala svesrdnu podršku najcrnjoj islamo-fašističkoj tvorevini na svetu: Kraljevini Saudijskoj Arabiji. Kako su privrede arapskih zemalja posrtale i zastajale kao posledica neefikasne i korumpirane birokratije i prejakih stega državne kontrole uvedenih pod uticajem levice, saudijski petrodolari podsticali su uspostavljanje nasilju sklonog fanatizma kao veličanstvene alternative. Postepeno su pripadnici srednjeg građanskog staleža i inteligencije, potencijalno spremni, a možda i sposobni da promovišu "umereni" islam, bivali marginalizovani od strane zapenušenih šeika predano podsticanih iz Vašingtona.

Glavni problem, kako za muslimane tako i za ostali svet, jeste nasilna poruka Kurana. "Nevernici" ne mogu da taj problem reše u ime Muhamedovih sledbenika, ali ne smeju ni da se pretvaraju da je problem rešen tako što će Kuran proglasiti za pacifistički spis. Ljudi su savršeno sposobni da preispitaju osnove svojih dogmi kada je to apsolutno neophodno, ali sve dok petrodolari podržavaju tumačenja zasnovana na idealima džihada, terora, glavarine, harača i potčinjavanja nevernika, ostali svet mora da ima hrabrosti da religiju rata nazove njenim pravim imenom.

"Kako čovek razmišlja, takav je." Pravi problem islamskog sveta nije problem nedostatka prirodnih resursa niti istorijskih nepravdi za koje su navodno krivi drugi, ili nedemokratskih političkih sistema. Ernest Renan, koji je svoje studije islama započeo kao mlad čovek hvaleći njegovu sposobnost da manifestuje "ono šta je božansko u ljudskoj prirodi", završio ih je posle četvrt i tri duga putovanja po muslimanskom svetu zaključkom da su "muslimani prve žrtve islama" i da je zato "oslobođenje muslimana od njegove religije najbolja usluga koja može da im bude pružena".

Islam je kolektivna psihoza koja nastoji da postane globalna. Svaki pokušaj kompromisa sa ludilom zahteva utapanje u njega. Niko ko veruje da mu je džihad pravo i dužnost, ili ko želi usvajanje šerijatskog prava i uspostavljanje halifata, ne sme da dobije vizu za ma koju nemuslimansku zemlju - a svaki podnosilac molbe mora da bude upitan i da se nedvosmisleno izjasni.

Islam, u Muhamedovim vizijama i predanjima, u kodifikaciji i četrnaestovekovnoj praksi, ima diskriminatorski odnos prema nemuslimanima, "nevernicima". Dok petrodolari ne budu podržali kuranski revizionizam, koji će otvoreno odbaciti diskriminatorsko nasleđe izvornih tekstova i šerijatske prakse, Hantingtonova vizija sukoba civilizacija biće, nažalost, obilato potkrepljivana svakodnevnim iskustvom susretanja islama i ostalog sveta. To susretanje biće tokom ovog veka sve krvavije i sve tragičnije za žitelje dar al harba, čiji lideri odbijaju da se suoče sa istinom.

Ponovno otkrivanje identiteta hrišćanske Evrope i Amerike najbitniji je preduslov za ma kakvu iole ozbiljnu strategiju odbrane. Pobeda u ratu protiv terora, ako je uopšte bude, biće izvojevana u sferi morala i kulture. Evropski hrišćani i njihovi prekomorski rođaci naslednici su najbolje, najlepše, najvrednije i najplodnije civilizacije pod kapom nebeskom. Ili će se trgnuti i doći sebi spoznajom te činjenice, ili nade zaista nema.

Rat protiv džihada mogu dobiti jedino jedna Amerika, Britanija, Francuska, Italija... koje ne bombarduju Srbiju već je prihvataju kao prirodnog saveznika i saborca u borbi za zajednički opstanak, preko šest vekova nakon što je žrtva Srbije makar privremeno zaustavila osmansku najezdu i time omogućila Zapadu da se razvije u to šta jeste. Samo jednim takvim činom, te zemlje i ti narodi dokazali bi da su povratili svoju samosvest i obnovili svoje moralne, duhovne i civilizacijske korene. Ako se to desi, oživljeni impuls da se naša zajednička civilizacija brani i da se autentična kultura obnavlja, da se bebe rađaju i crkve ispune, takođe će neminovno doći. Verovatnoća tako kasnog oporavka je pod sumnjom, ali ova knjiga je pisana u molitvenoj nadi da on nije nemoguć.

Da Boga nema sve bi bilo dopušteno, uključujući globalnu pobedu džihada i pretvaranje Sv. Pavla u Londonu, Sv. Petra u Rimu i Visokih Dečana u džamije, Hrista Spasa u Moskvi i Patrijaršije u Peći u ruševine. Boga ima, međutim. Boga ima, pa se Njegovom milošću i čuda dešavaju. Dešavaju se i desiće se.

 

 

 

 

Okamenjeni islam

 

Ofanzivni potencijal zaraćenih strana daje pouzdane znake o mogućem ishodu sukoba. Posle Staljingrada bilo je očigledno da je Nemačka osuđena na propast: izgubivši stratešku inicijativu godinu dana ranije pred kapijama Moskve, naredne dve godine krvoprolića Rajh je išao silaznom linijom koja se završila u ruševinama Berlina. Sa ruskim debaklom Napoleon je poražen, mada je stvarni kraj došao skoro tri godine kasnije, posle Berezine. Posle Getisberga, Konfederacija se borila još dvadeset beznadežnih meseci, ali više nije bilo nikakve nade da će doći do preokreta.

Takav preokret nije postignut u pogrešno krštenom Globalnom ratu protiv terorizma (GRPT) - jedan rugoban termin sa još ružnijim akronimom koji prepliće neprijateljevu ideologiju sa njegovom preferiranom tehnikom borbe ili, još gore, sa neprijateljem samim. U stvari, ovaj termin se odnosi na višestrani sukob između SAD i "ostatka Zapada", sa jedne strane, i jednom labavom mrežom muslimanskih aktivista nadahnutih ideologijom džihada - tj. muslimanskim teroristima, s druge strane.

U suštini taj termin bi trebalo da označi jednu razrađenu strategiju odbrane ne samo protiv male "džihadističke elite" već protiv jednog u osnovi agresivnog demografskog bujajućeg i ideološki okamenjenog  islamskog pokreta globalnih razmera i svetsko-istorijskog značaja.

Savremeni polet islama, kao ideologije i osnova za političku akciju, jedan je fenomen koji se ne da porediti svojim dinamizmom, energijom i potencijalnim posledicama sa bilo kojom verom ili ideologijom u današnjem svetu.

 

 

 

 

Kada se jednom shvati da "pravi islam" ne priznaje apriorno pravo bilo kojoj drugoj religiji ili pogledu na svet da postoji - ponajmanje ateističkom sekularnom humanizmu vladajuće elite - konačno će biti moguća ozbiljna antiteroristička strategija.

 

 

 

Glavni problem, kako za muslimane tako i za ostali svet, jeste nasilna poruka Kurana. "Nevernici" ne mogu da taj problem reše u ime Muhamedovih sledbenika, ali ne smeju ni da se pretvaraju da je problem rešen tako što će Kuran proglasiti za pacifistički spis.