Feljton

Adolf Hitler - Politički testament: Zabeležio Martin Borman (2)

 

Evropa Evropljanima

Nacistički vođa Adolf Hitler izdiktirao je ličnom sekretaru Martinu Bormanu svoj politički testament. Zabeleške Martina Bormana prvi put na srpskom jeziku objavila je beogradska izdavačka kuća Metaphysica pod originalnim naslovom ("Politički testament"), u prevodu Aleksandra Dramićanina, koji je istovremeno pisac predgovora, objašnjenja i komentara. Delo predstavlja Hitlerovo svođenje računa celokupne dotadašnje politike koju je vodio kao šef države, njegove poglede na političko stanje u svetu pred okončanje Drugog svetskog rata, i na kraju, izuzetno lucidna i gotovo proročka predviđanja kako će se svet oblikovati u budućnosti ukoliko Nemačka izgubi rat, dakle razmatranja koja on zaveštava potomstvu, pre svega nemačkom, ali koja imaju i sveopšti značaj. Tu su, takođe, i razgovori koje je Hitler vodio sa svojim najbližim saradnicima, a koje je verodostojno zabeležio Martin Borman, njegov čovek od najvećeg poverenja. Tabloid u nekoliko nastavaka objavljuje ovaj senzacionalni rukopis

 

Zapisao Martin Borman

 

Kolonijalni poduhvati iscrpljuju snagu nacije - Novi svetovi su samo izraštaji starog - Bele rase trpe jednu smetnju - Materijalizam, alkoholizam, fanatizam i sifilis - Neprirodni sinovi - Nemačkoj je jedini mogući pravac za širenje istok - Evropa za Evropljane - Preobilje plodne Azije

 

 

7. februar 1945.

Hitler diktira:

 

Svaki narod koji želi da prosperira treba da ostane vezan za sopstveno tlo. Čovek nikad ne treba da izgubi kontakt sa tlom na kojem je imao čast da se rodi. Ne bi trebalo da odlazi s njega osim privremeno, uvek s namerom da se vrati. Britanci koji su postali kolonizatori iz nužde, i koji su zaista bili veliki kolonizatori, generalno su poštovali to pravilo.

Kad su kontinentalni narodi u pitanju, siguran sam da je važno da se oni šire samo u onim pravcima u kojima duše osvajača i osvojenih sigurno imaju dodirnih tačaka.

Ta potreba za ispravnim ukorenjivanjem odnosi se na sve kontinentalne narode, a naročito, po mom mišljenju, na nemački narod. To najverovatnije i objašnjava zašto nismo nikad stvarno osetili poriv da postanemo kolonizatori. Jedan pogled na istoriju, i staru i savremenu, pokazuje da su prekomorski poduhvati uvek dugoročno osiromašivali one koji su ih preduzimali. Sve njih su, na kraju, iscrpeli njihovi sopstveni napori i, po neizbežnoj prirodi stvari, svi su podlegli silama koje su sami bilo stvorili ili probudili. Ima li boljeg primera za to od Grka?

Ono što je važilo za stare Grke jednako važi i za sve Evropljane modernih vremena. Da bi prosperirao, narod mora da koncentriše svoje napore na sopstvenu zemlju. Dovoljno je ispitati bilo koji duži period u istoriji pa uvideti da je ova tvrdnja tačna.

Španija, Francuska i Britanija sve su oslabile, devitalizovale se i iscrpile u tim zaludnim kolonijalnim poduhvatima. Kontinenti koje su Španija i Britanija rodile, koje su stvarale deo po deo, danas su stekli sasvim nezavisan način života i sasvim egoističan pogled na svet. A čak i tako, oni su samo veštački svetovi, koji nemaju ni sopstvenu dušu, ni kulturu ni civilizaciju; gledano sa tog aspekta, oni su puki izraštaji.

Može se, naravno, isticati uspeh postignut u naseljavanju kontinenata koji su ranije bili nenastanjeni.

Dobri primeri su SAD i Australija. To jeste uspeh, svakako - ali samo sa materijalne strane. Te države su veštačka zdanja, tela bez starosti, za koja je nemoguće reći da li su još u stanju ranog detinjstva ili ih je već dotakla senilnost. Na onim kontinentima koji su bili naseljeni, neuspeh je bio još izraženiji. Na njima su bele rase nametnule svoju volju silom, i uticaj koji one imaju na urođenike je zanemarljiv; Hindusi su ostali Hindusi, Kinezi Kinezi, a muslimani su i dalje muslimani. Nije bilo dubokih transformacija, a promene do kojih je došlo manje su izražene na verskom polju, i pored ogromnih napora hrišćanskih misionara, nego na bilo kojem drugom. Bilo je nekoliko čudnih konverzija, čija je iskrenost prilično sumnjiva - osim, možda, u slučaju nekolicine glupaka i mentalno zaostalih ljudi. Bele rase su, naravno, dale neke stvari urođenicima, najgore moguće darove, bolesti našeg sopstvenog sveta - materijalizam, fanatizam, alkoholizam i sifilis.

Što se ostalog tiče, pošto su ti narodi imali sopstvene kvalitete, superiornije od bilo čega što smo im mi mogli ponuditi, oni su ostali u suštini nepromenjeni. Tamo gde je pokušano nametanje silom, rezultati su bili još katastrofalniji, i zdrav razum, shvatajući jalovost takvih mera, trebalo bi da sprečava da se one ikada uvode. Samo se jedan uspeh mora priznati kolonizatorima: svuda su uspeli da podstaknu mržnju, mržnju koja tera te narode, koje smo probudili iz njihovog dremeža, da se dižu i isteruju nas. Zaista, izgleda skoro kao da su se probudili samo i prosto u tu svrhu! Može li iko da kaže da je kolonizacija povećala broj hrišćana u svetu? Gde su one konverzije en masse koje karakterišu uspeh islama? Tu i tamo se nalaze izolovana ostrvca hrišćana, to jest hrišćana po imenu, pre nego po uverenju; i to je ukupni skor uspeha te veličanstvene hrišćanske religije, čuvara najviše Istine!

Uzimajući sve u obzir, evropska politika kolonizacije završila je potpunim neuspehom. Nisam zaboravio jedan primer prividnog uspeha, ali uspeh koji je čisto materijalan; govorim o onom čudovištu koje sebe zove Sjedinjenim Državama. Da, čudovište je jedino moguće ime za njih! U vreme kad cela se Evropa - njihova sopstvena majka - očajnički bori protiv boljševičke opasnosti, Sjedinjene Države, vođene Ruzveltom - a koga vode Jevreji, ne mogu da smisle ništa bolje nego da stavljaju svoje ogromne materijalne resurse na raspolaganje tim azijskim varvarima, spremnim da uguše Evropu.

Gledajući unazad, duboko me pogađa pomisao na one milione Nemaca, ljudi dobre vere, koji su emigrirali u Sjedinjene Države i koji su sad kičma te zemlje. Jer ti ljudi, podsećam, nisu samo dobri Nemci, izgubljeni za svoju otadžbinu; oni su, pre, postali neprijatelji, bezobzirniji nego ijedni drugi. Nemački emigrant, istina, zadržava svoje kvalitete marljivosti i radinosti, ali vrlo brzo gubi svoju dušu. Nema ničeg neprirodnijeg od Nemca koji je postao emigrant.

Ubuduće se moramo čuvati tih izliva nemačke krvi. Na Istok, samo i uvek na Istok moraju se širiti vene naše rase. To je pravac koji je sama Priroda odredila za širenje nemačkog naroda. Oštra klima s kojom ih Istok suočava dopušta im da zadrže svoje kvalitete čvrstih i muževnih ljudi; a živi kontrasti koje tamo nalaze pomažu im da održe svežom svoju ljubav prema sopstvenoj zemlji i čežnju za njom. Presadite Nemca u Kijev, i on ostaje savršen Nemac. Ali presadite ga u Majami, i pravite od njega degenerika - drugim rečima, Amerikanca.

Pošto kolonizacija nije aktivnost koja privlači Nemce, oni nikad ne bi trebalo da se udružuju sa kolonizujućim nacijama, i trebalo bi da im uvek uskračuju podršku u njihovim kolonijalnim aspiracijama. Ono što mi želimo je Monroova doktrina u Evropi. "Evropa Evropljanima!" - doktrina čija je logična posledica to da Evropljani treba da se uzdržavaju od mešanja u stvari drugih kontinenata.

Prema potomcima osuđenika u Australiji treba da smo samo krajnje ravnodušni. Ako oni nisu dovoljno vitalni da mogu da se množe stopom proporcionalnom teritorijama koje zauzimaju, to je njihov problem, i nema svrhe da od nas traže pomoć. Što se mene tiče, uopšte mi ne smeta što njihova prazna prostranstva privlače kao magnet suvišne populacije plodne Azije. Neka svi oni rade na sopstvenom spasu! I da ponovim - to nema nikakve veze s nama.

 

 

Da li je trebalo uvući Franka u rat? - Naš nevoljni doprinos pobedi španskog sveštenstva - Nepovratna dekadencija latinskih rasa - Trebalo je da zauzmemo Gibraltar

 

10. februar 1945.

Hitler diktira

 

Pitao sam se katkad da li smo pogrešili 1940. godine što nismo uvukli Španiju u rat. To je bilo vrlo lako, jer je Španija žudela da sledi primer Italije i postane članica Kluba Pobednica.

Franko je, naravno, imao vrlo preuveličane ideje o vrednosti španske intervencije. Pa ipak, verujem da bi on, uprkos sistematskoj sabotaži od strane njegovog jezuitskog zeta, pristao da se udruži s nama pod sasvim razumnim uslovima - obećanjem malo francuske teritorije, da mu se nahrani ponos, i znatnog dela Alžira, kao stvarne, materijalne aktive. Ali pošto Španija zaista nije imala šta da doprinese, zaključio sam da njihova direktna intervencija nije poželjna. Istina je da bi nam ona dozvolila da zauzmemo Gibraltar.

Ali sa druge strane, ulazak Španije u rat sigurno bi značio mnoge dodatne kilometre atlantske obale koje bismo morali da branimo - od San Sebastijana do Kadiza. Zatim je postojala i mogućnost obnavljanja građanskog rata, koji su raspirivali Englezi. Tako smo se mogli naći vezani, srećom ili nesrećom, za jedan režim za koji ja sad imam, ako je to uopšte moguće, manje simpatija nego ikad, režim kapitalističkih profitera, marioneta svešteničkog ganga! Nikad neću oprostiti Franku što nije pomirio Špance kad se građanski rat završio, što je prognao falangiste, kojima Španija mora da zahvali za pomoć koju smo joj pružili, i što je tretirao kao bandite bivše neprijatelje, koji nipošto nisu svi bili Crveni. Staviti pola zemlje van zakona dok se pljačkaška manjina bogati, sa blagoslovom sveštenstva, a na račun ostalih - to uopšte nije rešenje. Sasvim sam siguran da su vrlo malo od takozvanih Crvenih u Španiji bili stvarno komunisti. Bili smo gadno prevareni, jer da sam znao pravo stanje stvari, nikad ne bih dozvolio našim avionima da bombarduju i uništavaju gladno stanovništvo i istovremeno vraćao španskom sveštenstvu sve njegove strašne privilegije.

Da sumiram, obezbeđivanjem da Iberijsko poluostrvo ostane neutralno, Španija nam je već učinila onu jednu uslugu u ovom sukobu koju je jedino i mogla. Imati Italiju na leđima sasvim je dovoljan teret, i kakvi god mogli biti kvaliteti španskog vojnika, sama Španija, u njenom stanju siromaštva i nespremnosti, bila bi pre teški hendikep nego prednost.

Mislim da će ovaj rat jasno pokazati bar jednu stvar - neizlečivu dekadentnost latinskih zemalja. One su van svake sumnje pokazale da više ne funkcionišu, i da zato nemaju više prava da učestvuju u rešavanju svetskih pitanja.

Najlakše je bilo osvojiti Gibraltar našim komandosima, s Frankovim prećutnim pristankom i bez objave rata. Ubeđen sam da to Britanija ne bi upotrebila kao izgovor da objavi rat Španiji; ona bi bila sasvim zadovoljna da Španija i dalje bude miroljubiva. A sa našeg stanovišta, to bi eliminisalo svaku opasnost od nekog britanskog iskrcavanja na portugalske obale.

 

 

Realistično suočavanje sa jevrejskim problemom - Stranac koji se ne može asimilovati - Tipično jevrejski rat - Izađite iz potajnog Jevrejina i uđite u Judea gloriosa - Dok bude Jevreja biće i antisemitizma - Ispraznost rasne mržnje - Ukrštanje je neuspeh - Pruski ponos opravdan - Aticizam Austrijanaca - Moderni nemački tip - Zapravo ne postoji nešto kao jevrejska rasa - Superiornost uma nad telom - Moje poštenje u bavljenju Jevrejima

 

13. februar 1945.

Hitler diktira

 

Jedno od dostignuća nacionalsocijalizma je to što se on prvi realistički suočio sa jevrejskim problemom.

Sami Jevreji su uvek izazivali antisemitizam. Tokom mnogih vekova, svi narodi sveta, od starih Egipćana pa do nas, reagovali su tačno isto. Dolazi vreme kad narodi postaju umorni od toga da ih eksploatišu odvratni Jevreji. Vrpolje se i stresaju, kao životinja koja hoće da se reši svog nametnika. Reaguju brutalno, i napokon se bune. To je instinktivna reakcija, reakcija gnušanja na stranca koji odbija da se prilagodi i postane deo celine, parazita koji se pripio uz domaćina i maksimalno ga eksploatiše. Jevrejin je po prirodi parazit koji ne može i neće da se asimiluje. Osobena crta Jevrejina je da, za razliku od drugih stranaca, on svuda polaže prava na građanstvo u zajednici koja ga je prihvatila - a istovremeno ostaje uvek Jevrejin. On smatra svojim pravom i da trči sa zečevima i da lovi sa psima; i on je jedini čovek na celom svetu koji hoće takvu ekstravagantu privilegiju.

Nacionalsocijalizam se pozabavio jevrejskim problemom akcijom, a ne rečima. On je nastao kao opozicija jevrejskoj odlučnosti da vlada svetom; on ih je napadao svuda i u svakoj sferi aktivnosti; zbacivao ih je sa položaja koje su uzurpirali; terao ih je na sve strane, odlučan da očisti nemački svet od jevrejskog otrova. Za nas, to je suštinski proces dezinfekcije, koji smo doveli do krajnje granice i bez kojeg bismo mi sami bili ugušeni i uništeni.

S uspehom te operacije u Nemačkoj postojala je dobra prilika da se ona proširi i dalje. Bilo je to, u stvari, neizbežno, jer zdravlje normalno trijumfuje nad bolešću. Brzo shvativši opasnost, Jevreji su odlučili da sve svoje snage ulože u borbu na život i smrt koju su pokrenuli protiv nas. Nacionalsocijalizam je morao biti uništen, po svaku cenu, makar i ceo svet bio uništen u tom procesu. Nikad pre nije bilo rata tako tipično i u isto vreme tako isključivo jevrejskog.

Ja sam ih najzad naterao da strgnu svoje maske. Čak i ako naši napori ne uspeju, to će biti samo privremen neuspeh. Jer ja sam otvorio oči celom svetu u pogledu jevrejske opasnosti.

Jedna od posledica našeg stava je to da Jevrejin postaje agresivan. U stvari, on je manje opasan u tom stanju nego kad je lukav i prepreden. Jevrejin koji se otvoreno hvali svojom rasom stotinu je puta pozitivniji od onog sramnog tipa koji tvrdi da se od vas razlikuje samo religijom. Ako dobijem ovaj rat, okončaću jevrejsku svetsku moć i zadaću Jevrejima smrtni udarac od kojeg se neće oporaviti.

 Ali ako izgubim rat, to nipošto ne znači da je njihov trijumf osiguran, jer će onda oni sami izgubiti glavu. Postaće tako nadmeni da će izazivati protiv sebe nasilne reakcije. Nastaviće, naravno, i da trče sa zečevima i da love sa psima, da polažu pravo na građanske privilegije u svakoj zemlji i da budu, ne žrtvujući svoj ponos, pre svega pripadnici Izabrane Rase. Prevrtljivi, stidljivi Jevrejin će nestati, a smeniće ga Jevrejin tašt i bombastičan; a ovaj će zaudarati isto onako odurno kao i prvi - možda čak i gore. Nema, dakle, u ovim okolnostima opasnosti da antisemitizam nestane, jer sami Jevreji dolivaju ulje na njegovu vatru i održavaju je. Da bi nestala opozicija toj bolesti, prvo mora nestati ona sama. U tom pogledu možete se pouzdati u Jevreje: sve dok je njih, neće nestati ni antisemitizma.

Dok ovo govorim, tvrdim da nemam u sebi nikakve rasne mržnje; mada je, u svakom slučaju, nepoželjno da se rase mešaju. Osim nekoliko slučajnih, koje sam spreman da priznam, sistematsko ukrštanje nikad nije proizvelo dobre rezultate. Želja jedne rase da ostane rasno čista dokaz je njene vitalnosti i dobrog zdravlja. Ponos zbog svoje rase - a to ne podrazumeva prezir prema drugim rasama - takođe je normalno i zdravo osećanje. Ja nisam nikad smatrao Kineze ili Japance inferiornim u odnosu na nas. Oni pripadaju drevnim civilizacijama, i otvoreno priznajem da je njihova prošla istorija superiorna našoj. Oni imaju pravo da budu ponosni na svoju prošlost, isto kao što mi imamo pravo da budemo ponosni na civilizaciju kojoj pripadamo. Zapravo, verujem da ću, što Kinezi i Japanci budu postojaniji u svom rasnom ponosu, lakše s njima izlaziti na kraj.

Taj ponos rase je kvalitet koji Nemac, fundamentalno, nema. Razlog tome je to što su protekla tri veka ovu zemlju cepali unutrašnja nesloga i verski ratovi, i što je bila podvrgnuta raznim stranim uticajima, do uticaja, na primer, hrišćanstva - jer hrišćanstvo nije prirodna religija za Nemce, već uvezena religija, koja nema odjeka u njihovim srcima, i strana je urođenom geniju te rase. Kad se ponos rase manifestuje u Nemcu, kako to nekad biva u jednoj vrlo agresivnoj formi, to je zapravo samo kompenzacijska reakcija za onaj kompleks inferiornosti od kojeg mnogi Nemci pate. Ovo se, treba li da kažem, ne odnosi na Pruse. Od vremena Fridriha Velikog oni imaju onaj tihi i jednostavni ponos koji je obeležje ljudi sigurnih u sebe, i koji  ne moraju razmetanjem da svedoče šta su. Zahvaljujući tim kvalitetima, koji su urođeno njihovi, Prusi su mogli, kako su i pokazali, da stvore ujedinjenu Nemačku. Nacionalsocijalizam je pokušao da svim Nemcima dâ taj ponos, koji su do sada među nama imali samo Prusi.

I Austrijanci imaju u svojoj krvi ponosa vrlo sličnog pruskom, ponosa rođenog iz činjenice da vekovima nad njima nije vladala nijedna druga rasa, već su, naprotiv, oni dugo naređivali i bili slušani. Oni poseduju akumulirano iskustvo vladanja i moći, i tome se može pripisati onaj panach (kuraž) aticizma koji im niko ne može poreći.

U svojoj retorti će nacionalsocijalizam stopiti sve kvalitete karakteristične za nemačku dušu; i iz nje će se pojaviti moderan Nemac - marljiv, savestan, siguran u sebe a ipak jednostavan, ne ponosan na sebe ili na ono što je, već na to što je pripadnik jednog velikog entiteta koji će izazivati divljenje drugih naroda. Taj osećaj zajedničke superiornosti ni na koji način ne podrazumeva ni najmanju želju da se drugi tlače i porobljavaju. Mi smo, znam, ponekad preuveličavali naš kult ovog osećanja, ali to je bilo neophodno na početku, jer smo morali da prodrmamo Nemce prilično grubo kako bismo ih postavili na pravi put. Po prirodi stvari, previše silan udar u bilo kojem pravcu neizbežno izaziva jednako silan udar u suprotnom. Sve se to, naravno, ne može postići za dan. Za to je potreban polagani pritisak vremena. Fridrih Veliki je grandiozan kreator pruskog tipa. U stvari, tek posle dve-tri generacije se taj pruski tip iskristalisao i postao karakteristika zajednička svim Prusima.

Naš rasni ponos nije agresivan osim kad je jevrejska rasa u pitanju. Koristimo izraz jevrejska rasa zbog pogodnosti, jer u stvarnosti i sa genetske tačke gledišta ne postoji takav entitet kao što je jevrejska rasa. Ali postoji jedna zajednica na koju se, u stvari, taj izraz može primeniti, i čije postojanje priznaju i sami Jevreji. To je duhovno homogena grupa, kojoj su svi Jevreji širom sveta privrženi, ma gde bili i ma iz koje zemlje; toj grupi ljudskih bića dajemo naziv jevrejska rasa. To nije, podsećam vas, religijski entitet, mada im hebrejska religija služi kao izgovor da se takvima predstavljaju; nije to ni neki zbir grupa povezanih zajedničkom religijom.

Jevrejska rasa je pre svega i uglavnom apstraktna rasa uma. Ona ima svoje poreklo, po opštem priznanju, u hebrejskoj religiji, i ta religija ima, takođe, nekog uticaja na oblikovanje njenih opštih karakteristika; pa ipak, ona ni u kom slučaju nije čisto religijski entitet, jer prihvata podjednako i najodlučnije ateiste i najiskrenije, praktikujuće vernike. Svemu tome mora se dodati veza skovana u vekovima progona - mada Jevreji zgodno zaboravljaju da su oni sami izazivali te progone. Jevrejstvo nema ni antropološke karakteristike koje bi ga obeležilo kao homogenu rasu. Ne može se, međutim, poreći da svaki Jevrejin na svetu ima nešto čisto jevrejske krvi u sebi. Da nije tako, bilo bi nemoguće objasniti prisustvo nekih fizičkih karakteristika trajno zajedničkih za sve Jevreje, od Varšavskog geta do marokanskih bazara - ružan nos, surove poročne nozdrve itd.

Rasa uma je nešto čvršća, trajnija od obične, jednostavne rase. Presadite Nemca u SAD i pretvorićete ga u Amerikanca. Ali Jevrejin ostaje Jevrejin gde god da ode, stvorenje koje nikakva sredina ne može asimilovati. Karakteristični mentalni sklop te rase čini ga neosetljivim na procese asimilacije. A to je i sažeti dokaz superiornosti uma nad telom!

Sasvim zapanjujući uspon koji su Jevreji postigli tokom 19. veka dao im je osećaj sopstvene moći, i uzrokovao da zbace maske; i upravo to nam je dalo priliku da im se suprotstavimo kao Jevrejima, samoproklamovanim i ponosnim na to. A kad imate na umu kako su Nemci lakoverni, shvatićete da treba da smo vrlo zahvalni zbog te iznenadne prevelike iskrenosti naših najgorih neprijatelja.

Ja sam uvek bio apsolutno pošten prema Jevrejima. Uoči rata sam ih još jednom, konačno upozorio. Rekao sam im da, ako izazovu još jedan rat, neće biti pošteđeni, i da ću istrebiti te nametnike iz cele Evrope, i to sad jednom za svagda. Na to upozorenje oni su uzvratili objavom rata i potvrdili da gde god na svetu postoji neki Jevrejin on je nepomirljiv neprijatelj nacionalsocijalističke Nemačke.

Dakle, probili smo jevrejski čir; svet budućnosti će nam biti na tome večno zahvalan.

                                                  Nastaviće se