Natrag

Stav

Stav 

INTELEKTUALCI

Ne mogu da verujem! Šta se ovo dešava? Ko je ovde lud? Sve što sam pričao od 2000. do danas, sve što sam kritikovao, što sam govorio da će se desiti, na šta sam opominjao, ukazivao, apelovao, protestovao na ulicama, pisao u zabranjenim novinama i na ponekoj slobodnoj lokalnoj televiziji, koja je imala hrabrosti da me pozove, sve to danas prisvaja naša malograđanska inteligencija i drži nam moralne pridike, napada režim i poziva da se suprotstavimo namernom uništavanju države. Gde ste bili vi do sada? Zar vam je trebalo dvanaest godina da se probudite iz omame? Zašto to što sada govorite niste govorili pre deset godina? Zašto ste ćutali? Čega ste se plašili? Ne mogu da shvatim tu naknadnu pamet. Ako su mediji potkupljeni, novinari, voditelji, politički i ekonomski analitičari, istraživači javnog mnjenja, marketinške i PR agencije, ako su svi oni bili u službi političkog ološa i njihovih tajkuna, ako su svi oni bili plaćeni da ćute i da učestvuju u pljačkanju države i građana Srbije, nije mi jasno zašto su nazovislobodni i misleći intelektualci ćutali.

Piše: Branko Dragaš

U čemu je bio problem? Na prste jedne ruke mogu da nabrojim čestite i stručne ljude od integriteta koji su imali hrabrosti da se obruše na pogrešan neoliberalni koncept i da otvoreno napadnu na tržišne talibane, koji su dovedeni da unište društvenu zajednicu. Danas vidim kako sluge i plaćenici dižu glavu. Hoće ponovo da nas prevare. Razumem da to prevarant Dinkić priča, ali zašto to rade neki drugi. Konkretno, recimo, neshvatljivo mi je da Vesna Pešić tek danas shvata sa kakvim političkim ološem i  miljenikom kriminalaca se družila. Neshvatljivo mi je da je ona, koja je iskusna i obrazovana, dozvolila sebi da postane potrčko Čedomira Jovanovića. Ko ima zrno mudrosti i životnog iskustva nikada ne bi pristao na takvo poniženje da sa balavcem Čedom Jovanovićem, neiživljenim i napaljenim klincem, popije kafu. To je ispod dostojanstva poštenog i radnog čoveka, posebno jedne dame, ambasadorke, naučne radnice, sociologa, kandidatkinje za Nobelovu nagradu za mir i borca za ljuska i manjinska prava. Kako je to moguće? Kako je moguće da Vesna Pešić nije videla ko je zapravo Čedomir Jovanović?  Meni je to neshvatljivo.

Isto mi je neshvatljivo da druga dama, profesorka Zagorka Golubović, sociolog i antropolog, naučni saradnik, pripadnica grupe Praksis, čestita, poštena i draga profesorka, nije znala koji su dometi Borisa Tadića. Ona se bavila savremenom teorijom ličnosti i morala je davno, kada je Tadić postao predsednik stranke i države, da obavesti javnost da Boris Tadić nije sposoban, da je devijantna ličnost i da će se, kada se dokopa vlasti, ponašati kao totalitarista. Boris Tadić je na vlasti od 27. juna 2004. Skoro osam godina taj mediokritet uništava državu i građane Srbije i sada, kada je sve skoro uništeno, kada smo bankrotirali, profesorka Zagorka Golubović traži da je njen kućni ljubimac primi, a kada taj narcisoidni satrap to odbije, profesorka mu napiše otvoreno pismo. Zašto to, draga profesorko, niste napisali, recimo, u septembru 2004, posle godišnjih odmora, kada je taj mediokritet već bio upoznat sa svim dešavanjima u privatizaciji.

Udruženje manjinskih akcionara Srbije mu je redovno slalo realne procene kapitala prodatih preduzeća i mogao je da vidi kako je pljačka društvenog kapitala izvršena. Zašto ništa nije preduzeo? Zašto tada nije prekinuo tu organizovanu pljačku države i građana? Nije prekinuo pljačku, a mogao je to da uradi. Odgovor je vrlo jednostavan - nije prekinuo jer je njegova ekipa učestvovala u tome. Na hiljade dopisa iz privatizovanih preduzeća, poslate na predsednika države, kabinet Tadića je birokratski hladno odgovarao - predsednik nije nadležan! Pored toga, njegovi članovi kabineta su se tih godina okomili lično na mene da bi stali u zaštitu ministara kriminalaca i tajkuna koji su pljačkali Srbiju u procesu privatizacije.

Zašto, draga profesorko, tada niste pozvali Tadića i napisali mu otvoreno pismo? I još nešto, vrlo važno, neko iz Instituta za društvene nauke je organizovao okrugli sto o privatizaciji u tranziciji i mene su pozvali, ne znam da li je to bila greška ili nije, ali ja sam se odazvao pozivu i došao sam, ne mogu da se setim tačno datuma, ali razgovor je bio u leto 2004, jer sam hteo da intelektualna javnost stane u odbranu građana i radnika protiv organizovanog kriminala u vrhu države. O tome sam otvoreno govorio na tom skupu. Iznosio sam primedbe o nametnutom i kriminalnom konceptu i navodio sve primere šta se radi u procesu privatizacije. Na tom skupu je bila i profesorka Zagorka Golubović i Nebojša Popov. Dakle, iz prve ruke, direktno sa tržišta, profesorka je mogla da čuje šta se dešava. Ona danas govori kako informacije dobija od taksista i nezadovoljnih ljudi iz naroda. To, dakle, nije tačno. Na mom sajtu već pet godina postoje urađeni predmeti svih privatizacija koje smo stručno procenjivali za potrebe UMA Srbije. Dalje, profesorka piše Tadiću: "Zašto si godinama tolerisao obavljanje loše privatizacije, koju je inaugurisao Vojislav Koštunica, a koja je nastavljena u periodu Tvoje vlasti?"

Nije tačno da je Vojislav Koštunica inaugurisao lošu privatizaciju. Podli plan privatizacije u Srbiji inaugurisao je premijer Zoran Đinđić, sprovodeći neoliberalni model šok terapije i operaciju bez anestezije,što sam odmah kritikovao početkom 2001. godine, i kada se ništa nije promenilo, kada sam video kakva pljačka se sprema i ko sve u njoj učestvuje, morao sam u februaru 2001. da prekinem saradnju sa Đinđićem. Napisao sam na stotine tekstova o tome, ali intelektualnu javnost to nije zanimalo. Što se tiče Vojislava Koštunice, koga sam nazvao ideologom verbalnog legalizma, tačno je samo to da je on bio nesposoban premijer, da je u njegovom mandatu nastavljena pljačka, da su najveći zlikovci tajkuni sedeli u njegovom kabinetu i dogovarali prodaju C marketa, kako bi se prevarili manjinski akcionari, tačno je da su Koštuničini ljudi učestvovali u pljački, da su veliki novac uzeli, o tome danas gotovo svi pišu, da je Koštunica direktno odgovoran za sve što se tada dešavalo, jer je sve to dobro znao i bio je obavešten, pošto sam lično na njegovo ime slao svu dokumentaciju preduzeća o izvršenim pljačkama.

Ni Koštunica nam nikada ništa nije odgovorio. Moj insajder u tadašnjoj vladi mi je rekao da je jedan ministar tražio moje hapšenje, jer ometam proces privatizacije. Koštunica je mudro ćutao. Tako je pljačkanje nastavljeno. Pre nego što je Koštunica postao premijer, razgovarali smo skoro dva sata u njegovom stanu, pokazao sam mu šta se dešava u privatizaciji, kako je smišljena pljačka i izneo sam mu sve dokumente. Rekao mi je da će se za nekoliko dana javiti. Naravno, nikada se nije javio. Znači, Koštunica i Tadić su nastavili ono što je Đinđić inaugurisao.

Svako je imao svoje lične tajkune, ali niko nije prekidao pljačku. Intelektualna javnost je ćutala. Mediji su ćutali. Sporadično su se pojavljivale informacije sa mojih konferencija za štampu. Čitava kvaziintelektualna Srbija je znala šta se u privatizaciji dešava, ali niko nije imao snage da to prekine. Potkupljene sindikalne vođe su se kurvali i nisu smeli da se zamere političkom ološu. Radnici i građani su ostavljeni na milost i nemilost pohlepnih tajkuna i nemilosrdnih ministara. Najveće mesto za korupciju u procesu privatizacije bili su Agencija za privatizaciju, Akcijski fond i Beogradska berza. Sadašnji premijer Cvetković je bio, kao direktor Agencije za privatizaciju, u direktnom sukobu interesa i njega treba prvog uhapsiti i konfiskovati mu svu imovinu. Nadamo se da će nova vlada ispuniti zahteve opljačkanih i poniženih građana Srbije. Nadam se da stiže vreme za katarzu i za istorijsko poravnanje računa.To je jedini način da krenemo dalje.

Ono što je bilo propušteno Šestog oktobra mora da se ispravi. Međutim, moram to da ponovim i podvučem - za protekli period sramno je bilo ponašanje naše inteligencije. O mojim kolegama ekonomistima, osim nekoliko starijih profesora koji su imali hrabrosti da progovore o pljačkama u privatizaciji, sramota me je bilo šta još da pišem, jer sam već sve napisao. Zašto su intelektualci ćutali? To je za mene ključno pitanje.

Sve danas što se piše je, bez uvrede, mlaćenje prazne slame. Merenje repa mrtvom konju. Naknadna pamet koja nikome ništa ne donosi. Profesorku Zagorku Golubović visoko poštujem, ali ovo zakasnelo pismo mediokritetu Tadiću, nije joj bilo potrebno.

Ne možete tražiti od njega da se promeni na kraju naše nesreće, jer on time dobija priliku za odstupnicu. Njemu tako nešto treba. To smo već imali u režimu voljenog Druga Tita. Poštena inteligencija piše pismo Voljenom vođi, jer Voljenog vođu njegova okolina izoluje i on nema tačne informacije šta se dešava u društvu, jer da Voljeni vođa ima sve informacije o pljačkanju u procesu privatizacije i katastrofalnom stanju društva, Voljeni vođa bi sve preduzeo da to spreči.

Poštena inteligencija očekuje da Voljeni vođa, posle kozaračkog kola studenata 1968, kaže - studenti su bili u pravu, odnosno poštena inteligencija je bila u pravu, da smeni sve svoje savetnike i ministre koji su ga lagali, da se ponovo kandiduje za treći mandat, da po ko zna koji put prekrši Ustav i da dobije priliku ponovo da bude predsednik i tako do kraja uništi Srbiju. Mislim da će Boris Tadić u novim izborima proći kao Milošević, jer njegovo bavljenje svime i svačim, nesilaženje sa televizijskih ekrana, prostačko spinovanje javnosti, podseća na mračno doba julovske propagande, pa mu ne preostaje ništa drugo nego da i on završi na smetlištu istorije.

Boris Tadić i njegova žuta kamarila je opljačkala Srbiju. To je, draga profesorka Golubović, jedina istina. Boris Tadić i njegova politička kamarila moraju biti kažnjeni na izborima. Moraju da izgube vlast i da odgovaraju za sve što su uradili ovom narodu i ovoj državi. To je istorijska nužnost. To mora da se desi. Ako se to ne desi, onda srpsko društvo još nije zrelo. Onda nas čekaju još mnogo veće  nevolje. U odbranu demokratije, slobode, republike i građanskih prava moraju da ustanu svi građani. Nemojte da ga amnestirate od odgovornosti. Ovom društvu je potrebna katarza. Neko mora da odgovara za zločin koji je počinio građanima Srbije. Na kraju, nije mi jasno zašto je profesorka uzela Jugoremediju u zaštitu. Deluje prilično neuverljivo. Ovde se radi o preispitivanju i promeni koncepta privatizacije i o privođenju zakonu državnih funkcionera i tajkuna koji su učestvovali u pljačkanju društvene i državne imovine. Pojedinačni slučajevi moraju da budu sastavni deo čitavog koncepta koji treba da se menja. Po čemu je Jugoremedija važnija od ostalih 2.500 firmi koje su bile u privatizaciji?

Šta ćemo sa tim firmama? Oni nisu imali takvu privilegiju da poznaju profesorku Golubović. Kako će oni da reše svoj problem? Ko će da stane u njihovu zaštitu? Zato mi smeta što se ovde radi o pojedinačnom slučaju, umesto da se radi o proklamovanju principa. Čitav slučaj Jugoremedije mi je veoma dobro poznat. Bio sam sa njima u dva sata noću, ispred kordona Žandarmerije, da ih podržim i ohrabrim. Zahvaljući tim hrabrim ljudima, njihovom natčovečanskom naporu i neprekidnoj borbi za svoju fabriku, uspeli su da oteraju kriminalce iz fabrike i da povrate fabriku u svoje vlasništvo.To je, zaista, sjajan primer za ostale neodlučne radnike i penzionere šta je trebalo da rade. Međutim, izvlačenjem samo jedne firme iz privatizacije i zalaganjem samo za nju nije dobro. Principijelno se treba zalagati za reviziju koncepta privatizacije. Država mora da nadoknadi štetu manjinskim akcionarima.

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane